Honey, Don‘t!

 

2025.

režija: Ethan Coen

scenario: Tricia Cooke

uloge: Margaret Qualley, Aubrey Plaza, Chris Evans, Lera Abova, Gabby Beans, Talia Ryder, Charlie Day, Kristen Connolly, Jacnier, Josh Pafchek

Osećalo se ponešto kreativnog zamora, krize ideja i auto-reciklaže kod braće Coen i pre nego što su se, bar na neko vreme, kreativno raskantali. Čini se da Joelu ta pauza više prija nego Ethanu jer radi manje, ali kreativnije i inovativnije, ako je suditi po The Tragedy of Macbeth (2021). Ethan je, pak, svoju kreativnu energiju udružio sa svojom suprugom Triciom Cooke, pa njih dvoje rade na „lezbejskoj B-filmskoj trilogiji“ s Margaret Qualley kao glavnom glumicom u svakom od filmova. Drive-Away Dolls (2024) je bio katastrofa s tek par momenata uspelog humora iako su sastojci – film noir, road movie, komedija zabune i radnja smeštena u 90-te – u teoriji obećavali „coenovski“ zabavan film.

Drugi deo trilogije, Honey, Don‘t (2025) nešto je uspeliji, ali ne puno. Razlog tome može biti nešto jači „casting“, pa tako osim Qualley u nešto boljem, sigurnijem i uigranijem izdanju, imamo i Aubrey Plazu, Chrisa Evansa, a i Charlie Day ima upečatljivu minijaturu. Drugi razlog je fina sinergija između scenografije, kostima i fotografije koji daju simpatičan retro-ugođaj pustare od grada. Taj ugođaj je, doduše, sam sebi cilj jer je radnja smeštena u sadašnji trenutak i u Bakersfield koji ipak nije baš tolika rupa od grada. Treći razlog su fore i fazoni koji su bolje napisani i izvedeni, kao što je to slučaj s jednom ranijom scenom u kojoj se broj dece koju sestra glavne junakinje (Connolly) ima eksponencijalno umnožava u kadru, od mlađe ka starijoj.

Radnju pratimo iz perspektive naslovne junakinje (Qualley). Ona je privatna detektivka koja ili izbegava posao ili ga obavlja ofrlje, pa tako zapravo posao nju stiže, a ne ona njega. Razlog za to mogu biti pizdarije na intimnom planu jer je Honey promiskuitetna lezbejka i teška alkoholičarka, a i stalno mora da priskače u pomoć sestri i njenoj deci. Trenutno je u najvećem problemu Corinne (Ryder) koja se spetljala s kretenom od dečka. Pritom, Honey se trudi da uljudno odbija još trapavijeg policijskog detektiva Martyja (Day) i da smisli kako da održi vezu s policajkom MG (Plaza) s kojom deli puno toga.

Čini se da su njeni slučajevi nekako povezani: žena koja je ubijena, pa joj je priređena saobraćajna nesreća kontaktirala ju je pre toga, a meta sledeće istrage postaje žrtva prilikom pokušaja da kupi drogu na crtu od nervoznog kurira (Jacnier). Tragovi vode do crkve koju vodi licemerni, korumpirani i napaljeni sveštenik Drew (Evans), a oko njega se mota i misteriozna francuskinja (Abova) čiju ulogu tek treba ispitati.

Teoretski, sve to treba da se poveže u jedan zamršeni slučaj, ali se to ne dešava. Zašto je to tako, ostaje da pitamo bračni par Coen-Cooke. Vrlo je moguće da je u pitanju „truizam“ neke vrste, recimo o tome da sranje nikad ne dolazi samo, a da je situacija po tom pitanju još gora za neorganizovane osobe, što Honey svakako jeste, i što Margret Qualley savršeno dočarava i sama, ali i u igri s drugim glumcima, najviše Gabby Beans koja joj igra sekretaricu. A moguće je i da Coen i Cooke pokušavaju da postingu Burn After Reading efekat, ali se ne trude dovoljno i ne idu u pravom smeru jer njihovom scenariju fali još nekoliko „draftova“. Kada na to dodamo i da film relativno kratko traje (ispod 90 minuta) i da montaža ne drži ritam, pa sve nekako ispari u trećem čini punom slučajnih preokreta, jasno nam je da imamo problem.

Još jedan problem je, pak, to da nas Coen i Cooke ničim izazvani zasipaju moralno-ideološkom ispravnošću svoje „linije“. Naravno da je dečko koji maltretira curu naoružani MAGArac i naravno da mu detektivka jebe mater, polomi pušku i retrovizor na kamionetu, pa i prelepi nalepnicu na braniku nakon što ga prebije. Problem je što za to predavanje šta je ispravno, a šta nije nema nikakvog dramaturškog i uopšte filmskog opravdanja, već služi da se nabije na nos. Zašto detektivka-lezbejka ne bi bila anahronizam u neo-noir filmu koji je već po žanru anahron? Zašto film ne bi bio samo film? Zašto mora da bude i predavanje?

