Bardo: False Chronicle of a Handful of Truths / Bardo, falsa crónica de unas cuantas verdades

 kritika objavljena na XXZ

2022.

režija: Alejandro G. Inárritu

scenario: Alejandro G. Inárritu, Nicolás Giacobone

uloge: Daniel Giménez Cacho, Griselda Siciliani, Ximena Lamadrid, Íker Sánchez Solano, Francisco Rubio

Iako bioskop neće nestati, Netflixov model će ostati, verovatno čak i prevladati. To posebno važi za filmove usmerene ka festivalima i nagradama, bilo da ih je neki „streaming“ servis svojeručno producirao, ili da je gotov proizvod pokupio nakon festivalske premijere. Filmskim autorima je takav tip dogovora višestruko privlačan, ne samo finansijski, već i u smislu dostupa da šire publike i minimizacije rizika da nešto pođe po zlu u distribuciji.

Najnoviji dokaz za to je i Alejandro G. Inárritu, najomiljeniji među omiljenim rediteljima u poslednjih nekoliko sezona nagrada čiji je film Bardo: False Chronicle of a Handful of Truths posredstvom navedenog servisa „sleteo“ na naše kućne ekrane. Inárritu je tako kompletirao meksičko-američko-globalni „triling asova“, zajedno sa zemljacima Alfonsom Cuarónom i Guillermom del Torom čiji su najrecentniji filmovi, Roma (2018) i ovogodišnji animirani Pinocchio distribuirani upravo na ovaj način. Razlika je, međutim, u tome što su oba filma nastala upravo u Netflixovoj produkciji, dok je Inárrituov „pokupljen“ posle premijere u Veneciji, ali i u tome da Bardo zapravo i nije naročito dobar film.

Pođimo od pojma iz prvog dela naslova koji označava budistički koncept, pustaru između smrti i reinkarnacije. Drugi deo naslova je, pak, naslov doku-fikcijskog uratka protagoniste Inárrituovog filma, zapravo fikcionalizovane verzije samog reditelja, Silverija (Cacho). Pre nego što upoznamo njega samog, videćemo njegovu senku kako se nadvija nad fizičkom peščanom pustinjom, pre nego što se vine u nebesa. Samog protagonistu, pak, upoznajemo u porodilištu u svojstvu oca koji čeka na porod svoje supruge Lucije (Siciliani), ali njihov plan polazi po zlu, jer beba doktorima i babicama saopšti da je „svet sranje“ i da ne želi da se rodi.

Ono što sledi je kolekcija scena i tek ovlašno povezanih događaja u formi nekakvog magijskog realizma i nadrealizma čija se „pravila“ i „mehanika“ menjaju u hodu, uglavnom po sistemu slobodnih asocijacija, a teme kojih se autor dotiče su emigracija, teret slave i (ne)prihvatanja, odnosi Amerike i Meksika, odnosi u okviru familije, kompleksne lične i nacionalne istorije, kapitalizam i šta sve ne. U dobrom delu viđenog možemo prepoznati obrasce iz Inárrituove stvarne biografije, kao i teme iz njegovih prethodnih ostvarenja. Autor je nakon uspeha s prvim filmom Amores perros (2000) zaista emigrirao u Hollywood, njegova supruga je doista rodila mrtvorođenče, meksičko-američke teme su mu zaista preokupacija, a u novoj domovini je uspešniji, popularniji i cenjeniji nego u staroj koju, čini se, ipak više voli i želi da joj se oduži. Čak su i ezoterične reference koje koristi tipske za njegove filmove, kao i vizuelna poezija kojom se služi kako bi ih utkao u filmsko tkivo.

Bardo je svakako više nalik na nepovezani ego-trip nego na film u kojem se autor suštinski preispituje ili makar preispituje neke svoje zaključke, i kao takav odiše pretencioznošću pomoću koje se zaključci, bilo da su u pitanju prava (ali već viđena) zrnca mudrosti, bilo da su posve banalni, publici serviraju kao velika otkrića. Inárritu u tome nije čak ni naročito originalan, jer se elemente od kojih se sastavljen može trasirati u nešto dalju prošlost do Bunuela i Fellinija (od prvog preuzima nadrealizam kao alibi, a od drugog generalni pristup iz filma 8 1/2 i oniričke mehanike), ali i u nešto skoriju, poput Malicka (The Tree of Life i pripadajuća ezoterija u tretmanu autobiografskih momenata) ili Sorentina (sklonost ka prolongiranim „masovkama“ sa zabava i okupljanja).

