Blue Jasmine

2013.

scenario i režija: Woody Allen

uloge: Cate Blanchett, Alec Baldwin, Sally Hawkins, Andrew Dice Clay, Bobby Cannavale, Michael Stuhlbarg, Alden Ehrenreich, Louis C.K, Peter Sarsgaard

  Blue Jasmine je jedan od teže intoniranih, mračnijih filmova Woody Allena, ali to što nije komedija ne znači da nije tipičan Allenov film. Suptilni humor, cinizam i poigravanje sa klasnom pripadnošću izbijaju iz svakog kadra. U pitanju je postmoderni “mash-up” klasične američke drame A Streetcar Named Desire Tennessee Williamsa i fikcijske razrade slučaja Madoff, jedne od otrovnijih finansijskih muljaža u novom milenijumu.

  Iako izvikan do besmisla, Blue Jasmine nije loš film. Istina, Allenove inteligentne ocene i intelektualne tlapnje gledamo već decenijama, tako da Blue Jasmine, osim osvrta na poslednju krizu, ne donosi ništa novo. Međutim, zlatna žica ovog filma je Cate Blanchett koja igra dve uloge u jednoj osobi istovremeno, u trenutnom toku radnje ona je propala bivša bogatašica koja mora da se suoči sa realnim svetom i svojim sve težim psihičkim problemima, dok je u flashbackovima ona blazirana gospođa sa Manhattana koja ide na jogu i pilates i bavi se humanitarnim radom i organizacijom zabava.

  Priča o Blanchettovoj je zanimljiva, ona je pre nekoliko godina igrala Blanche u poslednjoj velikoj produkciji dramskog klasika A Streetcar Named Desire, a Allen tvrdi da tu predstavu nije gledao, nego da je scenario bazirao na zapažanjima svoje žene o porastu broja žena koje su nekada bile deo visokog društva, a čiji se status posle krize srozao. Istinita tvrdnja ili ne, sličnost filma i klasične drame nije nimalo suptilna. Malo trivije: Alec Baldwin, ovde u ulozi koja nema veze sa Williamsovom dramom, je pre dvadesetak godina igrao Stanleya Kowalskog u televizijskoj verziji A Streetcar Named Desire.

  Blue Jasmine je izdeljen na razne dualitete: dešava se u New Yorku i San Franciscu, u bogataškom i “plebejskom” okruženju, pre i posle krize, glavni lik je psihički zdrav i psihički uništen, delom je priča o bračnom paru Madoff, delom slobodno čitanje Williamsove drame. Iako su radnje pozicionirane na dva vremenska nivoa i osnovna priča je prepuna flashbackova, oni su dovoljno glatko ubačeni u glavni tok radnje.

  Prvi put kad vidimo Jasmine (Blanchett), ona putuje avionom u San Francisco u posetu sestri, i drži monolog gospođi na susednom sedištu o svom životu u visokom društvu Manhattana sa svojim mužem Halom (Baldwin). Kada avion sleti i gospođa ode svojim putem, shvatamo da se njih dve ne poznaju od ranije, nego je Jasmine pomalo napadna psihički načeta ludača. Za razliku od scena u New Yorku, ona u San Franciscu pokazuje izgubljenost i nesnađenost. Kada konačno dođe u sestrin skromni, ali topli dom, Jasmine trpi neku vrstu klasnog šoka. Jasmine je snob, a Ginger (Hawkins) je malo nesigurna u sebe i pre svega skromna, sa nogama čvrsto na zemlji. Njih dve imaju istoriju odnosa. Jasmine sestri prebacuje da ima fetiš na grubijane i gubitnike, dok Ginger tvrdi da je Jasmine prokockala njen novac i novac njenog prvog muža Augija (Clay) i priliku da se makne iz radničke klase. Prepucavanje će se nastaviti kada Jasmine upozna Gingerinog novog muža Chilija (Cannavale), koga ona smatra malo modernijom verzijom Augija i – gubitnikom. Jasno je da je Ginger u procepu, pa pokušava da utiče na Jasmine da pokuša da napravi nešto od ostatka života.

