Jodorowsky's Dune

2013.

scenario i režija: Frank Pavich

Suština filmske kritike, pa čak i običnog razgovora o filmu među prijateljima je banalno jasna: pričamo o filmovima koje smo videli, šta nam se svidelo, šta nije, šta nas je nateralo da razmišljamo. Osnovna pretpostavka je da smo taj film videli, da je on snimljen i nije izgubljen, zaboravljen, zametnut u ratu ili nešto slično. Danas, kada skoro svaki trash ima status kulta i kada je sve manje ili više “na izvol'te”, neki filmovi ili čak njihovi segmenti koji su izgubljeni (pa pronađeni posle mnogo, mnogo godina) neretko pobude više interesovanja nego filmovi koji su nam tu, pred nosom. Pre nešto više od dve godine imao sam priliku da odgledam Langov Metropolis, i, važnije od toga, slušam živu izvedbu izgubljenog, pa pronađenog “soundtracka”. Osećaj je bio neponovljiv.

Ono što se postavlja kao pitanje je: Koliko često razgovaramo o filmovima koji nisu snimljeni? Dobro, takva tema bi odvela razgovor u smeru maštarija i “šta bi bilo kad bi bilo” alternativnih istorija i verovatno bi bila zanimljiva najzagriženijim filmskim fanaticima i geekovima. Takav sam, pa sam se upecao, a mamac je, ni manje ni više, film koji je mogao da promeni pogled na svet i istoriju filma. U pitanju je adaptacija “svemirske Biblije”, Herbertovog romana Dune u izvedbi ludog genija koji se odaziva na ime Alejandro Jodorowsky.

Dune nam je relativno poznata stvar, Jodorowsky isto tako. Pre hvatanja ukoštac sa adaptacijom, čileanski umetnik sa pariskom adresom je snimio jedan film koji je posle premijere bačen direktno u bunker (Fando y Lis), jedan kultni acid western koji je postao otelotvorenje “midnight flicka” (El Topo), te jedan od uvrnutijih art filmova (Holy Mountain). Prvi mu je doneo pažnju umetničke javnosti, drugi poznanstva u filmskim i ne-filmskim umetničkim krugovima, već na trećem je radio zajedno sa Michelom Seydouxom, u to doba jednim od vodećih evropskih producenata sa solidnim vezama u Americi. Nakon uspeha sa Holly Mountain, Seydoux je Jodorowskom dao odrešene ruke da izabere sledeći projekat. To je bio Dune. “A mogao je biti Don Quixote ili Hamlet”, kaže Jodorowsky.

Priča je manje ili više poznata: veliki umetnik je imao velike umetničke zamisli, okupio glumačku i tehničku ekipu “spiritualnih ratnika”, napravio veoma detaljan plan snimanja u vidu knjige sa “storyboardom”, skicama kostima i scene. Među glumcima bi bili David Carradine, Orson Welles, Salvador Dali i Alejandrov sin Brontis, tada dvanaestogodišnjak koji je bio podvrgnut brutalnom treningu akrobatike i borilačkih veština. Muziku bi radili Pink Floyd i francuski uvrnuti progresivci Magma. Vizuelni deo je bio poveren ekipi najvećih imena: strip-crtaču Moebiusu, H.R. Gigeru, Chrisu Fossu i Danu O'Bannonu. A onda je zafalilo finansija...

Istini za volju, nije to bila neka basnoslovna lova, nedostajalo je 5 miliona dolara od inicijalnih 15. Bili su snimani filmovi i sa većim budžetima. Suština priče nije u količini love koliko u “razumnim odlukama” hollywoodskih studija. Njima se nije svidela ideja da daju novac u ruke dokazanom ludaku koji je okupio genijalnu postavu jednakih ludaka, bez obzira što im se “pitch” svideo. Drugi problem je bila i predviđena dužina. Ne treba smetnuti s uma da je to još uvek bilo vreme Novog Hollywooda, današnji studiji takav predlog ne bi ni poslušali. Istini za volju, možda bi bezobrazno bogati Europacorp. ili neki egzotični investitor mogli pljunuti ozbiljnu lovu za film, pa Amerikanci ne bi ni bili potrebni.

