Him

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Čudni su putevi distributerski i marketingaški da komad balege od filma kao što je Him uživa status jednog od najvećih novih izdanja, makar na nedeljnom nivou. Ono što posebno čudi je taj univerzalni pristup: pompu u Americi možda i možemo da razumemo, budući da se u filmu radi o njihovom omiljenom sportu, ali koliko zaista ima fanova američkog fudbala u Evropi i posebno kod nas? A da stvar bude gora, nije ovde reč o nekoj inspirativnoj sportskoj drami, već o meandrirajućem, mutavom pokušaju satire kroz horor.

Naš junak Kameron Kejd (Tajrik Viters, viđen nedavno u „ributu“ I Know What You Did Last Summer) je odrasta s ocem, fanom fiktivnog tima San Antonio Sejviors u fiktivnoj verziji NFL lige i odrastao u veliku nadu masovno obožavanog sporta. U međuvremenu, njegov idol iz detinjstva i uzor iz mladosti, „kvoterbek“ Ajzea Vajt (Marlon Vajans, igrao u Air) je za četrnaest godina osvojio osam šampionskih prstena, pa razmišlja o povlačenju.

Mladi Kejd ima priliku da bude „draftovan“ baš u Sejviorse i baš na poziciju „kvoterbeka“, kao zamena za Vajta, ali baš pred važnu manifestaciju biva povređen tako što ga maskota ili utvara odalami po glavi i izazove mu potres mozga, pa ne može na toj manifestaciji da divlja i paradira kao cirkuska životinja. Vajt lično mu pruža drugu šansu i zove kod sebe na imanje na nedelju dana intenzivnog treninga.

Imanje je čudno samo po sebi, a kult koji se stvara oko Vajta je još čudniji, pagansko-šamanski i izuzetno morbidan. Najčudniji je, pak, sam Vajt koji kao da uživa u ulozi naizgled blagonaklonog boga. Čudne i jezive su njegove neortodoksne metode treninga u kojem se, čini se, svi oko Kejda povređuju baš njegovom krivicom, dok njega samog doktor dopinguje ko zna čime. Kako situacija eskalira i skreće prema paranormalnoj, Kejd mora da izabere želi li da ostane dobar momak ili će postati beskompromisni „ratnik“, zapravo siledžija kao njegov idol i uzor.

Zapravo, Him je najlakše opisati kao hibrid filmova Any Given Sunday, Whiplash i Get Out! Od prvog preuzima milje američkog fudbala, ali Džastin Tiping ne poseduje elokvenciju i eleganciju Olivera Stouna da makar na solidan način pomiri prezir prema gladijatorskoj mehanici sporta s divljenjem sportistima za njihova postignuća. Od drugog preuzima mehaniku „drila“ koja u teoriji ima više smisla u okruženju sporta nego muzike (gde uopšte nema smisla, što je i razlog zašto je Whiplash jedan od najprecenjenijih filmova XXI veka), ali Tiping i njegovi ko-scenaristi Zek Ejkers i Skip Bronki se čak i ne trude da razviju likove. S potonjim, pak, deli i učešće Džordana Pila kao producenta i ideju da beli „robovlasnici“ crne ili mulatske „robove“ podvrgavaju mukama i mističnim ritualima, ali ta metafora je kod Pila zvučala kao iskren krik iz dubine duše, a kod Tipinga kao ponavljanje mantre bez previše razumevanja. Uostalom, šta očekivati od reditelja koji je u svom prethodnom i jedinom dugometražnom filmu, Kicks (2016) fetišizovao gangsteraj.

Najgore od svega, spoj koji nam Tiping servira nikada ne funkcioniše jer reditelj, čini se, nema pojma šta radi i šta zapravo želi da kaže, ali svejedno želi da ostavi „jak“ utisak. Zbog toga konstantno pojačava tu mističnu, metaforičnu i „hororičnu“ komponentu, ali kada ona potpuno preuzme film u završnici, Him se raspada u paramparčad i postaje nebuloza. To što glumci imaju nekakvu harizmu u slučaju Vitersa ili veštinu u slučaju Vajansa ne pomaže puno, baš kao ni atraktivna fotografija Kire Keli ili super-brza montaža koju potpisuje Tejlor Mejson, Him je poprilično ozbiljan kandidat za najveće filmsko đubre ove godine.