The Founder

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: John Lee Hancock

scenario: Robert Siegel

uloge: Michael Keaton, Nick Offerman, John Carroll Lynch, Laura Dern, Linda Cardellini, Patrick Wilson, Kate Kneeland, B.J. Novak

Ma kakav stav danas zauzeli o McDonald’su, bilo da se radi o hrani ili o korporativnoj kulturi i poslovanju, treba imati na umu da je upravo ova firma s razlogom sinonim za “fast food”. McDonald’s je bio prvi u barem tri segmenta. S njim počinje “fast food” kao takav i to zbog genijalnog sistema za brzometno serviranje hrane ništa lošijeg kvaliteta nego što se mogla naći na sličnim štandovima. McDonald’s je takođe prva prava franšiza u poslu brze hrane koja je postala sveprisutna u celoj Americi, pametno se fokusirajući na jednu sasvim drugu pojavu koja je tada eksplodirala – predgrađa i način života koji uz njih ide. Na kraju krajeva, McDonald’s je prvi “američki hamburger” koji je izašao van granica te zemlje i ostao uniforman ma gde se prodavao, a prodaje se u preko sto zemalja sveta.

Danas je korporacija McDonald’s među najvećim poslodavcima u Americi i u svetu i među najvećim korporacijama po profitu, iako u svojoj osnovnoj grani posla ima ogromnu konkurenciju. Istina, hrana je upitnog kvaliteta i može ostaviti posledice na zdravlje, a ni brzina više nije tolika komparativna prednost. Ali je svejedno i dalje sinonim za “fast food”. Kako je samo jedan štand koji su držala dva brata izrastao u ogroman brand? Odgovor na to pitanje naći ćete u filmu The Founder.

Naslovni osnivač nije nijedan od braće McDonald, nego Ray Kroc (Keaton) kojeg upoznajemo kao vlasnika malog biznisa za distribuciju miksera za milkshake. Njegove potencijalne mušterije koje obilazi po Srednjem Zapadu uglavnom smatraju da su im njegovi miskeri nepotrebni ili preskupi, te stoga rizična ulaganja, sve dok jednog dana jedan restoran u Kaliforniji ne poruči šest, zapravo osam komada odjednom. Ray odlazi da upozna vlasnike i ima šta za videti: potpuno nov koncept serviranja hrane u roku od nekoliko minuta u papirnim vrećicama. Braća McDonald, introvertni Dick (Offerman) i prijazni Mac (Lynch) ga čak povedu na “turneju” po kuhinji da vidi kakav su sistem smislili.

Kroc dobija ideju za franšizu, braća pristaju samo ako to ne bude narušavalo njihov koncept i filozofiju, zbog čega sastavljaju vrlo pedantan ugovor. Ispostavlja se da je Kroc ne samo sjajan prodavac tuđe ideje, već je u stanju da razmišlja van ustaljenih šablona, da traži mogućnost za kombinaciju i da je ambiciozan više nego što braća mogu ispratiti. Uskoro će doći do nesuglasica, partnerstvo će pući i (spoiler, ha ha) imperija će izrasti.

Ne očekujte ovde nekakvu anti-kapitalističku tiradu ili satiru pohlepe kao prenaglašene ambicije koja leži u korenu biznisa kao takvog. Razlog za to je jednostavan i analogan paradoksu anti-ratnog filma. Kao što je teško na platnu napraviti uspešnu izjavu protiv rata i nasilja, tako je teško izneti slučaj protiv biznisa generalno. Rat, nasilje i akcija, odnosno ambicija i zgrtanje novca su naprosto filmični, dok su, recimo, skromnost i poštenje ako ne dosadni, a onda makar prilično nedogađajni. Uspešni anti-ratni i anti-biznis filmovi su retki i zato se često koriste kao primer.