Ima u filmu elemenata u kojima se može propisno uživati, na primer raskošno osvetljena fotografija Dariusa Khondjija u kojoj su korišteni uglavnom širokougaoni objektivi, često ekstremno, na tragu onoga što je Robbie Ryan radio u filmu The Favourie (2018) Yorgosa Lanthimosa, ili sama režija u zanatskom smislu u nekim od luđih i razigranijih scena „prelaza“ iz jedne realnosti u drugu. Recimo, kada se sastanak s američkim ambasadorom i razgovor s njim pretopi u odlučujuću bitku iz Meksičko-američkog rata, ili kada Inárritu inkorporira scene iz filma njegovog protagoniste, poput masovnog pešačenja kroz pustinju na granici ili razgovora s Hernanom Cortezom na gomili trupala.

Za celu tu seriju slobodnih asocijacija ćemo na kraju dobiti objašnjenje, ali ono će biti uglavnom tipsko, što je takoše u skladu s autorovom poetikom pretencioznosti. Isto se može reći i za vrlo izdašno trajanje filma od preko dva i po sata, za generalni utisak „težinjanja“ i za autorovu sklonost da se meša u tehničke aspekte filma poput montaže ili izbora muzike i pisanja novih aranžmana za poznate numere. Inárritu je, naime, autor koji sebi retko kada dozvoljava da se zabavlja. To je učinio na svom ponajboljem filmu The Birdman gde se opustio i gde je operisao u zadatom i poznatom prostoru tereta slave i očekivanja. Bardo je film u kojem on pokušava da u određenim trenucima uradi isto to, ali i da održi onaj ozbiljan, sav važan ton, fingirajući da je na prekretnici i da promišlja iskustva koja su ga definisala. Problem nije samo to da je sve to vrlo elaborirani „lažnjak“ u kojem nije jasno zna li autor uopšte o čemu govori i o čemu bi govorio, nego i to da su esenciju toga neki drugi već „uhvatili“ i bolje iskomunicirali.

The Revenant

kritika originalno objavljena na Monitoru

2015.

režija: Alejandro Gonzalez Inarritu

scenario: Alejandro Gonzalez Inarritu, Mark L. Smith (po romanu Michaela Punkea)

uloge: Leonardo DiCaprio, Tom Hardy, Domhnaal Gleeson, Will Poulter, Forrest Goodluck, Grace Dove, Lucas Haas, Duane Howard, Melaw Nakehk'o, Arthur Redcloud, Fabrice Adde

Filmska kritika je subjektivna stvar i nijedan čitalac ne treba osetiti obavezu da se mojih reči drži “k'o pijan plota”. Zato i počinjem sa subjektivnim stavom i molim vas da ga imate na umu čitajući ovu kritiku. Naime, Inarritu mi kao filmski autor ni najmanje ne leži. Njegova potreba za filozofiranjem, religijskom simbolikom i teškim misticizmom u kombinaciji sa autorskim nastupom većim od života i ozbiljnijim od smrti me u startu odbijaju. Amorres perros poštujem kao izuzetno nadahnut i pismen filmski prvenac, ali ne vidim potrebu za još dva potpuno ista filma iza toga. Nije stvar ni “hyperlink” strukture, i to se, po mom mišljenju, pokazalo sa Biutiful koji je imao uredan narativ. Birdman je tu izuzetak, sjajan film koji kao da je radio drugi autor, film koji isto tako govori pametne stvari, ali to čini sa lakoćom i na zabavan način, dovoljno da pređem preko povremenih ispada mistifikacije. The Revenant je, u velikoj meri povratak na staro i to je šteta.

Šteta je jer počinje tako dobro, in medias res, urgentno. Indijanci iz plemena Arikara napadaju traperski logor, negde na severu Velike Louisiane. Napadaju ga sa svih strana, iznenada, poput elementarne nepogode. Imaju za to i praktične razloge, pored onog moralnog, da je to njihova zemlja. O tim razlozima ćemo kasnije. Skaut Hugh Glass (DiCaprio) je zajedno sa svojim polu-indijanskim sinom Hawkom (Goodluck) malo udaljen od logora i njih dvojica dolaze na kraj bitke. Kapetan Henry (Gleeson), zapovednik ekspedicije, i iskusni traper John Fitzgerald (Hardy) se trude da sačuvaju što je više moguće ljudskih života i ulovljenih koža, ali to je sizifov posao, pa malobrojni preživeli beže prema brodu na reci, noseći onoliko robe koliko mogu pre nego što sve ode dovraga. 

