Knox Goes Away

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

napomena: prvi deo celokupnog teksta

Složićemo se, demencija je ozbiljna stvar i zato ćemo je kao temu imati uglavnom u ozbiljnim dramama. Glumci koji imaju zadatak da je odigraju, ako je odigraju uverljivo, mogu se čak nadati Oskarima, kao recimo Džulijen Mur za Still Alice i Entoni Hopkins za The Father.

U žanrovskom filmu, pak, ona je uglavnom prisutna kao „gimik“, trik koji se upotrebljava bilo za inicijalnu kapislu, bilo za skretanje radnje. I, ne, amnezija i demencija nisu isto, pa nećemo Nolanov Memento uzimati kao ilustrativni primer.

Interesantna stvar se dogodila u programiranju ovogodišnjeg Festa, a to je da su dva žanrovska filma s demencijom kao svojevrsnim pogonskim gorivom uvrštena na program. Doduše, u donekle različitim programskim sklopovima (Gala + i Gala „vulgaris“), ali zato u bliskim vremenskim intervalima, tako da je vaš filmski kritičar jedan dan gledanja završio sa jednim, a sledeći otpočeo s drugim. Istini za volju, bilo je i „festivalskijih“ naslova, odnosno drama s ovom tematikom na Festu, kao što su to, na primer, Memory i Cottontail, ali takvi filmovi niti su novost na festivalima, niti su programirani u dovoljno bliske vremenske „slotove“ da bi ta čudna podudarnost poslužila kao provokacija za tekst i pokušaj eseja.

U oba filma o kojima će biti reči, a u pitanju su Knox Goes Away i Sleeping Dogs, demencija je polazište radnje, ali funkcioniše i kao izazov koji naši junaci moraju prevladati kako bi ispunili svoje ciljeve. Oba filma takođe funkcionišu u sličnom osnovnom žanru, a to je triler, odnosno neo-noar, dok zbog prirode glavnih junaka (koji, je li, od demencije pate) filmovi spadaju u različite pod-žanrove. Knox Goes Away u čijem je centru zbivanja atipični plaćeni ubica trilerske note meša s gangsterskom, porodičnom i ličnom dramom, dok je Sleeping Dogs više koketira s krimićem i proceduralom, budući da u njegovom središtu stoji penzionisani policijski detektiv.

Oba filma takođe imaju slične ambicije, da budu bitan deo bioskopskog repertoara, kao što bi to pre 20 ili 30 godina sigurno bio slučaj, ali su im polazišta drugačija. Knox Goes Away je već zaigrao na prošlogodišnjem izdanju Toronta, oslanjajući se na glavni adut u vidu Majkla Kitona u dvostrukoj funkciji glumca i reditelja, dok je Sleeping Dogs na Festu prikazan u svojstvu nekakve festivalske pretpremijere pred ulazak direktno u distribuciju, bez festivalske turneje. Čak im je i „tajming“ distribucije skoro podudaran, razlikuje se možda za sedmicu-dve po različitim teritorijama.

Pozabavimo se prvo nešto uspelijim od navedenih. Knox Goes Away druga je režija glumca Majkla Kitona koji opet režira sam sebe i opet samom sebi dodeljuje ulogu plaćenog ubice (isto je bio slučaj i s prethodnim filmom The Merry Gentlemen koji je takođe naleteo na vrlo podeljen prijem kritike). Kao reditelj, Kiton vrlo dobro zna da mu je on sam u funkciji glumca možda i ponajbolji adut na koji treba staviti akcenat.

Kiton igra naslovnog junaka, Džona „Aristotela“ Noksa, bivšeg vojnika, dvostrukog doktora nauka i plaćenog ubicu koji svoj posao uvek izvršava metodično, stoički i bez emocija. Život će mu se prvo promeniti na vest o dijagnozi Krojcfeld-Jakobove bolesti koja se za potrebe filma opisuje kao mnogo brža i agresivnija forma demencije od Alchajmerove. U slobodnom prevodu, to znači da je našem junaku ostalo možda još dva-tri meseca života i najviše mesec dana ikakvog pamćenja, zbog čega Noks pokreće postupak rasprodaje imovine i pranja novca kako bi obezbedio svoje naslednike.

