The Disaster Artist

kritika objavljena na DOP-u

Ima nečeg vrlo američkog, zapravo mitski amerikanskog u filmu The Room. Na stranu što je autor Tommy Wiseau svoj filmski alter-ego zamislio kao “sveameričkog heroja”, a da to ničim nije opravdao osim što je i na samog sebe gledao tako, sam poduhvat snimanja takvog filma je oda kapitalizmu. Zamislite samo, imigrant nepoznate starosne dobi i porekla vlastitim novcem nepoznatog porekla snima film po vlastitoj viziji, gotovo pionirski u svojoj hrabrosti i radikalnosti. Čak je i neočekivani kasniji uspeh The Room, filma koji je proglašen najlošijim u istoriji, ali se oko njega izgradio ozbiljan kult, slika i prilika američkog sna. Za umetnost su potrebni talenat i rad, za uspeh je možda dovoljno samo verovati u sebe.

The Disaster Artist, knjiga Wiseauovog glumačkog partnera Grega Sestera, kao i ekranizacija u režiji Jamesa Franca i po scenariju Scotta Neustadtera i Michaela H. Webera, počinje upravo kao oda hrabrosti. Greg (rediteljev brat Dave Franco) pohađa satove glume, ali pati od strašne treme da nije u stanju da se izrazi na pozornici, dok jedan od “drugara iz razreda” Tommy (reditelj James Franco) puca od samopouzdanja i hrabrosti iako nema ni trunke talenta. Njih dvojica će se početi družiti, učiti “važne životne lekcije” jedan od drugoga, čak se i zbratimiti na mestu pogibije Jamesa Deana kojeg obojica štuju, odseliti u Tommyjev stan u Los Angeles i zajedno pojuriti uspeh. Kada shvate da su im vrata kao tandemu, a i svakom ponaosob zatvorena, njih dvojica će rešiti da snime film po Tommyjevoj ideji. Film je The Room, ostalo je istorija.

Naravno da je produkcija filma bila problematična. Naravno da je Tommyjeva vizija bila sve samo ne koherentna i da je on menjao scenario putem. Naravno da on ni kao reditelj ni kao glumac nije znao šta da radi, kao što nije posedovao nikakva tehnička znanja, pa je film istovremeno sniman i analogno i digitalno dvema paralelnim kamerama, s tim da je slika bila nefokusirana kako god, njegove scene su ponavljane u nedogled, on je maltretirao glumce, naročito glumice, i ekipu ako bi se na nekog naljutio, a prema Gregu se postavljao posesivno naročito kada je u priču ušla njegova devojka Amber (Alison Brie). Veći deo režijskog posla je obavljao supervizor scenarija (Seth Rogen), glumci i ekipa su napuštali produkciju i bivali menjani.

James Franco sve to rekreira sa izraženim osećajem za detalj. Možda nema konstantnog bombardiranja sa citatima The Room, ali su zato scene i replike precizno ponovljene. Čak i on kao glumac, a u principu nikada nije vešto režirao samog sebe, savršeno skida Wiseaua iz mlađih dana, njegovu “vampirsku”, preteću pojavu, čudnu govornu shemu i nedefinirane akcente, dok je hemija između njega mlađeg mu brata savršena u ulozi najboljih prijatelja i rivala. Jasno je na šta je James Franco išao sa tim casting izborom iako se Dave ne čini idealnim u tom pogledu, ali se kocka isplatila.

Postoji solidan razlog zašto je James Franco ušao toliko duboko u fenomen The Room i Tommyja Wiseaua. Jasno je da se divi njegovoj hrabrosti i odsustvu bilo kakvih kočnica. Tu ima i dosta identifikacije, cinici bi rekli sa dobrim razlogom. James Franco je isto tako kao čovek bez znanja i iskustva uporno pokušavao da režira i to često samog sebe u glavnoj ulozi od tih famoznih ranih radova koji više nego što bi to bilo zdravo koketiraju sa trashom tipa The Room do masakriranja američkih literarnih klasika. Čini se da je makar zanat ispekao sa prethodnim naslovom In Dubious Battle, ekranizacijom Johna Steinbecka, a The Disaster Artist ima čak i neke šanse u sezoni nagrada.

