The Death and Life of John F. Donovan

kritika objavljena na XXZ

2018.

režija: Xavier Dolan

scenario: Xavier Dolan, Jacob Tierney

uloge: Jacob Tremblay, Kit Harington, Natalie Portman, Susan Sarandon, Emily Hampshire, Kathy Bates, Thandie Newton, Ben Schnetzer

Xavier Dolan je za 30 godina svog života posigao mnogo više nego što su mnogi stvaraoci za dvostruko ili trostruko duži period na Zemlji. Autor je osam dugometražnih filmova, uglavnom je sam pisao svoje scenarije, a dosta često je u svojim filmovima i igrao. Igrao je i u tuđim. Istini za volju, Dolan dolazi iz glumačke familije, pa su mu vrata od samog početka karijere bila otvorenija nego što bi bila nekom ko dolazi iz potpune anonimnosti, ali su i očekivanja od njega bila veća, posebno posle impozantnog prvenca I Killed My Mother.

U svojih prvih pet filmova, Dolan je demonstrirao rast i sposobnost učenja, i, posebno zanimljivo, relativno širok dijapazon tema uparen sa njihovom konzistentnošću iz filma u film. On je queer autor koji inspiraciju često crpi iz autobiografskih crtica, bavi se pitanjima vlastite seksualne orijentacije i posledica koje zbog nje mora snositi u heteronormativnom društvu, bavi se odnosom pojedinca - mladog muškarca sa familijom, a naročito s majkom, njegovi junaci su često tragični ili makar pate zbog svoje neshvaćenosti. U svakom slučaju, Dolan je filmaš od ideje i beskompromisne realizacije, pa bila ona pun pogodak ili promašaj, on iza toga čvrsto stoji.

Njegov najbolji film je Mommy, peti po redu, a posle njega odlučuje da podigne ulog. Prvo u It's Only the End of the World radi sa vrhunskim frankofonim glumcima i ekranizuje relativno poznatu dramu, a ne svoj originalni scenario, doduše radnju prebacuje iz Francuske u svoj rodni Kvebek čime podvlači identifikaciju sa izvornim materijalom. U svom sedmom, pretposlednjem filmu The Death and Life of John F. Donovan opet sarađuje sa zvezdanim glumcima, ali mu je ovo debi na engleskom jeziku dosta zahtevne strukture i na često obrađivanu temu odnosa slave i privatnog života. Dok čekamo njegov povratak u domaću sredinu i na maternji jezik, Matthias and Maxine, ostaje nam da procenimo domete njegovog prethodnog iskoraka.

Radnja filma, strukturiranog kao serija flashback momenata uokvirenih intervjuom koji glumac i pisac Rupert Turner (Schnetzer) daje očito zalutaloj dežurnoj novinarki (Newton) povodom svoje knjige u kojoj je objavio svoju korespodenciju koju je u detinjstvu održavao sa naslovnim junakom (Harington), zapravo počinje sa scenom u kojoj Donovana, inače uspešnog glumca koji je tek prekoračio prag zvezdane slave, pronalaze mrtvog. Razlog - prekomerna doza opijata usled depresije. Drugi uvodni flashback postavlja situaciju između Ruperta u osnovnoškolskoj dobi (Tremblay, mladi glumac otkriven u filmu Room) i njegove neurotične majke Sam (Portman) u trenutku njihovog preseljenja iz New Yorka u predgrađe Londona.

Razlog selidbe je ostavljen namerno zamućen, jasno je samo da je Rupert dete-glumac i možemo pretpostaviti da majka, i sama ne baš uspešna glumica, želi da mu u novoj sredini priušti "normalno" odrastanje. Rupert se, međutim, ne snalazi u svom okruženju i često je na meti siledžija u razredu, a jedinu utehu u životu mu predstavlja televizijska serija sa Johnom u glavnoj ulozi. Jednog dana reši da napiše pismo svom idolu s malog ekrana, a ovaj mu, na njegovo iznenašenje, odgovori. Korespodencija između njih dvojice će itekako uticati na dalji tok njihovih života, iako se, saznajemo, nikada nisu lično upoznali.