Drive-Away Dolls

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Pre nego što su se kreativno razišli, braća Itan i Džoel Koen su već pokazivali jasne znakove „zamora materijala“. Taj „materijal“ je, svakako, njihov unikatni miks postmodernističkog citiranja i referiranja, uvrnutog i sarkastičnog, a često i crnog humora i iskrene ljudske emocije. Ako nekako i „progutamo“ omnibus The Ballad of Buster Scruggs kao inherentno neujednačen vestern, Hail, Caesar! teško možemo „kupiti“ kao inspirisanu posvetu starom, klasičnom i spektakularnom Holivudu. O „tezgaroškim“ scenarijima varijabilnog kvaliteta za druge reditelje nećemo sada.

Činilo se da im je razlaz makar kratkoročno prijao, Džoel je uspeo da snimi svoju, prilično ozbiljnu i sasvim legitimnu verziju „škotskog komada“ The Tragedy of Macbeth, a Itan se možda malo duže odmarao, da bi posle toga u kratkom vremenskom razmaku snimio muzički dokumentarac Jerry Lee Lewis: Trouble in Mind (2022) i sada igrani film Drive-Away Dolls. Dok se Holivudom i „mrežom svih mreža“ već šuška o tome da će se bratski duo ponovo sastaviti, nama preostaje da procenimo domete Itanovog samostalnog igranog prvenca koji je napisao zajedno sa svojom suprugom Trišom Kuk.

U teoriji, smeši nam se dobitna kombinacija „koenovskog“ humora i referenci u mešavini žanrova „kaper“-trilera, crne i „skrubol“ komedije, gangsterske i romantične drame, kao i „roud muvija“. Na to sve treba dodati i činjenicu da je radnja smeštena u relativno blisku prošlost (inače, jedan od potpisnih trikova Koenovih), te da je sve zapakovano na, u teoriji, vrlo prijatnih 80-ak minuta trajanja. Ali, avaj, u praksi će se tih sat i dvadeset i kusur ispostaviti kao možda najdužih sat i dvadeset i kusur za vreme kojih umorni filmski autor besomučno „valja“ odavno potrošene fore i fazone.

Godina je 1999. koja se polako kreće ka 2000, novom milenijumu i „milenijumskoj bubi“, a mesto radnje Filadelfija. Nakon uvodne sekvence koja izgleda kao da je „dignuta“ iz nekog još starijeg „treš“-filma u kojoj nas jedino prisustvo Pedra Paskala podseća da je ipak snimljena relativno nedavno, upoznaćemo se s glavnim junakinjama našeg filma, lezbejkama i prijateljicama Džejmi (Margaret Kveli, kći Endi MekDauel, nedavno viđena u Poor Things Jorgosa Lantimosa) i Marian (Džeraldin Višvanatan, odlična). Upoznajemo ih tako da Marian telefonskim pozivima radi dogovora prekida Džejmi baš u toku seksa.

Džejmi je, naime, toliko divlja i promiskuitetna da ne može da se suzdrži od varanja svoje devojke policajke Suki (Bini Feldstin, izvrsna) koja je prilično ljubomorna, a Marian je zapravo stidljiva devojka romantično-konzervativnih stavova o ljubavi i odgovarajućeg „vremeplov“-stila odevanja koji podrazumeva uniformu sekretarice iz 50-ih. Kada Suki raskine s Džejmi i izbaci je iz stana, ona će se uvaliti Marian na njenom planiranom putu u posetu tetki u Talahasi na severu Floride, za šta će predložiti praktično rešenje da njih dve dobiju besplatni prevoz tako što će uzeti auto koji treba odvesti na lokaciju. Put na Floridu ni onda nije zvučao kao dobra ideja, a ne zvuči ni sada, imajući u vidu odnos „južnjaka“ prema „kvir“ osobama, ali Džejmi je na „misiji“ da pokaže svojoj prijateljici „lezbejske znamenitosti“ po putu u nadi da će relaksirati i seksualno osloboditi.

Nevolja je, pak, u tome što auto dobijen „u zadatak“ od smotanog Kurlija (Bil Kemp) dolazi s prtljagom vezanim za uvodnu sekvencu, a prtljag s poterom dvojice ne naročito sposobnih gangstera od kojih je jedan pričljiv (Džoi Slotnik), a drugi samo glup i sadistički agresivan (Si Džej Vilson). Njih dvojica, pak, rade za Šefa (Kolman Domingo), a vrlo specifičan prtljag čiji je jedan deo direktna referenca na Sema Pekinpoa, a drugi na Kventina Tarantina, Rodžera Ejverija i Pulp Fiction, ispostavlja se, vodi do konzervativnog floridskog senatora (Met Dejmon u kameo-ulozi) i može mu ugroziti karijeru.