Takođe, epizodne i cameo-uloge koje igraju poznati glumci i slavne ličnosti čine The Disaster Artist vrlo prijemčivim filmom ne samo za “fanove” The Room nego za sve koji prate hollywoodsku scenu. Tu je Judd Apatow kao hollywoodski producent, a tu je i dobar deo njegove klike (kojoj pripadaju i braća Franco i Rogen) raštrkan po filmu. Tu su dve pomalo zaboravljene zvezde, Melanie Griffith kao profesorka glume kod koje Tommy izvodi onaj masakr Tramvaja zvanog čežnja i Sharon Stone kao Gregova agentica Iris. Tu je i Bryan Cranston koji igra samog sebe iz Malcom in the Middle perioda. Ipak, dve uloge ili makar imitacije za pamćenje su Ari Graynor koja igra Juliette Daniel koja u The Room igra Lisu i Jacki Weaver kao Carolyn koja u The Room igra Lisinu majku.

Zapravo, jedino što je u filmu promašeno su one “govoreće glave” iz sveta filmskih autora na početku. Informacija koju oni prenose, da “najgori film svih vremena” ima kult oko sebe, možda i nije tako općenito poznata, ali se taj dokumentaristički uvod ne uklapa u ostatak precizno rekonstruiranog, ali opet igranog filma. Mnogi će The Disaster Artist porediti sa Burtonovim naslovom Ed Wood kao što The Room porede sa Woodovim Plan 9 from Outer Space. To možda nije baš pošteno, ali svakako nije bez neke i, iskreno, The Disaster Artist ne zaostaje puno.

The Wolfpack

2015.

autor: Crystal Moselle

Nešto je jednostavno stvar sreće, one na koju se ne možemo osloniti. Tako je Crystal Moselle jednog dana iz vedra neba naletela na šestoricu momaka dugih kosa u crnim odelima i sa naočarima za sunce, kao da su ispali iz Tarantinovog filma. Priznaćete, prizor je čudan čak i za poslovično ekscentrični New York, možda nije baš najčudniji, ali nije ni svakodnevan. Ona je poželela da joj momci ispričaju svoju priču i oni su to učinili, sa iskrenošću, naivnošću i distinktivnim smislom za humor. I kakva je to priča bila...

Momci su braća Angulo, šestorica, jedan drugom do ušiju i sa indijskim imenima, imaju i najmlađu sestru za koju i oni tvrde da živi pomalo u svom svetu. Oni su odrasli u svom stanu u blokovskom naselju na Manhattanu i vrlo su ga retko napuštali, nekih godina čak devet puta, nekih nijednom. Školovala ih je majka kod kuće, za šta je dobijala državnu potporu. Familijom je dominirao otac vrlo distinktivnih religijsko-socijalnih uverenja, protivnik mukotrpnog, izrabljivačkog rada za kapitalističke gazde, korisnik socijalne pomoći, religiozni Hare Krishna, peruanski imigrant i ljubitelj klasičnog rocka.

Ispostaviće se i filmova koji su momcima bili jedini prozor u svet i više od toga, njihov ceo život. Njihova kolekcija na VHS-u i DVD-u broji oko 5000 naslova, od klasičnih do modernih, i u stanju su ih gledati dok sve linije dijaloga ne nauče napamet. Međutim, njihova opsesija ide i dalje: oni rekreiraju scene, često i cele filmove, i to rade do tančina. Sami izrađuju rekvizite, neretko vrlo elaborirane, poput Batmanovog kostima od podložaka za yogu i kartona ili kolekcije najrazličitijih papirnatih i kartonskih pušaka i pištolja, dodaju efekte sa sintisajzera i sve to snimaju ne napuštajući stan nijednog trenutka.

Za sebe kažu da su stidljivi, a da se primetiti da se iza te povučenosti i naivnosti krije i strah kojeg se polako oslobađaju. Taj strah ima dva lica. Jedno je ono što su im usadili roditelji, pre svega otac sa svojim suludim teorijama, strah od vanjskog sveta koji je navodno prepun droge, nasilja i kojekakvog pokvarenjaštva, što možda stoji, ali sklanjanje pred tim u kuću svakako nije rešenje. Majka na to dodaje da bi jedina socijalizacija koju bi mladići u New Yorku, naročitom u tom naselju, dobili bila “loša socijalizacija”, a oni su posebni, kao što im je i otac poseban. Drugi strah je bio strah od očevog često nasilnog autoriteta i od njegove reakcije šta bi bilo kada bi oni sami od sebe izašli.

