Back to Black

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Formula biografskih filmova o muzičkim zvezdama je uspostavljena odavno i relativno malo varirana posle toga. Većina varijacija dolazi iz statističkih pitanja na koja se može odgovoriti sa „da“ ili „ne“. Je li protagonista živ ili mrtav i, ako je mrtav, je li nastradao tragično ili se upokojio mirno kada mu je vreme došlo? Ostalo su u principu biografske činjenice viđene ređe iz perspektive onoga ko film stvara, a češće iz vizure onoga ko je film „naručio“.

Nema ničeg lošeg s formulom samom po sebi, oprobana je i funkcioniše kao kostur. Na njega, pak, valja dodati malo „mesa“ i „duše“, u vidu interesantne i nove perspektive, iskrenih emocija, ličnog stava... Ili je subvertirati, možda čak okrenuti na sprdnju i time uhvatiti duh portretiranog. Kao što je to, na primer, učinio Erik Apel s filmom Weird: The Al Yankovich Story i kroz zezanje uhvatio zezalački duh opusa „čudnog Ala“.

Ničeg od toga nema u Back to Black, biopiku o Ejmi Vajnhaus u režiji Sem Tejlor-Džonson i po scenariju Meta Grinholša. Iz njega nećemo saznati ništa što već nismo znali o junakinji što već nismo znali iz medijski podrobno dokumentovanog života prerano preminule muzičke zvezde. To još više boli zbog tautološke činjenice da, ako ništa nismo znali o Ejmi i ona nas nikada nije zanimala, onda, prosto i jednostavno, nećemo ni pogledati film o njoj. Čini se da je i režiserka toga svesna, zbog čega nam na odjavnoj špici „na nos nabija“ svoj najveći adut: isečak iz stvarnog intervjua s Ejmi Vajnhaus da bismo mogli da vidimo koliko je dobro glumica Marisa Abelja „skinula“ njene manirizme.

(Dozvolite mi, dragi čitaoci, na ovom mestu nešto iskrenih priznanja. Ejmi Vajnhaus me nije naročito zanimala dok je bila živa, dok me je tabloidna pažnja posvećena njoj prilično nervirala i smarala. „Ejmi se udala, Ejmi se razvodi, Ejmi se skinula s pića i droge, Ejmi ponovo pije i drogira se, Ejmi se svađala s publikom i psovala je s pozornice, Ejmi pala na ulici...“ Ma dajte, molim vas! Opet, šale na njen račun sam smatrao prilično neumesnim i stoga neduhovitim. Njena muzika mi je bila okej da je čujem na radiju, ali to prepakivanje retro-uticaja u modernu produkciju nije bilo nešto što bih od svoje volje pustio sa svog nosača zvuka na svom uređaju. Zainteresovao sam se za nju tek pošto je umrla, i to ne zbog fenomena „kluba 27“, sa sve Džimijem Hendriksom, Dženis Džoplin, Džimom Morisonom i Kurtom Kobejnom čija je muzika na mene imala jači uticaj, već više zbog toga što je bila moja generacija, pa sam počeo da cenim i njen unikatni kontra-alt, eklekticizam s kojim je „pakovala“ džez, soul, uticaje vokalnih skupina i ritam i bluz, kao i njeno iskreno, nefiltrirano ispoljavanje prema publici, kako neposrednoj, tako i onoj posrednoj. Dosta dobri dokumentarac Amy Asifa Kapadije je moj stav „zacementirao“, toliko da „kontra-dokumentarac“ Reclaiming Amy nisam ni hteo da pogledam. Eto, sada znate kako stojimo.)

Što se filma tiče, Grinholš i Tejlor-Džonson ga otvaraju tako što hine „organski štih“ u taksativnom navođenju podataka iz Ejminih formativnih godina kroz ekonomične, ali vidljivo artificijelne dijaloge. Tako saznajemo da je bila dete razvedenih roditelja, da joj je otac Mič (Edi Marsan) bio taksista i pevač-amater, da je izbačena iz glumačke škole (laž, ali to je najmanji problem sam po sebi, koliko je upozoravajući signal da će i ostali podaci iz njene biografije biti „doktorirani“ po nečijem diktatu), a da je na njen muzički i stilski razvoj presudno uticala njena baka Sintija Levi (Lesli Menvil), i sama nekadašnja džez-pevačica. Saznajemo takođe da je bila impulsivna, da je već sa 18 godina konzumirala cigarete i alkohol u većim količinama, da ne bi mogla da bude feministkinja jer „suviše voli momke“, da je volela da se zabavlja i da ih menja kroz intenzivne, kratkotrajne veze, kao i to da su svi bili zadivljeni njenim pevanjem, ali su strahovali od njenih promena raspoloženja.

Iz toga ispada da joj je prvi album Frank skoro pa „pao u krilo“ tako što je njen bivši dečko (kojeg je, inače, ismejala na najhomofobniji mogući način u pesmi Stronger Than You s istog albuma) pozvao svog prijatelja koji je radio za relativno veliku muzičku kuću. Kada album u prvo vreme nije doživeo željeni uspeh, studijske glavešine i otac su smatrali da je to zbog njenog „prtljanja po gitari“ zbog čega ne može da se fokusira na nastup i kontakt s publikom, na šta ih je ona ispsovala, rekla im da ne želi da bude „jebena Spajsica“ i otišla u obližnji pab da se napije.

