Jersey Boys

2014.

režija: Clint Eastwood

scenario: Marshall Brickman, Rick Elice (prema broadwayskom mjuziklu)

uloge: John Lloyd Young, Vincent Piazza, Michael Lomenda, Erich Bergen, Christopher Walken, Jospeh Russo, Mike Doyle, Renee Marino, Freya Tingley

Pevački sastavi (barbershop kvarteti, motown, ženske vokalne grupe) su mi relativna nepoznanica i nemam ništa protiv da tako ostane, nema čovek vremena za sve. Neko ko se bolje razume verovatno može povući liniju od tog starog popa do današnjeg, ali meni je sve to u najboljem slučaju generička zvučna pratnja. Dovoljno dobro da ne promenim kanal / stanicu, nedovoljno zanimljivo da bih pratio i pamtio. Moram reći da o liku i delu Frankia Vallija i njegovom pevačkom kvartetu (koji je znao da dohvati instrumente, malo za nastup, malo i zapravo) The Four Seasons nisam znao puno pre filma, te da sam u filmu prepoznao nekoliko poznatih pesama.

Jersey Boys je filmska adaptacija broadwayskog mjuzikla na tu temu. U tom smislu se isprva čini kao čudan izbor za Clinta Eastwooda, jednog od poslednjih “old school” velikana i poklonika jazza. Mada, kada se sagledaju okolnosti oko The Four Seasons, njihovo manjinsko etničko i klasno poreklo i specifična lokalna geografija koja ih je mogla zakovati u tom miljeu do kraja života, Jersey Boys postaje priča o autsajderima koji se uspinju. Filmski kauboj i jedan od poslednjih vernika izvorne americane, društva jednakih šansi u kojima se upornim radom stiže do velikih rezultata, Eastwood možda ima šta da kaže na datu temu, ma koliko ga muzika malo zanimala. Nažalost, Jersey Boys se čini kao gubitak njegovog i našeg vremena.

Problem je pre svega scenario koji se u svim ključnim tačkama drži broadwayskog predloška. Razumljivo, isti su autori u pitanju i žele da ispričaju istu priču. Problem je u nekompatibilnosti medija, njihov pristup red naracije (glavni akteri stalno pričaju publici o sebi, drugima i zajedničkim uspesima sa bendom), red odigranih scena, red hitova je odličan i atraktivan kada se izvodi uživo pred publikom. Za film je takav pristup ubitačno dosadan.

Jersey Boys se najbolje može opisati kao biografija benda, i to prilično neujednačena, koja prolazi kroz njihovu karijeru, od skupljanja na početku i lokalnog koda vernosti, preko trenutaka slave do nesuglasica i razlaza. Pored toga, dva lika su razvijenija i imaju makar nekakav privatni život. Frankie (Young) ima porodicu i probleme sa ženom (Marino) i najmlađom kćerkom (Tingley) jer je stalno odsutan na turneji. Tommy (Piazza) ima problema sa svojim ulično-džukačkim manirima sitnog kriminalca i sa stavovima i porocima koji vuku korene iz takvog okruženja. Njihovi privatni problemi ostaju samo izrečeni i pokazani, Eastwood uopšte ne ulazi u njihovu razradu. Glavni kompozitor Bobby (Bergen) i basista Nick (Lomenda) su prisutni samo u okviru benda.

Bend i junaci egzistiraju u nekom određenom društvenom i kulturnom kontekstu. Isprva je to krimi-milje New Jerseya, tako da celi uvodni deo izgleda kao generički mafijaški film. Oni su mladi momci, siromašni i skloni krađama i prevarama. Značajnu ulogu u njihovoj karijeri igrao je i lokalni šef mafije Gyp DeCarlo (Walken), kome je Frankie eto tako bio simpatičan, a Tommy je bio ozbiljnije upetljan sa organizacijom, kao i Joe Pesci (ne znam koliko je priča zapravo istinita, ali mesto, vreme i Pescijev interes za muziku štimaju, igra ga Joseph Russo, više nego pristojno) koji im je bio nekakav menadžer koji je doveo Bobbija u bend. I taj lokalni i mafijaški aspekt ostaje više pomenut nego ozbiljno razrađen, o čemu svedoči i jedna od Walkenovih manje impozantnih uloga u kojoj on malo reciklira stare štoseve, malo se vozi na pojavu, ali uglavnom spava (pošto takve likove može da odigra i u snu).