Njih dvojica imaju više toga zajedničkog nego što se može pretpostaviti. Obojica su glumci, Donovan baš i ne svojom voljom, a Turner još uvek ne profesionalan, sa više volje nego potvrde. John je gay, ali to skriva jer se boji da se javno deklariše, štiteći elaborirani javni imidž, što ga ždere iznutra. Rupertova seksualna orijentacija nije još određena, ali se zbog svoje nežne građe i anti-mačo afiniteta (gluma, literatura) nalazi na meti svojih homofobnih školskih drugova. Konačno, i na jednog i na drugog su presudno uticale njihove dominantne majke koje ih ili nisu razumele kao Johnova koju Susan Sarandon igra u svom tipičnom stilu, ili sa njima jednostavno nisu imale dovoljno nerava i strpljenja, kao što je to slučaj sa Rupertovom.

Da, priča o beskrupuloznoj industriji zabave koja propisuje imidž i pripadajuće ponašanje kao po meri sašiveni kostim ima dubinu i predstavlja novinu u Dolanovom opusu (premda je upitno koliko je njegovo iskustvo analogno tome - on nije morao da se skriva), što je takođe slučaj sa odnosom relativne anonimnosti, slave ili neprihvatanja od strane okoline i usamljenosti kao posledicom, za šta Dolanu nemamo razloga da ne verujemo. Queer momenti i pitanje odnosa sa majkom (odnosno majkama i majčinskim figurama, a tu su još i novinarka koja se bavi "važnijim stvarima" od problema "Prvog Sveta", Rupertova nastavnica engleskog koja ima razumevanja, ali ne i moći da mu pomogne i Johnova agentica koju igra Kathy Bates, nažalost protraćena) možemo smatrati tipičnim Dolanovim temama, s time da je prva esencijalna za film, a druga se može smatrati viškom i to etički problematičnim. Jednostavno, Dolanov odnos sa majkama u filmu se može čitati i kao više nego lagano mizogin, posebno iz pozicije privilegovanog "čuda od deteta" koju on zauzima.

Režijski, on ostaje na kursu na kojem je bio i sa svojim prethodnim filmom: obilje krupnih kadrova, najčešće kratkih koji se smenjuju brzim rezovima, uz akcenat na mikro-glumu za koju glumci možda nisu uvek spremni. Osim toga, akcenat je na vizuelnoj komponenti, širokoj paleti boja koje upotrebljava njegov direktor fotografije André Turpin i u kojoj do izražaja dolaze scenografija i kostim. Dolan, međutim, upada u probleme svojom konstantnom potrebom da upotrebnom popularne muzike sa sve tekstom komentariše i dodatno objašnjava ono što vidimo i što nam je samo po sebi jasno. To jeste deo njegovog stila, ali sada je već isuviše etabliran i iskusan reditelj da bi radio takve klinačke i početničke greške.

Glavni problem filma se, međutim, skriva u scenariju. Nije problem samo strukturalni, kao ni to što film prema kraju pada u tempu, jer se još i dobro drži s obzirom da je ova verzija nastala oštrim skraćivanjem integralne, četvoročasovne verzije i da je isečeni materijal ostavio traga u vidu rupa. Centralni problem su dijalozi, odnosno monolozi koje glumci moraju da izdeklamuju jedni drugima, a da se pritom ne stiče utisak da se međusobno slušaju. Utisak je jednostavno suviše drven, pa onda film koji pretenduje da bude emocionalno iskustvo čini pomalo manipulativnim. Problem verovatno nije jezik koji mu nije maternji, već sklonost ka teatralnosti.

