The Death and Life of John F. Donovan

kritika objavljena na XXZ

2018.

režija: Xavier Dolan

scenario: Xavier Dolan, Jacob Tierney

uloge: Jacob Tremblay, Kit Harington, Natalie Portman, Susan Sarandon, Emily Hampshire, Kathy Bates, Thandie Newton, Ben Schnetzer

Xavier Dolan je za 30 godina svog života posigao mnogo više nego što su mnogi stvaraoci za dvostruko ili trostruko duži period na Zemlji. Autor je osam dugometražnih filmova, uglavnom je sam pisao svoje scenarije, a dosta često je u svojim filmovima i igrao. Igrao je i u tuđim. Istini za volju, Dolan dolazi iz glumačke familije, pa su mu vrata od samog početka karijere bila otvorenija nego što bi bila nekom ko dolazi iz potpune anonimnosti, ali su i očekivanja od njega bila veća, posebno posle impozantnog prvenca I Killed My Mother.

U svojih prvih pet filmova, Dolan je demonstrirao rast i sposobnost učenja, i, posebno zanimljivo, relativno širok dijapazon tema uparen sa njihovom konzistentnošću iz filma u film. On je queer autor koji inspiraciju često crpi iz autobiografskih crtica, bavi se pitanjima vlastite seksualne orijentacije i posledica koje zbog nje mora snositi u heteronormativnom društvu, bavi se odnosom pojedinca - mladog muškarca sa familijom, a naročito s majkom, njegovi junaci su često tragični ili makar pate zbog svoje neshvaćenosti. U svakom slučaju, Dolan je filmaš od ideje i beskompromisne realizacije, pa bila ona pun pogodak ili promašaj, on iza toga čvrsto stoji.

Njegov najbolji film je Mommy, peti po redu, a posle njega odlučuje da podigne ulog. Prvo u It's Only the End of the World radi sa vrhunskim frankofonim glumcima i ekranizuje relativno poznatu dramu, a ne svoj originalni scenario, doduše radnju prebacuje iz Francuske u svoj rodni Kvebek čime podvlači identifikaciju sa izvornim materijalom. U svom sedmom, pretposlednjem filmu The Death and Life of John F. Donovan opet sarađuje sa zvezdanim glumcima, ali mu je ovo debi na engleskom jeziku dosta zahtevne strukture i na često obrađivanu temu odnosa slave i privatnog života. Dok čekamo njegov povratak u domaću sredinu i na maternji jezik, Matthias and Maxine, ostaje nam da procenimo domete njegovog prethodnog iskoraka.

Radnja filma, strukturiranog kao serija flashback momenata uokvirenih intervjuom koji glumac i pisac Rupert Turner (Schnetzer) daje očito zalutaloj dežurnoj novinarki (Newton) povodom svoje knjige u kojoj je objavio svoju korespodenciju koju je u detinjstvu održavao sa naslovnim junakom (Harington), zapravo počinje sa scenom u kojoj Donovana, inače uspešnog glumca koji je tek prekoračio prag zvezdane slave, pronalaze mrtvog. Razlog - prekomerna doza opijata usled depresije. Drugi uvodni flashback postavlja situaciju između Ruperta u osnovnoškolskoj dobi (Tremblay, mladi glumac otkriven u filmu Room) i njegove neurotične majke Sam (Portman) u trenutku njihovog preseljenja iz New Yorka u predgrađe Londona.

Razlog selidbe je ostavljen namerno zamućen, jasno je samo da je Rupert dete-glumac i možemo pretpostaviti da majka, i sama ne baš uspešna glumica, želi da mu u novoj sredini priušti "normalno" odrastanje. Rupert se, međutim, ne snalazi u svom okruženju i često je na meti siledžija u razredu, a jedinu utehu u životu mu predstavlja televizijska serija sa Johnom u glavnoj ulozi. Jednog dana reši da napiše pismo svom idolu s malog ekrana, a ovaj mu, na njegovo iznenašenje, odgovori. Korespodencija između njih dvojice će itekako uticati na dalji tok njihovih života, iako se, saznajemo, nikada nisu lično upoznali.

Njih dvojica imaju više toga zajedničkog nego što se može pretpostaviti. Obojica su glumci, Donovan baš i ne svojom voljom, a Turner još uvek ne profesionalan, sa više volje nego potvrde. John je gay, ali to skriva jer se boji da se javno deklariše, štiteći elaborirani javni imidž, što ga ždere iznutra. Rupertova seksualna orijentacija nije još određena, ali se zbog svoje nežne građe i anti-mačo afiniteta (gluma, literatura) nalazi na meti svojih homofobnih školskih drugova. Konačno, i na jednog i na drugog su presudno uticale njihove dominantne majke koje ih ili nisu razumele kao Johnova koju Susan Sarandon igra u svom tipičnom stilu, ili sa njima jednostavno nisu imale dovoljno nerava i strpljenja, kao što je to slučaj sa Rupertovom.

