The Strangers: Chapter 2

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kao što rekosmo, krčag ide na vodu dok se ne razbije, pa ponekad ide i okrunjen ili ulubljen. Ali šta ako krčag od početka ne valja, ako nije napravljen da izdrži, pa od samog početka ne drži vodu? Ništa, ide dok se ne razbije.

Iskreno, ni originalni The Strangers (2008) nije bio revolucionaran kako mu pripisuju. Fora s napadačima bez poznate pozadine koji upadaju u kuću i seju teror bez razloga provaljena je još sa Funny Games, bilo originalnom (1997), bilo američkom verzijom (2007), a The Strangers su u priču doneli maske za napadače i „slešerski“ modus operandi. Istina je, međutim, da je obilato citiran kasnije, naročito u filmovima baziranim na upadu u kuću.

Citirani su određeni elementi i u nastavku Prey at Night (2018) koji je očito zakasnio da bi mogao da podigne priču na novi nivo. Ali su „stranci“ pod maskama strašila s maskom od džaka na glavi i dve lutke makar ostali stranci i stoga misteriozni. Nevolja je u tome što u dugom metru horora glupe ne ispadaju samo žrtve, već i počinioci koji iz pokušaja u pokušaj ne uspevaju da ih ulove.

Čemu onda „rimejk“ tako nečeg? To je pitanje za scenariste Alana R. Koena i Alana Fridlenda, kao i za legendarnog reditelja najčešće akcionih filmova Renija Harlina. Ideja je bila da se pozamašni scenario podeli u tri dela, ali da se sve snimi zajedno s istim likovima u neka dva meseca i da se filmovi izdaju jedan za drugim u kratkim razmacima prošle godine. Ali ljudi iz produkcijske kuće Lionsgate koji su ujedno zaduženi i za distribuciju nisu bili naročito zadovoljni kritikama prvog dela (2024) koji je zapravo bio prilično verna kopija originalnog filma, pa je distribucija drugog odložena za godinu dana.

Podsetimo se, na putu za Portland gde je Maja (Medlin Peč) dobila fantastičan posao, ona i njen verenik Rajan (Froj Gutierez) ostali su zaglavljeni u neprijateljski nastrojenom i prilično čudnom gradiću Venus zbog kvara na automobilu. Već prvu noć su ih napali „stranci“, prvo im je jedna devojka kucala na vrata i tražila Tamaru, a onda se vratila s nožem, maskom i ekipom takođe pod maskama. Rajan nije preživeo napad, ali Maja jeste.

Drugi deo počinje s njom u bolnici, dok je medicinska sestra Denika (Bruk Džonson) obaveštava o Rajanovoj smrti, a prava sestra Debi (Rejčel Šenton) preko telefona da pomoć stiže, odnosno da će je sutra sanitetom prebaciti u Portland. Šerif (legenda žanra Ričard Brejk) je ispituje o napadu, ali u tome deluje vrlo jezivo i dvolično, kao da nešto krije, svoju nesposobnost ili čak identitet napadača. Čim padne mrak, Maji nestaje signal na mobilnom telefonu, što je siguran znak da će uskoro biti ponovo napadnuta.

Ono što sledi je potera za poterom u različitim okruženjima: bolnica, ranč sa štalom, šuma, kuća za odmor, druga kuća na jezeru, kola hitne pomoći... Maja uvek uspe da utekne napadačima, čak i da povremeno povredi nekog od njih, ali je oni uvek ponovo nađu. A kada je ne nađu oni, nađe je džinovski CGI divlji vepar koji je već nekako i iz već nekog razloga zalutao u film.

Harlin je, dakle, dobio zadatak da samom sebi uradi ono što je Rik Rozental (Halloween II) uradio Džonu Karpenteru (Halloween), odnosno da nastavi direktno gde je stao sa pričom. Problem je, međutim, što Medlin Peč svakako nema ni blizu toliko talenta, znanja i harizme kao Džejmi Li Kertis, a ni „stranci“ nisu ni izbliza ikonički kao Majkl Majers. Istini za volju, nije ni Harlin Karpenter, možda je veštiji zanatlija od Rozentala, ali u hororu mu je domet da orkestrira „set-pis“ scenu ili više njih.

Nevolja je, međutim, što se one po smislu ne uklapaju jedna s drugom u neku logičnu celinu i priču, što je svakako stvar scenarija. Takođe, nepromišljenost, glupost i nespretnost postupaka protagonistkinje i njenih nemezisa kako vreme prolazi sve više nervira svesnog gledaoca. Na kraju, možda je i najveći krimen scenarija što ruši kanon, pa „stranci“ dobijaju pozadinske priče (na stranu što je odmah na početku jasno sugerisano ko je jedna od njih), pa tako prestaju da budu misteriozni.

Da, ovo je onaj tipični drugi deo trilogije, praznjikavi i klimavi most između postavke u prvom i velikog otkrovenja u trećem. Taj treći ćemo svakako dobiti, ali nemamo baš čemu dobrom da se nadamo.