Tu je upoznala Blejka Fildera-Sivila (Džek O‘Konel) s kojim se povezala preko pića i bilijara i u kojeg se zaljubila kad joj je otkrio vokalnu skupinu The Shangri-Las. Simpatična, ali toksična baraba Blejk je konzumirao kokain dok je Ejmi u to doba još bila samo na travi i alkoholu. Prvi deo njihove veze je bio kratkog daha i turbulentan, obeležen svađama i fizičkim sukobima (ona je bila ta koja je udarala). Sledi raskid i bakina smrt, a Ejmi iz te dvostruke boli uspeva da kanališe naslovni album i naslovnu pesmu filma. Nakon toga dolazi svetska slava, mirenje s Blejkom, njihov brak i zajedničko drogiranje, kao i paparaci koji joj nisu davali mira, novi razlaz, neki uspeli i neki neuspeli nastupi, kao i petostruki „Gremi“ s kojim se film, pre tekstualnih info-kartica o Ejminoj smrti, završava.

To smo ionako sve već znali, ali film nam zapravo pažljivim biranjem „istina“ koje će biti uvrštene u prosede kreira jednu posve novu „realnost“ o Ejmi Vajnhaus koja s onom pravom nema veze. Neki teoretski cilj bi bio da priču o njoj gledamo iz perspektive nje same, i lik Ejmi je u svakom kadru filma, ali očito je da kontrolu nad pričom ima neko drugi ko je i sudija i porota i egzekutor te „pravde“. U konkretnom primeru, Ejmin otac i menadžer njenih prihoda i imovime Mič Vajnhaus je onaj čiju verziju istine imamo prilike čuti. Po njoj, on je bio brižan otac koji je uvek bio tu za svoju kći i koji je, čak i kad bi je ograničavao, to činio iz najboljih namera i brige za nju. Suprotno tome, „čisti negativci“ su tabloidi, ali dati u nekom opštem, zbirnom i plitkom ključu, droga kao opšte mesto „strašila“ koje se nekada pokazivalo školarcima na onim ubibože dosadnim predavanjima, kao i Blejk. Ono što kao njegovu sliku dobijamo u filmu se nimalo se ne razlikuje od slike koju su nam svojevremeno servirali upravo tabloidi.

Osim toga, sve što zapravo dobijamo su razvodnjene pozadinske priče o tome kako su nastale pojedine pesme i zašto je i kada koju tetovažu Ejmi dodavala na svoje telo. Ostatak scenarija predstavlja vrlo tanko, ali zato nimalo fino vezivno tkivo između pažljivo iskalkulisano pozicioniranih muzičkih numera, gde je naslovna, predvidljivo, postavljena tačno na polovinu filma. Zapravo, čudno je da takav scenario potpisuje autor koji je već verziran u biopicima o muzičkim zvezdama kao što su Control i Nowhere Boy (koji je, gle čuda, takođe režirala Sem Tejlor Džonson), te autor scenarija za najromantičniji, najtužniji i najpotresniji biografski ljubavni film Film Stars Don‘t Die in Liverpool.

Problem scenarija, ali i režije, bio bi i to da su svi likovi osim Ejmi zapravo tek grube i potrošne skice svedene na po par osobina, što inače solidnim glumcima smanjuje manevarski prostor i tera ih da igraju te kreature. S druge strane, Ejmi je prisutna u doslovno svakoj sceni, pa Marisa Abelja ima prostora da prikaže i pokaže svoj raskošni talenat i predan rad u svojevrsnoj imitaciji slavne pevačice, jer prostora za pravu interpretaciju zapravo i nije bilo. Tu se iskazala naročito na fizičkom i pevačkom planu, dok joj u govoru onaj Ejmin specifični severnolondonski sleng i akcenati ipak malo „vrludaju“.

Na tehničkom planu, montaža Lorensa Džonsona i Martina Volša je dovoljno čvrsta da film učini pratljivim i osigura naš angažman na tih 120 minuta, dok fotografija Poli Morgan pokušava da uspostavi poveznicu s Ejminim retro-stilom kroz zlataste tonove, ili s njenim emotivnim stanjima kroz one sivkaste. Sa druge strane, muzički pejzaž sačinjen uglavnom od hitova Ejmi Vajnhaus dodatno je obogaćen originalnom muzikom Nika Kejva i Vorena Elisa, što je možda i najdirektnija pohvala koju film upućuje svojoj protagonistkinji.

Kada se crta podvuče, Back to Black dobacuje tek minimalno preko prolazne ocene za muzički biopik jer makar ima sve zadate elemente istog. U najboljem slučaju, može nam probuditi nešto nostalgije za Ejminom muzikom, ali nam o njoj samoj neće reći ništa novo, ništa dobro i ništa iskreno, s makar malo samorefleksije, niti će nam približiti njen neukrotiv duh. Ako zaista želimo išta od toga, bolje bi nam bilo da pogledamo dokumentarac Amy Asifa Kapadije.