Reference nije teško prepoznati. Osim spomenutih Pekinpoa i Tarantina, tu su još svakako i doajen treš-bizarluka Džon Voters, kvir-provokator Brus LaBrus i šoker i emancipator Greg Araki. Nije teško prepoznati ni Vajlderovu „mustru“ bega, kofera i potere iz Some Like It Hot, a još su uočljivije auto-reference na ranije, kultne radove Koenovih dok su braća bila u naponu kreativne snage, od Raising Arizone, preko Farga do Big Lebowskog. Te auto-reference su, međutim, vrlo slabo maskirane i jako im fali ironijskog odmaka da bi bile uspele, a maskiranje u neiskreni, lažno-jeftini „treš“ tu nikako ne pomaže.

Taj „fejkerski“ pristup se preliva i na Koenovu namerno nemaštovitu režiju koja scenario opterećen usiljenim dijaloškim ping-pongom „seče“ na seriju plan-kontraplan raskadriranih scena. Izbor glumaca od kojih su glavne uloge dodeljene zvezdama u usponu, a sporedne prekaljenim i prevejanim veteranima i karakterternim glumcima, odnosno glumcima s kojima je reditelj sarađivao u teatru u teoriji „pije vodu“, ali su likovi suviše kartonski da bi to došlo do izražaja. Čak je i vremenski period krajnje kalkulantski iskorišten uglavnom samo za to da se iz priče izbace mobilni telefoni i internet (iako je i jednog i drugog tada bilo, samo u drugačijem, odvojenom obliku), dok su drugi, zanimljiviji detalje ispušteni, što iz namere, što iz nemara.

Sa auto-reciklažom i inače treba biti jako oprezan, jer bez dovoljno auto-ironijskog odmaka ona postaje auto-parodija. Čini se da, kad ironije i ima, ona uglavnom ide na tuđi račun, što, za početak, nije fer i kolegijalno, a zapravo nije ni smešno, baš kao što nije trilerski napeto ili seksi, što su sve, u teoriji, bile namere Itana Koena i Triše Kuk. Zapravo, krajnji rezultat je, što bi današnji mladi rekli, priličan „krindž“.

Valjalo bi tu možda ostaviti prostor za zrno sumnje da je Drive-Away Dolls zapravo „trol-film“ kojim Itan Koen svesno igra na kartu „transfera blama“ kao pogonskog goriva za humor. U tom slučaju, možda će s distance jednog dana postati kultna „treš“-zezalica, ali danas ipak više deluje kao čisti, stoprocentni lažnjak izguran na silu i na stare zasluge.

The Ballad of Buster Scruggs

kritika objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: Joel Coen, Ethan Coen

uloge: Tim Blake Nelson, Clancy Brown, James Franco, Stephen Root, Liam Neeson, Harry Melling, Tom Waits, Sam Dillon, Zoe Kazan, Bill Heck, Grainger Hines, Jefferson Mays, Jonjo O’Neill, Brendan Gleeson, Saul Rubinek, Tyne Daly, Chelcie Ross

Iako imaju skoro neograničeni kredit kod kritike i dobrog dela publike, sa vrlo dobrim razlogom imajući u vidu legendarne filmove, a bilo ih je onoliko, da ne nabrajam, teško je reći da je braći Coen karijera u poslednje vreme tekla mirnim i uređenim tokovima. Inside Llewyn Davis obilovao je, čak i za njihove standarde mračnim tonovima rezignacije bez odgovarajuće humorne protiv-teže, a snimljen je skrpljenim sredstvima u internacionalnoj koprodukciji, dok je Hail Caesar najavljen kao postmoderna mjuzikl-farsa o takozvanom zlatnom dobu Hollywoda bio toliko narativno labav, kvalitativno neujednačen i nekoherentan da se moglo pomisliti da su braća potrošila svoje kreativne sokove. Činilo se da su se u međuvremenu izdržavali producentskim poslom za televiziju (serija Fargo) i scenarističkim “tezgama” ili čak i “valjanjem restlova” za druge (Angelina Jolie - Unbroken, George Clooney - Suburbicon, Steven Spielberg – The Bridge of Spies), pa da bi sledeći logični korak bio prelazak u manje lukrativne, ali zato i manje stresne potpuno televizijske i “streaming” vode.

Prema nekim teorijama, The Ballad of Buster Scruggs je tako nekako i započeo, kao mini-serija za televizijsko odeljenje kompanije Annapurna Pictures, pa se u priču kasnije uključio i Netflix, da bi na koncu bilo odlučeno da to bude jedan celovečernji film u formi antologije kratkih priča, iliti kako se to nekada zvalo – omnibus. Coeni su sami po sebi dovoljno veliko ime da se film bez problema može uvrstiti na veliki festival poput Venecije, gde je i dobio nagradu za scenario, ali Netflixov model poslovanja ne obećava jaku bioskopsku distribuciju (što je šteta, jer film dobro izgleda, a western kao žanr zahteva veliko platno), već će zaradu tražiti na kućnim formatima po meri savremenog (i otuđenog) čoveka. Triput pogađajte kolike su mu šanse za redovnu distribuciju u našim krajevima…

 

