Knox Goes Away

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

napomena: prvi deo celokupnog teksta

Složićemo se, demencija je ozbiljna stvar i zato ćemo je kao temu imati uglavnom u ozbiljnim dramama. Glumci koji imaju zadatak da je odigraju, ako je odigraju uverljivo, mogu se čak nadati Oskarima, kao recimo Džulijen Mur za Still Alice i Entoni Hopkins za The Father.

U žanrovskom filmu, pak, ona je uglavnom prisutna kao „gimik“, trik koji se upotrebljava bilo za inicijalnu kapislu, bilo za skretanje radnje. I, ne, amnezija i demencija nisu isto, pa nećemo Nolanov Memento uzimati kao ilustrativni primer.

Interesantna stvar se dogodila u programiranju ovogodišnjeg Festa, a to je da su dva žanrovska filma s demencijom kao svojevrsnim pogonskim gorivom uvrštena na program. Doduše, u donekle različitim programskim sklopovima (Gala + i Gala „vulgaris“), ali zato u bliskim vremenskim intervalima, tako da je vaš filmski kritičar jedan dan gledanja završio sa jednim, a sledeći otpočeo s drugim. Istini za volju, bilo je i „festivalskijih“ naslova, odnosno drama s ovom tematikom na Festu, kao što su to, na primer, Memory i Cottontail, ali takvi filmovi niti su novost na festivalima, niti su programirani u dovoljno bliske vremenske „slotove“ da bi ta čudna podudarnost poslužila kao provokacija za tekst i pokušaj eseja.

U oba filma o kojima će biti reči, a u pitanju su Knox Goes Away i Sleeping Dogs, demencija je polazište radnje, ali funkcioniše i kao izazov koji naši junaci moraju prevladati kako bi ispunili svoje ciljeve. Oba filma takođe funkcionišu u sličnom osnovnom žanru, a to je triler, odnosno neo-noar, dok zbog prirode glavnih junaka (koji, je li, od demencije pate) filmovi spadaju u različite pod-žanrove. Knox Goes Away u čijem je centru zbivanja atipični plaćeni ubica trilerske note meša s gangsterskom, porodičnom i ličnom dramom, dok je Sleeping Dogs više koketira s krimićem i proceduralom, budući da u njegovom središtu stoji penzionisani policijski detektiv.

Oba filma takođe imaju slične ambicije, da budu bitan deo bioskopskog repertoara, kao što bi to pre 20 ili 30 godina sigurno bio slučaj, ali su im polazišta drugačija. Knox Goes Away je već zaigrao na prošlogodišnjem izdanju Toronta, oslanjajući se na glavni adut u vidu Majkla Kitona u dvostrukoj funkciji glumca i reditelja, dok je Sleeping Dogs na Festu prikazan u svojstvu nekakve festivalske pretpremijere pred ulazak direktno u distribuciju, bez festivalske turneje. Čak im je i „tajming“ distribucije skoro podudaran, razlikuje se možda za sedmicu-dve po različitim teritorijama.

Pozabavimo se prvo nešto uspelijim od navedenih. Knox Goes Away druga je režija glumca Majkla Kitona koji opet režira sam sebe i opet samom sebi dodeljuje ulogu plaćenog ubice (isto je bio slučaj i s prethodnim filmom The Merry Gentlemen koji je takođe naleteo na vrlo podeljen prijem kritike). Kao reditelj, Kiton vrlo dobro zna da mu je on sam u funkciji glumca možda i ponajbolji adut na koji treba staviti akcenat.

Kiton igra naslovnog junaka, Džona „Aristotela“ Noksa, bivšeg vojnika, dvostrukog doktora nauka i plaćenog ubicu koji svoj posao uvek izvršava metodično, stoički i bez emocija. Život će mu se prvo promeniti na vest o dijagnozi Krojcfeld-Jakobove bolesti koja se za potrebe filma opisuje kao mnogo brža i agresivnija forma demencije od Alchajmerove. U slobodnom prevodu, to znači da je našem junaku ostalo možda još dva-tri meseca života i najviše mesec dana ikakvog pamćenja, zbog čega Noks pokreće postupak rasprodaje imovine i pranja novca kako bi obezbedio svoje naslednike.

