2014.
režija:
Alejandro Gonzalez Inarritu
scenario:
Alejandro Gonzalez Inarritu, Nicolas Giacobone, Armando Bo, Alexander
Dinelaris
uloge:
Michael Keaton, Zach Galifianakis, Edward Norton, Emma Stone, Naomi
Watts, Andrea Riseborough, Amy Ryan, Lindsay Duncan
Biću
otvoren, jako slabo varim Inarritua. Njegova tehnički pismena režija
služi kao sredstvo kojim opravdava pretencioznost svojih priča. To
su odreda veće od života, ozbiljnije od smrti priče o Velikim
Temama i Malim Ljudima. Mislio sam da je problem u “hyperlink”
konstrukciji (po nekoliko odvojenih priča koje se prepliću u jednom
trenutku) koje su se autor i njegov scenarista Guillermo Arriaga
držali u prva tri filma (Amores Perros, 21 Grams i
Babel), ali sa Biutiful je Inarritu razvejao tu sumnju.
I pored sređenog, linearnog narativa, Inarritu je i dalje davio sa
teškim temama, pozirao kao veliki umetnik i napravio jedan izuzetno
naporan film. Sa druge strane, izgleda da kritici i raznim žirijima
za nagrade (Akademiji pre svega, ona ga zasipa nominacijama) nimalo
ne smeta što Inarritu smara, on se kod njih sjajno kotira.
Birdman
kao da je radio drugi čovek, neki veseli cinik iz ćoška koji nakon
nekoliko čaša vina upada u raspoloženje da duhovito dobacuje po
sistemu improvizacije na zadatu temu. Nije da to nema težinu ili
utemeljenost u realnosti, ali bitna je razlika u tonu. Inarritu se na
projektu zvanom Birdman sjajno zabavio, a i mi ćemo se
zabavljati gledajući njegovo oštro i provokativno zezanje na teme
koja nas zanimaju. A tu ima svega i svačega, i Hollywooda i
Broadwaya, deluzija i realnosti, starih i novih vremena, glumaca i
zvezda (celebrities), izvođača, kritičara i publike, umetnosti i
života. Inarritu, potpomognut armijom sjajnih saradnika, počev od
scenarista Giacobonea i Boa (stoje iza argentinskog filma donekle
slične tematike The Last Elvis), preko direktora fotografije
Emmanuela Lubezkog (Gravity, The Tree of Life), pa do
kompozitora Antonia Sancheza i genijalno odabranih glumaca, priča
jednu konkretnu, koherentnu i urnebesno zabavnu priču.
Riggan
(Keaton) je ostarela zvezda super-herojskih filmova. Takve zvezde
imaju ograničen rok trajanja. Imao je sreću (ili nesreću, kako se
uzme) da mu zdravlje potraje duže od miliona koje je zaradio, pa
mora da smisli nešto kako bi oživeo karijeru pošto su mu
hollywoodska vrata uglavnom zatvorena. Stoga je došao na “genijalnu”
ideju da postavi dramu Raymonda Carvera, svog omiljenog autora, na
Broadwayu, iako sa radom u teatru nema baš previše iskustva.
Zajedno sa najboljim prijateljem i advokatom Jakeom (Galifianakis)
uspeva da nekako okupi glumačku ekipu. Ona, pored njega, uključuje
i njegovu povremenu devojku Lauru (Riseborough), nesigurnu
prijateljicu Lesley (Watts) i njenog muža, nepredvidljivog glumca
Mikea (Norton). Na mesto asistentkinje produkcije je postavio svoju
kćerku Sam (Stone) koja ima problema sa depresijom i drogiranjem, a
njegova bivša žena (Ryan) ga stalno posećuje kao nekakav
supervizor. Produkcija je, naravno, na rubu da popuca samo nekoliko
dana pred premijeru, a kao vrhunac pritiska, Riggan počinje da
komunicira sa svojim “podstanarom u glavi”, svojim hollywoodskim
super-herojem Birdmanom koji nije baš najprijatnije društvo.