Negirajući “televizijsko” poreklo projekta Coeni su se pozivali na staru, dobru praksu omnibusa čije priče po pravilu režiraju različiti reditelji, zaboravivši pritom da je rezultat u principu neujednačen film i po poetici i po kvalitetu, te da taj disparitet raste sa težinom koju rediteljska imena sa sobom nose. Možda je najeklatantniji primer toga New York Stories koji je okupio Francisa Forda Coppolu, Woodyja Allena i Martina Scorsesea koji su, redom, snimili po jedan užasan, korektan i dobar film. Srećom, u izvedbi The Ballad of Buster Scruggs više liči na jedan savremeniji i bolji primer, argentinski Wild Tales Damiána Szifrona, i to ne samo po spoljnim faktorima da umesto tri priče imamo šest nešto kraćih, već i da se vide iste ruke u scenariju i režiji, pa i nekakva tematska bliskost. Coeni odlaze i korak dalje, praveći okvirnu strukturu za tako nešto, sa rukom koja okreće stranice knjige – antologije kratkih priča sa “granice” kako Amerikanci inače tepaju svetu kauboja. Konačno, na neki način Coeni rade i anti-tezu Szifronovom filmu koji se bavi “coenovski” uvrnutim svakodnevnim životom baveći se smrću i to pre svega njenim ciničnim i apsurdnim aspektima.

U tom smislu će nas zavarati prva priča, ona naslovna, koja služi i kao neka vrsta poveznice sa prethodnim filmom braće i kao mjuzikl i kao naklon westernima iz klasičnog perioda. Ona počinje sa pesmom naslovnog raspevanog kauboja (Nelson) koju peva jašući baš kroz Dolinu Spomenika (gde je rado snimao John Ford). Ispostavlja se da je naš Buster, belom šeširu i veselom nastupu uprkos, revolveraš koji nema mnogo poverenja u ljudsku vrstu, a ni skrupula da potegne pištolj. Nakon što u skoro pa “slapstick” duelu pobedi siledžiju koji se spremao da ga na ne-fer način opelješi na kartama, pa onda i porazi i ponizi njegovog brata, Bustera sustiže neizbežna sudbina u vidu mlađeg i agilnijeg lovca na odmetničku slavu…

 

Sličnog tona je i sledeća priča koja prati pljačkaša (Franco) u pokušaju da opljačka banku na osami između tri okruga. Nakon što pljačka pođe po zlu jer je blagajnik (Root) prevejan, pljačkaš će izbeći vešala pukim slučajem, e da bi na istima završio jednako slučajno, ovog puta ni kriv ni dužan.

Surovost života na granici se najbolje vidi na primeru treće priče Meal Ticket koja prati putujućeg impresarija (Neeson) i njegovu “atrakciju”, glumca bez ruku i nogu (Melling) koji sa žarom recituje Shelleya, izvodi Shakespearea, citira Bibliju i Lincolnog govor na Gettysburgu publici koja bi bila spremna da im udeli koji cent za hranu. Kako je zima sve oštrija, publike je sve manje i ona je sve manje darežljiva, dvojac je u sve većem problemu, naročito kada impresario otkrije da im glavna konkurencija kokoška koja zna da računa. Pogađate li koja je od dve tačke jeftinija za održavanje?

Na sličnom tragu ispitivanja nemorala je i četvrta priča, All Gold Canyon koja prati starog kopača zlata (Waits) koji je, čini se, konačno uspeo da pronađe velike naslage na idiličnom proplanku pored rečice, samo da bi ga u zasedi sačekao mladi pljačkaš (Dillon). Najveća snaga priče nije čak ni Waitsova gluma koja je odlična (polu-dementni, izmučeni likovi se sjajno uklapaju u njegovu javnu personu), koliko fotografija Bruna Delbonnela (sa Coenima je prvi put radio na Inside Llewyn Davis) za koju se čak ni ne da naslutiti da je digitalna (ovo je Coenima prvi potpuno digitalno snimljeni film) i okvir puste, neometane prirode kojima nas autori podsećaju da čovekov uticaj na prirodu može biti poguban, najpre po njega samog.

 

Peta priča, ujedno i najduža, centrirana je oko loše sreće koja prati protagonistkinju Alice (Kazan) na njenom putu preko celog kontinenta karavanom prema Oregonu. Ona je krenula za svojim bratom (Mays) kojeg tamo navodno čeka poslovna prilika, a nju bogata udaja u formi istog čoveka. Brat je, međutim, čovek čvrstih uverenja koja nemaju nužno veze sa stvarnošću i već osvedočeno neuspešan u biznisu, a pritom i vrlo rano umre na putu, ostavljajući svoju sestru u problemu i dugovima. Sreća u nesreći može biti to što profesionalni pratitelj karavana William (Heck) možda želi da se konačno skrasi u Oregonu, a njih dvoje bi po zakonu dobili veliku parcelu na kojoj bi mogli da podignu farmu. Međutim, sam put do tamo je pun nepredviđenih opasnosti, a devojka inače naviknuta da bude vođena kroz život (ma koliko joj loše bilo) možda na to neće biti spremna…