Dolan, međutim, ne posustaje i to je još jedan od kvaliteta koje treba uzeti u obzir, pa je, čak i kad podbaci, što sa The Death and Life of John F. Donovan više jeste nego što nije slučaj, ovaj kvebeški mladi čovek neko čije filmove treba pogledati i ispratiti. Jer energije, volje i znanja ima i svakako da se sa tek 30 godina nije "ispucao". Ali ulozi sa svakim narednim filmom postaju sve veći, a talenat i ideja više nisu dovoljni.

Juste la fin du monde / It’s Only The End of The World

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

scenario i režija: Xavier Dolan (prema drami Jean-Luca Lagracea)

uloge: Gaspard Ulliel, Vincent Cassel, Lea Seydoux, Marion Cotillard, Nathalie Baye

Wunderkind Xavier Dolan kreće na internacionalni pohod. Na neki način. Juste la fin du monde mu je prvi film van striktno kanadskog, odnosno “Quebecois” konteksta. U pitanju je kanadsko-francuska koprodukcija, prema delu francuskog pisca i sa francuskim glumcima, i to izrazito zvučnih imena, snimljena na, doduše, kanadskim lokacijama. Dok željno očekujemo i debi na engleskom jeziku, The Death and Life of John F. Donovan, najavljen za 2018. godinu, ostaje nam da pogledamo kako se mladi autor snašao na novoj teritoriji.

Logično je za pretpostaviti da će autor sklon ličnom, čak autobiografskom pristupu u filmu izabrati dramu autora, jednako tako sklonog ličnom i autobiografskom pristupu sa kojim se može identificirati po još dva pitanja. Oba autora su neskriveno gay i obojica su u svom radu fantastično brzi i produktivni. Lagrace je umro mlad, od AIDS-a sa samo 38 godina života i ova drama iz kasnijeg perioda njegovog opusa govori upravo o pripremama na smrt. Dolanu možemo zaželeti jedino drugačiju sudbinu, dug život i još plodniju autorsku karijeru.

Film počinje sa naracijom glavnog junaka Louisa (Ulliel) koji objašnjava da se nakon dvanaestogodišnjeg odsustva vraća kući kako bi svojima rekao da umire i oprostio se od njih i od života. Ubrzo ćemo saznati da je otišao naglo i nenadano, da je ostvario blistavu karijeru kao dramski pisac i da se svojima javljao kratkim, kriptičnim razglednicama. Međutim, kada se pojavi na kućnom pragu, pičvajz već uveliko počinje i u toj situaciji Louis nikako ne uspeva da pronađe pravi trenutak za veliku vest jer se čini da su za ostatak familije njihovi problemi i svađe preče od posete izgubljenog sina i brata.

Je li Louis jedini normalan u toj kući ili se tako samo doima zbog lakonskih odgovora sa smeškom? Ili je možda upravo seme razdora, nepokretni pokretač koji unosi nemir samim svojim prisustvom? Bilo kako bilo, pripremite se za 90 minuta svađe (skoro) svih sa (skoro) svima koja će biti prekinuta jedino snolikim sećanjima na neke prošle, sretnije dane.

A ekipa likova je paklena. Majka Martine (Baye) je rastresena, ali draga žena preke naravi koja jako voli zvuk svog glasa, pa se zato stalno trudi da govori i bude u centru pažnje. Ipak, ispod te neprimereno blesave površine, ona je ipak dovoljno lucidna i perceptivna. Brat Antoine (Cassel) je nesiguran u sebe, nesrećan u životu, ljubomoran na sve druge i to maskira odurnim, drkadžijskim stavom koji prevazilazi iritantno ruganje i uvek je na rubu nasilja, a ponekad tu zamišljenu granicu i prelazi, barem u verbalnom smislu.