Jodorowsky je izvisio, prava za ekranizaciju su završila kod De Laurentisovih, pa je Dune na kraju snimio David Lynch. Jodorowsky se bojao da će taj film biti bolji od njegovog, jer “ako neko to može, onda je to Lynch”, ali taj Dune je bio samo studijski film, poprilično trashy pritom, prva i poslednja saradnja Lyncha sa hollywoodskom mašinerijom. Ostaje nam da se pitamo šta bi bilo da je Jodorowsky imao više sreće, i da je Dune snimljen pre Star Wars serijala, kako bi onda izgledao science fiction i kakav bi onda bio identitet hollywoodskih blockbustera, koji bi se profil publike iz toga svega razvio.

Jodorowsky's Dune potpisuje Frank Pavich, autor sa relativno malo referenci (NYHC mu je jedini samostalni film, uglavnom je radio kao asistent režije). Njegov pristup je jednostavan i svodi se na to da što više pusti Jodorowskog da sam priča o svom projektu, te da to montira sa slikama i skicama iz knjige i govorima drugih učesnika projekta i poklonika velikog reditelja, među kojima je i Nicolas Winding Refn. Iako apsolutno neobjektivan (imamo izbora da verujemo ili ne verujemo Jodorowskom, njegovom sinu, njegovim pulenima i poklonicima), ovakav pristup je efektan. Prosto i jednostavno, stari veštac još uvek poseduje onu neverovatnu ludačku energiju, još uvek melje brzinom zvuka i razmišlja brzinom svetlosti. Posle 23 godine pauze, ponovo je snimio film (The Dance of Reality) i nivo energije mu nije nimalo pao.

Ono što je posebno zanimljivo je paralela sa romanom u interpretaciji Jodorowskog i sudbinom filma. Mesija na kraju gine, ali njegov duh postaje sveprožimajući. Tako je ekranizacija stopirana, ali su se njene ideje pojavljivale u različitim filmovima (Alien, koji je preuzeo dobar deo ekipe, Indiana Jones filmovi, Flush Gordon, Star Wars, Contact), stripovima, knjigama.

Jodorowsky's Dune nije dokumentarac koji će vam otkriti novi svet, ali je svakako vredan gledanja. Pruža uvid u pojedinosti, pre svega u famoznu knjigu, dovodi zanimljive sagovornike i sama tema je više nego zanimljiva. Za svojih 90 minuta trajanja je sasvim dovoljno informativan i ni jednog trenutka dosadan. Preporuka filmofilma.

Trust Me

2013.

scenario i režija: Clark Gregg

uloge: Clark Gregg, Saxon Sharbino, Amanda Peet, Sam Rockwell, Paul Sparks, Allison Janney, Felicity Huffman, Molly Shannon, Niecy Nash, William H. Macy

Jedno od pravila pristojnog ponašanja, naročito u svetlu poslovne etike, glasi “ne pljuj u ruku koja te hrani”. To se posebno može odnositi na “show business”, naročito na Hollywood za koji se sasvim osnovano pretpostavlja da njime upravlja ne samo novac, nego i nemala količina ega. Pa ipak postoji trend snimanja “inside Hollywood” filmova koji, je li, raskrinkavaju prljave tajne fabrike snova. Takvi filmovi nisu blagonaklono primljeni od strane studijskih glavešina i bivaju poslati u bioskope sa malim ili nikakvim marketingom i često završavaju kao finansijska katastrofa. Ima izuzetaka, The Day of The Locust (1975) i The Player (1992) su filmovi za sva vremena, ali iza njihovog uspeha stoji nešto specifičnih okolnosti koje zahtevaju posebnu temu. Većina filmova tog tipa bivaju zaboravljeni sat vremena posle gledanja, kada malobrojna publika zadovolji svoje apetite za “i bogati plaču” drogom.

Ostaje pitanje zašto ih studiji jednostavno ne stopiraju, a odgovor je jednostavan. Prvo, takvi filmovi su zdravi i za studije jer pružaju priliku autorima da se izventiliraju kao što to čine dvorske lude kad ismevaju kralja. Drugo, većina takvih filmova danas nastaje kao neka vrsta autorskog “side” projekta nekog reditelja ili glumca, sa samostalnim ili makar žešće nezavisnim finansiranjem.