Poslednja, šesta priča pod naslovom The Mortal Remains vizuelno podseća na otvaranje Tarantinovog poslednjeg filma The Hateful Eight jer je zapravo jedna poduža scena locirana na unutrašnjost kočije koja ide na odredište na kojem većina putnika još nije bila. To nepoznato polako postaje sve veći problem s obzirom da su dvojica putnika Englez i Irac (O’Neill, Gleeson) lovci na ucene koji govore u morbidnim šiframa o oduzimanju života i prelasku na drugu stranu, a ostali putnici, kockar Francuz (Rubinek) koji citira Sartrea na temu insularnosti čovekove prirode i ograničenosti njegove spoznaje (naravno, u pitanju je postmodernistička intervencija), surovi traper (Ross) i dosadna religiozna žena (Daly) počinju da razmišljaju o smrti u ovoj alegoriji u stilu Edgara Allana Poea.

Dotičući western kao žanr iz raznih uglova, od naklona klasičnom, preko krvavo-revizionističkog do postmoderno-savremenog, braća Coen se više bave mračnom stranom mitologije nego što imaju pretenzija da slikaju onovremenu realnost. Nju, pak, hvataju kroz svoj uobičajeni filter crnog humora, apsurda i osude na mučenje i snalaženje do besmislene smrti. The Ballad of Buster Scruggs nije njihov najbolji, niti najsmešniji, niti najozbiljniji film, pa čak i nije najmračniji, te se može tvrditi da hodaju po dobro poznatom terenu i da demonstriraju svoj dobro poznati, veselo-nihilistički, duhovito ciničan stav o smislu života. Ipak, ovo je punokrvni “coenovski” film, a struktura omnibusa mu savršeno odgovara, imajući u vidu da su braći možda popustili koncentracija i strpljenje u poslednje vreme, pa im kraće forme bolje leže i maskiraju sitne nedorađenosti i neurednosti.

Hail, Caesar!

kritika originalno  objavljena na Monitoru

2016.

scenario i režija: Ethan Coen, Joel Coen

uloge: Josh Brolin, George Clooney, Alden Ehrenreich, Ralph Fiennes, Scarlett Johansson, Tilda Swinton, Frances McDormand, Channing Tatum, Jonah Hill, Veronica Osorio, Heather Goldenhersh, Alison Pill, Max Baker, John Bluthal, Ian Blackman, Christopher Lambert, Natasha Bassett, Fred Malamed, Dolph Lundgren, Michael Gambon (narator)

Možda ne bi bilo loše povući paralelu između braće Coen i Woodija Allena. Ne radi se tu samo o njihovom poreklu i sličnom smislu za meta-humor, elaboriranim i intelektualiziranim štosevima, pa ni o njihovoj poželjnosti za saradnju kod etabliranih glumaca. Stvar je pre svega u njihovoj potrebi da svako malo izbace film, odnosno realizuju ideju, iako bi ponekad možda bolje bilo da pričekaju, o tome da svaki njihov film na neki način govori o njima, izražava njihove stavove i namere, pa i o mojoj recepciji istog. Iskreno, smatram da loši do prosečni Coeni, kao uostalom i Woody Allen, još uvek “šiju” većinu kino-repertoara.

A loših do prosečnih filmova imaju u svojim karijerama. Dok se kod Allena to može opravdati njegovom starošću, pa je čak i simpatično da štanca film godišnje kako bi se osetio mlađim, kod braće je to prilično neshvatljivo – nisu toliko stari da bi se utrkivali s vremenom, niti moraju biti sveprisutni da bi bili relevantni, već imaju status miljenika relevantne kritike. Možda oni samo prave filmove kao neke svoje uvrnute tematske žurke, a sa tim stvarima znate kako ide. Nekad stvari odu dovraga, a da ni naši domaćini, ni njihovi gosti, pa ni mi koji to gledamo za sigurne distance, ne znamo kako i zašto. Hail, Caesar! je jedna takva žurka.

Što je čudno jer su svi sastojci za coenovski cirkus tu: satirični ton, prepoznatljiv “setting” poslednjih godina klasičnog Hollywooda, obilje referenci na taj period, Hollywood uopšte i karijeru samih Coenovih, zvezdana postava sačinjena što od njihovih veterana (Josh Brolin, Frances McDormand, Tilda Swinton u dvostrukoj ulozi), što od novih faca, prepoznatljivih “vrućih” zvezda (Scarlett Johansson i dvojac Tatum-Hill), što od zaboravljenih asova izvučenih iz naftalina za camero uloge kao što su Christopher Lambert i Dolph Lundgren. Čak je i George Clooney opet tu u ulozi tupana, iako je posle Burn After Reading rekao da mu je dosta.

