Black Phone 2

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Nije mobilni, onaj koji nas pesmom budi kad zora zarudi. Nije ni crveni, onaj što održava vezu između Bele Kuće i Kremlja. Nego je obični, najobičniji, neugledni, crni stari telefon sa slušalicom i okruglim brojčanikom koji je još i – neispravan. S takvog, neispravnog je tinejdžer Fini (Mejson Tejms) komunicirao s duhovima svojih ubijenih „kolega“, stradalih od ruke maskiranog, sadistični nastrojenog Otmičara (Itan Houk) u filmu The Black Phone Skota Deriksona iz 2021. godine.

Bio je to dobar horor, verovatno najbolji u karijeri Skota Deriksona, a moć je crpio što iz anti-intuitivnog „kastinga“ Itana Houka kao monstruoznog zločinca, što iz činjenice da je svet kojim su se likovi kretali u svom detaljističkom „renderingu“ delovao vrlo stvarno. Derikson i ko-scenarista K. Robert Kargil koji sarađuju još od filma Sinister (2012) su radili na osnovu kratke priče Džoa Hila koji je – sin Stivena Kinga.

Sama izvorna priča bila je puna detalja koji su slikali realističnu priču o životu i odrastanju u Americi 70-ih, gde bi manijakalni serijski ubica bio kruna užasa, ali nikako jedini užas. Zapravo, ni pre otmice, Finijev život nije bio bajan: bio je usamljen, na meti školskih nasilnika i zanemaren od strane oca Terensa (Džeremi Dejvis). Zbog toga je The Black Phone služio kao još jedna potvrda da je stvarni život sa svojim opipljivim detaljima strašniji od natprirodnih monstruma sa super-moćima.

Opet, nije to bio savršen film. Njegove reference su često bili klišei i poštapalice. Na kraju, ni poenta u stilu „kad se male ruke slože“ nikako nije neistražena staza. Ali The Black Phone je bio dobar, opipljivo strašan film koji je ubedio i publiku i kritiku. A onda se dogodilo najgore što je moglo: Kargil i Derikson su napravili nastavak završene i zaokružene priče.

Opet smo u severnom, radničkom predgrađu Denvera, ali sada su već rane 80-te. Fini (Tejms opet) je preživeo susret sa serijskim ubicom, čak ga je i ubio spasavajući se, ali su otmica i boravak u podrumu ostavili traumu. Sada je on u srednjoj školi i svoje traume rešava tako što se ponaša ili kao siledžija koji mlati svakoga ko mu se obrati, ili kao zgubidan koji puši travu. Terens (Dejvis takođe) je u međuvremenu prestao da pije, ali mu ni Fini ni Gven (Medlin MekGrou) ne veruju.

Upravo je ona, Finijeva mlađa sestra, u emocionalnom i narativnom središtu nastavka. Ona u snu ima vizije koje je prebacuju u zavejani omladinski kamp 50-ih gde su neka deca nastradala, o čemu je obaveštava njihova savetnica Houp (Ana Lor), i to preko crnog telefona. Gven i Fini su povezani i sa kampom i sa savetnicom jer je ona niko drugi nego njihova pokojna majka, zbog čega žele da istraže pozadinu slučaja.

Zajedno s Gveninom simpatijom Ernestom (Migel Mora je u prethodnom filmu igrao njegovog starijeg brata Robina, Finovog prijatelja i Otmičarevu žrtvu), oni se prijavljuju za edukaciju za savetnike u kampu u toku zimskog raspusta. Međutim, kad dođu tamo za vreme mećave, otkrivaju da su jedini do kojih nije stigla poruka da je edukacija otkazana. Tamo ostaju s voditeljem kampa, a nekadašnjim kuvarom u njemu Mandom (Demijan Bičir) i njegovom nećakinjom Mustang (Ariana Rivas), te s bračnim parom „dobrih hrišćana“ iz uprave dok mećava ne prođe.