Prošlogodišnji autorski, a možda malo i “vanity” projekat televizijske glumice Lake Bell (scenario, režija i glavna uloga) In a World bio je uglavnom pravilno intoniran “inside Hollywood” film koji se bavio nišom glasovnih glumaca, a usput je kačio i hollywoodske klanovske veze i tinjajuću mizoginiju. Trust Me je projekat sličnog tipa, iza njega stoji Clark Gregg, filmski i televizijski glumac, stalni član Marvel postave i posvuduša po indie filmovima. Po pitanju autorstva, ovo nije Greggov prvi pokušaj, njegov prethodni film, crna komedija Choke je zabavno i gledljivo indie delce. Sada pokušava da se pozabavi sa svetom dece-glumaca iz perspektive retko poštenog – i zbog toga šonjavog i nesposobnog agenta.

Početak možete komotno zaboraviti, jer je “flashforward” spoiler. Tek sa drugom scenom počinje ekspozicija. Howard (Gregg) muljavo bari svoju komšinicu (Peet), seda u svoj krš od auta i sve vreme melje preko telefona, laže, maže i folira. On je casting agent specijalizovan za decu-glumce, i sam bivši glumac u dečijoj dobi i jednom rečju – gubitnik. Proćelav, sa licem koje odaje laganu neugodu i samoprezir i jeftinim bluetooth slušalicama u uhu, slika je i prilika toga.

Njegov život je pakao, sve njegove klince sa imalo potencijala otima njegov rival Aldo (Rockwell), roditelji dece koju je zastupao ne žele da imaju posla s njim, a studijski funkcioneri (Janney i Huffman) mu se smeju u lice. Njegova sreća će se možda promeniti kada ga, kao grom iz vedra neba, kontaktira četrnaestogodišnja Lydia (Sharbino) da joj isposluje ugovor za franšizu novih “young adult” vampirskih filmova za koju je već dobila ulogu. Mala lepotica koja ima talenta da bude nova velika zvezda, naravno, ide u paketu sa sirovim, pijanim i agresivnim ocem (Sparks). Ali posao je svejedno posao, a Lydia je ne samo zlatna koka, nego i poslednja šansa da Howard napravi nešto od svog života.

Problem je u tome što je Trust Me primer filma koji ne uspeva da pronađe svoj ton. Početne scene, iako preduge, previše elaborirane i sklone ponavljanju stvari koje smo već shvatili, čine nam se kao korak u smeru crne komedije ili satire hollywoodskog sveta. Kada se Lydia pojavi u Howardovom životu, film skreće prema klasičnoj indie drami o uspehu, a satirični ton se pojavljuje sporadično, zajedno sa Rockwellom, Allison Janney i Felicity Huffman, sve ređe i ređe. Problem nastaje sa dva obrata u trećem činu. Jedan će oterati film prema melodrami nastalom oko uvredljivog stereotipa o Južnjacima. Drugi će ton filma prebaciti na noir na osnovu neuverljive i lagano perverzne pretpostavke da četrnaestogodišnja devojčica može biti femme fatale.

Glumci su savršeno odabrani, ali njihovi likovi su prejednostavni i stereotipni. Sam Rockwell briljira kao ljigavi negativac i čisto korporativno bezdušno zlo. Allison Janney je očekivano odlična kao kučketina od šefice castinga, a Felicity Huffman (serija Desperate Housewives, Transamerica) ledi krv u žilama kao beskrupulozna producentkinja. Amanda Peet je sasvim pristojna kao duhovita komšinica i Howardova simpatija, a Paul Sparks pogađa prave tonove kao sirovina. Saxon Sharbino zaista ima talenta da postane zvezda, ali svakako mora voditi računa o izboru uloga na pravim projektima.

