Him

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Čudni su putevi distributerski i marketingaški da komad balege od filma kao što je Him uživa status jednog od najvećih novih izdanja, makar na nedeljnom nivou. Ono što posebno čudi je taj univerzalni pristup: pompu u Americi možda i možemo da razumemo, budući da se u filmu radi o njihovom omiljenom sportu, ali koliko zaista ima fanova američkog fudbala u Evropi i posebno kod nas? A da stvar bude gora, nije ovde reč o nekoj inspirativnoj sportskoj drami, već o meandrirajućem, mutavom pokušaju satire kroz horor.

Naš junak Kameron Kejd (Tajrik Viters, viđen nedavno u „ributu“ I Know What You Did Last Summer) je odrasta s ocem, fanom fiktivnog tima San Antonio Sejviors u fiktivnoj verziji NFL lige i odrastao u veliku nadu masovno obožavanog sporta. U međuvremenu, njegov idol iz detinjstva i uzor iz mladosti, „kvoterbek“ Ajzea Vajt (Marlon Vajans, igrao u Air) je za četrnaest godina osvojio osam šampionskih prstena, pa razmišlja o povlačenju.

Mladi Kejd ima priliku da bude „draftovan“ baš u Sejviorse i baš na poziciju „kvoterbeka“, kao zamena za Vajta, ali baš pred važnu manifestaciju biva povređen tako što ga maskota ili utvara odalami po glavi i izazove mu potres mozga, pa ne može na toj manifestaciji da divlja i paradira kao cirkuska životinja. Vajt lično mu pruža drugu šansu i zove kod sebe na imanje na nedelju dana intenzivnog treninga.

Imanje je čudno samo po sebi, a kult koji se stvara oko Vajta je još čudniji, pagansko-šamanski i izuzetno morbidan. Najčudniji je, pak, sam Vajt koji kao da uživa u ulozi naizgled blagonaklonog boga. Čudne i jezive su njegove neortodoksne metode treninga u kojem se, čini se, svi oko Kejda povređuju baš njegovom krivicom, dok njega samog doktor dopinguje ko zna čime. Kako situacija eskalira i skreće prema paranormalnoj, Kejd mora da izabere želi li da ostane dobar momak ili će postati beskompromisni „ratnik“, zapravo siledžija kao njegov idol i uzor.

Zapravo, Him je najlakše opisati kao hibrid filmova Any Given Sunday, Whiplash i Get Out! Od prvog preuzima milje američkog fudbala, ali Džastin Tiping ne poseduje elokvenciju i eleganciju Olivera Stouna da makar na solidan način pomiri prezir prema gladijatorskoj mehanici sporta s divljenjem sportistima za njihova postignuća. Od drugog preuzima mehaniku „drila“ koja u teoriji ima više smisla u okruženju sporta nego muzike (gde uopšte nema smisla, što je i razlog zašto je Whiplash jedan od najprecenjenijih filmova XXI veka), ali Tiping i njegovi ko-scenaristi Zek Ejkers i Skip Bronki se čak i ne trude da razviju likove. S potonjim, pak, deli i učešće Džordana Pila kao producenta i ideju da beli „robovlasnici“ crne ili mulatske „robove“ podvrgavaju mukama i mističnim ritualima, ali ta metafora je kod Pila zvučala kao iskren krik iz dubine duše, a kod Tipinga kao ponavljanje mantre bez previše razumevanja. Uostalom, šta očekivati od reditelja koji je u svom prethodnom i jedinom dugometražnom filmu, Kicks (2016) fetišizovao gangsteraj.

Najgore od svega, spoj koji nam Tiping servira nikada ne funkcioniše jer reditelj, čini se, nema pojma šta radi i šta zapravo želi da kaže, ali svejedno želi da ostavi „jak“ utisak. Zbog toga konstantno pojačava tu mističnu, metaforičnu i „hororičnu“ komponentu, ali kada ona potpuno preuzme film u završnici, Him se raspada u paramparčad i postaje nebuloza. To što glumci imaju nekakvu harizmu u slučaju Vitersa ili veštinu u slučaju Vajansa ne pomaže puno, baš kao ni atraktivna fotografija Kire Keli ili super-brza montaža koju potpisuje Tejlor Mejson, Him je poprilično ozbiljan kandidat za najveće filmsko đubre ove godine.

Kicks

2016

režija: Justin Tipping

scenario: Justin Tipping, Joshua Beirne-Golden

uloge: Jahking Guillory, Christopher Jordan Wallace, Christopher Meyer, Kofi Siriboe, Mahershala Ali, Molly Shaiken

Gledanje Kicks i sveta u kojem se film odvija me je podsetilo na moje osnovnoškolske dane ranih do srednjih 90-ih. Za nas klince, patike na nogama su bile sve: prilika da se, iako nam se dijeta sastojala od masti na hlebu za doručak i pasulja ili kupusa za ručak, makar nosimo kao “sav normalan svet” koji smo gledali na televiziji. Naravno, i statusni simbol i dokaz da nismo baš tako jadni i bedni, odsečeni od svega i zaglavljeni u glibu.