Da, priča o beskrupuloznoj industriji zabave koja propisuje imidž i pripadajuće ponašanje kao po meri sašiveni kostim ima dubinu i predstavlja novinu u Dolanovom opusu (premda je upitno koliko je njegovo iskustvo analogno tome - on nije morao da se skriva), što je takođe slučaj sa odnosom relativne anonimnosti, slave ili neprihvatanja od strane okoline i usamljenosti kao posledicom, za šta Dolanu nemamo razloga da ne verujemo. Queer momenti i pitanje odnosa sa majkom (odnosno majkama i majčinskim figurama, a tu su još i novinarka koja se bavi "važnijim stvarima" od problema "Prvog Sveta", Rupertova nastavnica engleskog koja ima razumevanja, ali ne i moći da mu pomogne i Johnova agentica koju igra Kathy Bates, nažalost protraćena) možemo smatrati tipičnim Dolanovim temama, s time da je prva esencijalna za film, a druga se može smatrati viškom i to etički problematičnim. Jednostavno, Dolanov odnos sa majkama u filmu se može čitati i kao više nego lagano mizogin, posebno iz pozicije privilegovanog "čuda od deteta" koju on zauzima.

Režijski, on ostaje na kursu na kojem je bio i sa svojim prethodnim filmom: obilje krupnih kadrova, najčešće kratkih koji se smenjuju brzim rezovima, uz akcenat na mikro-glumu za koju glumci možda nisu uvek spremni. Osim toga, akcenat je na vizuelnoj komponenti, širokoj paleti boja koje upotrebljava njegov direktor fotografije André Turpin i u kojoj do izražaja dolaze scenografija i kostim. Dolan, međutim, upada u probleme svojom konstantnom potrebom da upotrebnom popularne muzike sa sve tekstom komentariše i dodatno objašnjava ono što vidimo i što nam je samo po sebi jasno. To jeste deo njegovog stila, ali sada je već isuviše etabliran i iskusan reditelj da bi radio takve klinačke i početničke greške.

Glavni problem filma se, međutim, skriva u scenariju. Nije problem samo strukturalni, kao ni to što film prema kraju pada u tempu, jer se još i dobro drži s obzirom da je ova verzija nastala oštrim skraćivanjem integralne, četvoročasovne verzije i da je isečeni materijal ostavio traga u vidu rupa. Centralni problem su dijalozi, odnosno monolozi koje glumci moraju da izdeklamuju jedni drugima, a da se pritom ne stiče utisak da se međusobno slušaju. Utisak je jednostavno suviše drven, pa onda film koji pretenduje da bude emocionalno iskustvo čini pomalo manipulativnim. Problem verovatno nije jezik koji mu nije maternji, već sklonost ka teatralnosti.

Dolan, međutim, ne posustaje i to je još jedan od kvaliteta koje treba uzeti u obzir, pa je, čak i kad podbaci, što sa The Death and Life of John F. Donovan više jeste nego što nije slučaj, ovaj kvebeški mladi čovek neko čije filmove treba pogledati i ispratiti. Jer energije, volje i znanja ima i svakako da se sa tek 30 godina nije "ispucao". Ali ulozi sa svakim narednim filmom postaju sve veći, a talenat i ideja više nisu dovoljni.

Trust Me

2013.

scenario i režija: Clark Gregg

uloge: Clark Gregg, Saxon Sharbino, Amanda Peet, Sam Rockwell, Paul Sparks, Allison Janney, Felicity Huffman, Molly Shannon, Niecy Nash, William H. Macy

Jedno od pravila pristojnog ponašanja, naročito u svetlu poslovne etike, glasi “ne pljuj u ruku koja te hrani”. To se posebno može odnositi na “show business”, naročito na Hollywood za koji se sasvim osnovano pretpostavlja da njime upravlja ne samo novac, nego i nemala količina ega. Pa ipak postoji trend snimanja “inside Hollywood” filmova koji, je li, raskrinkavaju prljave tajne fabrike snova. Takvi filmovi nisu blagonaklono primljeni od strane studijskih glavešina i bivaju poslati u bioskope sa malim ili nikakvim marketingom i često završavaju kao finansijska katastrofa. Ima izuzetaka, The Day of The Locust (1975) i The Player (1992) su filmovi za sva vremena, ali iza njihovog uspeha stoji nešto specifičnih okolnosti koje zahtevaju posebnu temu. Većina filmova tog tipa bivaju zaboravljeni sat vremena posle gledanja, kada malobrojna publika zadovolji svoje apetite za “i bogati plaču” drogom.

Ostaje pitanje zašto ih studiji jednostavno ne stopiraju, a odgovor je jednostavan. Prvo, takvi filmovi su zdravi i za studije jer pružaju priliku autorima da se izventiliraju kao što to čine dvorske lude kad ismevaju kralja. Drugo, većina takvih filmova danas nastaje kao neka vrsta autorskog “side” projekta nekog reditelja ili glumca, sa samostalnim ili makar žešće nezavisnim finansiranjem.