Ova scena se prati bez daha i fantastična je u svojoj brutalnosti i krvi koja se meša sa blatom i očajem. Ali predah na brodu se nastavlja u novi sukob. Skaut Glass, kao neko ko najbolje poznaje teren, tvrdi da su na reci laka meta za Indijance koji će ih opet opkoliti i da veće šanse imaju ako zapale brod, sakriju plen i krenu kopnenim putem, nekih 200 milja do najbližeg utvrđenja. Fitzgerald se tome protivi, ali kapetan veruje svom skautu i izdaje takvo narađenje. Seme razdora je posejano. Skaut odlazi sam napred u izvidnicu, ali ubrzo iznenadi medvedicu sa dva mladunčeta i u prvom okršaju s njom izvuče deblji kraj. Iz nekog razloga, umesto da se pritaji ili sačeka siguran pogodak, on po drugi put “čačka mečku”, i nekim čudom uspeva da je ubije, ali pritom biva još gadnije ranjen.

Kao što je CGI medvedica umalo pocepala DiCapria, odnosno Glassa, tako je u solidnoj meri pocepala i film. Kada ga ostali traperi pronađu, uspeju jedino da ga “pokrpaju”, ali je izvesno da će umreti. Kapetan traži dobrovoljce da ostanu s njim do smrti i prirede mu “kršćanski pogreb”, javljaju se Hawk i još jedan mladić, Bridger (Poulter), ali i Fitzgerald, na čuđenje svih. Njegova logika je prosta, za stražarsku dužnost je obećana nagrada, a on bi želeo “izvaditi štetu” zbog izgubljenih i sakrivenih koža.

Znamo šta sledi, zli Fitzgerald ubije Hawka pred očima nepokretnog i nemog Glassa, te ubedi Bridgera da su Arikare u blizini i da treba bežati, pa njih dvojica ostave ionako polu-mrtvog skauta u grobu. Tu na scenu stupa Glassova čelična volja da preživi, ustane iz groba i sam se dovuče do utvrđenja, ali i da se osveti onome ko mu je ubio sina, a njega ostavio da umre. 

Sledeće dve trećine filma, posvećene preživljavanju i osveti, pate od ograničenja i od tipskosti koja zahteva tačno određenu dramaturgiju. Znamo kako to biva sa preživljavanjem u surovoj, snežnoj divljini, gledali smo to onoliko puta, na primer u Pollackovom Jeremiah Johnsonu, pa i u poetičnom Man in the Wilderness (1971) Richarda C. Sarafiana. Inarritu se tu dosta oslanja na kontraste između divnih pejzaža atraktivno uslikanih kamerom Emanuela Lubezkog i nezavidne situacije u kojoj se Glass našao. Ako smo videli nekoliko “man vs. nature” filmova, znamo šta to znači. Ješće se korenje, životinjske strvine, živo meso i riba. Junak će u ključnim trenucima proplivati (obučen u krzno) i prohodati. Još na početku odiseje će “ustati iz groba” iako ništa nije jeo danima. Tarantino se sa tim slatko isprdao u svojoj osvetničkoj fantaziji Kill Bill, na dva mesta, ali čini se da Inarritu ili misli ozbiljno, ili jednostavno ne uspeva da pronađe bolje rešenje od standardnog i prilično naivnog, no prigodnog.

Kako odiseja odmiče dalje, Inarritu nas sve više zasipa sa svojim misticizmom. Isprva u scenama snova o davno pokojnoj ženi Indijanki, stradaloj u napadu vojske na selo, pa zatim snova sa religijskom tematikom, a na kraju i na javi, kad Glass naleti na jednako usamljenog i tužnog Pawnee Indijanca, čiji jezik govori. Postoji još nekoliko religijskih momenata za koje jednostavno osećamo da će autor posegnuti za njima prilikom “naplate” na kraju. A osveta? Ona dolazi na kraju, klasično, u očekivanoj sceni borbe od 20-ak minuta.