Zvuči kao solidan plan, ali će ga dve stvari iznenaditi. Prvo, kada se izgubi na poslednjem poslu i ostavi haos za sobom, što će na njega baciti sumnju metodične policajke. I drugo, kada mu se na vratima pojavi sin (Džejms Marsden) kojeg nije video godinama, a koji je u problemu jer je ubio silovatelja svoje kćeri-tinejdžerke, pa mu je potrebna Noksova pomoć da sve to sredi. A Noks, poput Liama Nisona u većini filmova od originalnog Taken naovamo (s akcentom na Memory iz očitih razloga), jedini ima splet specifičnih veština da to obavi. Doduše, da bi uspeo mora da se upusti u trku sa svojom bolešću i da tu pobedi.

Iskreno govoreći, scenario Gregorija Poarijea je prilično zapetljan (ponekad i nepotrebno), te nije baš uglađen, naročito po pitanju preokreta koji zahtevaju žestoku suspenziju neverice, ali je zato makar duhovit kada su u pitanju replike u dijalogu, naročito kada dođe do Kitonovih filozofskih odgovora i poenti. Čini se da je Kiton i kao glumac i kao reditelj koji radi s glumcem pred sebe postavio prilično zahtevan zadatak da nam Noks istovremeno bude simpatičan i misteriozan, odnosno da možemo da mu poverujemo na reč da je dobar čovek koji je radio neke grozne stvari. Srećom, Kitonova veština na glumačkom planu je nesporna, a šeretski osmeh i suzdržavanje od preglumljivanja pomažu. Isto se može reći i za ostatak ansambla koji zna u čijem filmu zapravo igra. Al Paćino kao mentor i zaštitnik tačno zna dokle treba da ide u svojim eskapadama da ne bi zasenio protagonistu, dok mu Marša Gej Harden kao bivša supruga i Joana Kulig kao stalna prostitutka sjajno sekundiraju. Džejms Marsden je, pak, malo problematičan, naročito u svojoj prvoj sceni koju deli sa Kitonom, a ni u jednom trenutku nije na istoj frekvenciji s njim.

I po drugim aspektima, Knox Goes Away je prilično solidan film. Kiton izbegava široke rediteljske poteze jer, čini se, nema potrebe da se pokazuje na taj način, već se zadovoljava time da film bude funkcionalan na uglavnom nenametljiv način. U tome mu dosta pomaže „džezerska“ muzička pratnja i diskretni nagoveštaji po pitanju uglova kamere i dubine fokusa u fotografiji Maršala Adamsa. Na koncu, Knox Goes Away nije delo za antologije žanra, ali je i više nego pristojan „cigla-malter“ uradak koji uspeva da izgura interesantnu ideju.

Tiszta Szivvel / Kills on Wheels

2016.

scenario i režija: Attila Till

uloge: Zoltan Fenyvesi, Szabolcs Thuroczy, Adam Fekete, Monika Balsai, Lidia Danis, Dušan Vitanović

Mađarski film je u usponu. Tu ne govorimo samo o art-sceni koja ima dugu tradiciju koja nam je dala Szaba, Jancsa i Tarra i čiji je novi vrhunac Oscar za strani film dodeljen Šaulovom sinu Laszla Nemesa koji se profilira kao naslednik te priče. Daleko od toga da je on jedini, recimo filmovi Kornela Mundrucza su redovna pojava na filmskim festivalima A kategorije. Nije tajna da filmski fond ima rezultate uprkos relativno diktatorskoj politici Andyja Wajne koji se pita za sve, da privlači strane filmske i televizijske produkcije i da se ta sredstva u nekoj meri preusmeravaju i domaćim autorima. Opet, Palfyjeve morbidne ekstravagance (Taxidermia, Szabadeses) su uglavnom samofinansirane i van tog sistema, ali je makar za pohvalu to što postoji sve obimnija domaća produkcija filmova bliskih žanrovskom pristupu.

Onim što dođe na festivale u našoj regiji možemo svakako biti zadovoljni. Urbana romantična komedija Iz nekog neobjašnjivog razloga Gabora Reisza je svojom varijacijom na temu klasičnog Woodija Allena osvojila publiku i kritiku u Puli pretprošle godine. Godinu dana ranije glavnu nagradu na Grossmannu je odnela Nebeska smena Marka Bodszara, crnohumorna drama napetog ritma smeštena u milje radnika budimpeštanske hitne pomoći i po izrazu bliska klasicima (post-)jugoslovenskog filma. Prošlogodišnji motovunski naslov Ubice na točkovima nastavlja taj trend na vrlo dobar način.