Zvuči kao solidan plan, ali će ga dve stvari iznenaditi. Prvo, kada se izgubi na poslednjem poslu i ostavi haos za sobom, što će na njega baciti sumnju metodične policajke. I drugo, kada mu se na vratima pojavi sin (Džejms Marsden) kojeg nije video godinama, a koji je u problemu jer je ubio silovatelja svoje kćeri-tinejdžerke, pa mu je potrebna Noksova pomoć da sve to sredi. A Noks, poput Liama Nisona u većini filmova od originalnog Taken naovamo (s akcentom na Memory iz očitih razloga), jedini ima splet specifičnih veština da to obavi. Doduše, da bi uspeo mora da se upusti u trku sa svojom bolešću i da tu pobedi.

Iskreno govoreći, scenario Gregorija Poarijea je prilično zapetljan (ponekad i nepotrebno), te nije baš uglađen, naročito po pitanju preokreta koji zahtevaju žestoku suspenziju neverice, ali je zato makar duhovit kada su u pitanju replike u dijalogu, naročito kada dođe do Kitonovih filozofskih odgovora i poenti. Čini se da je Kiton i kao glumac i kao reditelj koji radi s glumcem pred sebe postavio prilično zahtevan zadatak da nam Noks istovremeno bude simpatičan i misteriozan, odnosno da možemo da mu poverujemo na reč da je dobar čovek koji je radio neke grozne stvari. Srećom, Kitonova veština na glumačkom planu je nesporna, a šeretski osmeh i suzdržavanje od preglumljivanja pomažu. Isto se može reći i za ostatak ansambla koji zna u čijem filmu zapravo igra. Al Paćino kao mentor i zaštitnik tačno zna dokle treba da ide u svojim eskapadama da ne bi zasenio protagonistu, dok mu Marša Gej Harden kao bivša supruga i Joana Kulig kao stalna prostitutka sjajno sekundiraju. Džejms Marsden je, pak, malo problematičan, naročito u svojoj prvoj sceni koju deli sa Kitonom, a ni u jednom trenutku nije na istoj frekvenciji s njim.

I po drugim aspektima, Knox Goes Away je prilično solidan film. Kiton izbegava široke rediteljske poteze jer, čini se, nema potrebe da se pokazuje na taj način, već se zadovoljava time da film bude funkcionalan na uglavnom nenametljiv način. U tome mu dosta pomaže „džezerska“ muzička pratnja i diskretni nagoveštaji po pitanju uglova kamere i dubine fokusa u fotografiji Maršala Adamsa. Na koncu, Knox Goes Away nije delo za antologije žanra, ali je i više nego pristojan „cigla-malter“ uradak koji uspeva da izgura interesantnu ideju.

The Founder

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: John Lee Hancock

scenario: Robert Siegel

uloge: Michael Keaton, Nick Offerman, John Carroll Lynch, Laura Dern, Linda Cardellini, Patrick Wilson, Kate Kneeland, B.J. Novak

Ma kakav stav danas zauzeli o McDonald’su, bilo da se radi o hrani ili o korporativnoj kulturi i poslovanju, treba imati na umu da je upravo ova firma s razlogom sinonim za “fast food”. McDonald’s je bio prvi u barem tri segmenta. S njim počinje “fast food” kao takav i to zbog genijalnog sistema za brzometno serviranje hrane ništa lošijeg kvaliteta nego što se mogla naći na sličnim štandovima. McDonald’s je takođe prva prava franšiza u poslu brze hrane koja je postala sveprisutna u celoj Americi, pametno se fokusirajući na jednu sasvim drugu pojavu koja je tada eksplodirala – predgrađa i način života koji uz njih ide. Na kraju krajeva, McDonald’s je prvi “američki hamburger” koji je izašao van granica te zemlje i ostao uniforman ma gde se prodavao, a prodaje se u preko sto zemalja sveta.

Danas je korporacija McDonald’s među najvećim poslodavcima u Americi i u svetu i među najvećim korporacijama po profitu, iako u svojoj osnovnoj grani posla ima ogromnu konkurenciju. Istina, hrana je upitnog kvaliteta i može ostaviti posledice na zdravlje, a ni brzina više nije tolika komparativna prednost. Ali je svejedno i dalje sinonim za “fast food”. Kako je samo jedan štand koji su držala dva brata izrastao u ogroman brand? Odgovor na to pitanje naći ćete u filmu The Founder.