Osim njih, u kući su i dve osobe koje Louis ne poznaje. Jedna je žena njegovog brata, Catherine (Cotillard) koja je u familiju ušla pošto je on izašao. Ona je srdačna i sklona priči o stvarima u njenom životu, uglavnom deci, ali od početka odaje čudne vibracije. Pošto ne zna uvek da se izrazi, možemo pomisliti da joj francuski nije maternji jezik, da joj inteligencija nije jača strana ili da je jednostavno ubijena u pojam, što nam uz Antoinea nije teško zamisliti. Druga “neznanka” je sestra Suzanne koja se od sasvim male devojčice kada je Louis odlazio pretvorila u lepu i nežnu buntovnicu koja je na brata ponosna, ali oseća tugu što se ne poznaju, pa nelagodu rešava rafalnim pričanjem i kontra-napadima usmerenim ka majci i Antoineu koji je često nipodaštavaju.

Xavier Dolan je shvatio osnovnu stvar da je jednostavnost put do genijalnosti. On i inače zna sa glumcima, ali se do sada držao uglavnom iste ekipe sa kojom je radio iz filma u film. Njegovo rešenje za velike zvezde je briljantno: klasično plan - kontra-plan kadriranje i izuzetno, čak neprijatno krupni kadrovi u kojima se vidi svaki mišić lica i svaki pokret. Glumci tako dobijaju svoje scene kao poligon da pokažu svu raskoš svog talenta, a briljantan rezultat svega toga govori i o njegovoj izuzetnoj kontroli, pa i autoritetu koji uspostavlja.

Glasne svađe koje često počinju od banalnih stvari, pa eskaliraju do otvaranja starih rana, starih zamerki i zloćudnih napada bi vrlo brzo postale neprijatne za gledanje, naročito u tom obilju krupnih kadrova i naročito ako imamo samo njih. Dolan pokazuje vrlo dobar osećaj za ritam, pa situaciju s vremena na vreme relaksira “flashback” momentom na bolja i mirnija vremena koja Louis pamti. Muzika je prisutna kroz ceo film, od klasičnog “scorea”, preko tihe i pozadinske do vrlo glasne i prepoznatljive koja koincidira sa vizuelnim planom. Uvodi u scene, bile one u sadašnjem trenutku ili “flashback” prirode uvek počinju sa igrom pomeranja fokusa i ugođajem sfumata, a u scenama sećanja se muzika pojačava i sve poprima izgled video-spota. Muzika je bitan deo Dolanovih filmova i sa oslanjanjem na nju on ponekad i preteruje, a “hintovi” koje ostavlja su ponekad preočiti, ali se u pravilu uspevaju iskupiti faktorom čiste zabave. Tako recimo možemo čuti nove radio-hitove, podsetiti se Mobyja, ali se i ismejati uz moldavski trash-dance hit Dragostea din tei.

Osim iskakanja sa muzikom i prenaglašenom estetikom video-spota, najslabija tačka je uskakanje u surealizam na kraju filma koji služi samo za to da progura jeftinu, preočitu simboliku. Tu još uvek kao opravdanje može poslužiti Dolanova mladost i nedostatak životne mudrosti iz iskustva, ali pitanje je koliko će to dugo moći, odnosno koliko mu je “on the nose” simbolika integralni deo stila i potpisa.

Ono u šta nas je Dolan već uverio sa prethodnim filmovima je da ima puno hrabrosti i da ima puno duše koju se ne stidi da pokaže. To se moglo videti na njegovom iznenađenom licu kada je osvojio Grand Prix žirija u Cannesu ove godine. Međutim, pre toga je pokazao i svoju klinačku stranu od koje se polako odvaja i nedostatak mudrosti i takta kada je uleteo u raspravu sa kritikom koja je njegov film uglavnom pogrešno shvatila i uzela na nišan. Čini se da autor pomalo uživa u tome da bude kontroverzan i faktor podele, ali takođe oseća i potrebu da ono što najbolje radi - radi u miru.