Velika količina glumačkog talenta potrošena je uludo. Niecy Nash je tu najmanji problem, ona ima dve scene za svoj “typecast” brbljive besne crne sekretarice. Molly Shannon ima isto dve scene u potencijalno zanimljivoj ulozi novcem i uspehom opsednute majke malog glumca. Najveći “wtf” momenat je pojavljivanje Williama H. Macyja u jednoj jedinoj sceni, kao ljigavog prodavca automobila koji i nema veze sa ostatkom priče.

Osnovni problem je ipak Clark Gregg. Njegov scenario se kreće od predvidljivog do potpuno neuverljivog, njegova režija je na autopilotu. Neke scene su nepotrebno duge, a tu i tamo posegne za relativno jeftinim CGI-jem bez ikakvog opravdanja. Ali ono što je posebno iritantno je činjenica da je on kao glumac prisutan u apsolutno svakoj sceni filma. To znači da Trust Me nije nekakva argumentirana kritika nego samo i jedino “vanity” projekat.

White Alligator

2012.

režija: Racquel Almazan

scenario: Viviana Leo

uloge: Viviana Leo, Alexis Suarez, Alexis Brandt, Kimberly Herbert Gregory, Jennifer Diaz, Stuart Luth

Animirani beli aligator se pojavljuje u uvodnoj špici i radi stvari koje nisu baš predviđene za aligatore, poput putovanja avionom. Beli aligator se pojavljuje i u jednoj replici u samom filmu i u pitanju je poprilično jasna i očita metafora. Neke stvari zamišljamo na jedan određen način, generaliziramo. Labudovi su beli i ovce su bele, a aligatori su zeleni, a onda se pojave crni labud i crna ovca i beli aligator, pa generalizacije padaju u vodu.

A kako stojimo sa latinoamerikancima, pre svega sa Portorikancima? Portorikanac kakvog ga zamišljamo je odrastao u getu u New Yorku ili Los Angelesu (ređe u Portoriku), član je bande i ne biste voleli da ga sretnete noću u mračnoj ulici. Portorikanke nose crvenu odeću, otkrivaju pupak, glasne su i agresivne. Mi ceo jedan narod, celu jednu kulturu, zapravo celu rasu latinoamerikanaca zamišljamo onako kako su nam hollywoodski i televizijski standardi propisali. Šta će se dogoditi kada pred sobom ugledamo potpuno belu latinoamerikanku, tačnije Portorikanku?

Ona je Juana Perez (Leo), glumica na početku karijere koja je dobila ugovor za “reality show” sa portorikanskom TV kućom. Ona će pokušavati da izgradi karijeru u New Yorku, ići će na časove glume i na razne audicije za teatar, televiziju i filmove, a kamerman Carlos (Suarez) će je pratiti i snimati u njenom karijernom usponu. Ono na šta Juana nije pripremljena je obim glumačke industrije i zapravo industrijski način na koji agenti i producenti tretiraju svoje klijente. Oni potencijalnog glumca neće upoznati, samo će ga mentalno strpati u neki pretinac, često samo na osnovu imena, prezimena i izgleda. A uloga za belu latinoamerikanku jednostavno nema, za uloge latinoamerikanki joj smeta svetla put i držanje dobre curice (znamo da su latinoamerikanke opasne i ljute kao chilli), dok je za uloge belkinja neće ni razmatrati zbog imena i prezimena, iako nema distinktivni akcenat.

Jasno nam je kuda sve to vodi. Juana će se sretati sa raznim ljudima, bezobraznim agentom (Luth), koleginicom (Brandt) koja ima slične probleme, čak će morati da nađe i dodatni posao kao dadilja kod škrte bogatašice (Herbert Gregory). U pitanju je manje ili više autobiografska priča scenaristkinje i glavne glumice Viviane Leo, po njenoj proceni 80% materijala u filmu je njena lična priča i to se vidi po detaljnosti i iskrenosti, bez preterane potrebe za šokom ili popovanjem.

