Third Person

2013.

scenario i režija: Paul Haggis

uloge: Liam Neeson, Olivia Wilde, Adrien Brody, Moran Atias, Mila Kunis, James Franco, Maria Bello, Kim Basinger

Paul Haggis i njegov status je misterija za mene. Njegov prvenac Red Hot (1993) nije privukao dovoljno pažnje, pa se Haggis vratio svojoj primarnoj karijeri na televiziji kao štancer scenarija, povremeni producent i reditelj ponekih epizoda za uglavnom nebitne serije. Onda, deceniju kasnije postaje najtraženija roba u Hollywoodu i svojevrsni rekorder: prvi dobitnik dva Oscara za scenario godinu za godinom za filmove Million Dollar Baby i The Crash. Potonji je čak na opšte iznenađenje upućenih drpio Oscara za najbolji film te godine koji su poznavaoci već unapred dodelili Ang Leejevoj gay kaubojštini Brokeback Mountain. Haggis je od tada napisao scenarije za dva Bonda i imao potpunu kontrolu nad nekoliko filmova koji su postigli promenjiv uspeh kod kritike i publike. Postavlja se pitanje jesu li njegovi uspesi bili samo puka slučajnost ili sticaj povoljnih okolnosti, jer je Third Person film koji je pogrešan na toliko nivoa.

Već od prvih kadrova, ako ne i iz površnih IMDB informacija, vidi se da je ova abominacija od filma intonirana kao Haggisov “magnum opus”. U pitanju je hyperlink konstrukcija od tri ljubavne priče, svake u svom gradu. Hyperlink je sjajan postupak kada autor zapravo ima šta da kaže (a Haggis bi imao kada bi bio iskren, pošto njegova karijera beleži i zanimljivu stavku o napuštanju sajentologije). Međutim, sa njim najčešće nema sredine: ili je pun pogodak ili je potpuni promašaj. Kada autor ne zna šta bi rekao ili kako bi to rekao, kada nema elegancije, poente, dovoljno jakih poveznica među pričama, zapravo kada nema ideje, hyperlink je teret koji se automatski čita kao pretenciozno preseravanje.

Third Person je upravo to. Dok dođe do trenutka da uočimo poveznice, već smo ugušeni u moru banalnog dijaloga o ljubavi i koječemu kakav bi izgledao neverovatno “out of character” čak i šiparicama i tri besmislena melodramatična zapleta sa likovima tankim kao papir. Više nas nije briga za te ljude jednom kada otkrijemo kako je iza te nekakve mistike i tih velikih reči koje ne znače ništa krije jedan najobičniji pucanj u prazno.

Jedna priča se dešava u Parizu gde se stari pisac (Neeson) zavukao u mir hotelske sobe kako bi dovršio i upeglao roman, a istovremeno provodio vreme sa svojom ljubavnicom (Wilde), celebrity-novinarkom zbog koje je napustio svoju ženu (Basinger) koja ga stalno zivka i puna je razumevanja za njega. Pisac je očito u krizi ili zapravo nema šta da kaže, pa u velikoj meri reciklira dnevničke beleške gde kroz druge ljude u trećem licu govori u sebi (eto misterije naslova), a njegova ljubavnica je “žena s tajnom”, nije bitno kakvom.

Druga priča je rimska. Američki biznismen (Brody) redovno putuje u Italiju kako bi se domogao krojeva od velikih modnih kuća koje posle prodaje radionicama koje prave kopije. On prezire sve italijansko i zavlači se nostalgije radi u jedan naizgled američki kafić gde upoznaje rumunsku Ciganku (Atias) kojoj pristaje da pomogne da otkupi kćerku iz kandži mafije. Možda ga je ona “uzela u rad”, a možda ne. Možda je on svejedno do ušiju zaljubljen u nju, a možda i ne. U svakom slučaju, to je poprilični obrat za tipa koji praktično živi od nemorala.

Treća priča se dešava u New Yorku, gde bivša zvezda sapunskih opera (Kunis) živi težak život nakon razvoda od poznatog i bogatog umetnika (Franco). Prinuđena je da radi kao sobarica u hotelu u kojem je odsedala, stalno je dekintirana i usred je sudske bitke za starateljstvo nad sinom gde joj je jedina šansa to što je njena advokatica (Bello) dovoljno popustljiva i osetljiva na nju da neće odustati ni po koju cenu.

Gluma, i pored ovolikih imena, nije nešto što će vas oduvati. A i kako bi bila sa tako šupljikavim scenariom i tako drvenim pseudo-pametnim popujućim dijalozima. Osveženje je videti Neesona kao živog čoveka, a ne kao akcionog heroja, čisto za promenu. Nažalost, njegov pisac nema nikakav “background”, osim što se u nedogled ponavlja da je dobio Pulitzerovu nagradu za neki od svojih ranijih romana. Olivia Wilde pokazuje da zna da glumi kad treba i da može biti uverljiva kao flertuša. Kim Basinger se drži klasike sa ulogom prevarene žene. Brody deluje dovoljno čudno i usamljeno za svoj lik, možemo ga zamisliti kako pada na mističnu žensku sa velikim problemom. Moran Atias je dovoljno mistična i zavodljiva da može i ne mora biti prevarantkinja. U trećoj priči jedino Maria Bello pokazuje neke znake dobre glume, ali ona ima sve ukupno možda pet scena (u filmu koji traje preko dva sata). James Franco deluje kao da mesečari ili da otvoreno spava (samo što ne zahrče) na setu, a Mila Kunis jednostavno ne zna da glumi. Cura dobro izgleda i može da prođe sa nekom čak i relativno velikom ulogom u blockbusteru, ali ne ume da odigra niti jednu jedinu ljudsku emociju kako treba.

 

Štos je u tome što se Third Person vuče kao gladna godina i davi u nelogičnostima i odjekuje šupljinom i prazninom. Nije nas briga za junake, ne osećamo niti jednu zeru iskrene priče, svi samo tupe, palamude, plaču i upadaju u histerije. Od tog filma bi se pametnom razradom napravila tri pristojna odvojena ili možda čak i jedan impozantan hyperlink kada bi autor imao pojma šta hoće. Third Person ne vodi nikuda i to traje toliko dugo da će poenta, i ako je ipak bude, bez problema promaći i najupornijem gledaocu.

Arbitrarne poveznice, kako u samoj osnovi priče, tako i u njenoj izvedbi (recimo scena se završava tako što jedna osoba legne u krevet, pa se pretopi sa sledećom scenom u kojoj to isto čini i druga) su frustrirajući, ali nebitan problem. Jedno od tumačenja može biti da su sve tri priče manje ili više fikcija iz piščeve glave, da su konstrukcije za njegov novi roman (umetnik opsednut samim sobom u New Yorku i kradljivac šnajderskih patenata u Rimu su nategnute, ali moguće metafore za pisca koji se više drži kao celebrity, a kada radi – krade, što sam od sebe, što od drugih), te da s time pariska priča postaje i okvir realnosti, ali i fikcija koja se meša s njim. Filmova o stvaralačkim krizama i izgubljenim piscima sa svojim mušicama i distrakcijama nije manjkalo, ali ta tema je nekako večita. Možda se iz toga ceo film može iščitati kao Haggisova autobiografska ispovest o tome kako on nema ideju šta bi sam sa sobom.

To filmu možda dodaje jedan novi kvalitet, ali to nije dovoljno. Ovo ipak nije Adaptation. Third Person je samo jedan neuspeli, dosadni i pretenciozni ego-trip.