Film prati jedan radni dan u životu menadžera filmskog studija Capitol Eddieja Mannixa (Brolin). Taj dan traje više od 24 sata, protagonista panično gleda na sat da nas na to podseti, i u njemu nema spavanja. Mannix za to vreme mora da predupredi skandale i očuva imidž studija i da se pobrine da produkcija novih naslova ide glatko. Njegovi izazovi počinju sa pijanim zvezdama koje bi pozirale u lascivnim pozama, zvezdom mjuzikala na vodi (Johansson) koja je zatrudnela van braka, raspevanim kaubojem (Ehrenreich) koji je po nalogu vlasnika studija dobio “prekomandu” u sofisticiranu salonsku dramu po motivima broadwayske predstave u čijem se okruženju, naravno, ne snalazi, ma koliko se i on i reditelj (Fiennes) trudili i kompleksnom produkcijom naslovnog rimsko-bibliskog spektakla na tragu Ben Hura čija je glavna, budalasto-pijana zvzeda (Clooney) netragom nestala baš pred ključnu scenu velikog govora. Ispostaviće se da je njega otela komunistička ćelija sastavljena od nezadovoljnih, slabo plaćenih scenarista i da za njega traže otkup. Tu su još sastanci sa predstavnicima religijskih zajednica kako bi se utvrdilo je li sadržaj spektakla prihvatljiv za moralna osećanja Amerikanaca, sestre-bliznakinje (Swinton) i ljute rivalke, trač-novinarke koje su iskopale stari skandal, iluzija privatnog života sa ženom i decom i ponuda od kompanije Lockhead za bolje plaćeni, stabilniji i manje zahtevan i stresan posao na koju Mannix mora da odgovori do kraja dana.

Pripremite se, dakle, za jurnjavu, zabune, rapidne dijaloge i mešavinu fizičkog i verbalnog humora. Posetićemo filmske setove i studije na kojima se snimaju westerni, spektakli, drame, “vodeni” i “mornarski” mjuzikli, kino-dvorane za testne projekcije, montažnu sobu u kojoj sa cigaretom u ustima i šalom oko vrata radi Frances McDormand, skrivene restorane i još skrivenije detektivske agencije u kojima se događaju još skriveniji sastanci. Upoznaćemo i grupu komunističkih pisaca koji svoju revoluciju podižu iz luksuzne vile sa prekrasnim pogledom, a u tome im pomaže i sam doajen marksističke misli, Herbert Marcuse (Bluthal), gledati vinjetice iz raznih filmova u produkciji, a neretko ćemo upasti i u muzičke numere.

Sve, naravno, obiluje referencama, počevši od Capitol studija, istog onog za koji je radio Barton Fink u prvom filmu Coenovih koji se bavi Hollywoodom i koji je preslika MGM-a. O tome govori i ime protagoniste, stvarnog “fixera” u slavnom studiju u “zlatno doba”. Naš vrli kauboj je tako “stand-in” za Johna Waynea, trudna plivačica u kostimu sirene za Esther Williams, rasplesani mornar za Genea Kellyja, a rimski tribun za Charltona Hestona. Komunisti-scenaristi su jasna asocijacija na Daltona Trumba i makartizam, štos sa Marcuseom podseća na Woodija Allena i ubacivanje Marshalla McLuhana u Annie Hall. Čak je i ne baš uspeli štos sa udvajanjem trač-novinarke asocijacija na Heddu Hopper.

Lovljenje referenci je zapravo i najzabavniji deo filma, posebno za nekoga kome su bliski stari hollywoodski filmovi. Međutim, u obilju istih sasvim je moguće smetnuti s uma glavnu, onu koja se daje u podnaslovu (“a story of Christ”) i koja se ne odnosi samo na Ben Hura i naslovni filmu u filmu, nego i na osnovnu narativnu liniju filma. Mannix je Isus pred iskušenjem (ponuda iz Lockheada, korporacije koja prodaje smrt sa sve fotografijom sa Bikini Atola je svakako satanski zov) i eto objašnjenja zašto film počinje i praktično se završava u ispovedaonici Katoličke crkve. Referentan je, i zato uspeo, štos i sa fotografijom Rogera Deakinsa koja do u detalje podražava fotografiju kičastih spektakala iz 50-ih godina.

Ali to je otprilike to. Jer sve smo to, u dosta boljem izdanju, već videli kod Coenovih. Oni su se već bavili Hollywoodom, što direktnije i u dosta mračnijem tonu u Bartonu Finku, što poprilično očito u Big Lebowskom, što indirektno, u većini naslova koje snu snimili u novom milenijumu, parodirajući i svodeći na postmodernistički apsurd pojedine hollywoodske žanrove. Ono što je trebalo biti sinteza njihovog dosadašnjeg rada na temu Hollywooda i filmova uopšte deluje kao nered u kome se ređaju fore i fazoni sa polovičnim uspehom.

Fizička komponenta humora se još nekako i drži jer utisak popravljaju pevačko-plesačke masovke i inače slabo iskorišteni Clooney u idiotskoj rimskoj uniformi koji ne može da reši misteriju kako sesti na modernu stolicu sa pripasanim mačem. Problem je sa verbalnom komponentom, naročito sa izgrađenim i elaboriranim štosevima koji jednostavnu promašuju metu. Scene poput komunističke indoktrinacije ili sastanka sa predstavnicima verskih zajednica su prerazvučene, posvećene nepotrebnom objašnjavanju (ko je shvatio, shvatio je, ko nije, taj i neće), pa stoga i naporne. Narator je nepotrebna distrakcija, posebno zato što već imamo štos sa efikasnom sekretaricom (Goldenhersh) koja se svako malo pojavljuje sa novostima za našeg junaka. Povrh toga, ni na jednom mestu ne vidimo nikakav stav Coenovih o bilo kojoj temi, što Hail, Caesar! u najboljem slučaju čini lakom zabavom i igranjem na sigurno. Zapravo, jedina poenta filma je onaj kršćansko-mazohistički kliše da je teži put jedini ispravan.

