Now You See Me

2013.

režija: Louis Leterrier

scenario: Ed Solomon, Edward Ricourt, Boaz Yakin

uloge: Jesse Eisenberg, Isla Fisher, Woody Harelson, Mark Ruffalo, Melanie Laurent, David Franco, Morgan Freeman, Michael Caine

Now You See Me se slobodno prevodi kao „sad me vidiš, sad me ne vidiš“, znači jedna od najotrcanijih faza koju danas upotrebljavaju samo vašarski mađioničari i kafanski zgubidani. Ovde imamo jedan sasvim legitiman, iako nelogičan film, bez prevelikih ambicija, osim da nas zaspe efektima i zabavi. Zanimljivo, ovo je već drugi mađioničarski naslov ove godine, neozbiljniji, kitnjastiji i sa opštijom i tupljom kritičkom oštricom nego The Incredible Burt Wonderstone. Ali je od svog prethodnika zabavniji, iako prema kraju jednako generički i nepamtljiv.

Mehanika filma liči na „heist“ trilere, popu Ocean's serijala, i to je normalno jer su naši junaci mađioničari koji izvode pljačke. Njihovi motivi su motivi Robin Hooda, novac ne zadržavaju za sebe, nego ga dele publici, novac pada s neba ili se pojavljuje na njihovim bankovnim računima. Mete za pljačku i podvalu su namerno izabrane, pa se pojavljuje motiv osvete i sitni začin zavere. Sve to je zasuto specijalnim efektima, očekivanim režijskim postupcima i prilično dobrom glumom. Dobra stvar je što efekti služe svrsi, odnosno imaju dramaturško opravdanje i nisu isključivi show off, priča o iluzionistima dovoljno drži pažnju da nisu potrebna preterano originalna rediteljska rešenja, a izbor glumaca je odličan, spajajući nešto mladih i obećavajućih glumaca, nešto glumaca srednje generacije i nešto veterana koji svoje epizodne uloge mogu odigrati i u snu.

Paradoks je u tome da bi utisak o filmu bio bolji da početak nije tako furiozan, da ne stiska našu pažnju i ne pušta je. Furiozni početak, kada se radi bez plana za kraj, postavlja standarde previsoko i onda te standarde teško može održati. Znači, pada u generičnost, u predvidljivi mišmaš efekata, koje često možemo pogoditi u detalj, a svakako pogađamo kada će se dogoditi. To što ne pogodimo odmah ko je gospodar iz senke ne znači mnogo, pošto do kraja filma eliminacija ostalih sumnjivaca odradi svoje.

Radnja bi tekla ovako: četvoro mladih mađioničara dobije karte sa pozivom da se nađu u određeno vreme na određenom mestu. J Daniel Atlas (Eisenberg) je najkonvencionalniji od te ad hoc bande, nominalni vođa predstave i stereotipni mađioničar kakvog smo već viđali, a osnovna osobina mu je da je arogantan i manijak za kontrolu. Merritt McKinney (Harelson) je ne naročito uspešni mentalist koji je potrošio staru slavu, pa mulja turiste čitajući njihove tajne iz govora tela. Henley Reeves (Fisher) je bivša Atlasova pomoćnica koja sada ima svoju „houdinijevsku“ tačku sa bežanjem iz bazena sa piranama. Najmlađi član ekipe je Jack Wilder (Franco), manje mađioničar, a više džeparoš. Njihov sponzor je osiguravajuća kuća čiji je predstavnik Arthur Tressler (Caine). Kada izvedu svoju prvu pljačku, postaju meta čudnog policijskog tandema, FBI agenta Rhodesa (Ruffalo) i agnetice Interpola Alme Dray (Laurent), ali i razbijača mađioničarskh mitova Thaddeusa Bradleya (Freeman). Ostalo je jurnjava, sa svim segmentima (tučom, trkom ulicama New Yorka, eksplozijama i ostalim CGI varijantama), koja se odvija po krilatici naslova filma: sad me vidiš, sad me ne vidiš.