Na kraju, Juste la fin du monde nije Dolanov najbolji film, niti njegov najzreliji, možda čak ni najintimniji. Mommy je jači i bolji na sva tri polja. Ali daleko od toga da je ovaj film loš ili čak prosečan. Dobar je, čak vrlo dobar. I u svakom slučaju predstavlja korak napred ka osvajanju sveta, većim budžetima, većim glumačkim imenima, možda čak i većim pričama. Xavier Dolan nam raste pred očima i menja se od fascinantno talentiranog klinca prema velikom svetskom autoru.

Mommy

kritika originalno objavljena na www.fak.hr

2014.

scenario i režija: Xavier Dolan

uloge: Anne Dorval, Antoine-Olivier Pilon, Suzanne Clement, Patrick Huard, Alexandre Goyette

Di ste bili, šta ste radili u svojoj 20-oj godini? Verovatno ste upisali neki faks ili radili neki glupi posao, a kreativnu energiju trošili na razmišljanje o izlascima, putovanjima, ženskama / tipovima, alkoholu i lakim drogama. U mom slučaju to drži. Kanadski wunderkind Xavier Dolan je u svojoj 20-oj godini snimio svoj prvi film, i to kakav! J'ai tue ma mere / I Killed My Mother (2009) je jedan od upečatljivijih debitantskih filmova u poslednje vreme i nije neki opskurni polu-amaterski uradak po sistemu “jedva smo se okupili, love nema, ali barem se dobro zezamo”, nego film koji je imao premijeru na Danima režije u Cannesu i tamo pobrao visoka priznanja.

U svojoj 25-oj godini, dakle vremenu kada je većina nas privodila kraju faks ili se čvarila na nekom poslu, Xavier Dolan je poznati i priznati filmski umetnik koji snima maničnim tempom od najmanje jednog filma godišnje. To su sve koncepcijski zahtevni filmovi, a ne hod po utabanim stazama žanra ili hipstersko-festivalskih ukusa, iako tu ima i hipsteraja i festivalske fame. Primera radi, većina filmskih umetnika u njegovoj dobi iza sebe ima možda nekoliko studentskih filmova, možda neki kratki ili srednji metar, a oni preduzimljiviji čak i debitantski profesionalni film. Istini za volju, Dolan je imao nekakav rani start, otac mu je profesionalni glumac, a i on sam je bio dete-glumac i takoreći odrastao je sa filmom i na filmu. Pa ipak je njegova karijera u najmanju ruku impresivna i po broju i po kvalitetu naslova.

Zašto sam počeo svoju kritiku sa prostim biografskim podacima? Zato što Mommy nije mogao da uradi niko drugi do Xaviera Dolana, ne na taj način, ne na bilo koji način. Mommy je parnjak Dolanovom prvencu I Killed My Mother, “setting” je sličan (nerazumevanje između samohrane majke i problematičnog sina), glumci su uglavnom isti (Antoine-Olivier Pilon je zamenio samog Dolana koji je prestar za ulogu tinejdžera), a jedino je perspektiva promenjena. Dolan ovaj film opisuje kao iskupljenje za svoj prvenac, a majka postaje heroj.

Zaboravite na podužu, elaboriranu karticu koju vidite na uvodu. Na njoj piše da je Kanada u bliskoj budućnosti, 2015. godine, promenila porodični zakon po kojem je sada moguće da roditelji svoju maloletnu decu sa poremećajima ponašanja ili psihičkim poremećajima, protiv njihove volje i bez odluke suda jednostavno ostave na brigu socijalnim institucijama. Ovo će vas navesti na krivi trag nekakvog distopijskog SF-a i poslužiće jedino kao “čehovljevska puška”, najstariji dramaturški trik od svih.