Nevolja sa filmovima po istinitim događajima, a naročito onim koji su obavijeni velom tajne i distorzirani potonjom mitologizacijom, kao što je to slučaj sa pričom o Glassu, je to da se sve moglo drugačije i često bolje napraviti. Stičem utisak da je Inarritu uzeo mit i knjigu o Glassu kao predložak da bi unutra ubacio svoja razmišljanja o čoveku i prirodi, izopačenosti civilizacije, moralnosti i religiji, što je apsolutno legitimno, ali u i oko legende o Glassu ima materijala za nekoliko boljih priča kojih se autor u najboljem slučaju hvata samo površno, dok mu je prvenstveni cilj da se mi kao gledaoci osećamo loše dok gledamo njegov film, kao u onoj sceni sa obešenim Indijancem i natpisom na francuskom. Nekome će se možda to učiniti dubokoumnim, ali ja u tome vidim samo nabijanje.

Zbog tih svojih eskapada Inarritu namerno razvlači dramaturški najstandardniji središnji deo o preživljavanju. A duboke teme mu se same nameću: demistifikacija Glassovog lika, genocid nad Indijancima, odnosi snaga nakon kupovine Louisiane i pokušaj kolonizacije, život na i preko granice civilizacije, pa čak i Glassova osveta kao uvod u studiju moralnosti. 

U svojoj fingiranoj dubini Inarritu na ključnim mestima ostaje površan, čak povremeno i zlonameran. Tretman Indijanaca nije otišao mnogo dale od Dances with Wolves, tako imamo dobre, mistične i magične Pawneeje, Arikare koje su elementarna nepogoda i na ratnoj stazi sa dobrim razlogom (poglavičinu kćerku su oteli belci i Arikare gaze skoro sve pred sobom), ali i Siouxe koji se pojavljuju u trećem licu kao oličenje surovosti. U odnosu na Kostnerov film, uloge pojedinih plemena su izmenjene, ali suština ostaje ista, a pogled salonski. Međutim, Indijanci su još i dobro prošli u poređenju sa Francuzima, suparničkom grupom trapera, koji su prikazani kao epitom zla i izopačenosti.

Jednodimenzionalnost u prikazu etničkih grupa se oslikava i na pojedinačne likove. Tako je Glass slika i prilika iskustva, moralnosti, mudrosti i nepokorenog duha, Fitzgerald ljudskog oportunog zla, Bridger mladalačke naivnosti, a kapetan dobrog i moralnog, ali ne baš sposobnog čoveka. Usudio bih se tvrditi da ni “casting” nije savršen, Leonardo DiCaprio bi mi među poslednjima pao na pamet kao Glass, ta uloga bi bolje stajala Tomu Hardiju koji je već dokazao da je sposoban da bude sam na ekranu, u Lockeu je 90 minuta razgovarao telefonom i ni jedne sekunde nije bio dosadan. Ovde bi se to diglo na novi nivo, uglavnom bez dijaloga. Umesto toga, Hardy je zarobljen za likom koji je karikatura sitne ljudske zlobe, sakrivenim iza prenaglašenih tikova i tvrdog teksaškog akcenta koji glumac nije savladao, pa sve to izgleda još karikaturalnije. Što se DiCapria tiče, daleko od toga da je on loš, ali nije ni impozantan kao što zna biti kad pogodi pravu ulogu. Trudi se, jako se trudi, i to se vidi, a to nije dobar znak.

Naravno, odmah po premijeri filma su se pojavili napisi kojim se diže prašina. O izuzetno zahtevnom snimanju na udaljenim lokacijama u divljini koje je dupliralo budžet. O snimanju po samo sat-dva dnevno, kada je najlepše svetlo da film ne bi izgledao lažno. O “raštimanim violinama”, odnosno članovima ekipe koji su otpušteni. O mukama kroz koje su glumci prošli. O sirovoj bizonskoj jetri i spavanju u konjskoj utrobi (inače, to isto imamo sa mnogo manje pompe u islandskom filmu Of Horses and Men). Inarritu je imao toliko takta da u svojoj potrazi za autentičnošću povuče granicu: DiCapria nije napala prava (dresirana) medvedica, niti se sjurio na konju u provaliju.