Opet, The Founder nije nikakav hvalospev kapitalizma i ljudske pohlepe, kako se to na pojavnom nivou može uočiti, a Ray Kroc, ma koliko ga sa žarom i prirodnom simpatijom igrao u poslednjih nekoliko godina preporođeni Michael Keaton, nije uopšte pozitivan lik. Vođen preciznim scenariom Roberta Siegela (The Wrestler) koji vrca od britkih dijaloga kako u trouglu između braće i Kroca, tako i u odnosu Kroca sa ženom (Dern) i sekretaricom (Kneeland), reditelj John Lee Hancock (Saving Mr. Banks) vrlo vešto i diskretno uvodi Krocovu mračnu stranu. Kako radnja odmiče, The Founder postaje simulacija okršaja dva modela kapitalizma: starog, konzervativnog, domaćinskog modela i novog na tragu neoliberalizma (film se završava upravo sa izjavom predsednika Ronalda Reagana zašto voli McDonald’s i smatra ga kvintesencijalno američkim). Zaključak je da smena modela možda nije etična, ali je savršeno logična kao nadogradnja ako je pogonsko gorivo ambicija, odnosno pohlepa.

Film ima svoje nedostatke u pogledu ritma koji se mogu povezati sa klasičnom strukturom od tri čina. Nakon vrlo dinamičnog prvog dela koji kulminira u flashback sceni na teniskom terenu u kojoj braća slažu nacrtani model kuhinje i treniraju radnike kako da se efikasno kreću, film pada u tempu. Možda je to logično imajući u vidu da se radi o izgradnji franšize, ali svejedno umrtvljuje radnju. U istom tempu, Siegel i Hancock razrađuju još jedan nivo priče, privatni, udaljavanje od kućevne prve žene čija je podrška ograničena i čija je ambicija viđanje sa prijateljima iz kluba, a koju Laura Dern igra sa savršenom merom, i zaljubljivanje, odnosno zavođenje Joan (Cardellini), žene njegovog poslovnog partnera. Taj ljubavni obrat nije izveden naročito spretno, ali je značajan u izgradnji Krocovog karaktera.

The Founder je svakako solidan, čak i dobar film u celini i po većini komponenti. Ono o čemu se da raspravljati je pitanje očekivanja koja zavise od naših individualnih shvatanja i stavova po pitanju ambicije, upornosti, biznisa i kapitalizma. Možda je to mogla da bude oštrija satira, materijal ostavlja tu mogućnost, ali to bi onda bio sasvim drugi film koji bi možda patio od teške ruke ili neke druge boljke. To bi nekome više odgovaralo, a nekome ne. Uostalom, kao i hamburgeri, pomfrit i milkshake iz McDonald’sa.

Saving Mr. Banks

2013.

režija: John Lee Hancock

scenario: Kelly Marcel, Sue Smith

uloge: Emma Thompson, Tom Hanks, Annie Rose Buckley, Colin Farrell, Ruth Wilson, Paul Giamatti, Bradley Whitford, B.J. Novak, Jason Schwartzman, Rachel Griffits

Pre godinu dana, u dvoranama su igrala dva filma koja su nas vodila “iza scene” epohalnih trenutaka XX veka. Hyde Park on Hudson nam je dočarao prvi susret američkog predsednika i britanskog monarha kao susret dvojice muškaraca (i to obojice sa hendikepom) sa preteškim bremenom na nedovoljno jakim plećima, dok nas je Hitchcock odveo iza scene snimanja filma Psycho. Saving Mr. Banks se u velikoj meri oslanja na taj trik i specifičnost jednog događaja – dvonedeljnih iscrpljujućih pregovora između književnice P.L. Travers (Thompson), autorice kultne dečije knjige Mary Poppins i Walta Disneya (Hanks) oko potencijalne filmske adaptacije.