Premisa o dvojici besciljnih i smorenih tinejdžera sa fizičkim hendikepom koji se slučajno i upoznaju i udružuju sa prekaljenim kriminalcem, plaćenim ubicom takođe u invalidskim kolicima može otići u dve krajnosti. Sa jedne strane, tu je inspirativna drama o težini života i nužnosti teškog rada na savladavanju prepreka u stilu pokojnog Hallmark kanala, a sa druge, film može otići ka sferama morbidnog crnog humora sa primesama akcije, negde između nemaštovitih Guy Ritchiejivih klonova koji niču Istočnom Evropom kao gljive posle kiše i Palfijevih šokantnih bizarnosti. Srećom, Attila Till bez većih problema uspeva da nađe svoj izraz koji možemo nazvati akcionom komedijom sa dušom i drži ga se od početka do kraja, pazeći na detalje i naročito dobro tempirajući akciju i relaksaciju, humor i dramu.

Stripovski urađenu špicu treba shvatiti kao najavu tona u kojem će film operirati, naročito u slučaju lika ubice Rupaszova (Thuroczy) kojeg upoznajemo pred izlazak iz zatvora. On je jednostavno stripovski cool lik, sposoban stići i uteći (koliko se može u datim okolnostima), duhovit i sa dobrim srcem koje skriva pod maskom opasnog momka koji radi za srpsku mafiju. Stripovska mu je i pozadinska priča koja se kroz film razrađuje i najavljuje romansu sa medicinskom sestrom Evi (Danis) koja je pred udajom. Stripovski deluje i njegov šef Radoš (Vitanović), brbljivi sadista večito okružen čoporom ubojitih pasa, pa su stoga stripovski i njegovi zadaci.

U stripovskoj hijerarhiji, tinejdžeri Zoli (Fenyvesi) i Barba (Fekete) koji žive u internatu, smaraju se školom i terapijom i rekreiraju sitnim vandalizmom bili bi u najboljem slučaju pomagači, “sidekicks” kako bi se to reklo, i njihov odnos sa Rupaszovom počinje kao takav, da bi se razvio u konkretno prijateljski. Oni su njegov preko potrebni kontakt sa izgubljenom dobrotom, on je njima ulaznica u svet avanture, daleko od bola i dosade svakodnevnog života. I pravo je zadovoljstvo njih trojicu gledati u ovom napetom, uvrnutom i humornom filmu.

Ono čime se Ubice na točkovima mogu pohvaliti je apsolutno sjajna autorska kontrola koju Till demonstrira u svakom segmentu filma. Szabolcs Thuroczy je jedini profesionalni glumac od glavnog trija i uspeva da privuče pažnju i preuzme teret na sebe kako bi u zajedničkim scenama olakšao Fenyvesiju i Feketeu, izuzetno talentovanim amaterima koji imaju stvarne hendikepe kojih se ne da odigrati. Sva trojica imaju sjajnu zajedničku hemiju, momci apsolutno uživaju na snimanju i to se vidi, a Till ih iz rediteljske fotelje sjajno usmerava. Mafijaš iz bivše Jugoslavije je postao “trope” u modernoj kinematografiji, toga su svesni i Till i glumac mu Vitanović, pa se oslanjaju na danske klasike žanra i tamošnje glumce Zlatka Burića i Dejana Čukića.

Till sjajno vodi i priču, nalazeći onu finu liniju između čovečnosti, humora i patetike. Recimo, jeste li ikada zamislili kako to izgleda bežanje sa mesta zločina u invalidskim kolicima uzbrdo? Ili šipčenje kroz močvaru na pecanje u istoj formaciji? Ili šta se dešava kada se akumulator od električnih kolica isprazni? Ili kad vežbe ne rade svoj posao? Tillov humor nikada nije suviše očigledan, nema namigivanja ni podgurivanja i, najvažnije od svega, poštuje svoje subjekte, a i nas kao gledaoce. To ne znači da se on neće putem dobro zezati i poigravati se sa našim očekivanjima, koketirati sa patetikom, pa to odbaciti.

Ono u čemu film briljira je obrat na samom kraju koji celu viđenu priču daje u novom svetlu. Krupan je to zalogaj čak i za verzirane žanrovske autore, treba se poigrati sa gledaočevom percepcijom i očekivanjem, biti originalan, uraditi nešto što se do sada nije radilo i, najvažnije od svega, na taj način da priča štima i pre i posle toga. Tillov obrat je bez svake sumnje šlag na torti i dodatni razlog da Ubicama na točkovima zacementira status žanrovske poslastice.

