Mommy

kritika originalno objavljena na www.fak.hr

2014.

scenario i režija: Xavier Dolan

uloge: Anne Dorval, Antoine-Olivier Pilon, Suzanne Clement, Patrick Huard, Alexandre Goyette

Di ste bili, šta ste radili u svojoj 20-oj godini? Verovatno ste upisali neki faks ili radili neki glupi posao, a kreativnu energiju trošili na razmišljanje o izlascima, putovanjima, ženskama / tipovima, alkoholu i lakim drogama. U mom slučaju to drži. Kanadski wunderkind Xavier Dolan je u svojoj 20-oj godini snimio svoj prvi film, i to kakav! J'ai tue ma mere / I Killed My Mother (2009) je jedan od upečatljivijih debitantskih filmova u poslednje vreme i nije neki opskurni polu-amaterski uradak po sistemu “jedva smo se okupili, love nema, ali barem se dobro zezamo”, nego film koji je imao premijeru na Danima režije u Cannesu i tamo pobrao visoka priznanja.

U svojoj 25-oj godini, dakle vremenu kada je većina nas privodila kraju faks ili se čvarila na nekom poslu, Xavier Dolan je poznati i priznati filmski umetnik koji snima maničnim tempom od najmanje jednog filma godišnje. To su sve koncepcijski zahtevni filmovi, a ne hod po utabanim stazama žanra ili hipstersko-festivalskih ukusa, iako tu ima i hipsteraja i festivalske fame. Primera radi, većina filmskih umetnika u njegovoj dobi iza sebe ima možda nekoliko studentskih filmova, možda neki kratki ili srednji metar, a oni preduzimljiviji čak i debitantski profesionalni film. Istini za volju, Dolan je imao nekakav rani start, otac mu je profesionalni glumac, a i on sam je bio dete-glumac i takoreći odrastao je sa filmom i na filmu. Pa ipak je njegova karijera u najmanju ruku impresivna i po broju i po kvalitetu naslova.

Zašto sam počeo svoju kritiku sa prostim biografskim podacima? Zato što Mommy nije mogao da uradi niko drugi do Xaviera Dolana, ne na taj način, ne na bilo koji način. Mommy je parnjak Dolanovom prvencu I Killed My Mother, “setting” je sličan (nerazumevanje između samohrane majke i problematičnog sina), glumci su uglavnom isti (Antoine-Olivier Pilon je zamenio samog Dolana koji je prestar za ulogu tinejdžera), a jedino je perspektiva promenjena. Dolan ovaj film opisuje kao iskupljenje za svoj prvenac, a majka postaje heroj.

Zaboravite na podužu, elaboriranu karticu koju vidite na uvodu. Na njoj piše da je Kanada u bliskoj budućnosti, 2015. godine, promenila porodični zakon po kojem je sada moguće da roditelji svoju maloletnu decu sa poremećajima ponašanja ili psihičkim poremećajima, protiv njihove volje i bez odluke suda jednostavno ostave na brigu socijalnim institucijama. Ovo će vas navesti na krivi trag nekakvog distopijskog SF-a i poslužiće jedino kao “čehovljevska puška”, najstariji dramaturški trik od svih.

Mommy je pre svega porodična, pa onda i socijalna i psihološka drama. Diane “Die” Despres (Dorval) je samohrana majka i relativno sveža udovica u nezavidnoj materijalnoj situaciji. Njen sin Steve (Pilon) ima ADHD (poremećaj pažnje i hiperaktivnost) i apsolutno je nepodnošljiv od očeve smrti. Na početku filma, majka mora da ga pokupi iz internatske institucije jer je podmetnuo požar u kojem je ozbiljno povređen jedan dečak. Die ima dve opcije, da ga odvede doma i da se prihvati teškog zadatka školovanja i brige za sina sa posebnim potrebama, pored svog nesređenog života, ili da ga premesti u ustanovu zatvorenijeg tipa sa kojom Steve ima još manje šansi u životu. Naravno, ni Die nije cvećka, smiruje se vinom, potpuno je van fokusa, i sama hiperaktivna, večito pokušava da nađe prečice, pa zato često ostaje bez posla, svadljiva je i psuje kao kočijaš na montrealskom slengu francuskog jezika i to prilično ružno zvuči. Sa druge strane, Steve ume biti šarmantan u svojoj hiperaktivnosti i blesavosti, ima dobre želje, iako uptine načine da ih ostvari, ume biti i pažljiv i pokazati ljubav, ponekad čak i biti od pomoći, ali isto tako njegovo veselje ili blentavost se u trenucima kada nešto nije po njegovom pretvara u agresiju koju je teško staviti pod kontrolu. Zajedno su paklena kombinacija.

Njima će u pomoć priskočiti misteriozna i tužna suseda Kyla (Clement), bivša učiteljica koja je usled traume počela mucati i efektivno postala invalid rada. Ona će nam kroz ceo film ostati misterija, o njoj ćemo znati samo da sa mužem ima hladnjikav odnos i da ima pristojnu kćerkicu koja se lepo ponaša. Od samog početka ona Die i Steva gleda sa radoznalošću, oni nju isto, ali njeni motivi u celoj priči su nejasni.

Bilo kako bilo, njih troje će formirati nekakvu čudnu porodičnu jedinici i razviti ne baš ljubavni, ali svakako trougao emocija i sentimenata. Sve će krenuti nabolje, u pravcu neke normale, ali jasno nam je da to neće potrajati. Iskustvo nas uči da problemi nikad ne dolaze sami, da rešiti jedan od njih po pravilu nije dovoljno i da od sebe ne možemo pobeći...