Naslovni osnivač nije nijedan od braće McDonald, nego Ray Kroc (Keaton) kojeg upoznajemo kao vlasnika malog biznisa za distribuciju miksera za milkshake. Njegove potencijalne mušterije koje obilazi po Srednjem Zapadu uglavnom smatraju da su im njegovi miskeri nepotrebni ili preskupi, te stoga rizična ulaganja, sve dok jednog dana jedan restoran u Kaliforniji ne poruči šest, zapravo osam komada odjednom. Ray odlazi da upozna vlasnike i ima šta za videti: potpuno nov koncept serviranja hrane u roku od nekoliko minuta u papirnim vrećicama. Braća McDonald, introvertni Dick (Offerman) i prijazni Mac (Lynch) ga čak povedu na “turneju” po kuhinji da vidi kakav su sistem smislili.

Kroc dobija ideju za franšizu, braća pristaju samo ako to ne bude narušavalo njihov koncept i filozofiju, zbog čega sastavljaju vrlo pedantan ugovor. Ispostavlja se da je Kroc ne samo sjajan prodavac tuđe ideje, već je u stanju da razmišlja van ustaljenih šablona, da traži mogućnost za kombinaciju i da je ambiciozan više nego što braća mogu ispratiti. Uskoro će doći do nesuglasica, partnerstvo će pući i (spoiler, ha ha) imperija će izrasti.

Ne očekujte ovde nekakvu anti-kapitalističku tiradu ili satiru pohlepe kao prenaglašene ambicije koja leži u korenu biznisa kao takvog. Razlog za to je jednostavan i analogan paradoksu anti-ratnog filma. Kao što je teško na platnu napraviti uspešnu izjavu protiv rata i nasilja, tako je teško izneti slučaj protiv biznisa generalno. Rat, nasilje i akcija, odnosno ambicija i zgrtanje novca su naprosto filmični, dok su, recimo, skromnost i poštenje ako ne dosadni, a onda makar prilično nedogađajni. Uspešni anti-ratni i anti-biznis filmovi su retki i zato se često koriste kao primer.

Opet, The Founder nije nikakav hvalospev kapitalizma i ljudske pohlepe, kako se to na pojavnom nivou može uočiti, a Ray Kroc, ma koliko ga sa žarom i prirodnom simpatijom igrao u poslednjih nekoliko godina preporođeni Michael Keaton, nije uopšte pozitivan lik. Vođen preciznim scenariom Roberta Siegela (The Wrestler) koji vrca od britkih dijaloga kako u trouglu između braće i Kroca, tako i u odnosu Kroca sa ženom (Dern) i sekretaricom (Kneeland), reditelj John Lee Hancock (Saving Mr. Banks) vrlo vešto i diskretno uvodi Krocovu mračnu stranu. Kako radnja odmiče, The Founder postaje simulacija okršaja dva modela kapitalizma: starog, konzervativnog, domaćinskog modela i novog na tragu neoliberalizma (film se završava upravo sa izjavom predsednika Ronalda Reagana zašto voli McDonald’s i smatra ga kvintesencijalno američkim). Zaključak je da smena modela možda nije etična, ali je savršeno logična kao nadogradnja ako je pogonsko gorivo ambicija, odnosno pohlepa.

Film ima svoje nedostatke u pogledu ritma koji se mogu povezati sa klasičnom strukturom od tri čina. Nakon vrlo dinamičnog prvog dela koji kulminira u flashback sceni na teniskom terenu u kojoj braća slažu nacrtani model kuhinje i treniraju radnike kako da se efikasno kreću, film pada u tempu. Možda je to logično imajući u vidu da se radi o izgradnji franšize, ali svejedno umrtvljuje radnju. U istom tempu, Siegel i Hancock razrađuju još jedan nivo priče, privatni, udaljavanje od kućevne prve žene čija je podrška ograničena i čija je ambicija viđanje sa prijateljima iz kluba, a koju Laura Dern igra sa savršenom merom, i zaljubljivanje, odnosno zavođenje Joan (Cardellini), žene njegovog poslovnog partnera. Taj ljubavni obrat nije izveden naročito spretno, ali je značajan u izgradnji Krocovog karaktera.

