Gran Turismo

 kritika objavljena na XXZ

2023.

režija: Neill Blomkamp

scenario: Jason Hall, Zach Baylin

uloge: Archie Madekwe, David Harbour, Orlando Bloom, Takehiro Hira, Geri Halliwell Horner, Djimou Hounsou, Daniel Puig, Thomas Kretschmann, Maeve Courtier-Lilley

Šta se dogodilo s Neillom Blomkampom, autorom jednog od najimpresivnijih debitantskih dugometražnih filmova u novom milenijumu. U svakom slučaju, za nešto poput District 9 je, pored ideje, snalažljivosti i upornosti, potrebne imati još ili puno talenta ili puno sreće. Sa svakim sledećim filmom, Blomkamp je padao i u očima kritike i u očima publike, iako je Elysium bio makar brzometan i zabavan, uz to što je bio konfuzan, a Chappie je uglavnom ostao neshvaćen. Blomkamp je nakon toga uzeo pauzu i vratio se kratkim formama, a sledeću priliku s hororom Demonic je, tu se svi slažemo, prokockao.

S njegovim najnovijim filmom Gran Turismo stvari stoje nešto drugačije, ali je konačni rezultat nekako tipična za Blomkampa: koncept je jači od finalnog proizvoda i razumevanje koncepta je apsolutno kvintesencijalno za razumevanje filma. Opet, pred sobom imamo kros-žanrovsko gledalačko iskustvo koje u sebi spaja sportsku dramu o putu do uspeha, trkački film s ambicijama spektakla, istinitu priču čudniju od bilo koje izmišljene i – tek minimalno skrivenu reklamu za naslovni proizvod, odnosno pohvalu viziji jednog biznismena, uz tek minimalno propitivanje etike te njegove ideje.

Gran Turismo je, kako to važi u igračkim krugovima, najuverljivija simulacija vožnje trkačkih automobila, a serijal pod tim nazivom izlazi pod okriljem Sonyja i za njihovu konzolu Playstation. Ona ima svoje igrače, nije retkost ni na turnirima u e-sportovima ili, pojednostavljeno rečeno, igricama. Ne bi bio prvi slučaj čak ni ove godine, a kamo li uopšte, da jedna igrica dobije svoju filmsku „reklamu“, ali drugi filmovi tog tipa makar nisu imali ambicije da pričaju istinitu priču, odnosno nisu imali nešto takvo na raspolaganju. A ono sa čime su scenaristi Jason Hall i Zach Baylin radili, a Blomkamp na kraju to pakovao, iako se prilično „dosoljeno“, ipak je u osnovi istinito.

Naime, Sony je odlučio da testira hipotezu realističnosti igrica Gran Turismo, a evropski sportski ogranak Nissana mu je izašao u susret. Ideja je bila da posebno pozvani najbolji igrači prođu još jedan, poslednji krug virtuelnih kvalifikacija, e da bi dobili priliku da se obuče i iskušaju na pravom trkačkom autu. Pobednik te GT Akademije bi dobio priliku da vozi prave trke pod okriljem FIA-e, najpre s privremenom, pa onda i sa trajnom licencom ako pokaže stvarni takmičarski potencijal. Jasno, nije isto izleteti i „razbiti“ auto u igrici iz udobnosti vlastite sobe ili kokpita u nekoj igraonici i razbiti se u pravom autu sa svojom težinom od preko tone, svojom brzinom od preko 200 ili 300 km/h i pod dejstvom sila nekoliko puta jačim od Zemljine gravitacije.

Tu priču od igračkog šampiona koji nikad nije seo za pravi volan do pravog trkačkog šampiona prošao je Jann Mardenborough (Madekwe) iz Cardiffa. On je ponikao u radničkoj porodici, otac Steve (Hounsou) se trudio da ga „drži u stvarnosti“ (umesto, je li, u igricama), dok mu je majka Lesley (bivša članica pop-grupe Spice Girls Geri Halliwell Horner) pružala podršku, ali bez stvarnog razumevanja, a brata (Puig) ionako samo zanima zezanje. Ali Jann ima plan da od polu-profesionalnog igrača postane profesionalni trkač, pa grabi priliku koja mu se ukazala.

Nju su mu pružili marketingaš Danny Moore (Bloom) i bivši trkač, a sada mehaničar Jack Salter (Harbour), prvi koji je dobio ideju i drugi koji je na nju nevoljno pristao, a obojica pod pritiskom gubitka. I tu kreće Jannova priča od trnja do zvezda, s po nekoliko prepreka na putu, od rivala na „akademiji“, preko onih ne baš fer i poštenih asova i monstruma na stazi, pa do vlastite psihe.