  Jasmine nalazi posao kao asistent kod zubara i pokušava da nauči da se služi kompjuterom sa ciljem da se upiše na online kurs za unutrašnjeg dekoratera. Moderna sekularna religija nam propoveda da nikad nije kasno za novi početak i da nam samo treba volje i discipline. To je možda tačno, ali Jasmine je nepopravljivo uništena, i nije takva samo otkad joj se život sasuo. Njenu nestabilnost vidimo i u New Yorku, vidimo da sumnja u to koliko su Halovi poslovi legalni, i koliko joj je on veran, ali u javnosti okreće glavu na drugu stranu i tu i tamo popije po neki xanax, magičnu tabletu današnjice. Svoju naviku da se “krpi” lekovima Jasmine nastavlja i u San Franciscu, samo što sada popije po šaku i zalije alkoholom. Čak i kad joj se ukaže šansa za povratak u visoko društvo kada upozna ambicioznog diplomatu Dwighta (Sarsgaard), ona će uspeti da odigra sve pogrešno, prodajući se za ono što nije.

  Kao i u prethodnim filmovima, lokacija je jedna od zvezda filmova, samo je namera iza toga ovde drugačija. Od San Francisca vidimo vrlo malo turističkih atrakcija (kakve smo videli u Barceloni, Rimu i Parizu), a više četvrti gde žive obični ljudi i tesne, natrpane stanove. U tom kontekstu, jedan široki kadar u kojem je uhvaćen ceo zaliv sa dominirajućim Golden Gate mostom, predstavlja Jasmininu nostalgiju za prošlim životom u prostranim stanovima i vilama za odmor na obali. New York je Allenovo stalni junak, ali sada je prikazan više uzgredno.

  Glumci rasturaju, ali to nije iznenađujuće pošto Woody Allen ima glumačku pozadinu. Moj utisak je da su njegovi filmovi profitirali od trenutka kada je izbacio iz jednačine Woodija kao glumca i tipičan Woodijev lik. Ovde Cate Blanchett prosto sija kao moderna, nadrogirana Blanche i sa dve varijante jedne ličnosti je favorit za Oscara, jer Akademija jako ceni transformaciju. I epizodisti su na vrhunskom nivou, Alec Baldwin je u svom elementu kao ljigava finansijska ajkula koja laže i vara sa osmehom od milion dolara na licu. Sally Hawkins je sjajna kao submisivnija sestra, i uspeva da sjajno kontrastira Blanchettovoj tamo gde bi druge glumice brzo ispale iz scene. Sarsgaard demonstrira pasivnu agresivnost koja mu odlično stoji. Pa čak i glumci koji imaju svega po dve-tri scene iz toga izvlače maksimum.

  Uzevši sve u obzir, Blue Jasmine je inteligentan, savremen film koji postavlja prava pitanja. To nije samo čitanje klasične drame, studija određene klase ljudi ili jednog određenog lika. To je univerzalna priča o putu bez povratka u ludilo koje počinje onog trenutka kada počnemo da obmanjujemo sami sebe. Jasmine se udala za bogataša, daleko iznad svoje klase i svoj novi život prihvatila kao neupitnu realnost. Bogataši su poznati u tome da žive u oblacima, zaštićeni od realnosti.

  Ono što je filmu otežavajuća okolnost je činjenica da je to Woody Allenov film, i da se u velikoj meri oslanja na njegov hermetični svet. Woody Allen je prozivan da stalno radi jedan te isti film, i to donekle stoji. Sa druge strane, osrednji film Woody Allena je i dalje bolji od većine filmova nekih drugih autora. Blue Jasmine je upravo takav film, ne donosi ništa novo, za standarde filmova kao takvih je dobar, ali za standarde Woodijevih filmova je prosečan.