2014.
režija:
Max Nichols
scenario:
Mark Hammer
uloge:
Analeigh Tipton, Miles Teller, Jessica Szohr, Scott Mescudi
Kako
se javni moral menja u smeru nekakvog oslobođenja od stega
malograđanštine, logično je da se menja i naše viđenje
romantike. To važi i na pojedinačnom i na širem društvenom nivou.
Ne važe jednaki standardi za muškarce i za žene, kod muškaraca je
poželjno ponašanje zavodnika i taj neki cool stav, žene su te koje
moraju da paze na moral i reputaciju, danas manje nego ranije, ali
svejedno. Tim licemerjem se Scorsese bavio u svojim ranijim radovima
(Who's That Knocking on My Door i Mean Streets) kroz
poduže dijaloge u kojima italo-američki momci i dobri katolici
raspravljaju o pojmovima “broad” (riba, pička, treba) i “girl”
(devojka).
New
York danas nije New York iz 70-ih, a posebno nema veze sa
italo-američkim kvartovima kod Martina Scorsesea. Opravdano ili ne,
serija Sex and The City je promenila javni stav o ženskoj
seksualnosti i o seksualni i životnim navikama. Spetljavanje na
jednu noć nije više nikakav taboo, to ne rade samo drolje i fukse,
i fine i obrazovane žene imaju neke određene potrebe. Problem
nastaje kada se taj liberalni “everything goes” stav pokušava
približiti tradicionalnim predstavama ljubavi i romantike po
formulama iz bajki i Hollywooda. Situacija odjednom postaje
shizofrena, filmski likovi završavaju u procepu i nisu baš sigurni
šta im je činiti. Uostalom, ako ćemo iskreno, tako je i u životu,
barem u većim gradovima: dozvoljeno nam je da se zabavljamo, ali se
očekuje da se jednom skrasimo za sva vremena.
Two
Night Stand je upravo film o takvoj moralnoj “sivoj zoni”.
Protagonistkinja prisutna u skoro svim scenama je Megan (Tipton). Ona
počinje kao tužan prizor cure u depresiji navučene na kućnu odeću
i kompjuter. Sezona je praznična, zimska i od nje se očekuje da se
malo pomeri, jer ipak od tog nekog raskida koji je nju bacio u očaj
je prošlo nešto vremena. Usled pritiska cimerke (Szohr), Megan se
odlučuje na očajnički potez upoznavanja frajera preko interneta i
instantnog seksa za jedno veče.
On
je Alec (Teller) i čini se kao simpatičan momak. Jedini problem sa
izvornim planom da se spoje i raziđu je to što je preko noći
snežna mećava zavejala New York, pa Megan ne može da izađe iz
zgrade. Nastaje onaj čudan momenat kada njih dvoje, hteli to ili ne,
moraju da se upoznaju, bez obzira što su možda nekompatibilni kao
osobe. Tako se jedna noć pretvara u najmanje dve, a seks više nije
tako “casual”.
Centralni
deo filma, fokusiran samo na njih dvoje sjajno funkcioniše sam za
sebe. Zapravo, jedini se bavi temom koliko toliko iskreno, iako se
oseća nešto površnosti i pojednostavljenosti. Ponajviše se možemo
zahvaliti glumcima koji svoje pomalo tipske likove igraju na
inovativan način. Alec je opušteni zajebant, dok Megan nadrkanim
stavom skriva nesigurnosti nastale pogrešnim izborima u životu.
Najvažnije od svega, hemija između Analeigh Tipton i Milesa Tellra
je perfektna i uverljiva, pa upadamo u zamku da “navijamo” za
njih.
I tu
dolazimo do problema. Sa jedne strane, film se predstavlja kao iskren
iskorak u prihvatanju fenomena instantnog spajanja (hook-up), dok se
sa druge strane nije odrekao silnih klišea i opštih mesta, posebno
vidljivih na početku i na kraju. Ma koliko Megan ne imala problema
da se spetlja sa nepoznatim tipom, poenta je da ona to radi po prvi
put (Alec isto tako), te da to nije njen primarni životni stil.
Njena cimerka je naravno hiper-seksualizirana lajava ženska koja
služi kao kontrast nadasve romantičnoj Megan koja više od svega
želi da bude žena i majka.
Romantični
filmovi uglavnom egzistiraju u nekom svom zatvorenom svetu. The
Graduate (1968) je možda smatran revolucionarnim kada se pojavio
(bavio se škakljivim temama razlike u godinama i negiranjem
autoriteta starijih), ali je iz današnje perspektive relativno
konzervativan (otimanje ženske protiv njene volje se smatralo
demonstracijom velike ljubavi). Nisam ga bez razloga izvukao kao
primer, pošto je autor The Graduate Mike Nichols, dok njegov
sin Max potpisuje Two Night Stand. Problem je u tome što Two
Night Stand možda konstatuje fenomen i iskreno govori o njemu,
ali se ni iz daleka ne može nazvati revolucionarnim i prelomnim
filmom.
No comments:
Post a Comment