Violet & Daisy

2011.

scenario i režija: Geoffrey Fletcher

uloge: Saoirse Ronan, Alexis Bledel, James Gandolfini, Danny Trejo, Marianne Jean-Baptiste

Osnovni razlog da pogledate ovaj film je James Gandolfini, prerano umrla glumačka legenda sposobna da oživi svaki, ma kako površno napisan, lik. Pamtićemo ga kao Tonija Soprana, ali i po brojnim epizodama gde najčešće glumi negativce sa zapanjujućom crtom ljudskosti. Njegovo široko lice i osmeh asociraće nas na našeg komšiju majstora koga zovemo kad nam se nešto pokvari.

U ovom filmu on igra Michaela, lopova koji ima neodoljivu želju da umre, pa pljačka mafijaše i mirno čeka plaćene ubice u svom stanu. To je još jedan od likova koje posle Gandolfinija nema smisla igrati. Njegov izraz lica kada prinese kolače ubicama je neponovljiv.

Izuzev toga, Violet & Daisy je film koji je zakasnio 15 godina, ako bi i onda imao smisla. U pitanju je kolaž sastavljen od „tarantinovskih“ elemenata, poput egzistencijalnih dijaloga među likovima koji su sve sami kriminalci, dizajnerske scenografije, operetskih pucačina i baletskih tuča. I likovi, posebno dve naslovne junakinje, su ispali iz neke čudne mešavine Pulp Fictiona i Kill Billa. U epizodnim ulogama imamo i Machette Dannija Treja i Marianne Jean-Baptiste, ali oni, iako su dobri, ne uspevaju uneti dodatni smisao u ovaj film. Ovako, imamo nešto što smrdi na reciklažu već recikliranog materijala.

Dakle imamo dve devojčice koje su plaćene ubice. Starija Violet (Bledel) ima nešto više iskustva i prirodnu dozu odmaka od grozne stvarnosti. Mlađa Daisy (Ronan) je tek napunila 18 godina, ali pokazuje zavidno neiskustvo u životnim i seksualnim aspektima, što bi trebalo da posluži kao okidač za smeh. Međutim, u pitanju je već viđena detinjarija, njene replike su karikirane do granice nepodnošljivosti. Njihov cilj je skupiti dovoljno novca da bi kupile dve dizajnerske haljine koje su „must have“ za ovu sezonu, i to ih dovodi do Michaela, u čijem se stanu dešava ostatak filmskog besmisla, ponekad komičnog, ponekad otupljujućeg.

Zanatski, film izgleda pristojno i više od toga. Autor Geoffey Fletcher je oscarovac nagrađen za adaptaciju scenarija za Precious i, kada zna šta bi sa filmom, dovoljno je elokventan da nam prenese poruku. Problem je što ovde imamo utisak da on ne zna šta bi od sebe, a šta od filma. Akcione scene su efektne, neke nepotrebno ponovljene iz više uglova, ali u glavnom fokusu su izrazi lica naših junakinja. Scena i kostim su maštoviti, a izbor muzike podvlači dominantnu indie notu ovog filma.

Problem je i hronično loša Alexis Bledel, koja je možda (privatno) zašla u zrele godine, ali i dalje ostaje typecast za tinejdžerke i mlade devojke, a ni njena gluma nije mnogo zrelija. Sa druge strane, Saoirse Ronan se odlično snalazi u ulogama introvertnih tinejdžerki i za to ima određenu finesu, njene izvedbe su dovoljno različite od uloge do uloge, iako su likovi možda ponekad slični ili čak tipizirani. Njih dve bi svakako profitirale od bolje karakterizacije njihovih likova.

Osim nekoliko vizuelnih detalja, indie štiha i majsora Gandolfinija, ovaj film ne nudi mnogo, što je šteta, jer bi maštovitiji autor ovu kliše osnovu iskoristio za hrabrije eksperimente i napravio bolji i svakako pamtljiviji film. Ovako smo dobili odgovor na pitanje zašto se toliko dugo čekalo sa distribucijom. Film je imao dvogodišnju turneju po uglavnom opskurnim festivalima, minimalnu distribuciju i smeši mu se DVD karijera koja će se verovatno završiti na policama neke benzinske pumpe. 

Ipak, pokojni Gandolfini je takva glumčina da ga je trebalo snimiti kako čita telefonski imenik ili priča viceve o Muji i Hasi, i on je u stanju da ovaj film ili bilo koji film drži iznad vode. Fletcherov instinkt da mu da dosta vremena na ekranu i odrešene ruke je jedna od njegovih najboljih odluka u ovom smušenom filmčiću.