Prošlogodišnji autorski, a možda malo i “vanity” projekat televizijske glumice Lake Bell (scenario, režija i glavna uloga) In a World bio je uglavnom pravilno intoniran “inside Hollywood” film koji se bavio nišom glasovnih glumaca, a usput je kačio i hollywoodske klanovske veze i tinjajuću mizoginiju. Trust Me je projekat sličnog tipa, iza njega stoji Clark Gregg, filmski i televizijski glumac, stalni član Marvel postave i posvuduša po indie filmovima. Po pitanju autorstva, ovo nije Greggov prvi pokušaj, njegov prethodni film, crna komedija Choke je zabavno i gledljivo indie delce. Sada pokušava da se pozabavi sa svetom dece-glumaca iz perspektive retko poštenog – i zbog toga šonjavog i nesposobnog agenta.

Početak možete komotno zaboraviti, jer je “flashforward” spoiler. Tek sa drugom scenom počinje ekspozicija. Howard (Gregg) muljavo bari svoju komšinicu (Peet), seda u svoj krš od auta i sve vreme melje preko telefona, laže, maže i folira. On je casting agent specijalizovan za decu-glumce, i sam bivši glumac u dečijoj dobi i jednom rečju – gubitnik. Proćelav, sa licem koje odaje laganu neugodu i samoprezir i jeftinim bluetooth slušalicama u uhu, slika je i prilika toga.

Njegov život je pakao, sve njegove klince sa imalo potencijala otima njegov rival Aldo (Rockwell), roditelji dece koju je zastupao ne žele da imaju posla s njim, a studijski funkcioneri (Janney i Huffman) mu se smeju u lice. Njegova sreća će se možda promeniti kada ga, kao grom iz vedra neba, kontaktira četrnaestogodišnja Lydia (Sharbino) da joj isposluje ugovor za franšizu novih “young adult” vampirskih filmova za koju je već dobila ulogu. Mala lepotica koja ima talenta da bude nova velika zvezda, naravno, ide u paketu sa sirovim, pijanim i agresivnim ocem (Sparks). Ali posao je svejedno posao, a Lydia je ne samo zlatna koka, nego i poslednja šansa da Howard napravi nešto od svog života.

Problem je u tome što je Trust Me primer filma koji ne uspeva da pronađe svoj ton. Početne scene, iako preduge, previše elaborirane i sklone ponavljanju stvari koje smo već shvatili, čine nam se kao korak u smeru crne komedije ili satire hollywoodskog sveta. Kada se Lydia pojavi u Howardovom životu, film skreće prema klasičnoj indie drami o uspehu, a satirični ton se pojavljuje sporadično, zajedno sa Rockwellom, Allison Janney i Felicity Huffman, sve ređe i ređe. Problem nastaje sa dva obrata u trećem činu. Jedan će oterati film prema melodrami nastalom oko uvredljivog stereotipa o Južnjacima. Drugi će ton filma prebaciti na noir na osnovu neuverljive i lagano perverzne pretpostavke da četrnaestogodišnja devojčica može biti femme fatale.

Glumci su savršeno odabrani, ali njihovi likovi su prejednostavni i stereotipni. Sam Rockwell briljira kao ljigavi negativac i čisto korporativno bezdušno zlo. Allison Janney je očekivano odlična kao kučketina od šefice castinga, a Felicity Huffman (serija Desperate Housewives, Transamerica) ledi krv u žilama kao beskrupulozna producentkinja. Amanda Peet je sasvim pristojna kao duhovita komšinica i Howardova simpatija, a Paul Sparks pogađa prave tonove kao sirovina. Saxon Sharbino zaista ima talenta da postane zvezda, ali svakako mora voditi računa o izboru uloga na pravim projektima.

Velika količina glumačkog talenta potrošena je uludo. Niecy Nash je tu najmanji problem, ona ima dve scene za svoj “typecast” brbljive besne crne sekretarice. Molly Shannon ima isto dve scene u potencijalno zanimljivoj ulozi novcem i uspehom opsednute majke malog glumca. Najveći “wtf” momenat je pojavljivanje Williama H. Macyja u jednoj jedinoj sceni, kao ljigavog prodavca automobila koji i nema veze sa ostatkom priče.

Osnovni problem je ipak Clark Gregg. Njegov scenario se kreće od predvidljivog do potpuno neuverljivog, njegova režija je na autopilotu. Neke scene su nepotrebno duge, a tu i tamo posegne za relativno jeftinim CGI-jem bez ikakvog opravdanja. Ali ono što je posebno iritantno je činjenica da je on kao glumac prisutan u apsolutno svakoj sceni filma. To znači da Trust Me nije nekakva argumentirana kritika nego samo i jedino “vanity” projekat.