Patike su se, naravno, skidale. Ako si žgoljav ili “nerdy” klinac, mangupi bi ti u roku keks skinuli te tvoje Reebok ili Nike (ostale marke se nisu toliko kotirale, a Nike Airmax modeli su posebno bili na ceni). Zašto su to radili? Da bi ih nosili ako im odgovara broj. Da bi ih prodali. Da pokažu ko je jači i ko sme da se mangupira. Neke šanse bi imao jedino ako si “sportista”, odnosno treniraš nešto, pa su ti patike sredstvo za rad, pa bi ti se klipani možda smilovali. Mada, ko je lud da sa patikama za trening ide u školu ili po kraju... Kraj digresije.

Ovde kao nepokretni pokretač figuriraju Air Jordan, crno-crvene, sveti gral patika. Mesto radnje je crnački ghetto na zapadnoj obali SAD, vreme može biti sadašnje ili recentno prošlo, imajući u vidu da je Tipping izjavio kako je kao inspiracija poslužio stvarni incident u kojem su mangupi njemu skinuli patike, što ga je nateralo da ubrzano odraste.

  Te patike će od uličnog prodavca kupiti najsitniji i najkrhkiji klinac u školi, Brandon (Guillory), ujedno protagonista i narator kroz poetične ispovesti i okoreli rap, što će mu podići status kod jedina dva drugara koja ima, Alberta (Wallace) i Rica (Meyer). Patike će, međutim, privući i neželjenu pažnju lokalnih gangsterčića, pa će nesrećni Brandon biti prebijen, a obuća završiti u posedu izvesnog Flaca (Siriboe).

Kako ne bi ispao pička i kako bi povratio svoju investiciju, Brandon će pokušati angažirati svog ujaka (Ali) koji je faca u kraju, ali koji će mu mudro savetovati da svoje bitke mora birati i voditi sam. Malac ne odustaje, pa se količina sranja i nasilja samo povećava. U tom procesu nekako možemo razumeti i Flaca i njegovu motivaciju da te patike ukrade i zadrži (što je filmsko opšte mesto od The Bicycle Thieves nadalje, ali ovde donekle ima smisla i iza toga). On je, naime, mladi otac bez prebite kinte, a patike su namenjene njegovom sinu koji ga obožava, pa je stoga više žrtva nepravedne podele karata nego nekakvo iskonsko zlo.

U redu, život je surov, naročito kad si sirotinja, nema tu nužno loših i nužno dobrih momaka, svi se podjednako bore za opstanak. Treba ga baš tako slikati i na filmu, što debitant u dugometražnom formatu Justin Tipping čini sa stilom i sa sigurnošću. Svoje glumce koji uglavnom imaju ograničeno iskustvo pred kamerom (pouzdani Mahershala Ali je tu izuzetak) vodi kroz priču i pomaže im u kreaciji životnih likova (ne bi me čudilo da Jahking Guillory napravi karijeru u indie kinematografiji posle ovoga) i istovremeno uspeva da stvori unikatan audio-vizuelni identitet film koji je poetičan jednako koliko je mračan.

Problem nastaje sa pitanjem “čemu sve to” i sa sumnjom na romantizaciju jednog nasilnog sveta. Snolike sekvence koje su godinu dana ranije sjajno izgledale u The Fits, filmu lociranom u sličan milje siromašnih mladih ljudi, doduše sa malo do nimalo nasilja, ovde deluju ne samo “off” nego i kao etički sporan materijal.

Može li se dečko koji sanja prijateljski nastrojenog astronauta koji bi ga kao anđeo čuvar pratio kroz život (Molly Shaiken čije lice ne vidimo ni glas ne čujemo) toliko furati na gangsteraj? Je li mu zaista toliko stalo do patika da borbu za njih dovodi u vezu sa postajanjem čovekom? Zašto su ženski likovi u filmu svedeni na kurve koje se karaju i kučke koje se vređaju?

Moj je utisak da na taj način Tipping siromaštvo nudi kao opravdanje za odrastanje u lošu, nemilosrdnu i bezobzirnu osobu koja ne vrednuje ljudski život, ni svoj ni tuđi. To što u Tippingovoj režiji to elegantno izgleda govori i o njemu kao veštom zanatliji, ali i o njemu kao autoru koji bi morao preispitati implikacije onoga što nam servira.