Blue Jasmine

2013.

scenario i režija: Woody Allen

uloge: Cate Blanchett, Alec Baldwin, Sally Hawkins, Andrew Dice Clay, Bobby Cannavale, Michael Stuhlbarg, Alden Ehrenreich, Louis C.K, Peter Sarsgaard

  Blue Jasmine je jedan od teže intoniranih, mračnijih filmova Woody Allena, ali to što nije komedija ne znači da nije tipičan Allenov film. Suptilni humor, cinizam i poigravanje sa klasnom pripadnošću izbijaju iz svakog kadra. U pitanju je postmoderni “mash-up” klasične američke drame A Streetcar Named Desire Tennessee Williamsa i fikcijske razrade slučaja Madoff, jedne od otrovnijih finansijskih muljaža u novom milenijumu.

  Iako izvikan do besmisla, Blue Jasmine nije loš film. Istina, Allenove inteligentne ocene i intelektualne tlapnje gledamo već decenijama, tako da Blue Jasmine, osim osvrta na poslednju krizu, ne donosi ništa novo. Međutim, zlatna žica ovog filma je Cate Blanchett koja igra dve uloge u jednoj osobi istovremeno, u trenutnom toku radnje ona je propala bivša bogatašica koja mora da se suoči sa realnim svetom i svojim sve težim psihičkim problemima, dok je u flashbackovima ona blazirana gospođa sa Manhattana koja ide na jogu i pilates i bavi se humanitarnim radom i organizacijom zabava.

  Priča o Blanchettovoj je zanimljiva, ona je pre nekoliko godina igrala Blanche u poslednjoj velikoj produkciji dramskog klasika A Streetcar Named Desire, a Allen tvrdi da tu predstavu nije gledao, nego da je scenario bazirao na zapažanjima svoje žene o porastu broja žena koje su nekada bile deo visokog društva, a čiji se status posle krize srozao. Istinita tvrdnja ili ne, sličnost filma i klasične drame nije nimalo suptilna. Malo trivije: Alec Baldwin, ovde u ulozi koja nema veze sa Williamsovom dramom, je pre dvadesetak godina igrao Stanleya Kowalskog u televizijskoj verziji A Streetcar Named Desire.

  Blue Jasmine je izdeljen na razne dualitete: dešava se u New Yorku i San Franciscu, u bogataškom i “plebejskom” okruženju, pre i posle krize, glavni lik je psihički zdrav i psihički uništen, delom je priča o bračnom paru Madoff, delom slobodno čitanje Williamsove drame. Iako su radnje pozicionirane na dva vremenska nivoa i osnovna priča je prepuna flashbackova, oni su dovoljno glatko ubačeni u glavni tok radnje.

  Prvi put kad vidimo Jasmine (Blanchett), ona putuje avionom u San Francisco u posetu sestri, i drži monolog gospođi na susednom sedištu o svom životu u visokom društvu Manhattana sa svojim mužem Halom (Baldwin). Kada avion sleti i gospođa ode svojim putem, shvatamo da se njih dve ne poznaju od ranije, nego je Jasmine pomalo napadna psihički načeta ludača. Za razliku od scena u New Yorku, ona u San Franciscu pokazuje izgubljenost i nesnađenost. Kada konačno dođe u sestrin skromni, ali topli dom, Jasmine trpi neku vrstu klasnog šoka. Jasmine je snob, a Ginger (Hawkins) je malo nesigurna u sebe i pre svega skromna, sa nogama čvrsto na zemlji. Njih dve imaju istoriju odnosa. Jasmine sestri prebacuje da ima fetiš na grubijane i gubitnike, dok Ginger tvrdi da je Jasmine prokockala njen novac i novac njenog prvog muža Augija (Clay) i priliku da se makne iz radničke klase. Prepucavanje će se nastaviti kada Jasmine upozna Gingerinog novog muža Chilija (Cannavale), koga ona smatra malo modernijom verzijom Augija i – gubitnikom. Jasno je da je Ginger u procepu, pa pokušava da utiče na Jasmine da pokuša da napravi nešto od ostatka života.