Taj deo filma se šalta između komičnog i dramskog tona, a za oba su odgovorne nepomirljive razlike u karakterima i svetonazorima između uštogljene britanske spisateljice i srdačnog “folksy” Ujka-Walta, kao i njegovog osoblja, od šofera (Giamatti), preko scenariste (Whitford) do braće kompozitora (Novak i Schwartzman). Nit sukoba je u različitom viđenju adaptacije, Disney bi je po svaku cenu izveo jer je to obećao svojoj deci i spreman je na skoro sve, dokle god konačni proizvod bude spektakularni mjuzikl, dok je gospođa Travers primorana da proda prava na adaptaciju zbog nedostatka novca. Shodno tome, Disney i njegov tim imaju prilično “disneyevske” ideje kako bi to trebalo da izgleda, od tretmana likova do songova i koreografije, što sve Traversovoj ide na živce. Njoj se gadi pevanje (u romanu ne peva dadilja, nego njen kišobran), ne podnosi animaciju i ne želi da vidi crvenu boju. Centralna tačka sukoba je tretman oca porodice, gospodina Banksa.

U brojnim i podužim flashbackovima otkrivamo i zašto. Radnja nas vodi pola veka u prošlost, kada je P.L. Travers bila devojčica po imenu Helen Goff zvana Ginty (Buckley), koja je živela u australskoj teškoj provinciji sa sestrama, naizgled hladnom majkom (Wilson) i razigranim i nežnim ocem Traversom (Farrell). Stvari nisu nimalo idilične, jer je otac nestalnog duha, jedva sposoban da sačuva posao u seoskoj banci i pritom pijanac na putu samouništenja. I sam lik Mary Poppins je zasnovan na tetki koja se pojavila niotkuda i iznenada, da bi pomogla familiji pred skliznućem u provaliju. Za razliku od dela sa pregovorima, flashbackovi su opterećeni melodramom u kojoj se jasno vidi rediteljeva teška ruka. Iako su u nekoj meri neophodni za objašnjenje radnje i, još važnije, pozadine lika kompulsivno-opsesivne spisateljice, stiče se utisak da ih je previše i da ponekad smetaju ritmu filma.

Epilog nam je poznat, film je snimljen, a Walt Disney će se otvoriti pred Traversovom i na svoj način joj poveriti da ni on ne dolazi iz miljea sreće i obilja. Nekakva identifikacija dvoje glavnih likova kao sapatnika, bez obzira na različite pravce u kojima ih je patnja uputila, biće predstavljeni u nekoliko detalja, koji su tako predivno ljigavi i tako začuđujuće iskreni.

Scenario je pitak, a režija sigurna i predvidljiva, tako da je Saving Mr. Banks idealni predstavnik žanra za koji smo mislili da je izumro u svetu visoke produkcije – prazničnog filma. Hteli mi to da priznamo ili ne, naš svet je dosta ciničnije mesto nego što je bilo pre pedesetak godina. Danas filmovi poput Mary Poppins nisu mogući, niko ih neće gledati. Razloga za to je mnogo, klinci su navučeni na akcione figure i interaktivne konzole, pa im dadilja koja leti pomoću kišobrana i pevanjem objašnjava život deluje kao živi davež, posebno ako nije snimljena u 3D tehnici. Zato je Saving Mr. Banks film za odrasle i, rekao bih, nostalgične.

Ono što ga diže iznad proseka je kvalitetna produkcija i brojna “podvaljena” trivija razasuta po filmu, kao što je mapa Floride sa zaokruženim Orlandom na njoj koja visi u Disneyevom kabinetu, kao i vrhunska gluma. Tom Hanks je majstor za tople, narodske likove i ima sluha za akcente, pa je njegova interpretacija Walta Disneya bogovska. Paul Giamatti je sjajno odigrao za sebe netipično veselu ulogu, a Schwartzman je začuđujuće normalan. Ipak, heroina filma je Emma Thompson, žena koja je uhvatila esenciju Traversove, ali i stereotipa Engleskinja “starog kova”. Tome treba dodati i njenu naoko nežniju stranu sabranu u strahovima od modernog sveta i trivijalizacije i ridikulizacije njene duboko privatne uspomene. Zaista me čudi da nije dobila nominaciju za Oscara, jer je sa ovom ulogom apsolutno zaslužuje. Zaista ne bih mogao da izvučem iz rukava pet boljih ostvarenja, ali čudni su putevi Akademije.