Mommy je pre svega porodična, pa onda i socijalna i psihološka drama. Diane “Die” Despres (Dorval) je samohrana majka i relativno sveža udovica u nezavidnoj materijalnoj situaciji. Njen sin Steve (Pilon) ima ADHD (poremećaj pažnje i hiperaktivnost) i apsolutno je nepodnošljiv od očeve smrti. Na početku filma, majka mora da ga pokupi iz internatske institucije jer je podmetnuo požar u kojem je ozbiljno povređen jedan dečak. Die ima dve opcije, da ga odvede doma i da se prihvati teškog zadatka školovanja i brige za sina sa posebnim potrebama, pored svog nesređenog života, ili da ga premesti u ustanovu zatvorenijeg tipa sa kojom Steve ima još manje šansi u životu. Naravno, ni Die nije cvećka, smiruje se vinom, potpuno je van fokusa, i sama hiperaktivna, večito pokušava da nađe prečice, pa zato često ostaje bez posla, svadljiva je i psuje kao kočijaš na montrealskom slengu francuskog jezika i to prilično ružno zvuči. Sa druge strane, Steve ume biti šarmantan u svojoj hiperaktivnosti i blesavosti, ima dobre želje, iako uptine načine da ih ostvari, ume biti i pažljiv i pokazati ljubav, ponekad čak i biti od pomoći, ali isto tako njegovo veselje ili blentavost se u trenucima kada nešto nije po njegovom pretvara u agresiju koju je teško staviti pod kontrolu. Zajedno su paklena kombinacija.

Njima će u pomoć priskočiti misteriozna i tužna suseda Kyla (Clement), bivša učiteljica koja je usled traume počela mucati i efektivno postala invalid rada. Ona će nam kroz ceo film ostati misterija, o njoj ćemo znati samo da sa mužem ima hladnjikav odnos i da ima pristojnu kćerkicu koja se lepo ponaša. Od samog početka ona Die i Steva gleda sa radoznalošću, oni nju isto, ali njeni motivi u celoj priči su nejasni.

Bilo kako bilo, njih troje će formirati nekakvu čudnu porodičnu jedinici i razviti ne baš ljubavni, ali svakako trougao emocija i sentimenata. Sve će krenuti nabolje, u pravcu neke normale, ali jasno nam je da to neće potrajati. Iskustvo nas uči da problemi nikad ne dolaze sami, da rešiti jedan od njih po pravilu nije dovoljno i da od sebe ne možemo pobeći...

Xavier Dolan, i sam glumac, očekivano je odličan sa glumcima, od izbora (i Anne Dorval i Suzanne Clement su već veteranke njegovih filmova), do komunikacije šta želi od njih. Sada, za promenu, nema opterećenja da bude i ispred i iza kamere, pa se u potpunosti fokusira na režiju, što omogućava centralnom trojcu da zablista sa nimalo jednostavnim ulogama. Anne Dorval utelovljuje vrckavu i bleskastu “happy go lucky” ženu koja se sa problemima nosi uglavnom sa osmehom na licu, osim kada se potpuno sruši pod njihovom težinom. Suzanne Clement donosi pravu dozu ranjivosti i misterije u Kylu. Antoine-Olivier Pilon je u centru pažnje i apsolutno briljira kao Steve i sjajno pokazuje taj višak energije. Čak mu i fizički izgled, plavokos i plavook liči na nekakvog anđela, ali je nepodnošljiv kao Denis Napast.

Kad kažem da su likovi, a posebno odnosi među njima kompleksni, treba imati u vidu da Dolan voli takva petljanja. Njegov američki i dosta stariji pandan je Gregg Araki. Oba autora su otvoreno gay, obojica ispituju granice bizarnosti kod omladine i obojica imaju u fokusu nesvakidašnje, čudne likove. Frustrirane gayeve, transrodne osobe, psihopate. Sa Mommy Dolan po prvi put pravi film koji nije gay, homoseksualnost se nigde ne spominje, čak ni na periferiji. Ali to ne znači da Mommy nije “queer” film. U njemu ima natruha incesta, one očite su pomalo čak i neprimerene, ali pred kraj filma to poprima svoj oblik i dolazi do izražaja na pravi način. Incest je ovde više psihološka nego seksualna kategorija, Steve se ne “pali” na svoju majku, ali on nju voli na način na koji nesigurni momak voli neku svoju curu.