Postavlja se pitanje čemu onda sav taj “hype”, ako je već sve tako veće od života. Jer ima ljudi koji na to padaju, eto zato. Meni cela ta “feel bad” kinematografija ima smisla kad Joshua Openheimer i Herbert Sauper u svojim dokumentarcima prouče građu, odu na teren i povuku zanimljive paralele kojima naglašavaju apsurdnost cele situacije. Nema mi smisla kada to učini miljenik kritike i određene publike, sa preko 100 miliona dolara budžeta iz udobne pozicije velikog umetnika i velikog mislioca. Ne kažem da je The Revenant loš film, kažem samo da nije ne znam kako dobar i da ga, kao i njegovog autora, ne kupujem. Prosto ne vidim potrebu za tim.

PS: Napisah 1500 reči, a nigde ne spomenuh ni sezonu nagrada ni Oscare, iako se The Revenant visoko kotira sa 12 nominacija. Nije to lak zadatak u ovo vreme kad svi bruje o tome i kad se slažu tiketi u kladionici.

Birdman (or The Unexpected Virtue of Ignorance)

tekst originalno objavljen na www.fak.hr

2014.

režija: Alejandro Gonzalez Inarritu

scenario: Alejandro Gonzalez Inarritu, Nicolas Giacobone, Armando Bo, Alexander Dinelaris

uloge: Michael Keaton, Zach Galifianakis, Edward Norton, Emma Stone, Naomi Watts, Andrea Riseborough, Amy Ryan, Lindsay Duncan

Biću otvoren, jako slabo varim Inarritua. Njegova tehnički pismena režija služi kao sredstvo kojim opravdava pretencioznost svojih priča. To su odreda veće od života, ozbiljnije od smrti priče o Velikim Temama i Malim Ljudima. Mislio sam da je problem u “hyperlink” konstrukciji (po nekoliko odvojenih priča koje se prepliću u jednom trenutku) koje su se autor i njegov scenarista Guillermo Arriaga držali u prva tri filma (Amores Perros, 21 Grams i Babel), ali sa Biutiful je Inarritu razvejao tu sumnju. I pored sređenog, linearnog narativa, Inarritu je i dalje davio sa teškim temama, pozirao kao veliki umetnik i napravio jedan izuzetno naporan film. Sa druge strane, izgleda da kritici i raznim žirijima za nagrade (Akademiji pre svega, ona ga zasipa nominacijama) nimalo ne smeta što Inarritu smara, on se kod njih sjajno kotira.

Birdman kao da je radio drugi čovek, neki veseli cinik iz ćoška koji nakon nekoliko čaša vina upada u raspoloženje da duhovito dobacuje po sistemu improvizacije na zadatu temu. Nije da to nema težinu ili utemeljenost u realnosti, ali bitna je razlika u tonu. Inarritu se na projektu zvanom Birdman sjajno zabavio, a i mi ćemo se zabavljati gledajući njegovo oštro i provokativno zezanje na teme koja nas zanimaju. A tu ima svega i svačega, i Hollywooda i Broadwaya, deluzija i realnosti, starih i novih vremena, glumaca i zvezda (celebrities), izvođača, kritičara i publike, umetnosti i života. Inarritu, potpomognut armijom sjajnih saradnika, počev od scenarista Giacobonea i Boa (stoje iza argentinskog filma donekle slične tematike The Last Elvis), preko direktora fotografije Emmanuela Lubezkog (Gravity, The Tree of Life), pa do kompozitora Antonia Sancheza i genijalno odabranih glumaca, priča jednu konkretnu, koherentnu i urnebesno zabavnu priču.

 

Riggan (Keaton) je ostarela zvezda super-herojskih filmova. Takve zvezde imaju ograničen rok trajanja. Imao je sreću (ili nesreću, kako se uzme) da mu zdravlje potraje duže od miliona koje je zaradio, pa mora da smisli nešto kako bi oživeo karijeru pošto su mu hollywoodska vrata uglavnom zatvorena. Stoga je došao na “genijalnu” ideju da postavi dramu Raymonda Carvera, svog omiljenog autora, na Broadwayu, iako sa radom u teatru nema baš previše iskustva. Zajedno sa najboljim prijateljem i advokatom Jakeom (Galifianakis) uspeva da nekako okupi glumačku ekipu. Ona, pored njega, uključuje i njegovu povremenu devojku Lauru (Riseborough), nesigurnu prijateljicu Lesley (Watts) i njenog muža, nepredvidljivog glumca Mikea (Norton). Na mesto asistentkinje produkcije je postavio svoju kćerku Sam (Stone) koja ima problema sa depresijom i drogiranjem, a njegova bivša žena (Ryan) ga stalno posećuje kao nekakav supervizor. Produkcija je, naravno, na rubu da popuca samo nekoliko dana pred premijeru, a kao vrhunac pritiska, Riggan počinje da komunicira sa svojim “podstanarom u glavi”, svojim hollywoodskim super-herojem Birdmanom koji nije baš najprijatnije društvo.