Xavier Dolan, i sam glumac, očekivano je odličan sa glumcima, od izbora (i Anne Dorval i Suzanne Clement su već veteranke njegovih filmova), do komunikacije šta želi od njih. Sada, za promenu, nema opterećenja da bude i ispred i iza kamere, pa se u potpunosti fokusira na režiju, što omogućava centralnom trojcu da zablista sa nimalo jednostavnim ulogama. Anne Dorval utelovljuje vrckavu i bleskastu “happy go lucky” ženu koja se sa problemima nosi uglavnom sa osmehom na licu, osim kada se potpuno sruši pod njihovom težinom. Suzanne Clement donosi pravu dozu ranjivosti i misterije u Kylu. Antoine-Olivier Pilon je u centru pažnje i apsolutno briljira kao Steve i sjajno pokazuje taj višak energije. Čak mu i fizički izgled, plavokos i plavook liči na nekakvog anđela, ali je nepodnošljiv kao Denis Napast.

Kad kažem da su likovi, a posebno odnosi među njima kompleksni, treba imati u vidu da Dolan voli takva petljanja. Njegov američki i dosta stariji pandan je Gregg Araki. Oba autora su otvoreno gay, obojica ispituju granice bizarnosti kod omladine i obojica imaju u fokusu nesvakidašnje, čudne likove. Frustrirane gayeve, transrodne osobe, psihopate. Sa Mommy Dolan po prvi put pravi film koji nije gay, homoseksualnost se nigde ne spominje, čak ni na periferiji. Ali to ne znači da Mommy nije “queer” film. U njemu ima natruha incesta, one očite su pomalo čak i neprimerene, ali pred kraj filma to poprima svoj oblik i dolazi do izražaja na pravi način. Incest je ovde više psihološka nego seksualna kategorija, Steve se ne “pali” na svoju majku, ali on nju voli na način na koji nesigurni momak voli neku svoju curu.

To nas dovodi do jedne od najmoćnijih scena u filmu. Die je u lokalu sa Stevom i sa susedom, ljigavim advokatom koji joj obećava pravnu pomoć, ali pokušava da joj se uvuče u gaćice. Steve intuitivno oseća da tu nešto ne valja, a majka njegove pokušaje da joj signalizira njenu pogrešnu procenu prosto zanemaruje, misleći da ima situaciju pod kontrolom. Die i advokat su već malko pripiti kad dođu u karaoke bar, gde nastavljaju u revijalnom tonu. Steve zajedno sa jednom usamljenom curom koju je tek upoznao peva Vivo per lei od Andree Bocellija, i iz petnih želi se trudi da otrpi sprdnju od strane gostiju lokala. Majka i dalje ne haje, a u jednom trenutku izbija ne tuča, nego pokolj, a majčin trud da odobrovolji advokata i njegov da nekako zbari Die odlaze u vražju mater, iako čak i nisu imali šansi za uspeh. Pesma je možda prvoloptaška simbolika, ali zbog toga nije ništa manje efektna.

Što nas dovodi do muzike kojoj Dolan u ovom filmu poklanja puno pažnje. Biće tu i klasike i italijanskog belcanta i raznih pop-hitova, i sladunjavog rocka i nekog agresivnog metala. Muzika je zapravo jedino što zaokuplja Stevovu pažnju. Glupo bi bilo reći da ga smiruje, ali makar ga čini bezopasnim i izoliranim od sveta. Postoji opasnost da muzika, a posebno tekstovi pesama postanu previše asocijativni, i Dolan u zamku upada sa obe noge. Efekta ima, kao kod pomenutog Bocellija u karaoke baru, ili kod White Flag od Dido kada Steve i Die dolaze doma posle internata ili kada se čuje Oasisov Wonderwall u jednoj podužoj montažnoj sekvenci. Ima sve to nekog efekta, ali je pomalo blatantno i Dolan tu pokazuje obe strane medalje mladog autora: hrabar je da svoju zamisao istera do kraja i uveren u njenu genijalnost, ali nije dovoljno mudar da shvati da ta zamisao možda i nije tako genijalna, dobra ili čak originalna. Naprosto, sveprisutna muzika nam govori kako da se osećamo, a brojne montažne sekvence kao da su tu da nam pokažu koliko je Dolan vešt u poigravanju sa estetikom video-spota.

Sa druge strane, genijalna je upotreba kamere. Prvo što upada u oči je aspekt 1:1, kvadratni format slike koji čak deluje vertikalno, preusko, nespojivo sa raznim widescreen formatima. U poljskom filmu Ida smo sličan utisak teskobe imali sa formatom 4:3, ali ovde je to još i izraženije. Jednom kada se naviknemo na njega, postaće nam jasno zašto je odabran. Ako i ne, imaćemo jednu montažnu sekvencu da skužimo.

Mommy je svakako najzreliji i najpromišljeniji Dolanov film. Pokazuje nam da on raste i napreduje kao autor. Nije film bez mane, daleko od toga, za početak je predug i u distributerskoj verziji od 120 minuta, a Director's Cut je čak bio 20-ak minuta duži, započinje teme koje nema nameru da dovrši, u važnijim i potencijalno zanimljivim segmentima ostaje na natruhama, dok u nekim drugim odlazi u preterano objašnjavanje i banalizaciju. Pa ipak, Mommy je film jednostavno “radi” i na racionalnom i na emotivnom nivou, pa mu se greščice i malo pretencioznosti mogu i oprostiti. Pred Dolanom je svetla budućnost, ako ovako nastavi udžbenici će pisati o njemu.