Naravno, priča je šablon, ali ono što previđamo je to da se tu ne radi o samo o jednom, nego o više različitih šablona. „Preko trnja do zvezda“ je jedan od njih, trkačko rivalstvo je drugi, roditelji koji ne mogu ili ne znaju kako da pruže podršku treći, ali zbog svakog ponaosob i zbog svih njih zajedno zaboravljamo da je suština Gran Turisma to da služi kao reklama za naslovni serijal igrica, a donekle i kao apologija za igrice kao takve jer i one mogu biti inspirativne i nisu nužno gubljenje vremena. Zbog toga će manje dobronamerni kritičari filmu zameriti previše oslanjanja na klišee (a oni su prisutni zato što najčešće „drže vodu“), odveć plitku karakterizaciju likova (primera radi, Jannova porodica, devojka i redom svi rivali su stereotipi koje je teško zamisliti van filma), pa čak i naivno-“igrački“ dizajn, režiju i montažu trkačkih sekvenci.

Budimo iskreni, kontrast „stare škole“ i „nove škole“, te različitih klasa i funkcija prisutan je na svakom koraku (a čuje se i u muzici u kojoj se smenjuju Black Sabath, Enya, elektronizirani hip-hop i pseudo-epska orkestracija). Isto tako, trkačke scene nisu jednako uzbudljive kao u punokrvnim trkačkim filmovima, ali su zato grafički atraktivne kao u modernim igricama. Archie Madekwe se kao protagonista drži solidno dok ne mora da se suoči s Davidom Harbourom koji ga nadglumljuje čak i u potpuno suludo napisanim scenama, a akcenat Orlanda Blooma deluje kao da je izmišljen samo za ovaj film.

Ali u svemu tome mi zapravo zaboravljamo da je ovo jedna reklama razvučena na dugometražni film, i kao takva najsličnija originalnom Taxiju (s kojim deli i dilemu virtuelne naspram prave vožnje). Istina, nedostaje produbljivanja etičke komponente da se nekog neiskusnog, s minimumom treninga stavi u kokpit pravog automobila u sportu koji može biti ekstremno opasan po zdravlje i po život, a u jednom trenutku film čak uspeva da zabasa u veoma upitne vode.

Ali scenaristi i Blomkamp su makar konstatovali činjenicu da s intelektualizacijom pristupa često ide i sekuritatizacija, da moderni automobili možda jesu bezbedni, ali su bez duše i ne nagone na avanturu, a da se to sve preselilo i u sport, pa je sportski duh opstao tek u virtuelnim sportovima. Sad, koliko je to kome dobro, a koliko kome loše, prosudite sami, ali svakako nemojte ovako nešto probavati kod kuće i na ulici.

Ready Player One

kritika originalno objavljena na Monitoru

2018.

režija: Steven Spielberg

scenario: Zak Penn, Ernest Cline (prema romanu Ernesta Clinea)

uloge: Tye Sheridan, Olivia Cooke, Ben Mendelsohn, Lena Waithe, T.J. Miller, Simon Pegg, Mark Rylance, Philip Zhao, Win Morisaki

Nemamo jednog Stevena Spielberga, nego barem dvojicu koji paralelno egzistiraju. Jedan je briljantni autor filmova za malu i nešto veću decu na kojima smo odrastali i on je odgovoran za Jaws, E.T, Indiana Jones serijal, Jurassic Park itd. Drugi je vešti autor ozbiljnih filmova za odraslu publiku često sa očitom političkom agendom kao što su Schindler’s List, Amistad, Saving Private Ryan, Munich... Međutim, jedno ne isključuje drugo, kao što se vidi iz Spielbergovog opusa s početka milenijuma gde su žanrovski filmovi bivali sve ozbiljniji po pitanju tema kojima su se bavili (premda je taj trend započeo već sa Close Encounters of the Third Kind), a filmovi smešteni u stvarni svet sve komičniji i igriviji sa nešto ozbiljnih pod-tonova. No dobro, neko više voli jedno, neko drugo, neko ne diskriminira, iako je Spielberg umeo tu i tamo da promaši i sa “ozbiljnim” i sa “neozbiljnim” filmovima, pa i sa onima između.

Fakat je, međutim, da Spielberg već dugo nije bio ni tako igriv ni tako autorefleksivan kao što je to sada sa mega-spektaklom Ready Player One koji je mrak kino-dvorane ugledao tek nekoliko meseci nakon političko-biografske “oscarovske” drame The Post. Ready Player One će svakako obeležiti 2018. godinu kao jedan od većih “crowd-pleasera” i kao možda poslednji smisleni film pod-žanra na umoru – “young adult” distopije.