Ono što sledi je furiozna serija humornih sekvenci. Pritisak se povećava, a haos sve više izmiče bilo kakvoj kontroli. Nije to samo prosta izvođačka trema, to je klaustrofobija uskih hodnika teatra i kriza identiteta nekoga ko iz jednog sveta prelazi u drugi. Rigganu skoro ništa ne ide u korist, kritičarka od koje sve zavisi (Duncan) preti da će predstavu iz principa razapeti na križ, finansijski pritisak i pritisak generalno je ogroman, a postavlja se i pitanje marketinga, nečega o čemu Riggan nema pojma i ne želi da ima pojma. Hoće li preživeti čisti “nightmare logic” (zamislite Scorseseovu brutalnost iz After Hours u “settingu” Mel Brooksovih Producers) koji sledi?

 

Michael Keaton je sinonim za ulogu koju igra. On ni u kom smislu nije loš glumac, ali su mu dve uloge kod Tima Burtona, Beetlejuice i naravno Batman, toliko suzile manevarski prostor izbora da mu ne preostaje ništa drugo nego auto-ironija. Ovde je proćelav i škembast, sredovečan, spreman da potegne iz boce i da razvali garderobu, kao i svaki propali glumac pod pritiskom. Trebalo je hrabrosti za ovakvu ulogu i tu količinu sprdnje sa svojoj “screen” personom. Ona scena u staračkim gaćama na kulminaciji filma je genijalna u svojoj grotesknosti. Dodajte tome i “batmanovski” glas kojim Birdman govori za potpuni ugođaj.

Ostali mu sjajno sekundiraju i prate ga. Zach Galifianakis je odličan kao malo nesiguran, ali ipak potrebno ljigav producent i advokat. Emma Stone donosi potrebnu dozu nežnosti sa svojim velikim plavim okicama, Naomi Watts i Andrea Riseborough su standardno dobre u svojim ulogama, posebno kada su zajedno na sceni. Edward Norton, poznat po svojim usponima i padovima, ovde je fantastičan jer donosi pravu meru šmire i kurčenja za svoj lik. Ako se Keatonu smeši kipić za glavnu, on će verovatno pokupiti nominaciju za sporednu ulogu.

Nisu samo glumci briljantni, nego je cela ekipa na visokom nivou. Fotografija Emanuela Lubezkog je nepogrešiva, fluidna i sugestivna, njegovi subjektivni kadrovi se pretvaraju u situacione bez ikakvog zastajanja. Muzika se svodi na jazz solo na bubnjevima i incidentalno se čuje u Rigganovim / Birdmanovim napadima ludila. Inarritu sve to drži pod kontrolom, pa je Birdman film koji je prava poslastica za gledaoce.

 

Nije to film bez mane. Pred kraj će film postati malo suviše haotičan i imaće nekoliko obrata previše i jedan kadar koji je potpuni višak. Mada, to su greščice koje se mogu oprostiti, ne samo zbog generalnog kvaliteta filma i njegove ludačke zabavnosti, nego i zbog toga što ti kadrovi i ti obrati služe da prodaju nekoliko nimalo loših štoseva.

Birdman je, uz Boyhood, za sada glavni favorit za ovogodišnje Oscare. Videćemo šta će se još pojaviti u poslednjem mesecu ove godine. Pitanje je hoće li te kipiće ili uopšte nominacije pokupiti, na ultimativnom testu će tu biti sposobnost Hollywooda i filmske scene uopšte za samoparodiju. Možemo biti optimistični, pošto je scena podeljena na filmove sa nagradama u cilju i filmove sa zaradom u cilju, a Birdman je u prvoj kategoriji i intenzivno se sprda sa drugom. U svakom slučaju, ako Michael Keaton ne dobije makar nominaciju, to će biti jedna od većih nepravdi u poslednje vreme. Obavezno gledanje!