Edge of Tomorrow

2014.

režija: Doug Liman

scenario: Christopher McQuarry, Jez Butterworth, John-Henry Butterworth (po romanu All You Need Is Kill Hiroshija Sakurazake)

uloge: Tom Cruise, Emily Blunt, Brendan Gleeson, Bill Paxton, Noah Taylor

Sami mi recite koliko vam nešto ovako privlačno zvuči: vojnici u glomaznim i škripavim robotskim odelima koji se bore protiv vanzemaljaca sa pipcima, a sve to snimljeno po motivima japanskog pulp romana koji je prvo pretvoren u mangu i sve liči na kompjutersku igricu sumnjivog kvaliteta. Pa još ubacite i vremensku petlju u celu priču. Pa lokacijske asocijacije na oba svetska rata (Verdun, Normandija). Pa asocijacije na razne neke filmove, od Groundhog Day, preko Starship Troopers do Matrixa. Pa na sve to dodajte i Toma Cruisea koji nije garant ničega osim komercijalnosti, uloge koje se dobro plaćaju ne odbija, on sam može biti i sjajan i očajan, a filmovi isto tako.

Da, jasno mi je, Hollywood je sranje, tamo jedna originalna ideja nije zalutala decenijama, bla bla bla, sve na tu foru. Zapravo mislim da je takvo gledanje pojednostavljeno, jer Hollywood izbacuje dosta dobrih ili makar zabavnih filmova godišnje, ali recimo da sam pre Oscar sezone malo skeptičan prema Hollywoodu, znajući njihov poslovni model. Međutim, Edge of Tomorrow mi je dokazao da sam samo čovek koji itekako može biti iznenađen. Film je više nego dobar, zanimljiv je, elementarno inteligentan, zapetljan i potpuno neprilagođen dečurliji.

Voleli ga mi ili ne, Tom Cruise je glumac koji zaslužuje poštovanje. Kao zvezda “traje” već 30-ak godina, ne posustaje i ne pokazuje znake umora. U sjajnoj je kondiciji, i fizičkoj i glumačkoj, većinu svojih “stuntova” izvodi sam, bez dublera. Ima širok raspon uloga, ne plaši se akcije, spektakla i drame. Čak ni auto-ironije, svestan je koliko iritantna može biti njegova medijska persona i to pokušava unovčiti, što je za poštovanje. Ako bi se njegovu karijeru dalo sumirati u jednom pojmu, on je klasična hollywoodska zvezda starog kova, pre svega glumac, ali svestran i hrabar tip koji bi svašta probao. Da se ne foliramo, nema tu nekog detaljnog studiranja uloge, bilo kroz intelektualizaciju, bilo kroz “method”, on svoje likove hvata za uši, onako kako misli da treba, pa neka bude šta bude. A to ume da bude sjajno, kao što je to slučaj u filmovima Jerry Maguirre, Interview With a Vampire i A Few Good Men.

 

Edge of Tomorrow spada u tu grupu. Cruise je major Cage, ljigavi spin-doktor koji od početka vanzemaljske invazije radi za američku vojsku kao PR za regrutovanje. Rat ne traje dugo, ali je iscrpljujući i puno ljudi je poginulo, uprkos naprednoj tehnologiji, robotskim odelima i globalnoj alijansi. Kroz već standardnu formu isečaka iz vesti saznajemo da je centar Evrope (Nemačka, je li) uporište vanzemaljaca, ali da su ljudi dobili možda presudnu bitku kod Verduna i to zaslugom Rite Vrataski (Blunt), kojoj su skovani nadimci The Angel of Verdun i Full Metal Bitch. Ideja je da se pređe u kontra-ofanzivu, iskrcavanjem na francusku obalu. Svaka čast za uspomenu na veterane oba svetska rata, ali geografija i logika tu ne štimaju.

Bilo kako bilo, Cage je na putu da se sastane sa generalom Brighamom (Gleeson), poprilično nefleksibilnom oficirskom bukvom koja želi propagandni snimak sa prve linije. Cage, kukavica i ljigavac, to odbija, a general se sveti tako što sreže do redova i pošalje na formacijsko mesto “topovsko meso” pod komandom narednika Farella (Paxton). Iako nikad nije nosio robotsko odelo niti pucao iz modernog oružja, Cage nekako poživi dovljno dugo da pukom srećom ubije jedno naprednije vanzemaljsko stvorenje, ali ipak pogine.

