Inside Llewyn Davis

 

2013.

scenario i režija: Ethan Coen, Joel Coen

uloge: Oscar Isaac, Carey Mulligan, Justin Timberlake, Ethan Phillips, Robin Bartlett, Jeannie Serralles, Adam Driver, Stark Sands, John Goodman, Garrett Hedlund, F. Murray Abraham

Inside Llewyn Davis je i koherentan i konfuzan, pun referenci koje možda ne referiraju ni na šta partikularno, smešten u prošlost i baziran na stvarnom liku (Dave Van Ronk), ali nije naročito istorijski i bigrafski. On se drži coenovštine, u smislu teme, stila i filozofskog stanovišta (o kojem god periodu da se radi, za svakog koji je uspeo u nečemu, stotinu njih nije, i koji god period bio u pitanju, život je težak, bespoentan i apsurdan, ali može biti zabavan ili makar zabavan za posmatranje), a opet odustaje o tipične coenovkse ironijske distance prema likovima. Autori se identifikuju sa naslovnim junakom, i time dodaju jednu zanimljivu autobiografsku opasku, da talenti i naporan rad nisu garant uspeha, ta da su oni, četvorostruki oscarovci, morali da traže finansijere preko Atlantika, a opet, kao i glavni junak, niti žele, niti traže saosećanje za sebe. Jedan zaista čudan film.

Radnja je smeštena u 1961. godinu, u New York, oko folk revival scene u Greenwich Villageu. U pitanju je neka vrsta prelaznog perioda, kada su već nestajali beatnici, a nije se još uzdigao hippie pokret, folk scena oko Greenwich Villagea je pre uski kružok nego industrija, Bob Dylan se ne nazire ni u tragovima. Naravno, postoje folk umetnici koji su se probili pre svega flertujući sa pop scenom, ali Llewyn Davis nije jedan od njih. Nekada član ograničeno uspešnog dua, posle samoubistva partnera je ostao sam na sceni, bez krova nad glavom i bez kinte u džepu, prepušten na milost i nemilost prijateljima, poznanicima i kolegama.

 

Jasno nam je da će ga Coeni provući kroz stroj za mučenje, jer je naprosto atipično-tipičan coenovski luzer. Kao i Burton Fink, on je umetnik čija je egzistencija ugrožena, ali za razliku od njega, ima nedvosmisleni talenat za svoju granu umetnosti. Kao i Ulysses Everet McGill (O, Brother Where Are Thou), on luta po nemilosrdnom svetu, ali za razliku od njega, nema fiksni cilj. To nije odiseja, to je klošarenje. I konačno, kao Larrija Gopnika (A Serious Man), Llewyna tera neverovatni maler u životu, i “sve što on dodirne se pretvara u sranje”, kako kaže jedna replika, ali tu nije u pitanju kosmička ili religijska nameštaljka ili mogući greh predaka, nego je za svoja sranja Llewyn odgovoran uglavnom sam.

U prvoj sceni u kojoj ga vidimo Llewyn (Isaac) peva u klubu, njegov nastup je pomalo arogantan, ali glas je bogovski i nesumnjivo ima harizme da veže publiku za sebe. Međutim, kada prestane da peva i počne da govori, magija prestaje. U sledećoj sceni dobija batine od tipa kojeg nismo videli, koji dolazi iz mraka. Treća scena nas vraća nedelju dana unazad, Llewyn se budi na kauču sa velikim žutim mačkom iznad face, i jasno nam je da njegovo potucanje od nemila do nedraga tek počinja, a da će mačak imati solidnu ulogu u baksuzu koji ga tera.

Tako se Llewyn uvaljuje na kauče po New Yorku, kod univerzitetskog profesora i njegove žene (Phillips i Bartlett), kod kolega muzičara Jima i Jean (Timberlake i Mulligan), kod lažnog kauboja iz Jerseya Ala (Driver), stopira do Chicaga i nazad, grebe se za cigarete i pokušava da izvuče neku lovu od sestre (Serralles). Kada to ne radi, proziva i pljuje po drugim kolegama muzičarima i svađa se sa svakim na koga naleti. Llewyn je grozni drkadžija i pitanje zašto bi ga iko trpeo, posebno zašto bi neka žena ikada spavala s njim, a pride ima i običaj da napumpa neku nesrećnicu, pa ima kontakt za doktora koji izvodi abortus za razuman keš. Film je prepun hronološki povezanih vinjeta, a Llewynove nevoljne mis-avanture neretko skreću u “nightmare logic”, koji nije ni izbliza zabavan i veseo kao u A Serious Man ili u Scorseseovom After Hours.