  Jasmine nalazi posao kao asistent kod zubara i pokušava da nauči da se služi kompjuterom sa ciljem da se upiše na online kurs za unutrašnjeg dekoratera. Moderna sekularna religija nam propoveda da nikad nije kasno za novi početak i da nam samo treba volje i discipline. To je možda tačno, ali Jasmine je nepopravljivo uništena, i nije takva samo otkad joj se život sasuo. Njenu nestabilnost vidimo i u New Yorku, vidimo da sumnja u to koliko su Halovi poslovi legalni, i koliko joj je on veran, ali u javnosti okreće glavu na drugu stranu i tu i tamo popije po neki xanax, magičnu tabletu današnjice. Svoju naviku da se “krpi” lekovima Jasmine nastavlja i u San Franciscu, samo što sada popije po šaku i zalije alkoholom. Čak i kad joj se ukaže šansa za povratak u visoko društvo kada upozna ambicioznog diplomatu Dwighta (Sarsgaard), ona će uspeti da odigra sve pogrešno, prodajući se za ono što nije.

  Kao i u prethodnim filmovima, lokacija je jedna od zvezda filmova, samo je namera iza toga ovde drugačija. Od San Francisca vidimo vrlo malo turističkih atrakcija (kakve smo videli u Barceloni, Rimu i Parizu), a više četvrti gde žive obični ljudi i tesne, natrpane stanove. U tom kontekstu, jedan široki kadar u kojem je uhvaćen ceo zaliv sa dominirajućim Golden Gate mostom, predstavlja Jasmininu nostalgiju za prošlim životom u prostranim stanovima i vilama za odmor na obali. New York je Allenovo stalni junak, ali sada je prikazan više uzgredno.

  Glumci rasturaju, ali to nije iznenađujuće pošto Woody Allen ima glumačku pozadinu. Moj utisak je da su njegovi filmovi profitirali od trenutka kada je izbacio iz jednačine Woodija kao glumca i tipičan Woodijev lik. Ovde Cate Blanchett prosto sija kao moderna, nadrogirana Blanche i sa dve varijante jedne ličnosti je favorit za Oscara, jer Akademija jako ceni transformaciju. I epizodisti su na vrhunskom nivou, Alec Baldwin je u svom elementu kao ljigava finansijska ajkula koja laže i vara sa osmehom od milion dolara na licu. Sally Hawkins je sjajna kao submisivnija sestra, i uspeva da sjajno kontrastira Blanchettovoj tamo gde bi druge glumice brzo ispale iz scene. Sarsgaard demonstrira pasivnu agresivnost koja mu odlično stoji. Pa čak i glumci koji imaju svega po dve-tri scene iz toga izvlače maksimum.

  Uzevši sve u obzir, Blue Jasmine je inteligentan, savremen film koji postavlja prava pitanja. To nije samo čitanje klasične drame, studija određene klase ljudi ili jednog određenog lika. To je univerzalna priča o putu bez povratka u ludilo koje počinje onog trenutka kada počnemo da obmanjujemo sami sebe. Jasmine se udala za bogataša, daleko iznad svoje klase i svoj novi život prihvatila kao neupitnu realnost. Bogataši su poznati u tome da žive u oblacima, zaštićeni od realnosti.

  Ono što je filmu otežavajuća okolnost je činjenica da je to Woody Allenov film, i da se u velikoj meri oslanja na njegov hermetični svet. Woody Allen je prozivan da stalno radi jedan te isti film, i to donekle stoji. Sa druge strane, osrednji film Woody Allena je i dalje bolji od većine filmova nekih drugih autora. Blue Jasmine je upravo takav film, ne donosi ništa novo, za standarde filmova kao takvih je dobar, ali za standarde Woodijevih filmova je prosečan.