The Founder je svakako solidan, čak i dobar film u celini i po većini komponenti. Ono o čemu se da raspravljati je pitanje očekivanja koja zavise od naših individualnih shvatanja i stavova po pitanju ambicije, upornosti, biznisa i kapitalizma. Možda je to mogla da bude oštrija satira, materijal ostavlja tu mogućnost, ali to bi onda bio sasvim drugi film koji bi možda patio od teške ruke ili neke druge boljke. To bi nekome više odgovaralo, a nekome ne. Uostalom, kao i hamburgeri, pomfrit i milkshake iz McDonald’sa.

Birdman (or The Unexpected Virtue of Ignorance)

tekst originalno objavljen na www.fak.hr

2014.

režija: Alejandro Gonzalez Inarritu

scenario: Alejandro Gonzalez Inarritu, Nicolas Giacobone, Armando Bo, Alexander Dinelaris

uloge: Michael Keaton, Zach Galifianakis, Edward Norton, Emma Stone, Naomi Watts, Andrea Riseborough, Amy Ryan, Lindsay Duncan

Biću otvoren, jako slabo varim Inarritua. Njegova tehnički pismena režija služi kao sredstvo kojim opravdava pretencioznost svojih priča. To su odreda veće od života, ozbiljnije od smrti priče o Velikim Temama i Malim Ljudima. Mislio sam da je problem u “hyperlink” konstrukciji (po nekoliko odvojenih priča koje se prepliću u jednom trenutku) koje su se autor i njegov scenarista Guillermo Arriaga držali u prva tri filma (Amores Perros, 21 Grams i Babel), ali sa Biutiful je Inarritu razvejao tu sumnju. I pored sređenog, linearnog narativa, Inarritu je i dalje davio sa teškim temama, pozirao kao veliki umetnik i napravio jedan izuzetno naporan film. Sa druge strane, izgleda da kritici i raznim žirijima za nagrade (Akademiji pre svega, ona ga zasipa nominacijama) nimalo ne smeta što Inarritu smara, on se kod njih sjajno kotira.

Birdman kao da je radio drugi čovek, neki veseli cinik iz ćoška koji nakon nekoliko čaša vina upada u raspoloženje da duhovito dobacuje po sistemu improvizacije na zadatu temu. Nije da to nema težinu ili utemeljenost u realnosti, ali bitna je razlika u tonu. Inarritu se na projektu zvanom Birdman sjajno zabavio, a i mi ćemo se zabavljati gledajući njegovo oštro i provokativno zezanje na teme koja nas zanimaju. A tu ima svega i svačega, i Hollywooda i Broadwaya, deluzija i realnosti, starih i novih vremena, glumaca i zvezda (celebrities), izvođača, kritičara i publike, umetnosti i života. Inarritu, potpomognut armijom sjajnih saradnika, počev od scenarista Giacobonea i Boa (stoje iza argentinskog filma donekle slične tematike The Last Elvis), preko direktora fotografije Emmanuela Lubezkog (Gravity, The Tree of Life), pa do kompozitora Antonia Sancheza i genijalno odabranih glumaca, priča jednu konkretnu, koherentnu i urnebesno zabavnu priču.

 

Riggan (Keaton) je ostarela zvezda super-herojskih filmova. Takve zvezde imaju ograničen rok trajanja. Imao je sreću (ili nesreću, kako se uzme) da mu zdravlje potraje duže od miliona koje je zaradio, pa mora da smisli nešto kako bi oživeo karijeru pošto su mu hollywoodska vrata uglavnom zatvorena. Stoga je došao na “genijalnu” ideju da postavi dramu Raymonda Carvera, svog omiljenog autora, na Broadwayu, iako sa radom u teatru nema baš previše iskustva. Zajedno sa najboljim prijateljem i advokatom Jakeom (Galifianakis) uspeva da nekako okupi glumačku ekipu. Ona, pored njega, uključuje i njegovu povremenu devojku Lauru (Riseborough), nesigurnu prijateljicu Lesley (Watts) i njenog muža, nepredvidljivog glumca Mikea (Norton). Na mesto asistentkinje produkcije je postavio svoju kćerku Sam (Stone) koja ima problema sa depresijom i drogiranjem, a njegova bivša žena (Ryan) ga stalno posećuje kao nekakav supervizor. Produkcija je, naravno, na rubu da popuca samo nekoliko dana pred premijeru, a kao vrhunac pritiska, Riggan počinje da komunicira sa svojim “podstanarom u glavi”, svojim hollywoodskim super-herojem Birdmanom koji nije baš najprijatnije društvo.

