Cat Person

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kada je 2017. godine u Njujorkeru objavljena kratka priča „Cat Person“ Kristen Rupenijan, ona je preko noći postala mega-hit koji se prepričavao po društvenim mrežama. Priča se oslanjala na iskustva autorke i njenih poznanica sa sastancima sa nešto starijim muškarcima kada bi se početni interes na rubu fascinacije ubrzo pretvorio u razočaranje, pa i paranoju da taj sebični, egoistični tip možda nije i potencijalni zlostavljač. Bilo je to u doba kada je MeToo bio u punom zamahu i priča je pogodila puls publike. Priču je potom u scenarističku obradu uzela Mišel Ešford, uglavnom aktivna na televiziji i najpoznatija kao kreatorka serije Masters of Sex, dok se režije prihvatila Suzana Fogel, takođe uglavnom prisutna na televiziji.

Naša junakinja iz čije perspektive zapravo gledamo celi film, Margo (Emilia Džouns iz filma CODA), dvadesetogodišnja je studentkinja na drugoj godini fakulteta koja radi u lokalnom bioskopu u studentskom gradiću. Njena cimerka, radikalna feministkinja Tejlor (Džeraldin Visvanatan) uvek zauzeta društvenim ratovima po forumima i subreditima bi za nju rekla da je naivna poput šiparice, da ne poznaje stvarni život i to koliko muškarci mogu biti opasni.

Ta predavanja će se samo pogoršati kada Margo počne da komunicira s Robertom (Nikolas Braun iz serije Succession), nešto starijim, krupnim, bradatim filmofilom kojeg upoznaje na svom radnom mestu. Nakon uvertire, on će joj zatražiti broj telefona, oni će otpočeti komunikaciju porukama, pa čak i izaći na prvi sastanak koji će, igrom slučaja, nesporazuma ili paranoje, poći po krivu. Rešavaju da ga „ne računaju“, pa da možda pokušaju još jednom kada se Margo vrati s praznika koje će provesti kod svojih. Budući da praznici prolaze u majčinim (Houp Dejvis) ludorijama oko organizacije očuhovog rođendana, Margo sve više beži u prepisku s Robertom koji se čini kao savršeni džentlmen.

Kada se vrati i da mu drugu šansu, sve na sastanku polazi u pogrešnom smeru. Izbor filma Empire Strikes Back on vidi kao krajnje romantičan, a ona kao dosadan, jer on voli Harisona Forda, a ona Mijazakijev Spirited Away. Njegove filmofilske reference ona vidi kao nadmene pokušaje dociranja. Ni njihovim prvim poljupcem ona nije zadovoljna, dok joj odbijanje vratara da je pusti u bar „za odrasle“ potpuno ubija raspoloženje. Ona svejedno odlazi kod njega kući i veče se završava seksom koji je takođe više po njegovom guštu nego po njenom.

Iako je dala pristanak, sve vreme razmišlja da li da ga povuče, baš kao što posle razmišlja kako da ga fino i učtivo otkači. Razlog za njene strahove je isti: šta ako je Robert manijak, odnosno kako će reagovati kada mu ona povredi sujetu. Jer, kako kaže uvodni citat Margaret Etvud, „muškarci se plaše da će ih žene ismejati, a žene da će ih muškarci ubiti“. Ipak, kada je bila kod njega, nije videla mačke o kojima je on toliko pričao u porukama...

Da, svet modernog „dejtinga“ je svojevrsno „minsko polje“ pisanih i nepisanih pravila ponašanja i očekivanja, te kao takav beskrajni izvor anksioze, kako mlađima, tako i nama starijima. U adaptaciji izvorne priče, scenaristkinja i režiserka pokušavaju i neretko uspevaju da je razmrdaju na neki polu-duhovit način, ubacujući tu njen odnos s roditeljima, otkačenom profesorkom (neponovljiva Izabela Roselini), kao i njene fantazije o njegovim potencijalnim poslovima ili o zajedničkoj terapiji kod Freda Malameda. Neke druge intervencije, poput njenih pregovora sa samom sobom ili zamišljanja kako je on napada, služe kao uvertira u didaktično poentiranje, dodatno podvučeno rigidnim dijalozima koji više zvuče kao političke parole nego kao nešto što bi neko zaista rekao.

Glumci to još nekako i „guraju“, baš kao i fotografija Mauela Biletera koja pokušava da uhvati generalno raspoloženje, ali Fogel ne uspeva da kanalizira onu pravu, filmsku napetost jer nam ona i Ešford zapravo drže predavanje. Na sve to se kači već na premijeri prošle godine na Sandensu osporavani treći čin pun neverovatno oštrih obrta zbog kojih i nasilje koje navodno tematizira ispada skoro pa smešno, a u trajanju od dva sata čak i dosadno. Nemojte birati ovaj film za sastanak, naročito ne za prvi...