Now You See Me

2013.

režija: Louis Leterrier

scenario: Ed Solomon, Edward Ricourt, Boaz Yakin

uloge: Jesse Eisenberg, Isla Fisher, Woody Harelson, Mark Ruffalo, Melanie Laurent, David Franco, Morgan Freeman, Michael Caine

Now You See Me se slobodno prevodi kao „sad me vidiš, sad me ne vidiš“, znači jedna od najotrcanijih faza koju danas upotrebljavaju samo vašarski mađioničari i kafanski zgubidani. Ovde imamo jedan sasvim legitiman, iako nelogičan film, bez prevelikih ambicija, osim da nas zaspe efektima i zabavi. Zanimljivo, ovo je već drugi mađioničarski naslov ove godine, neozbiljniji, kitnjastiji i sa opštijom i tupljom kritičkom oštricom nego The Incredible Burt Wonderstone. Ali je od svog prethodnika zabavniji, iako prema kraju jednako generički i nepamtljiv.

Mehanika filma liči na „heist“ trilere, popu Ocean's serijala, i to je normalno jer su naši junaci mađioničari koji izvode pljačke. Njihovi motivi su motivi Robin Hooda, novac ne zadržavaju za sebe, nego ga dele publici, novac pada s neba ili se pojavljuje na njihovim bankovnim računima. Mete za pljačku i podvalu su namerno izabrane, pa se pojavljuje motiv osvete i sitni začin zavere. Sve to je zasuto specijalnim efektima, očekivanim režijskim postupcima i prilično dobrom glumom. Dobra stvar je što efekti služe svrsi, odnosno imaju dramaturško opravdanje i nisu isključivi show off, priča o iluzionistima dovoljno drži pažnju da nisu potrebna preterano originalna rediteljska rešenja, a izbor glumaca je odličan, spajajući nešto mladih i obećavajućih glumaca, nešto glumaca srednje generacije i nešto veterana koji svoje epizodne uloge mogu odigrati i u snu.

Paradoks je u tome da bi utisak o filmu bio bolji da početak nije tako furiozan, da ne stiska našu pažnju i ne pušta je. Furiozni početak, kada se radi bez plana za kraj, postavlja standarde previsoko i onda te standarde teško može održati. Znači, pada u generičnost, u predvidljivi mišmaš efekata, koje često možemo pogoditi u detalj, a svakako pogađamo kada će se dogoditi. To što ne pogodimo odmah ko je gospodar iz senke ne znači mnogo, pošto do kraja filma eliminacija ostalih sumnjivaca odradi svoje.

Radnja bi tekla ovako: četvoro mladih mađioničara dobije karte sa pozivom da se nađu u određeno vreme na određenom mestu. J Daniel Atlas (Eisenberg) je najkonvencionalniji od te ad hoc bande, nominalni vođa predstave i stereotipni mađioničar kakvog smo već viđali, a osnovna osobina mu je da je arogantan i manijak za kontrolu. Merritt McKinney (Harelson) je ne naročito uspešni mentalist koji je potrošio staru slavu, pa mulja turiste čitajući njihove tajne iz govora tela. Henley Reeves (Fisher) je bivša Atlasova pomoćnica koja sada ima svoju „houdinijevsku“ tačku sa bežanjem iz bazena sa piranama. Najmlađi član ekipe je Jack Wilder (Franco), manje mađioničar, a više džeparoš. Njihov sponzor je osiguravajuća kuća čiji je predstavnik Arthur Tressler (Caine). Kada izvedu svoju prvu pljačku, postaju meta čudnog policijskog tandema, FBI agenta Rhodesa (Ruffalo) i agnetice Interpola Alme Dray (Laurent), ali i razbijača mađioničarskh mitova Thaddeusa Bradleya (Freeman). Ostalo je jurnjava, sa svim segmentima (tučom, trkom ulicama New Yorka, eksplozijama i ostalim CGI varijantama), koja se odvija po krilatici naslova filma: sad me vidiš, sad me ne vidiš.