Problem nastaje u realizaciji. Film je u potpunosti snimljen kao “reality” sa kamerom iz ruke ili vidno prišrafljenom na stativ koja prati glavnu glumicu i ta tehnika umara, posebno kada snimatelj Carlos ima stalno neke replike iz offa koje se često ponavljaju i trebale bi služiti kao “running joke”. Carlos se isto tako pojavljuje i ispred kamere, koja ostaje da snima iz čudnog ugla. Od svih likova, jedino su Juana i koleginica Gina koliko-toliko karakterni, dok su ostali dubleri za određeni tip (etnički, klasni ili profesionalni). Viviana Leo ima određeno glumačko znanje i jednu sjajnu energiju na ekranu i van njega, ali to ipak nije potpuno sposobna da se nosi sa teškim zadatkom, a igrati samog sebe i proživljavati svoje stare traume nije nimalo lako.

Ono u čemu je White Alligator dobar i zašto ga valja gledati je prosta činjenica da je u pitanju jedna iskrena, ne preterano patetična, ali svejedno emotivna priča o tome kako glumačka industrija posluje i koliko je zapravo depersonalizirana. Imao sam čast da upoznam Vivianu Leo i glumca / producenta Stuarta Lutha i da popričam s njima o industriji i nekom institucionalnom rasizmu i stereotipizaciji. Viviana je morala da promeni ime. Latinoamerikancima se ne toleriraju suptilne i ne tako suptilne razlike, na sve njih se gleda kao na manje ili više Meksikance. Pitao sam ih kako Cameron Diaz nije imala tih problema zbog stereotipizacije i kako nije morala da promeni ime, a oni su mi objasnili da je ona Kubanka, a Kubanci imaju poseban tretman. A i kada se pronađe jedan izuzetak, to znači da ipak postoji pravilo. Mislite o tome.

In a World...

kritika originalno objavljena na www.fak.hr

2013.

scenario i režija: Lake Bell

uloge: Lake Bell, Fred Melamed, Rob Corddry, Ken Marino, Demetri Martin, Michaela Watkins, Alexandra Holden, Nick Offerman, Geena Davis

Lake Bell je ženska koju znamo po epizodnim ulogama u romantičnim komedijama, gde se uklapa u “duhovito je isto seksi” kliše i po ulogama u TV serijama. In a World... je njen autorski prvenac (pored nagrađenog scenarija i režije, Bellova igra glavnu ulogu i potpisuje produkciju), i to kakav... Prvo, tema je zanimljiva i do sada neistražena, radi se o glasovnim glumcima koji prebivaju na marginama Hollywooda, o jednoj ne baš najbolje plaćenoj, ali surovoj industriji gde ima mesta za petoricu. Zašto petoricu, a ne petoro, to je već stvar izraženog feminističkog podteksta ovog filma.

Dakle, prošlo je nekoliko godina od smrti legende “voice-overa” Dona LaFontaina, koji je držao monopol na sintagmu “In a world...” na početku najave za film. Iz silnog poštovanja, njegove kolege se nisu usuđivale da tu sintagmu ponove. To se može promeniti kada se producenti epskog spektakla a la Hunger Games odluče da ponovo ožive sintagmu. Konkurencija je oštra, tu je ovogodišnji dobitnik priznanja za životno delo Sam (Melamed), ali on bi se rado povukao u korist svog protežea Gustava (Marino). Međutim i Samova kćerka Carol (Bell) želi deo kolača.

E, sad, problem je u tome da je svet glasovnih glumaca uglavnom muški klub, pa se drugari, mentori i puleni sastaju u saunama i blebeću o seksualnim uspesima, i to društvance ne bi pustilo nijednu ženu blizu svog kruga, a Sam posebno ne bi pustio svoju kćerku. Umesto toga, on je izbacuje iz kuće (“da joj pomogne tako što joj ne pomaže”) i daje joj savet da se bavi akcentima i “vocal coachingom”, pošto joj to ide (što je još niže pozicionirano od glasovne glume, slabije plaćeno i sa manje redovnim tezgama). Film će voditi Carol kroz šumu poslovnih i privatnih distrakcija, od ekipe iz studija u kojem se snima i koji joj tu i tamo namesti neku šljaku do snobovskih partija na kojima se Carol mora pojaviti iako radije ne bi, a na privatnom nivou, videćemo kompleksnu sliku porodičnih odnosa, od odnosa sa ocem koji sluša samo sebe i svoju mladu, slatku ali priglupu ženicu (Holden), do odnosa sa sestrom (Watkins) i njenim mužem (Corddry).