Glumci su dobri i uverljivi, i sa relativno malo vremena za svakog posebno uspevaju da pridonesu filmu. Michael Caine i Morgan Freeman svoje uloge su odigrali standardno dobro. Eisenberg se sjajno snalazi kao arogantni tip, ali to ne i čudi, pošto je odigrao Marka Zuckerberga. Isla Fisher je zavodljiva, David Franco će i dalje biti poznat kao Jamesov mlađi brat. Melanie Laurent, Shoshana iz Inglorious Basterds, ima tipičan evropski šarm koji se od nje i traži. Mark Ruffalo je u stanju da odigra svoju ulogu nervoznog i lagano tupavog FBI agenta bez muke. Woody Harelson ipak dobija nagradu za najbolju ulogu u filmu, veoma simptatično izvodeći svoju ulogu kao mešavinu propale zvezde i priprostog zajebanta.

Ekipa iza kamere je manje impresivna. Reditelj Louis Leterrier je svoje ime stekao u štancerskim evropskim akcionim hitovima iz kuhinje Europa Corp, pre nego što je dobio štancerske rediteljske poslove u Hollywoodu (The Incredible Hulk, Clash of The Titans). Scenarista Edward Ricourt je debitant, Ed Solomon i Boaz Yakin su napisali i/ili režirali neke od većih i bitnijih i neke od glupljih i besmislenijih naslova u Hollywoodu, bez nekog naročitog reda.

Formuličnost i nepamtljivost filma ne kvari zabavu, barem ne previše. Ambicija filma nije da pokaže suštinu mađioničarskog zanata, kao Prestige, ili da uđe u zakulisje industrije zabave, kao The Incredible Burt Wonderstone. Neodređeni lagano levičarski kontekst je simpatičan začin, ali nedovoljno iskorišten. Sve u svemu, film je uspeo u zadatku da gledaoca zabavi i da mu naplati kartu. Već je u planu nastavak, mada ne bi imao smisla. No dobro, šta od štanceraja pa ima smisla?

The Incredible Burt Wonderstone

2013.

scenario: Jonathan M. Goldstein, John Francis Daley,

režija: Don Scardino

uloge: Steve Carell, Steve Buscemi, Jim Carey, Alan Arkin, Olivia Wilde, James Gandolfini

The Incredibel Burt Wonderstone funkcioniše kao sportska buddy-buddy komedija, bez sporta. Dve trećine scenarija sačinjava klasična i predvidljiva komedija apsurda, ali predvidljivost ne smeta, a u ostalu trećinu je sabijena pomalo otrcana sentimentalnost, ljubavna priča koja se stidljivo pomalja iza scene, ali i utemeljena kritika show businessa, i krilatice show must go on. Umesto sportista, rockera ili glumaca (kao najčešćeg izbora za „uspon-pad-povratak na vrh“ priču), sada imamo mađioničare.

Mađioničarski zanat deluje trivijalno, ali nije tako, posebno u Americi, gde čak i popovi moraju da izvode poneki show, a posebno u Las Vegasu, njegovim hotelima i casinima, gde nastupa sam vrh umetnika magije. Burt Wonderstone (Carell) je takav lik, u početku stidljivi klinac na meti školskih nasilnika, kasnije mađioničar sa karijerom u padu. Tajna njegovog uspeha je partnerstvo i celoživotno prijateljstvo sa Antonom (Buscemi), što mu omogućava barem originalne „lajne“ u pauzama između tačaka. Međutim, Burt odbija da prihvati da se shvatanje mađioničarskih predstava menja stalno, ono što su nekada bili trikovi sa kartama, karikama, novčićima iza uha ili zečevima iz šešira, u međuvremenu su postale vegasovske predstave sa skupim rekvizitima, a nova opasnost preti od košmarnih mazohista poput Steva Graya (Carey), koji se samopovređuju u predstavama nalik na Fear Factor i ostale kvazi-realityje.