 

Te vinjete nam ne donose ništa novo i nećemo biti prosvetljeniji kakav je Llewyn kada nije drkadžija, da li takav Llewyn uopšte postoji, zašto je takav, šta ga je navelo i kakve sve traume nosi. Jim se trudi da mu bude dobar prijatelj, i da mu namesti poslić da bude u pratećem triju za snimanje nove zabavne pesmice koja kritikuje svemirsku trku. Llewyn će izabrati brzi keš umesto tantijema, a pesma će gotovo sigurno postati hit. Jean mu je manje naklonjena, pošto ju je Llewyn možda napumpao, a ne želi da nosi dete gubitnika i parazita. Sestra mu kenja, i to za stvari za koje mu treba kenjati (da batali karijeru, ako se već ne isplati i nađe posao makar da pokrije troškove), ali barem dvaput u filmu, i to u istoj postavci scene: ona iznad sudopere, sa vrećom iz nabavke u ruci, kenja li kenja. Donosi nam i mnoštvo veoma uvrnutih likova, poput anti-ratno nastrojenog vojnika i pevača u slobodno vreme, koji uživa u disciplini koju mu vojska nameće ili bizarnog stalnog gosta ili menadžera u klubu Gaslight. Ipak najbizarnija ekipa su stari, drogirani džezer (Goodman) koji arogantno naklapa, bocka Llewyna štapom i vređa ga i njegov sluga-beatnik (Hedlund, koji se može tumačiti kao referenca na Neala Cassidija, pošto ga je igrao u On The Road).

Događaji u Chicagu su posebno bitni, jer nam daju uvid u funkcionisanje scene pre nego što je folk rock postao popularan. F. Murray Abraham je sjajan kao Bud Grossman, vlasnik promoterske kuće i povećeg kluba kojem je Llewyn već poslao ploču. On će tražiti od Llewyna da zapeva nešto sa ploče, i biće dirnut njegovom pesmom i njegovim glasom, ali će konačna presuda biti da od toga nema love, i da bi bolje bilo kada bi se Llewyn pridružio nekom sastavu i smanjio dozu melanholije u svojim pesmama i okrenuo se više pop formatu. Llewyn nije spreman na kompromis, čak ni po cenu poraza i to ga određuje u najvećoj meri. Iz pop-kulture znamo šta će se desiti za koju godinu, samo je moguće da Llewyn Davis neće biti tamo da unovči plodove svog rada.

 

Oscar Isaac je sjajan glumac i u njegovoj izvedbi, Llewyn je životan, realan i kompleksan lik. Isaacovu melanholiju nije teško kupiti, njegova harizma prevazilazi i loše manire i gadan karakter, i postaje nam stalo do njega. A i njegov kristalno čisti tenor upotpunjuje sliku. Ono što je jedno od neverovatnijih otkrovenja filma je da Justin Timberlake zna da peva, ali stvarno. Glumci iz filma su sami pevali svoje delove, a sjajni soundtrack potpisuje genijalni T-Bone Burnett, majstor country i folksy melodija.

To bi čak mogao biti problem, pošto je soundtrack još bolji od filma i postoji opasnost da ga zaseni. Inside Llewyn Davis je i nije mjuzikl, i može biti pokušava da kaže nešto na previše tema. Ako želite pred-istorijat folk rocka, ovde ćete naći “bits and pieces” toga. Ali ne očekujte nostalgiju, ovo je film braće Coen, pre svega. Očekujte hladnu newyoršku zimu uhvaćenu briljantnom fotografijom, i glumačke bravure više zahvaljujući veoma preciznom castingu što se tiče epizodnih uloga.

I ako vam se film na svidi na prvo gledanje, ništa zato. Kao i svi mračnije intonirani filmovi braće Coen, Inside Llewyn Davis nije film za jedno gledanje i treba mu dati šansu. Tek posle nekoliko gledanja možete pokupiti sitne dragulje rasute po filmu. Možda ga nećete voleti kao njihove uvrnute i otkačene komedije, ali ćete razviti jedno specifično poštovanje.