Glumci su dobri i uverljivi, i sa relativno malo vremena za svakog posebno uspevaju da pridonesu filmu. Michael Caine i Morgan Freeman svoje uloge su odigrali standardno dobro. Eisenberg se sjajno snalazi kao arogantni tip, ali to ne i čudi, pošto je odigrao Marka Zuckerberga. Isla Fisher je zavodljiva, David Franco će i dalje biti poznat kao Jamesov mlađi brat. Melanie Laurent, Shoshana iz Inglorious Basterds, ima tipičan evropski šarm koji se od nje i traži. Mark Ruffalo je u stanju da odigra svoju ulogu nervoznog i lagano tupavog FBI agenta bez muke. Woody Harelson ipak dobija nagradu za najbolju ulogu u filmu, veoma simptatično izvodeći svoju ulogu kao mešavinu propale zvezde i priprostog zajebanta.

Ekipa iza kamere je manje impresivna. Reditelj Louis Leterrier je svoje ime stekao u štancerskim evropskim akcionim hitovima iz kuhinje Europa Corp, pre nego što je dobio štancerske rediteljske poslove u Hollywoodu (The Incredible Hulk, Clash of The Titans). Scenarista Edward Ricourt je debitant, Ed Solomon i Boaz Yakin su napisali i/ili režirali neke od većih i bitnijih i neke od glupljih i besmislenijih naslova u Hollywoodu, bez nekog naročitog reda.

Formuličnost i nepamtljivost filma ne kvari zabavu, barem ne previše. Ambicija filma nije da pokaže suštinu mađioničarskog zanata, kao Prestige, ili da uđe u zakulisje industrije zabave, kao The Incredible Burt Wonderstone. Neodređeni lagano levičarski kontekst je simpatičan začin, ali nedovoljno iskorišten. Sve u svemu, film je uspeo u zadatku da gledaoca zabavi i da mu naplati kartu. Već je u planu nastavak, mada ne bi imao smisla. No dobro, šta od štanceraja pa ima smisla?

The Incredible Burt Wonderstone

2013.

scenario: Jonathan M. Goldstein, John Francis Daley,

režija: Don Scardino

uloge: Steve Carell, Steve Buscemi, Jim Carey, Alan Arkin, Olivia Wilde, James Gandolfini

The Incredibel Burt Wonderstone funkcioniše kao sportska buddy-buddy komedija, bez sporta. Dve trećine scenarija sačinjava klasična i predvidljiva komedija apsurda, ali predvidljivost ne smeta, a u ostalu trećinu je sabijena pomalo otrcana sentimentalnost, ljubavna priča koja se stidljivo pomalja iza scene, ali i utemeljena kritika show businessa, i krilatice show must go on. Umesto sportista, rockera ili glumaca (kao najčešćeg izbora za „uspon-pad-povratak na vrh“ priču), sada imamo mađioničare.

Mađioničarski zanat deluje trivijalno, ali nije tako, posebno u Americi, gde čak i popovi moraju da izvode poneki show, a posebno u Las Vegasu, njegovim hotelima i casinima, gde nastupa sam vrh umetnika magije. Burt Wonderstone (Carell) je takav lik, u početku stidljivi klinac na meti školskih nasilnika, kasnije mađioničar sa karijerom u padu. Tajna njegovog uspeha je partnerstvo i celoživotno prijateljstvo sa Antonom (Buscemi), što mu omogućava barem originalne „lajne“ u pauzama između tačaka. Međutim, Burt odbija da prihvati da se shvatanje mađioničarskih predstava menja stalno, ono što su nekada bili trikovi sa kartama, karikama, novčićima iza uha ili zečevima iz šešira, u međuvremenu su postale vegasovske predstave sa skupim rekvizitima, a nova opasnost preti od košmarnih mazohista poput Steva Graya (Carey), koji se samopovređuju u predstavama nalik na Fear Factor i ostale kvazi-realityje.

