The Life of Chuck

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ljudi smo i volimo analogije jer preko njih brže uočavamo obrasce koje uzimamo kao uvek i u potpunosti tačne. Takođe, volimo da te iste analogije spajamo i od njih stvaramo teorije. Stoga, eto, imam ja jednu za vas...

Šta dobijemo kada spojimo ideju Karla Sagana o kompresiji vremena života kosmosa na jednu godinu, antički (za crnogorsko tržište, Njegošev) koncept mikrokosmosa i poeziju Volta Vitmana, posebno Pesmu o sebi? Ako je suditi po noveli Čakov život, objavljenoj u zbirci Ako krvari iz 2020. godine, dobijamo Stivena Kinga.

Njega uglavnom poznajemo kao plodnog pisca i „kralja strave“, ali King se u svojoj autorskoj karijeri nije bavio samo „trivijalnim“ žanrovima horora, trilera i fantastike, već i ozbiljnijim, životnijim i filozofskijim temama. Ako i nismo čitali, znamo iz filmova: Stand by Me (Rob Rajner, 1986), The Shawshank Redemption (Frank Darabont, 1994), The Green Mile (opet Darabont, 1999), da navedemo samo neke. To, naravno, ne znači da „ozbiljni“ King isključuje fantazijske momente, ili da je onaj žanrovski nužno trivijalan i „operisan“ od filozofije.

I za to ima pregršt literarnih i filmskih primera, ali jedno stoji: Kinga valja znati i pročitati, kao što su to činili Rajner, Darabont, Brajan de Palma (Carrie, 1976), Stenli Kubrik (The Shining, 1980), Dejvid Kronenberg (The Dead Zone, 1983), ili Džon Karpenter (Christine, 1983). Tom spisku sada, nakon filma The Life of Chuck, sa sigurnošću možemo pridodati i ime Majka Flanagana. Možda je Gerald‘s Game (2017) bio suviše lak zadatak koji i nije mogao da donese veliku nagradu. Možda se nekima nije svidelo skretanje od Kubrika, nazad prema Kingu u Doctor Sleep (2019), ali The Life of Chuck je skoro pa savršen spoj senzibiliteta pisca i reditelja.

Sama novela specifična je po tome što je, poput drame, podeljena u tri čina i što se ti činovi izlažu retrospektivno. Film, dakle, počinje trećim činom u kojem nas narator (Nik Oferman) navodi da posmatramo živote srednjoškolskog profesora Martija (Čivetel Edžiofor) i njegove bivše žene, medicinske sestre Feliše (Karen Gilan) u trenutku smaka sveta. Postepeno otkazuje tehnologija, od novije prema starijoj, nestaje internet, pa televizija, pa struja, dešavaju se ekstremni fenomeni kao što su razorni zemljotresi, poplave, uragani, otvaranje vrtača i erupcije vulkana često i tamo gde im nije mesto, da bi na kraju eksplodirale zvezde i planete, što je siguran znak kraja ne samo života na zemlji, već i kosmosa. Jedino što ostaje su bilbordi i TV-zahvalnice nekom Čaku Krancu za kojeg niko ne zna ko je na „39 godina zadivljujućeg života“.

U drugom činu upoznajemo samog Čaka (Tom Hidlstoun), računovođu u poseti neimenovanom gradu zbog konvencije. Na pauzi između dva panela, on će naleteti na uličnu bubnjarku Tejlor (Tejlor Gordon) koja će ga predstavljanjem namamiti da zapleše, a njemu će se kao partnerka pridružiti još jedna prolaznica, Dženis (Analiz Baso). Trio će se rastati, ali će im taj dan i ta spontanost ostati u sećanju.

Konačno, u trećem, pratimo ne uvek veselo, ali ipak ljubavlju ispunjeno odrastanje malog siročeta Čaka (smenjuju se Kodi Flanagan, Bendžamin Padžak i Džejkob Trembli) u kući kod bake Sare (Mia Sara) i dede Albija (Mark Hamil). Od nje će pokupiti ljubav prema muzici i plesu, a od njega matematičke veštine. Kako vreme prolazi, a baba i deda umiru, Čak će morati da odluči hoće li slediti srce ili razum, dok kupola u njihovoj kući kolonijalnog stila krije jednu možda strašnu tajnu...

Flanaganov pristup koji zbog oslanjanja na literarne poteze poput naracije i dijaloga u dugim replikama neki od nas često kritikuju ovde je zapravo jedini mogući, budući da King izlaže vrlo kompleksne ideje, ponekad striktno filozofske, ponekad pomalo ezoterične, a ponekad sasvim životne. Kao gledaoci se moramo povremeno zapitati šta bismo radili na mestu likova u filmu, što Čaka, što drugih, kako bismo dočekali kraj sveta, jesu li naši životni izbori bili ispravni i možemo li živet s njima i sve u tom stilu.

Ono što Flanagan radi perfektno je uspostavljanje poveznica kojih možda nije bilo u samom Kingovom tekstu, čineći tako to literarno tkivo i ideje još gušćim i povezanijim u celimu. Vitman je jedna od njih, teorija o usporavanju rotacije i čovekovoj nemoći pred kosmičkim silama druga, a znaju se pojaviti i u komadima trivije kao što je ona o pogrebniku koji se pojavljuje na dva mesta, u dva različita čina i vremena na filmu. Ali nije li život, ne samo Čakov, sam po sebi pun tih nekih čudnih poveznica?

Zbog toga Life of Chuck ostavlja taj neki stameni utisak starinskog, monumentalnog filma kakve danas retko snimaju. Nekada bi ovakav film samom svojom pojavom prizivao nagrade. Možda se upravo to krije iza odluke da mu distribuciju odlože sa nagužvane prošle na za sada još praznjikavu ovu godinu. Trendovi se možda menjaju, ali ponajbolja adaptacija ponajbolje Kingove priče u poslednjih nekoliko godina svakako zaslužuju svu pažnju koju mogu dobiti.