Međutim, sutradan se budi u istom regrutnom centru kao i prethodni dan i tako dan za danom, kao re-load u kompjuterskoj igrici. Posle prvih nekoliko pokušaja, shvata da mu jedino Rita može pomoći da shvati šta se dešava, pošto izgleda da je i ona imala iskustva sa vremenskom petljom. Njih dvoje, potpomognuti samo naučnikom (Taylor) moraju dobiti rat protiv protivnika koji, čini se, ima pogled u budućnost.

 

Moram da kažem da ovako uspostavljen format, iako izveden i tematski i stilski iz drugih filmova, omogućava nešto što je danas retkost u Hollywoodu: kompletan, spektakularan film sa samo četvoro ili petoro likova koji su za priču bitni. Jasan i štedljiv scenario omogućava i to da se film spakuje u ispod dva sata, što je za novodobne spektakle retkost (multipleksi imaju idiotsku praksu da duži film naplate više, pa se takvi obilato snimaju). Jedina prava zamka tog koncepta je repetitivnost (vrlo bukvalno shvaćena), ali Liman i društvo to rešavaju brzom montažom i obiljem crnog humora. U ovakvom pomalo “screwball” settingu zanimljivo je gledati kako Cage napreduje i kao vojnik i kao čovek, dok sve oko njega ostaje isto, čak ga Rita iz dana u dan ne poznaje, iako su isti dan nekoliko stotina puta proveli zajedno. CGI efekti su uglavnom pristojni, ali malo suviše podražavaju estetiku igrica.

Šta drugo reći nego da je Tom Cruise fantastičan. Nije u pitanju samo fizička gluma, njegova ionako jača strana, nego postepena izgradnja i promena lika. Emily Blunt je interesantna i elegantna u svojoj ulozi, ona yoga poza na početku svakog dana joj sjajno stoji, iako je njen lik ratnice koja skriva srce i ljudskost klasičan kliše. Brendan Gleeson praktično ima dve scene i u obe je fenomenalan, što se od njega očekuje. Što je posebno važno, pruža sjajnu podršku Cruiseu da zablista. Bill Paxton više služi kao šala sa vojničkim stereotipima, ali ovde zapravo malo preseca ustaljeni ritam i odmara nas od sirove akcije koje ima u izobilju.

Daleko od toga da je ovo film bez mane. Završetak je pun logičkih rupa. Trik po kojem Cruise ponovo postaje smrtan je lenjo napisan kako bi se povećali ulozi u poslednjem pokušaju. Ni upotreba lokacija razorene Evrope nije dovedena do perfekcije, jer se kroz, recimo, rastureni Pariz samo preleti. Za utehu su ipak neki lepi i elemtarno poetični kadrovi francuskog opustelog sela. Možda najveću manu filma predstavlja nikad pravilno započeta ljubavna priča između Cagea i Rite, koja kao da je tu da povremeno preseče ritam akcije (jer u filmu tada junaci kažu nešto o sebi) i zato što publika to očekuje, bez ikakve iskrene namere da se razradi. Još jedan problem je naslov filma, koji je i generički i spoiler. Mišljenja sam da bi originalni All You Need Is Kill bio mnogo više cool, ali bi to verovatno uznemirilo klinčadiju i roditelje.

Doug Liman odaje utisak čoveka koji pažljivo bira svoje projekte. Uglavnom producent, on je izbegavao flopove i filmove koje ne može nekako naplatiti dalje. Možda je Bourne dojadio svima, ali Limanova odluka da na veliko platno prenese nekoliko decenija star TV film je bila i hrabra i ispravna. Mr. and Mrs. Smith se čini kao praznoglava zabava, ali u svoje doba se dosta pažnje posvećivalo svežem hollywoodskom celebrity paru u glavnim ulogama. Jumper mu je možda jedini promašaj, jer je film rađen sa idejom o franšizi, ali je pokupio katastrofalne kritike. Liman se iz toga izvukao sa Fair Game, napetim političkim trilerom starog kova. Liman se odlikuje preciznim stilom i veštinom kojom prikriva da nema najoriginalnije ideje. On je zapravo majstor pakovanja, što takođe nije za potcenjivanje.

Edge of Tomorrow je dobro zamišljen, složen i upakovan film. Nijednog trenutka nije dosadan, glavnog glumca stavlja na temeljnu probu sposobnosti i Cruise to polaže. Čak ni očite asocijacije na druge filmove nisu jeftine i nisu tu sebe radi. Najinteresantnija je činjenica da mnogi filmovi kopiraju estetiku igrica, ali da je Edge of Tomorrow verovatno prvi film koji se ozbiljnije pozabavi mehanikom igrica. “Live, Die, Repeat”, kaže slogan.