Naravno, dok najstariji to nije učinio, sa sve maskom i tu avanturu završio u lokalnoj psihijatrijskoj bolnici. Ali to je njemu, a kasnije i njegovoj braći, otvorilo vrata u novi, stvarni svet, veći od skučenog stana (jer svaki stan je skučen ako se iz njega ne izlazi) i različit od onoga što su videli u fikcijskim filmovima. Logično, momci su prvo izlazili skupa (jedna od prvih poseta je poseta “svetom gralu”, pravom bioskopu) kao nekakvo pleme i sve komentarisali pomoću filmskih referenci (drveće im je bilo veliko kao u Lord of the Rings), da bi postepeno i zajedničkim snagama i sami za sebe otkrivali svet, onaj sa poslovima, prometom, drugim ljudima...

Crystal Moselle pravilno bira “verité” stil i zajedno sa montažerom Enatom Sidijem glatko ga spaja sa amaterskim snimcima iz porodične kolekcije Angulovih. U tom pristupu ona sama ne daje nikakav komentar, ne optužuje i ne osuđuje, čak se čini da i ne postavlja pitanja, već pušta svoje subjekte da se otvore i kažu šta im je na srcu. Možda bi usmereniji, direktniji pristup snažnije izneo poentu, možda bi otklonio nedoumice (jer izgleda da momcima nije manjkalo ni emotivne pažnje, a ni sredstava za filmsku igru poput kostima, cipela, perika i slično), ali ovako je u skladu sa njihovom otvorenošću i naivnom iskrenošću.

Na kraju krajeva, starija braća su otvorena, kao i majka, i očito imaju poverenja u autoricu. Zato ćemo sve čuti iz njihovih usta, o preziru prema ocu koji ih je odvojio od normalnog života i koji će i sam dobiti priliku da kaže nešto o svojoj viziji sveta pred kraj filma, o brizi za majku i o majčinoj zabrinutosti za dobrobit dece i spoznaji da je odrastanje u izolaciji bila greška, da ih nije zaštitilo, nego da je samo otežalo pripreme za samostalni život.

Možda bi, i da su odrastali “normalno” (jer šta je danas normalno), momci svejedno otkrili svet filma, citirali replike i rekreirali scene. Možda bi se time bavili profesionalno. Najstariji je već volontirao kao asistent produkcije i čak sa svojom familijom i nekoliko glumaca sa strane snimio svoj prvi autorski kratkometražni uradak, jednako u duhu improvizacije, ali sa malo boljom opremom. The Wolfpack se završava scenama sa snimanja tog filma i moram reći da momak ima i znanja i talenta. Preporuka za oba, i za The Wolfpack, dobitnika nagrade žirija na prošlogodišnjem Sundance festivalu i za Angulov kratki film Window Feel koji je okačio na internet.

Hail, Caesar!

kritika originalno  objavljena na Monitoru

2016.

scenario i režija: Ethan Coen, Joel Coen

uloge: Josh Brolin, George Clooney, Alden Ehrenreich, Ralph Fiennes, Scarlett Johansson, Tilda Swinton, Frances McDormand, Channing Tatum, Jonah Hill, Veronica Osorio, Heather Goldenhersh, Alison Pill, Max Baker, John Bluthal, Ian Blackman, Christopher Lambert, Natasha Bassett, Fred Malamed, Dolph Lundgren, Michael Gambon (narator)

Možda ne bi bilo loše povući paralelu između braće Coen i Woodija Allena. Ne radi se tu samo o njihovom poreklu i sličnom smislu za meta-humor, elaboriranim i intelektualiziranim štosevima, pa ni o njihovoj poželjnosti za saradnju kod etabliranih glumaca. Stvar je pre svega u njihovoj potrebi da svako malo izbace film, odnosno realizuju ideju, iako bi ponekad možda bolje bilo da pričekaju, o tome da svaki njihov film na neki način govori o njima, izražava njihove stavove i namere, pa i o mojoj recepciji istog. Iskreno, smatram da loši do prosečni Coeni, kao uostalom i Woody Allen, još uvek “šiju” većinu kino-repertoara.

