Drive-Away Dolls

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Pre nego što su se kreativno razišli, braća Itan i Džoel Koen su već pokazivali jasne znakove „zamora materijala“. Taj „materijal“ je, svakako, njihov unikatni miks postmodernističkog citiranja i referiranja, uvrnutog i sarkastičnog, a često i crnog humora i iskrene ljudske emocije. Ako nekako i „progutamo“ omnibus The Ballad of Buster Scruggs kao inherentno neujednačen vestern, Hail, Caesar! teško možemo „kupiti“ kao inspirisanu posvetu starom, klasičnom i spektakularnom Holivudu. O „tezgaroškim“ scenarijima varijabilnog kvaliteta za druge reditelje nećemo sada.

Činilo se da im je razlaz makar kratkoročno prijao, Džoel je uspeo da snimi svoju, prilično ozbiljnu i sasvim legitimnu verziju „škotskog komada“ The Tragedy of Macbeth, a Itan se možda malo duže odmarao, da bi posle toga u kratkom vremenskom razmaku snimio muzički dokumentarac Jerry Lee Lewis: Trouble in Mind (2022) i sada igrani film Drive-Away Dolls. Dok se Holivudom i „mrežom svih mreža“ već šuška o tome da će se bratski duo ponovo sastaviti, nama preostaje da procenimo domete Itanovog samostalnog igranog prvenca koji je napisao zajedno sa svojom suprugom Trišom Kuk.

U teoriji, smeši nam se dobitna kombinacija „koenovskog“ humora i referenci u mešavini žanrova „kaper“-trilera, crne i „skrubol“ komedije, gangsterske i romantične drame, kao i „roud muvija“. Na to sve treba dodati i činjenicu da je radnja smeštena u relativno blisku prošlost (inače, jedan od potpisnih trikova Koenovih), te da je sve zapakovano na, u teoriji, vrlo prijatnih 80-ak minuta trajanja. Ali, avaj, u praksi će se tih sat i dvadeset i kusur ispostaviti kao možda najdužih sat i dvadeset i kusur za vreme kojih umorni filmski autor besomučno „valja“ odavno potrošene fore i fazone.

Godina je 1999. koja se polako kreće ka 2000, novom milenijumu i „milenijumskoj bubi“, a mesto radnje Filadelfija. Nakon uvodne sekvence koja izgleda kao da je „dignuta“ iz nekog još starijeg „treš“-filma u kojoj nas jedino prisustvo Pedra Paskala podseća da je ipak snimljena relativno nedavno, upoznaćemo se s glavnim junakinjama našeg filma, lezbejkama i prijateljicama Džejmi (Margaret Kveli, kći Endi MekDauel, nedavno viđena u Poor Things Jorgosa Lantimosa) i Marian (Džeraldin Višvanatan, odlična). Upoznajemo ih tako da Marian telefonskim pozivima radi dogovora prekida Džejmi baš u toku seksa.

Džejmi je, naime, toliko divlja i promiskuitetna da ne može da se suzdrži od varanja svoje devojke policajke Suki (Bini Feldstin, izvrsna) koja je prilično ljubomorna, a Marian je zapravo stidljiva devojka romantično-konzervativnih stavova o ljubavi i odgovarajućeg „vremeplov“-stila odevanja koji podrazumeva uniformu sekretarice iz 50-ih. Kada Suki raskine s Džejmi i izbaci je iz stana, ona će se uvaliti Marian na njenom planiranom putu u posetu tetki u Talahasi na severu Floride, za šta će predložiti praktično rešenje da njih dve dobiju besplatni prevoz tako što će uzeti auto koji treba odvesti na lokaciju. Put na Floridu ni onda nije zvučao kao dobra ideja, a ne zvuči ni sada, imajući u vidu odnos „južnjaka“ prema „kvir“ osobama, ali Džejmi je na „misiji“ da pokaže svojoj prijateljici „lezbejske znamenitosti“ po putu u nadi da će relaksirati i seksualno osloboditi.

Nevolja je, pak, u tome što auto dobijen „u zadatak“ od smotanog Kurlija (Bil Kemp) dolazi s prtljagom vezanim za uvodnu sekvencu, a prtljag s poterom dvojice ne naročito sposobnih gangstera od kojih je jedan pričljiv (Džoi Slotnik), a drugi samo glup i sadistički agresivan (Si Džej Vilson). Njih dvojica, pak, rade za Šefa (Kolman Domingo), a vrlo specifičan prtljag čiji je jedan deo direktna referenca na Sema Pekinpoa, a drugi na Kventina Tarantina, Rodžera Ejverija i Pulp Fiction, ispostavlja se, vodi do konzervativnog floridskog senatora (Met Dejmon u kameo-ulozi) i može mu ugroziti karijeru.

Reference nije teško prepoznati. Osim spomenutih Pekinpoa i Tarantina, tu su još svakako i doajen treš-bizarluka Džon Voters, kvir-provokator Brus LaBrus i šoker i emancipator Greg Araki. Nije teško prepoznati ni Vajlderovu „mustru“ bega, kofera i potere iz Some Like It Hot, a još su uočljivije auto-reference na ranije, kultne radove Koenovih dok su braća bila u naponu kreativne snage, od Raising Arizone, preko Farga do Big Lebowskog. Te auto-reference su, međutim, vrlo slabo maskirane i jako im fali ironijskog odmaka da bi bile uspele, a maskiranje u neiskreni, lažno-jeftini „treš“ tu nikako ne pomaže.

Taj „fejkerski“ pristup se preliva i na Koenovu namerno nemaštovitu režiju koja scenario opterećen usiljenim dijaloškim ping-pongom „seče“ na seriju plan-kontraplan raskadriranih scena. Izbor glumaca od kojih su glavne uloge dodeljene zvezdama u usponu, a sporedne prekaljenim i prevejanim veteranima i karakterternim glumcima, odnosno glumcima s kojima je reditelj sarađivao u teatru u teoriji „pije vodu“, ali su likovi suviše kartonski da bi to došlo do izražaja. Čak je i vremenski period krajnje kalkulantski iskorišten uglavnom samo za to da se iz priče izbace mobilni telefoni i internet (iako je i jednog i drugog tada bilo, samo u drugačijem, odvojenom obliku), dok su drugi, zanimljiviji detalje ispušteni, što iz namere, što iz nemara.

Sa auto-reciklažom i inače treba biti jako oprezan, jer bez dovoljno auto-ironijskog odmaka ona postaje auto-parodija. Čini se da, kad ironije i ima, ona uglavnom ide na tuđi račun, što, za početak, nije fer i kolegijalno, a zapravo nije ni smešno, baš kao što nije trilerski napeto ili seksi, što su sve, u teoriji, bile namere Itana Koena i Triše Kuk. Zapravo, krajnji rezultat je, što bi današnji mladi rekli, priličan „krindž“.

Valjalo bi tu možda ostaviti prostor za zrno sumnje da je Drive-Away Dolls zapravo „trol-film“ kojim Itan Koen svesno igra na kartu „transfera blama“ kao pogonskog goriva za humor. U tom slučaju, možda će s distance jednog dana postati kultna „treš“-zezalica, ali danas ipak više deluje kao čisti, stoprocentni lažnjak izguran na silu i na stare zasluge.