To nas dovodi do jedne od najmoćnijih scena u filmu. Die je u lokalu sa Stevom i sa susedom, ljigavim advokatom koji joj obećava pravnu pomoć, ali pokušava da joj se uvuče u gaćice. Steve intuitivno oseća da tu nešto ne valja, a majka njegove pokušaje da joj signalizira njenu pogrešnu procenu prosto zanemaruje, misleći da ima situaciju pod kontrolom. Die i advokat su već malko pripiti kad dođu u karaoke bar, gde nastavljaju u revijalnom tonu. Steve zajedno sa jednom usamljenom curom koju je tek upoznao peva Vivo per lei od Andree Bocellija, i iz petnih želi se trudi da otrpi sprdnju od strane gostiju lokala. Majka i dalje ne haje, a u jednom trenutku izbija ne tuča, nego pokolj, a majčin trud da odobrovolji advokata i njegov da nekako zbari Die odlaze u vražju mater, iako čak i nisu imali šansi za uspeh. Pesma je možda prvoloptaška simbolika, ali zbog toga nije ništa manje efektna.

Što nas dovodi do muzike kojoj Dolan u ovom filmu poklanja puno pažnje. Biće tu i klasike i italijanskog belcanta i raznih pop-hitova, i sladunjavog rocka i nekog agresivnog metala. Muzika je zapravo jedino što zaokuplja Stevovu pažnju. Glupo bi bilo reći da ga smiruje, ali makar ga čini bezopasnim i izoliranim od sveta. Postoji opasnost da muzika, a posebno tekstovi pesama postanu previše asocijativni, i Dolan u zamku upada sa obe noge. Efekta ima, kao kod pomenutog Bocellija u karaoke baru, ili kod White Flag od Dido kada Steve i Die dolaze doma posle internata ili kada se čuje Oasisov Wonderwall u jednoj podužoj montažnoj sekvenci. Ima sve to nekog efekta, ali je pomalo blatantno i Dolan tu pokazuje obe strane medalje mladog autora: hrabar je da svoju zamisao istera do kraja i uveren u njenu genijalnost, ali nije dovoljno mudar da shvati da ta zamisao možda i nije tako genijalna, dobra ili čak originalna. Naprosto, sveprisutna muzika nam govori kako da se osećamo, a brojne montažne sekvence kao da su tu da nam pokažu koliko je Dolan vešt u poigravanju sa estetikom video-spota.

Sa druge strane, genijalna je upotreba kamere. Prvo što upada u oči je aspekt 1:1, kvadratni format slike koji čak deluje vertikalno, preusko, nespojivo sa raznim widescreen formatima. U poljskom filmu Ida smo sličan utisak teskobe imali sa formatom 4:3, ali ovde je to još i izraženije. Jednom kada se naviknemo na njega, postaće nam jasno zašto je odabran. Ako i ne, imaćemo jednu montažnu sekvencu da skužimo.

Mommy je svakako najzreliji i najpromišljeniji Dolanov film. Pokazuje nam da on raste i napreduje kao autor. Nije film bez mane, daleko od toga, za početak je predug i u distributerskoj verziji od 120 minuta, a Director's Cut je čak bio 20-ak minuta duži, započinje teme koje nema nameru da dovrši, u važnijim i potencijalno zanimljivim segmentima ostaje na natruhama, dok u nekim drugim odlazi u preterano objašnjavanje i banalizaciju. Pa ipak, Mommy je film jednostavno “radi” i na racionalnom i na emotivnom nivou, pa mu se greščice i malo pretencioznosti mogu i oprostiti. Pred Dolanom je svetla budućnost, ako ovako nastavi udžbenici će pisati o njemu.