Ne bih spoilao dalje, u pitanju je jedna organska i kompleksna komedija, prilično smešna, brutalno iskrena i na momente poučna. Na marginama će se dohvatiti nekih od problema, recimo pandemije odraslih žena koje govore u “baby talku” i zvuče kao Minnie Mouse na helijumu, kao i pandemije kretenskog “self-helpa” koji nam se servira po internetu. Kontekst filma je izrazito feministički, i to se u jednom momentu (Geena Davis kao producentkinja) nabija iz sve snage. Suptilno? Nimalo. Potrebno? Itekako.

Scenario predviđa interesantne likove, a casting je skoro savršen. Lake Bell se dosta oslanja na svoju ličnost iz romantičnih komedija, ali ovde ima više vremena na ekranu da lik digne iznad “trope” nivoa. Fred Melamed krade show svaki put kada se pojavi. Činilo se da će uloga ljigavog psihijatra u A Serious Man braće Coen biti vrhunac njegove karijere, ali ovde otvrara potpuno novu dimenziju ljigavosti. Ostatak glumaca, uglavnom televizijskih, je na solidnom nivou.

Naravno, film ima svoje mane. Ima pod-zaplet ili dva viška, što malo razvodnjava osnovnu nit priče, kao i nekoliko sporednih likova svedenih na stereotipe, poput Samove nove trofejne žene ili “geeky” tonca koji je potajno zaljubljen u Carol. Ništa od toga ne kvari uživanje previše, a treba uzeti u obzir da je u pitanju autorski prvenac jedne glumice koja se još uvek nije probila u hollywoodsku A ligu. Ipak, In a World... je odlična, pametna komedija, a Lake Bell je dovoljno pozvana da nam podari ovako inteligentan, insajderski pogled u Hollywood. Nadajmo se da će je sreća pratiti u daljoj karijeri, jer očito ima šta da pokaže.

The Incredible Burt Wonderstone

2013.

scenario: Jonathan M. Goldstein, John Francis Daley,

režija: Don Scardino

uloge: Steve Carell, Steve Buscemi, Jim Carey, Alan Arkin, Olivia Wilde, James Gandolfini

The Incredibel Burt Wonderstone funkcioniše kao sportska buddy-buddy komedija, bez sporta. Dve trećine scenarija sačinjava klasična i predvidljiva komedija apsurda, ali predvidljivost ne smeta, a u ostalu trećinu je sabijena pomalo otrcana sentimentalnost, ljubavna priča koja se stidljivo pomalja iza scene, ali i utemeljena kritika show businessa, i krilatice show must go on. Umesto sportista, rockera ili glumaca (kao najčešćeg izbora za „uspon-pad-povratak na vrh“ priču), sada imamo mađioničare.

Mađioničarski zanat deluje trivijalno, ali nije tako, posebno u Americi, gde čak i popovi moraju da izvode poneki show, a posebno u Las Vegasu, njegovim hotelima i casinima, gde nastupa sam vrh umetnika magije. Burt Wonderstone (Carell) je takav lik, u početku stidljivi klinac na meti školskih nasilnika, kasnije mađioničar sa karijerom u padu. Tajna njegovog uspeha je partnerstvo i celoživotno prijateljstvo sa Antonom (Buscemi), što mu omogućava barem originalne „lajne“ u pauzama između tačaka. Međutim, Burt odbija da prihvati da se shvatanje mađioničarskih predstava menja stalno, ono što su nekada bili trikovi sa kartama, karikama, novčićima iza uha ili zečevima iz šešira, u međuvremenu su postale vegasovske predstave sa skupim rekvizitima, a nova opasnost preti od košmarnih mazohista poput Steva Graya (Carey), koji se samopovređuju u predstavama nalik na Fear Factor i ostale kvazi-realityje.