A loših do prosečnih filmova imaju u svojim karijerama. Dok se kod Allena to može opravdati njegovom starošću, pa je čak i simpatično da štanca film godišnje kako bi se osetio mlađim, kod braće je to prilično neshvatljivo – nisu toliko stari da bi se utrkivali s vremenom, niti moraju biti sveprisutni da bi bili relevantni, već imaju status miljenika relevantne kritike. Možda oni samo prave filmove kao neke svoje uvrnute tematske žurke, a sa tim stvarima znate kako ide. Nekad stvari odu dovraga, a da ni naši domaćini, ni njihovi gosti, pa ni mi koji to gledamo za sigurne distance, ne znamo kako i zašto. Hail, Caesar! je jedna takva žurka.

Što je čudno jer su svi sastojci za coenovski cirkus tu: satirični ton, prepoznatljiv “setting” poslednjih godina klasičnog Hollywooda, obilje referenci na taj period, Hollywood uopšte i karijeru samih Coenovih, zvezdana postava sačinjena što od njihovih veterana (Josh Brolin, Frances McDormand, Tilda Swinton u dvostrukoj ulozi), što od novih faca, prepoznatljivih “vrućih” zvezda (Scarlett Johansson i dvojac Tatum-Hill), što od zaboravljenih asova izvučenih iz naftalina za camero uloge kao što su Christopher Lambert i Dolph Lundgren. Čak je i George Clooney opet tu u ulozi tupana, iako je posle Burn After Reading rekao da mu je dosta.

Film prati jedan radni dan u životu menadžera filmskog studija Capitol Eddieja Mannixa (Brolin). Taj dan traje više od 24 sata, protagonista panično gleda na sat da nas na to podseti, i u njemu nema spavanja. Mannix za to vreme mora da predupredi skandale i očuva imidž studija i da se pobrine da produkcija novih naslova ide glatko. Njegovi izazovi počinju sa pijanim zvezdama koje bi pozirale u lascivnim pozama, zvezdom mjuzikala na vodi (Johansson) koja je zatrudnela van braka, raspevanim kaubojem (Ehrenreich) koji je po nalogu vlasnika studija dobio “prekomandu” u sofisticiranu salonsku dramu po motivima broadwayske predstave u čijem se okruženju, naravno, ne snalazi, ma koliko se i on i reditelj (Fiennes) trudili i kompleksnom produkcijom naslovnog rimsko-bibliskog spektakla na tragu Ben Hura čija je glavna, budalasto-pijana zvzeda (Clooney) netragom nestala baš pred ključnu scenu velikog govora. Ispostaviće se da je njega otela komunistička ćelija sastavljena od nezadovoljnih, slabo plaćenih scenarista i da za njega traže otkup. Tu su još sastanci sa predstavnicima religijskih zajednica kako bi se utvrdilo je li sadržaj spektakla prihvatljiv za moralna osećanja Amerikanaca, sestre-bliznakinje (Swinton) i ljute rivalke, trač-novinarke koje su iskopale stari skandal, iluzija privatnog života sa ženom i decom i ponuda od kompanije Lockhead za bolje plaćeni, stabilniji i manje zahtevan i stresan posao na koju Mannix mora da odgovori do kraja dana.

Pripremite se, dakle, za jurnjavu, zabune, rapidne dijaloge i mešavinu fizičkog i verbalnog humora. Posetićemo filmske setove i studije na kojima se snimaju westerni, spektakli, drame, “vodeni” i “mornarski” mjuzikli, kino-dvorane za testne projekcije, montažnu sobu u kojoj sa cigaretom u ustima i šalom oko vrata radi Frances McDormand, skrivene restorane i još skrivenije detektivske agencije u kojima se događaju još skriveniji sastanci. Upoznaćemo i grupu komunističkih pisaca koji svoju revoluciju podižu iz luksuzne vile sa prekrasnim pogledom, a u tome im pomaže i sam doajen marksističke misli, Herbert Marcuse (Bluthal), gledati vinjetice iz raznih filmova u produkciji, a neretko ćemo upasti i u muzičke numere.