Vidimo kako se Burtova i Antonova publika smanjuje, a Stevova raste. Burt se i dalje ponaša kao zvezda, potpuno nesvestan da su mu zalihe stare slave na izmaku. Otpušta i zapošljava asistentkinje (koje sve imaju „stage name“ Nicole) kako mu je volja, baca neuviđavne seksualne komentare, i uopšte nema dodira sa realnošću. Najnovija „Nicole“ je Jane (Wilde), cura koja gaji sentimentalnu ljubav prema mađioničarskim trikovima, predstavama i Las Vegasu, i između nje i Burta se pojavljuje taj stidljivi potencijal za ljubavnu priču. Ona je suviše pristojna, a on je naprosto prevelika guzica, pa je i ta ljubavna priča nemoguća. Burt će se razići sa Antonom, dobiti otkaz od šefa nimalo suptilnog imena Doug Money (Gandolfini), i ostati gotovo na ulici. Taj korak u karijeri u principu znači da će nastupati po prodavnicama i staračkim domovima. Tu će sresti i svog heroja iz detinjstva, Ranca Hollowaya (Arkin), koji će mu nanovo objasniti tajne zanata, strasti i emocionalnosti u nastupu. Ostatak filma Burt će pokušati da se vrati na vrh.

Film ima nezaboravne epizode. Jedna od njih prati Antona u krajnje apsurdnoj misiji učenja dece iz Kambodže mađioničarskim trikovima. Jednom dečaku će dati umiljatog belog zeca, dečak će otrčati prema svojoj kući, za pretpostaviti je da je zecu trasiran put u lonac. Većina drugih nezaboravnih epizoda je na ovaj ili onaj način vezan za Steva Graya, čoveka koji predstavlja moderno, izvitopereno shvatanje mađioničarskih trikova. On će na nekom šok tv kanalu zadržavati urin, treptanje ili će na sred ulice spavati na „postelji“ od užarenog uglja, ili glumiti ljudsku pinjatu. Rance će se pitati gde je tu magija, Steve će mu drugom prilikom odgovoriti da nikad nije čuo za njega.

Možda najslabija karika u filmu je Steve Carell, u svakom kadru izgleda kao bleda verzija Bena Stillera, kao čovek osuđen na pomalo usrani život, njegova gordost je iritantna, ali ne na filmski način, a njegova usranost ili sentimentalnost najčešće ljigava. Buscemi igra svoju tipičnu ulogu pomalo stidljivog ekscentrika. Olivia Wilde je topla i simpatična kao Jane, ali to nije spektakularno. Jim Carey je spektakularan negativac, a želja za slavom i spremnost da pogazi sve na putu do tamo mu izvire iz očiju. Do detalja pogađa beskrupuloznog „newcomera“, čak je i kostimiran na pravi način, dugačka kosa napola ofarbana, tetovaže i ostalo. Gandolfini ima ok epizodu kao beskrupulozni i na pare alavi vlasnik hotela, ali to ne izlazi mnogo iz okvira Tonija Soprana. Alan Arkin potpuno ukrade šou kad god se pojavi. Njegova interpretacija starog, penzionisanog mađioničara, koji počinje kao džangrizavi kenjator, da bi ponovo otkrio koliko su stari mađioničarski trikovi izvorno zabavni, samo kada se izvode iz srca.

Scenaristički dvojac izvorno dolazi sa televizije. Goldstein je afirmisani pisac po raznim serijama, nešto mlađi Daley je radio pre svega kao glumac. Njih dvojica su napisali scenario za Horrible Bosses (2011), komediju na tragu filma Office Space i pogodili u centar mete, pre svega u komercijalnom smislu, što im je otvorilo velika vrata Hollywooda.The Incredible Burt Wonderstone je njihov drugi film, a još nekoliko je u različitim fazama produkcije. Videćemo kako će se razvijati.Reditelj Don Scardino je jednako tako čovek sa televizije, a ovo mu je prvi, a moguće i poslednji, hollywoodski film. Njegova režija je predvidljiva, jednostavna i zanatski nevidljiva, ali nisam hrabar da prognoziram dalji tok njegove karijere.

The Incredible Burt Wonderstone nikako nije loš film, naprotiv, dobar je. Njegova mana je to što nije pamtljiv, i što reciklira jako poznate ideje. Ipak, kao zabava za jedno veče, savršeno funkcioniše, bez moralisanja, komplikovanja i popovanja. Kao, recimo, poseta nekoj mađioničarskoj predstavi.