Vidimo kako se Burtova i Antonova publika smanjuje, a Stevova raste. Burt se i dalje ponaša kao zvezda, potpuno nesvestan da su mu zalihe stare slave na izmaku. Otpušta i zapošljava asistentkinje (koje sve imaju „stage name“ Nicole) kako mu je volja, baca neuviđavne seksualne komentare, i uopšte nema dodira sa realnošću. Najnovija „Nicole“ je Jane (Wilde), cura koja gaji sentimentalnu ljubav prema mađioničarskim trikovima, predstavama i Las Vegasu, i između nje i Burta se pojavljuje taj stidljivi potencijal za ljubavnu priču. Ona je suviše pristojna, a on je naprosto prevelika guzica, pa je i ta ljubavna priča nemoguća. Burt će se razići sa Antonom, dobiti otkaz od šefa nimalo suptilnog imena Doug Money (Gandolfini), i ostati gotovo na ulici. Taj korak u karijeri u principu znači da će nastupati po prodavnicama i staračkim domovima. Tu će sresti i svog heroja iz detinjstva, Ranca Hollowaya (Arkin), koji će mu nanovo objasniti tajne zanata, strasti i emocionalnosti u nastupu. Ostatak filma Burt će pokušati da se vrati na vrh.

Film ima nezaboravne epizode. Jedna od njih prati Antona u krajnje apsurdnoj misiji učenja dece iz Kambodže mađioničarskim trikovima. Jednom dečaku će dati umiljatog belog zeca, dečak će otrčati prema svojoj kući, za pretpostaviti je da je zecu trasiran put u lonac. Većina drugih nezaboravnih epizoda je na ovaj ili onaj način vezan za Steva Graya, čoveka koji predstavlja moderno, izvitopereno shvatanje mađioničarskih trikova. On će na nekom šok tv kanalu zadržavati urin, treptanje ili će na sred ulice spavati na „postelji“ od užarenog uglja, ili glumiti ljudsku pinjatu. Rance će se pitati gde je tu magija, Steve će mu drugom prilikom odgovoriti da nikad nije čuo za njega.

Možda najslabija karika u filmu je Steve Carell, u svakom kadru izgleda kao bleda verzija Bena Stillera, kao čovek osuđen na pomalo usrani život, njegova gordost je iritantna, ali ne na filmski način, a njegova usranost ili sentimentalnost najčešće ljigava. Buscemi igra svoju tipičnu ulogu pomalo stidljivog ekscentrika. Olivia Wilde je topla i simpatična kao Jane, ali to nije spektakularno. Jim Carey je spektakularan negativac, a želja za slavom i spremnost da pogazi sve na putu do tamo mu izvire iz očiju. Do detalja pogađa beskrupuloznog „newcomera“, čak je i kostimiran na pravi način, dugačka kosa napola ofarbana, tetovaže i ostalo. Gandolfini ima ok epizodu kao beskrupulozni i na pare alavi vlasnik hotela, ali to ne izlazi mnogo iz okvira Tonija Soprana. Alan Arkin potpuno ukrade šou kad god se pojavi. Njegova interpretacija starog, penzionisanog mađioničara, koji počinje kao džangrizavi kenjator, da bi ponovo otkrio koliko su stari mađioničarski trikovi izvorno zabavni, samo kada se izvode iz srca.

Scenaristički dvojac izvorno dolazi sa televizije. Goldstein je afirmisani pisac po raznim serijama, nešto mlađi Daley je radio pre svega kao glumac. Njih dvojica su napisali scenario za Horrible Bosses (2011), komediju na tragu filma Office Space i pogodili u centar mete, pre svega u komercijalnom smislu, što im je otvorilo velika vrata Hollywooda.The Incredible Burt Wonderstone je njihov drugi film, a još nekoliko je u različitim fazama produkcije. Videćemo kako će se razvijati.Reditelj Don Scardino je jednako tako čovek sa televizije, a ovo mu je prvi, a moguće i poslednji, hollywoodski film. Njegova režija je predvidljiva, jednostavna i zanatski nevidljiva, ali nisam hrabar da prognoziram dalji tok njegove karijere.

The Incredible Burt Wonderstone nikako nije loš film, naprotiv, dobar je. Njegova mana je to što nije pamtljiv, i što reciklira jako poznate ideje. Ipak, kao zabava za jedno veče, savršeno funkcioniše, bez moralisanja, komplikovanja i popovanja. Kao, recimo, poseta nekoj mađioničarskoj predstavi.