Vidimo kako se Burtova i Antonova publika smanjuje, a Stevova raste. Burt se i dalje ponaša kao zvezda, potpuno nesvestan da su mu zalihe stare slave na izmaku. Otpušta i zapošljava asistentkinje (koje sve imaju „stage name“ Nicole) kako mu je volja, baca neuviđavne seksualne komentare, i uopšte nema dodira sa realnošću. Najnovija „Nicole“ je Jane (Wilde), cura koja gaji sentimentalnu ljubav prema mađioničarskim trikovima, predstavama i Las Vegasu, i između nje i Burta se pojavljuje taj stidljivi potencijal za ljubavnu priču. Ona je suviše pristojna, a on je naprosto prevelika guzica, pa je i ta ljubavna priča nemoguća. Burt će se razići sa Antonom, dobiti otkaz od šefa nimalo suptilnog imena Doug Money (Gandolfini), i ostati gotovo na ulici. Taj korak u karijeri u principu znači da će nastupati po prodavnicama i staračkim domovima. Tu će sresti i svog heroja iz detinjstva, Ranca Hollowaya (Arkin), koji će mu nanovo objasniti tajne zanata, strasti i emocionalnosti u nastupu. Ostatak filma Burt će pokušati da se vrati na vrh.

Film ima nezaboravne epizode. Jedna od njih prati Antona u krajnje apsurdnoj misiji učenja dece iz Kambodže mađioničarskim trikovima. Jednom dečaku će dati umiljatog belog zeca, dečak će otrčati prema svojoj kući, za pretpostaviti je da je zecu trasiran put u lonac. Većina drugih nezaboravnih epizoda je na ovaj ili onaj način vezan za Steva Graya, čoveka koji predstavlja moderno, izvitopereno shvatanje mađioničarskih trikova. On će na nekom šok tv kanalu zadržavati urin, treptanje ili će na sred ulice spavati na „postelji“ od užarenog uglja, ili glumiti ljudsku pinjatu. Rance će se pitati gde je tu magija, Steve će mu drugom prilikom odgovoriti da nikad nije čuo za njega.

Možda najslabija karika u filmu je Steve Carell, u svakom kadru izgleda kao bleda verzija Bena Stillera, kao čovek osuđen na pomalo usrani život, njegova gordost je iritantna, ali ne na filmski način, a njegova usranost ili sentimentalnost najčešće ljigava. Buscemi igra svoju tipičnu ulogu pomalo stidljivog ekscentrika. Olivia Wilde je topla i simpatična kao Jane, ali to nije spektakularno. Jim Carey je spektakularan negativac, a želja za slavom i spremnost da pogazi sve na putu do tamo mu izvire iz očiju. Do detalja pogađa beskrupuloznog „newcomera“, čak je i kostimiran na pravi način, dugačka kosa napola ofarbana, tetovaže i ostalo. Gandolfini ima ok epizodu kao beskrupulozni i na pare alavi vlasnik hotela, ali to ne izlazi mnogo iz okvira Tonija Soprana. Alan Arkin potpuno ukrade šou kad god se pojavi. Njegova interpretacija starog, penzionisanog mađioničara, koji počinje kao džangrizavi kenjator, da bi ponovo otkrio koliko su stari mađioničarski trikovi izvorno zabavni, samo kada se izvode iz srca.

Scenaristički dvojac izvorno dolazi sa televizije. Goldstein je afirmisani pisac po raznim serijama, nešto mlađi Daley je radio pre svega kao glumac. Njih dvojica su napisali scenario za Horrible Bosses (2011), komediju na tragu filma Office Space i pogodili u centar mete, pre svega u komercijalnom smislu, što im je otvorilo velika vrata Hollywooda.The Incredible Burt Wonderstone je njihov drugi film, a još nekoliko je u različitim fazama produkcije. Videćemo kako će se razvijati.Reditelj Don Scardino je jednako tako čovek sa televizije, a ovo mu je prvi, a moguće i poslednji, hollywoodski film. Njegova režija je predvidljiva, jednostavna i zanatski nevidljiva, ali nisam hrabar da prognoziram dalji tok njegove karijere.

The Incredible Burt Wonderstone nikako nije loš film, naprotiv, dobar je. Njegova mana je to što nije pamtljiv, i što reciklira jako poznate ideje. Ipak, kao zabava za jedno veče, savršeno funkcioniše, bez moralisanja, komplikovanja i popovanja. Kao, recimo, poseta nekoj mađioničarskoj predstavi.