Čini se da su braća Coen postali lagano cmizdravi likovi. Dok je to elementarno imalo smisla u Inside Llewyn Davis, njihovom tonalno različitom filmu za koji su jedva našli finansijska sredstva, Hail Caesar! dolazi u periodu njihove apsolutne ljubavi sa filmskim establishmentom, posle sigurno odlično plaćenih “tezgi”, odnosno scenarija za Angelinu Jolie i Stevena Spielberga. To se vidi i po tonu filma koji je klasično, zašećereno “ljubavno pismo” klasičnom Hollywoodu. Čemu onda tupljavina o biranju težeg puta i snimanju filmova uprkos svemu. Mislim, neka snimaju, nemam ništa protiv, čak se radujem i vrlo rado gledam njihove filmove. Ali bih voleo da sledeći ipak bude primetno bolji. Od njih sam na to navikao.

Inside Llewyn Davis

 

2013.

scenario i režija: Ethan Coen, Joel Coen

uloge: Oscar Isaac, Carey Mulligan, Justin Timberlake, Ethan Phillips, Robin Bartlett, Jeannie Serralles, Adam Driver, Stark Sands, John Goodman, Garrett Hedlund, F. Murray Abraham

Inside Llewyn Davis je i koherentan i konfuzan, pun referenci koje možda ne referiraju ni na šta partikularno, smešten u prošlost i baziran na stvarnom liku (Dave Van Ronk), ali nije naročito istorijski i bigrafski. On se drži coenovštine, u smislu teme, stila i filozofskog stanovišta (o kojem god periodu da se radi, za svakog koji je uspeo u nečemu, stotinu njih nije, i koji god period bio u pitanju, život je težak, bespoentan i apsurdan, ali može biti zabavan ili makar zabavan za posmatranje), a opet odustaje o tipične coenovkse ironijske distance prema likovima. Autori se identifikuju sa naslovnim junakom, i time dodaju jednu zanimljivu autobiografsku opasku, da talenti i naporan rad nisu garant uspeha, ta da su oni, četvorostruki oscarovci, morali da traže finansijere preko Atlantika, a opet, kao i glavni junak, niti žele, niti traže saosećanje za sebe. Jedan zaista čudan film.

Radnja je smeštena u 1961. godinu, u New York, oko folk revival scene u Greenwich Villageu. U pitanju je neka vrsta prelaznog perioda, kada su već nestajali beatnici, a nije se još uzdigao hippie pokret, folk scena oko Greenwich Villagea je pre uski kružok nego industrija, Bob Dylan se ne nazire ni u tragovima. Naravno, postoje folk umetnici koji su se probili pre svega flertujući sa pop scenom, ali Llewyn Davis nije jedan od njih. Nekada član ograničeno uspešnog dua, posle samoubistva partnera je ostao sam na sceni, bez krova nad glavom i bez kinte u džepu, prepušten na milost i nemilost prijateljima, poznanicima i kolegama.

 

Jasno nam je da će ga Coeni provući kroz stroj za mučenje, jer je naprosto atipično-tipičan coenovski luzer. Kao i Burton Fink, on je umetnik čija je egzistencija ugrožena, ali za razliku od njega, ima nedvosmisleni talenat za svoju granu umetnosti. Kao i Ulysses Everet McGill (O, Brother Where Are Thou), on luta po nemilosrdnom svetu, ali za razliku od njega, nema fiksni cilj. To nije odiseja, to je klošarenje. I konačno, kao Larrija Gopnika (A Serious Man), Llewyna tera neverovatni maler u životu, i “sve što on dodirne se pretvara u sranje”, kako kaže jedna replika, ali tu nije u pitanju kosmička ili religijska nameštaljka ili mogući greh predaka, nego je za svoja sranja Llewyn odgovoran uglavnom sam.

U prvoj sceni u kojoj ga vidimo Llewyn (Isaac) peva u klubu, njegov nastup je pomalo arogantan, ali glas je bogovski i nesumnjivo ima harizme da veže publiku za sebe. Međutim, kada prestane da peva i počne da govori, magija prestaje. U sledećoj sceni dobija batine od tipa kojeg nismo videli, koji dolazi iz mraka. Treća scena nas vraća nedelju dana unazad, Llewyn se budi na kauču sa velikim žutim mačkom iznad face, i jasno nam je da njegovo potucanje od nemila do nedraga tek počinja, a da će mačak imati solidnu ulogu u baksuzu koji ga tera.