Sve, naravno, obiluje referencama, počevši od Capitol studija, istog onog za koji je radio Barton Fink u prvom filmu Coenovih koji se bavi Hollywoodom i koji je preslika MGM-a. O tome govori i ime protagoniste, stvarnog “fixera” u slavnom studiju u “zlatno doba”. Naš vrli kauboj je tako “stand-in” za Johna Waynea, trudna plivačica u kostimu sirene za Esther Williams, rasplesani mornar za Genea Kellyja, a rimski tribun za Charltona Hestona. Komunisti-scenaristi su jasna asocijacija na Daltona Trumba i makartizam, štos sa Marcuseom podseća na Woodija Allena i ubacivanje Marshalla McLuhana u Annie Hall. Čak je i ne baš uspeli štos sa udvajanjem trač-novinarke asocijacija na Heddu Hopper.

Lovljenje referenci je zapravo i najzabavniji deo filma, posebno za nekoga kome su bliski stari hollywoodski filmovi. Međutim, u obilju istih sasvim je moguće smetnuti s uma glavnu, onu koja se daje u podnaslovu (“a story of Christ”) i koja se ne odnosi samo na Ben Hura i naslovni filmu u filmu, nego i na osnovnu narativnu liniju filma. Mannix je Isus pred iskušenjem (ponuda iz Lockheada, korporacije koja prodaje smrt sa sve fotografijom sa Bikini Atola je svakako satanski zov) i eto objašnjenja zašto film počinje i praktično se završava u ispovedaonici Katoličke crkve. Referentan je, i zato uspeo, štos i sa fotografijom Rogera Deakinsa koja do u detalje podražava fotografiju kičastih spektakala iz 50-ih godina.

Ali to je otprilike to. Jer sve smo to, u dosta boljem izdanju, već videli kod Coenovih. Oni su se već bavili Hollywoodom, što direktnije i u dosta mračnijem tonu u Bartonu Finku, što poprilično očito u Big Lebowskom, što indirektno, u većini naslova koje snu snimili u novom milenijumu, parodirajući i svodeći na postmodernistički apsurd pojedine hollywoodske žanrove. Ono što je trebalo biti sinteza njihovog dosadašnjeg rada na temu Hollywooda i filmova uopšte deluje kao nered u kome se ređaju fore i fazoni sa polovičnim uspehom.

Fizička komponenta humora se još nekako i drži jer utisak popravljaju pevačko-plesačke masovke i inače slabo iskorišteni Clooney u idiotskoj rimskoj uniformi koji ne može da reši misteriju kako sesti na modernu stolicu sa pripasanim mačem. Problem je sa verbalnom komponentom, naročito sa izgrađenim i elaboriranim štosevima koji jednostavnu promašuju metu. Scene poput komunističke indoktrinacije ili sastanka sa predstavnicima verskih zajednica su prerazvučene, posvećene nepotrebnom objašnjavanju (ko je shvatio, shvatio je, ko nije, taj i neće), pa stoga i naporne. Narator je nepotrebna distrakcija, posebno zato što već imamo štos sa efikasnom sekretaricom (Goldenhersh) koja se svako malo pojavljuje sa novostima za našeg junaka. Povrh toga, ni na jednom mestu ne vidimo nikakav stav Coenovih o bilo kojoj temi, što Hail, Caesar! u najboljem slučaju čini lakom zabavom i igranjem na sigurno. Zapravo, jedina poenta filma je onaj kršćansko-mazohistički kliše da je teži put jedini ispravan.

Čini se da su braća Coen postali lagano cmizdravi likovi. Dok je to elementarno imalo smisla u Inside Llewyn Davis, njihovom tonalno različitom filmu za koji su jedva našli finansijska sredstva, Hail Caesar! dolazi u periodu njihove apsolutne ljubavi sa filmskim establishmentom, posle sigurno odlično plaćenih “tezgi”, odnosno scenarija za Angelinu Jolie i Stevena Spielberga. To se vidi i po tonu filma koji je klasično, zašećereno “ljubavno pismo” klasičnom Hollywoodu. Čemu onda tupljavina o biranju težeg puta i snimanju filmova uprkos svemu. Mislim, neka snimaju, nemam ništa protiv, čak se radujem i vrlo rado gledam njihove filmove. Ali bih voleo da sledeći ipak bude primetno bolji. Od njih sam na to navikao.