Ono što ostaje je muzika, dosta muzike, toliko da bi se bez problema složio jedan “best of” album, kao i pomenuta bendovska dinamika. Ono što je preko potrebno, a bolno nedostaje, je bilo kakav kontekst te muzike i njihovog delovanja. Jednom kad postanu slavni, njihov milje radničke klase, sitnog kriminala i siromaštva prestaje biti od značaja (osim za Tommijevo izdrkavanje).

Promene u socijalnoj okolini (većina priče se dešava u veoma zanimljivo vreme, tokom 60-ih) uglavnom ostaju nezabeležene i nebitne, osim u frizurama i garderobi likova. Možda se pesme The Four Seasons čine kao plitke ljubavne, ali makar je klasni podtekst (zabranjene ljubavi između bogatih i siromašnih) u njima nepobitan, a film propušta priliku čak i da ga pomene. Možda to nije bio najurgentniji problem 60-ih, ali nijedan drugi nije dotaknut. Zapravo, neupućeni gledalac ne može nikako da dokonta kakav su značaj muzički, a kakav istorijski imali Frankie Valli i The Four Seasons.

Ima par stvari kojima se Eastwood iskupljuje, makar delimično za ovako plitak i dosadan film. Prva od njih je sjajno oko za detalj i istorijski trenutak. Automobili, garderoba, arhitektura, kućni dekor i muzička oprema su pogođeni savršeno. Film nudi, makar na kratko, i uvid u funkcionisanje muzičke scene, od tezgarenja po vašarima, bircuzima, hotelima i kuglanama do većih stvari kao što su ploče, prepreke institucionalnog rasizma i kapitalističke isključivosti (kad idu crnci, furaj crnce, koji će ti vrag belci koji zvuče kao crnci) ugovori sa izdavačkom kućom, marketing, top liste, gostovanje na radiju i na televiziji, koncerti pred izuzetno brojnom publikom i svetska slava. I to sve donosi neke svoje probleme, stalne turneje i jedan osećaj stisnutosti i zatvorenosti u hotelskim sobama. S tim u vezi, retro vizuelni identitet filma oličen u ispranoj fotografiji funkcioniše apsolutno savršeno.

Clint Eastwood je napravio još jednu pametnu odluku, a to je da ne nakrca film za zvezdama. Jedino zvučnije ime je Christopher Walken, pre svega zbog autoreferentnosti. Ostali su uglavnom sporedni i televizijski glumci koji su manje ili više upoznati sa materijalom i miljeom Newarka i okoline, a neki od njih su igrali u nekoj od verzija mjuzikla. Oni svoje veoma tanke likove igraju pristojno, ni manje ni više od toga. Ono što se može zameriti je previše očigledan playback u muzičkim numerama.

U poslednjih godinu dana ovakvih filmova, što modernih mjuzikla, što drama sa primetnom muzičkom podlogom, što biografija muzičara i bendova, ima dovoljno i previše. Iskreno, nijedan do sada mi se nije učinio kao dobar, čak ni kao potreban i potencijalno dobar film. Ili je to nekakva moda, ili je u pitanju studijska računica na kakvu-takvu bazu publike ili prosta nemaštovitost i nespremnost na rizik. Veličini poput Clinta Eastwooda nije mesto u takvoj šaradi.

Zapravo, Eastwoodov problem je što mu milje nije blizak, a ni način obrade zahtevan u scenariju jednostavno nije primeren. Iako mi je delimično jasna motivacija zašto bi on snimao ovakav film, ostaje mi da se pitam zašto bi ga snimio na ovako, bez oštrine, dubine i makar zrnca mudrosti. Prestar je da bio reditelj u najam za tuđe projekte. Prestar je da bi se trošio na projektima koji mu ne znače dovoljno. Nisu mu potrebni filmovi koji isparavaju iz sećanja gledaoca u trenutku kad krene odjavna špica. Nadajmo se da će American Sniper biti bolji film nego što su to bili Jersey Boys.