Tako se Llewyn uvaljuje na kauče po New Yorku, kod univerzitetskog profesora i njegove žene (Phillips i Bartlett), kod kolega muzičara Jima i Jean (Timberlake i Mulligan), kod lažnog kauboja iz Jerseya Ala (Driver), stopira do Chicaga i nazad, grebe se za cigarete i pokušava da izvuče neku lovu od sestre (Serralles). Kada to ne radi, proziva i pljuje po drugim kolegama muzičarima i svađa se sa svakim na koga naleti. Llewyn je grozni drkadžija i pitanje zašto bi ga iko trpeo, posebno zašto bi neka žena ikada spavala s njim, a pride ima i običaj da napumpa neku nesrećnicu, pa ima kontakt za doktora koji izvodi abortus za razuman keš. Film je prepun hronološki povezanih vinjeta, a Llewynove nevoljne mis-avanture neretko skreću u “nightmare logic”, koji nije ni izbliza zabavan i veseo kao u A Serious Man ili u Scorseseovom After Hours.

 

Te vinjete nam ne donose ništa novo i nećemo biti prosvetljeniji kakav je Llewyn kada nije drkadžija, da li takav Llewyn uopšte postoji, zašto je takav, šta ga je navelo i kakve sve traume nosi. Jim se trudi da mu bude dobar prijatelj, i da mu namesti poslić da bude u pratećem triju za snimanje nove zabavne pesmice koja kritikuje svemirsku trku. Llewyn će izabrati brzi keš umesto tantijema, a pesma će gotovo sigurno postati hit. Jean mu je manje naklonjena, pošto ju je Llewyn možda napumpao, a ne želi da nosi dete gubitnika i parazita. Sestra mu kenja, i to za stvari za koje mu treba kenjati (da batali karijeru, ako se već ne isplati i nađe posao makar da pokrije troškove), ali barem dvaput u filmu, i to u istoj postavci scene: ona iznad sudopere, sa vrećom iz nabavke u ruci, kenja li kenja. Donosi nam i mnoštvo veoma uvrnutih likova, poput anti-ratno nastrojenog vojnika i pevača u slobodno vreme, koji uživa u disciplini koju mu vojska nameće ili bizarnog stalnog gosta ili menadžera u klubu Gaslight. Ipak najbizarnija ekipa su stari, drogirani džezer (Goodman) koji arogantno naklapa, bocka Llewyna štapom i vređa ga i njegov sluga-beatnik (Hedlund, koji se može tumačiti kao referenca na Neala Cassidija, pošto ga je igrao u On The Road).

Događaji u Chicagu su posebno bitni, jer nam daju uvid u funkcionisanje scene pre nego što je folk rock postao popularan. F. Murray Abraham je sjajan kao Bud Grossman, vlasnik promoterske kuće i povećeg kluba kojem je Llewyn već poslao ploču. On će tražiti od Llewyna da zapeva nešto sa ploče, i biće dirnut njegovom pesmom i njegovim glasom, ali će konačna presuda biti da od toga nema love, i da bi bolje bilo kada bi se Llewyn pridružio nekom sastavu i smanjio dozu melanholije u svojim pesmama i okrenuo se više pop formatu. Llewyn nije spreman na kompromis, čak ni po cenu poraza i to ga određuje u najvećoj meri. Iz pop-kulture znamo šta će se desiti za koju godinu, samo je moguće da Llewyn Davis neće biti tamo da unovči plodove svog rada.

 

Oscar Isaac je sjajan glumac i u njegovoj izvedbi, Llewyn je životan, realan i kompleksan lik. Isaacovu melanholiju nije teško kupiti, njegova harizma prevazilazi i loše manire i gadan karakter, i postaje nam stalo do njega. A i njegov kristalno čisti tenor upotpunjuje sliku. Ono što je jedno od neverovatnijih otkrovenja filma je da Justin Timberlake zna da peva, ali stvarno. Glumci iz filma su sami pevali svoje delove, a sjajni soundtrack potpisuje genijalni T-Bone Burnett, majstor country i folksy melodija.

To bi čak mogao biti problem, pošto je soundtrack još bolji od filma i postoji opasnost da ga zaseni. Inside Llewyn Davis je i nije mjuzikl, i može biti pokušava da kaže nešto na previše tema. Ako želite pred-istorijat folk rocka, ovde ćete naći “bits and pieces” toga. Ali ne očekujte nostalgiju, ovo je film braće Coen, pre svega. Očekujte hladnu newyoršku zimu uhvaćenu briljantnom fotografijom, i glumačke bravure više zahvaljujući veoma preciznom castingu što se tiče epizodnih uloga.

I ako vam se film na svidi na prvo gledanje, ništa zato. Kao i svi mračnije intonirani filmovi braće Coen, Inside Llewyn Davis nije film za jedno gledanje i treba mu dati šansu. Tek posle nekoliko gledanja možete pokupiti sitne dragulje rasute po filmu. Možda ga nećete voleti kao njihove uvrnute i otkačene komedije, ali ćete razviti jedno specifično poštovanje.