Ono
što sledi je furiozna serija humornih sekvenci. Pritisak se
povećava, a haos sve više izmiče bilo kakvoj kontroli. Nije to
samo prosta izvođačka trema, to je klaustrofobija uskih hodnika
teatra i kriza identiteta nekoga ko iz jednog sveta prelazi u drugi.
Rigganu skoro ništa ne ide u korist, kritičarka od koje sve zavisi
(Duncan) preti da će predstavu iz principa razapeti na križ,
finansijski pritisak i pritisak generalno je ogroman, a postavlja se
i pitanje marketinga, nečega o čemu Riggan nema pojma i ne želi da
ima pojma. Hoće li preživeti čisti “nightmare logic”
(zamislite Scorseseovu brutalnost iz After Hours u “settingu”
Mel Brooksovih Producers) koji sledi?
Michael
Keaton je sinonim za ulogu koju igra. On ni u kom smislu nije loš
glumac, ali su mu dve uloge kod Tima Burtona, Beetlejuice i
naravno Batman, toliko suzile manevarski prostor izbora da mu
ne preostaje ništa drugo nego auto-ironija. Ovde je proćelav i
škembast, sredovečan, spreman da potegne iz boce i da razvali
garderobu, kao i svaki propali glumac pod pritiskom. Trebalo je
hrabrosti za ovakvu ulogu i tu količinu sprdnje sa svojoj “screen”
personom. Ona scena u staračkim gaćama na kulminaciji filma je
genijalna u svojoj grotesknosti. Dodajte tome i “batmanovski”
glas kojim Birdman govori za potpuni ugođaj.
Ostali
mu sjajno sekundiraju i prate ga. Zach Galifianakis je odličan kao
malo nesiguran, ali ipak potrebno ljigav producent i advokat. Emma
Stone donosi potrebnu dozu nežnosti sa svojim velikim plavim
okicama, Naomi Watts i Andrea Riseborough su standardno dobre u
svojim ulogama, posebno kada su zajedno na sceni. Edward Norton,
poznat po svojim usponima i padovima, ovde je fantastičan jer donosi
pravu meru šmire i kurčenja za svoj lik. Ako se Keatonu smeši
kipić za glavnu, on će verovatno pokupiti nominaciju za sporednu
ulogu.
Nisu
samo glumci briljantni, nego je cela ekipa na visokom nivou.
Fotografija Emanuela Lubezkog je nepogrešiva, fluidna i sugestivna,
njegovi subjektivni kadrovi se pretvaraju u situacione bez ikakvog
zastajanja. Muzika se svodi na jazz solo na bubnjevima i incidentalno
se čuje u Rigganovim / Birdmanovim napadima ludila. Inarritu sve to
drži pod kontrolom, pa je Birdman film koji je prava
poslastica za gledaoce.
Nije
to film bez mane. Pred kraj će film postati malo suviše haotičan i
imaće nekoliko obrata previše i jedan kadar koji je potpuni višak.
Mada, to su greščice koje se mogu oprostiti, ne samo zbog
generalnog kvaliteta filma i njegove ludačke zabavnosti, nego i zbog
toga što ti kadrovi i ti obrati služe da prodaju nekoliko nimalo
loših štoseva.
Birdman
je, uz Boyhood, za sada glavni favorit za ovogodišnje Oscare.
Videćemo šta će se još pojaviti u poslednjem mesecu ove godine.
Pitanje je hoće li te kipiće ili uopšte nominacije pokupiti, na
ultimativnom testu će tu biti sposobnost Hollywooda i filmske scene
uopšte za samoparodiju. Možemo biti optimistični, pošto je scena
podeljena na filmove sa nagradama u cilju i filmove sa zaradom u
cilju, a Birdman je u prvoj kategoriji i intenzivno se sprda
sa drugom. U svakom slučaju, ako Michael Keaton ne dobije makar
nominaciju, to će biti jedna od većih nepravdi u poslednje vreme.
Obavezno gledanje!
No comments:
Post a Comment