U međuvremenu se vizije koje Gven ima u snu pojačavaju i počinju da je povređuju. A Finija ponovo počinje da proganja Otmičar koji sada kao duh traži osvetu. Jedini način da prežive je da reše misteriju šta se dogodilo u kampu, ko je to učinio i kako je njihova majka s time bila povezana. Jedino tako će konačno moći da se otresu otmičara.

Black Phone 2, dakle, izneverava visoka očekivanja koja je postavio njegov prethodnik. Ničim ne opravdava svoj razlog za postojanje, priča je nategnuta da bi fingirala da je nastavak one iz prethodnika, dijalog nam na pojedinim mestima vrlo nespretno i direktno „crta“ da smo u novoj dekadi forsirajući sleng i pop-kulturne reference koje sa samom pričom nemaju nikakve veze. Usput nam Derikson podvaljuje svoj stari religiozni fanatizam nevešto se praveći da kritikuje njegovo licemerje. Ali samom činjenicom da zlo ovde nije realno opipljivo, već spiritualno i nezemaljsko Black Phone 2 krši osnovni postulat prethodnika, pa samim tim ne funkcioniše kao nastavak.

Isti glumci zapravo igraju različite uloge, a sa loše napisanim dijalozima njihove izvedbe postaju dosta klimave, kada je reč o mlađima u postavi, dok oni stariji imaju zadatak da stvar nekako zakrpe, što ne uspevaju uvek. Demijan Bičir ima svoje „solo-deonice“, Džeremi Dejvis je na par mesta primoran da kao luda priča sam sa sobom, a Itan Houk i ne radi ništa drugo osim što solira i improvizuje. Od mlađih, Mejson Tejms i Medlin MekGrou u emocionalno zahtevnijim scenama često ne nalaze rešenje osim šmire, a Migel Mora manje upada u probleme jer zapravo ima manje posla.

S čisto tehničke i zanatske strane, Black Phone 2 je na određenim mestima film s vrlo interesantnim idejama koje bivaju vešto izvedene. Sintisajzerska muzika Atikusa Deriksona, Skotovog sina, savršeno se uklapa i u vremenski period i u horor kao žanr, dok direktor fotografije Per M. Ekberg ispunjava ambiciozne zadatke koje mu Skot Deriksen postavlja. To se najviše odnosi na odvajanje „ključeva“ za snove i za realnost, te prelazak s jednog na drugi, ponekad čak i u istom kadru. Naime, Gvenini snovi su zamišljeni kao mešavina ispranog VHS-a i zrnaste super-osmice, s izrazito neoštre slike ponekad prekidane oštrim montažnim rezovima, a snimljeni su maestralno toliko da ostatak filma prema njima deluje kao teg koji ih spušta.

I tu dolazimo do još jednog problema. Iako Derikson, pored samog sebe (estetika snimaka iz Sinister, motiv egzorcizma iz The Exorcism of Emily Rose) citira i druge klasike žanra iz onog vremena u detaljima (kamp kao asocijacija na serijal Friday The 13th, sneg i izolacija iz The Shining, još par referenci na opskurnije „videotekaške“ naslove namenjene poznavaocima žanra), jedan klasik se toliko izdavaja da Black Phone 2 može da bude pre njegov nastavak nego nastavak originala. U pitanju je serijal A Nightmare on Elm Street: ne samo da je Otmičar postao Fredi Kruger koji ubija u snu i jedino ga se u snu i može pobediti, nego Derikson čak koreografira jednu scenu da nam to nabije na nos.

U svakom slučaju, ovakav nastavak nismo očekivali, ali to nije nimalo dobra vest, naprotiv. Međutim, šta ako nam se Black Phone 2 učini kao monumentalni klasik u poređenju s nekom hipotetičkom „trojkom“ ili „četvorkom“? Jednom kad su promenjena pravila igre, Deriksona i Kargila ništa ne sprečava da učine upravo to.