Ono što sledi je furiozna serija humornih sekvenci. Pritisak se povećava, a haos sve više izmiče bilo kakvoj kontroli. Nije to samo prosta izvođačka trema, to je klaustrofobija uskih hodnika teatra i kriza identiteta nekoga ko iz jednog sveta prelazi u drugi. Rigganu skoro ništa ne ide u korist, kritičarka od koje sve zavisi (Duncan) preti da će predstavu iz principa razapeti na križ, finansijski pritisak i pritisak generalno je ogroman, a postavlja se i pitanje marketinga, nečega o čemu Riggan nema pojma i ne želi da ima pojma. Hoće li preživeti čisti “nightmare logic” (zamislite Scorseseovu brutalnost iz After Hours u “settingu” Mel Brooksovih Producers) koji sledi?

 

Michael Keaton je sinonim za ulogu koju igra. On ni u kom smislu nije loš glumac, ali su mu dve uloge kod Tima Burtona, Beetlejuice i naravno Batman, toliko suzile manevarski prostor izbora da mu ne preostaje ništa drugo nego auto-ironija. Ovde je proćelav i škembast, sredovečan, spreman da potegne iz boce i da razvali garderobu, kao i svaki propali glumac pod pritiskom. Trebalo je hrabrosti za ovakvu ulogu i tu količinu sprdnje sa svojoj “screen” personom. Ona scena u staračkim gaćama na kulminaciji filma je genijalna u svojoj grotesknosti. Dodajte tome i “batmanovski” glas kojim Birdman govori za potpuni ugođaj.

Ostali mu sjajno sekundiraju i prate ga. Zach Galifianakis je odličan kao malo nesiguran, ali ipak potrebno ljigav producent i advokat. Emma Stone donosi potrebnu dozu nežnosti sa svojim velikim plavim okicama, Naomi Watts i Andrea Riseborough su standardno dobre u svojim ulogama, posebno kada su zajedno na sceni. Edward Norton, poznat po svojim usponima i padovima, ovde je fantastičan jer donosi pravu meru šmire i kurčenja za svoj lik. Ako se Keatonu smeši kipić za glavnu, on će verovatno pokupiti nominaciju za sporednu ulogu.

Nisu samo glumci briljantni, nego je cela ekipa na visokom nivou. Fotografija Emanuela Lubezkog je nepogrešiva, fluidna i sugestivna, njegovi subjektivni kadrovi se pretvaraju u situacione bez ikakvog zastajanja. Muzika se svodi na jazz solo na bubnjevima i incidentalno se čuje u Rigganovim / Birdmanovim napadima ludila. Inarritu sve to drži pod kontrolom, pa je Birdman film koji je prava poslastica za gledaoce.

 

Nije to film bez mane. Pred kraj će film postati malo suviše haotičan i imaće nekoliko obrata previše i jedan kadar koji je potpuni višak. Mada, to su greščice koje se mogu oprostiti, ne samo zbog generalnog kvaliteta filma i njegove ludačke zabavnosti, nego i zbog toga što ti kadrovi i ti obrati služe da prodaju nekoliko nimalo loših štoseva.

Birdman je, uz Boyhood, za sada glavni favorit za ovogodišnje Oscare. Videćemo šta će se još pojaviti u poslednjem mesecu ove godine. Pitanje je hoće li te kipiće ili uopšte nominacije pokupiti, na ultimativnom testu će tu biti sposobnost Hollywooda i filmske scene uopšte za samoparodiju. Možemo biti optimistični, pošto je scena podeljena na filmove sa nagradama u cilju i filmove sa zaradom u cilju, a Birdman je u prvoj kategoriji i intenzivno se sprda sa drugom. U svakom slučaju, ako Michael Keaton ne dobije makar nominaciju, to će biti jedna od većih nepravdi u poslednje vreme. Obavezno gledanje!