Godina je 2045, a Columbus, Ohio je najbrže rastući grad na svetu, što i nije nužno pohvalno jer svet više nije naročito ugodno mesto, a Columbus raste u vidu favela gde se prikolice slažu jedna na drugu u visinu. Kako nam narator Wade (Sheridan) kaže, ljudi su jednostavno prestali pokušavati da reše probleme i počeli da ih nekako preživljavaju i zaobilaze. Međutim, jedna grana industrije je izuzetno profitabilna: virtuelna realnost, a kompanija koja je vlasnik najpopularnije igre Oasis (“u koju ljudi dolaze zato što tu mogu raditi šta god žele, a ostaju zato što mogu biti šta god žele”) je najveća na svetu. Vlasnik kompanije, vizionar i kreator Oasisa Jim Halliday (Rylance) je već nekoliko godina pokojni, ali je testamentom ostavio “uskršnje jaje” i tri ključa do njega i ko to nađe postaće novi vlasnik Oasisa i najbogatiji čovek na svetu.

Dok dronovi raznose pice i igračku opremu u svetu sastavljenom uglavnom iz skršenih stvari iz našeg sveta, ljudi manično igraju Oasis, u njemu sklapaju poslove, zarađuju i troše virtuelni novac, a svet okolo se ruši. Pobeda u izazovu bi najviše odgovarala korporaciji IOI (Interactive Online Industries) koja u to ulaže i sredstva i opremu i ljudstvo da i faktički preuzme igru i njome vlada kao nekakvim Matrixom. Kompaniju inače vodi Nolan Sorrento (Mendelsohn), što je jedno od boljih i realističnijih imena za negativca u recentnoj istoriji.

U Oasisu Wade je Parzival, jedan od lovaca-samotnjaka u potrazi za tragovima, poznavalac trivije o Hallidayu i redovni učesnik prve trke koja navodno vodi do prvog ključa. Njegov avatar je spretni emo-klinac. Njegov najbolji prijatelj u tom svetu je “monstrum nežnog srca” Aech (Waithe) kojeg u stvarnom svetu ne poznaje. Stvari se, međutim, menjaju kada Wade/Parzival upozna Art3mis/Samanthu (Cooke), kada slučajno ili kombinacijom znanja i lukavstva pronađe prvi ključ, postane “celebrity” u Oasisu i nađe se na meti Sorrenta i IOI-a.

Priča nadalje simulira ne samo tok, već i celokupnu mehaniku video-igrica u kojima je grupa “kad se male ruke slože” pozitivaca na stalnom udaru mašinerije negativaca, između Wadea i Samanthe se razvija ljubavna priča, a lagano patetični kraj je razvučen više nego što je to potrebno. Gluma je na visini zadatka, a glavni posao je napravljen sa samom podelom. Tye Sheridan (Mud, Joe, X-Men: Apocalypse) i Olivia Cooke (Me and Earl and the Dying Girl) svakako se nalaze među vodećim glumcima svoje generacije, Ben Mendelsohn je odličan izbor za ljigavog, korporativnog negativca, Mark Rylance kao još jedno Spielbergovo otkriće (Bridge of Spies) sjajno pogađa autistično-geekovsku notu koja krasi Hallidaya, a Simon Pegg ima vrlo dobru epizodu kao sarkastični kustos Hallidayevog virtuelnog muzeja.

Međutim, ono po čemu ćemo pamtiti Ready Player One nije usko povezano za filmsku umetnost. Da, film izgleda odlično sa svojom animacijom, i to u 3D (što je iz mojih skeptičnih usta prilična pohvala), šaren je, dinamičan i akcija retko prestaje. Ali ono po čemu će se film pamtiti su obilje referenci na pop-kulturu od kasnih 70-ih do ranih 90-ih kada je kultura video-igara doživela najveći uspon. U knjizi ih ima još i više, a film bi trebalo pogledati i po nekoliko puta da bi se sve pohvatale. Navešću samo neke: King Kong, Star Wars, Star Trek, Robocop, Zemeckisova (Rubikova) kocka, DeLorean iz Back to The Future, Interceptor iz Mad Max, Fallout, Alien, pop i rock hitovi 80-ih od Tears for Fears preko Van Halena do Twisted Sister, a ceo jedan izazov je smešten unutar Kubrickovog filma The Shining. Čak je i ultimativni “quest” referenca na “uskršnje jaje” kao pojam iz “gamerske” istorije.

Većina tih referenci se pojavljuje tek na blic i sasvim su na mestu u jednom izmišljenom svetu gde sve može, a jedna od znakovitijih je i Jurassic Park. Spielberg, dakle, ne odaje počast svojim prijateljima, nego citira i samog sebe. To se već može protumačiti kao autorefleksija: jasno je da on sebe i svoju generaciju filmaša vidi kao vizionare ne mnogo različite od Hallidaya, pa se, kao i Halliday, pita nije li i on svojim kultnim delima doprineo uspostavi nekog virtuelnog sveta koji menja realni. Pametniji ćemo postati kada, kao filmski likovi, zaključimo da se ta dva sveta dopunjuju i da su nužni jedan drugom.

Warcraft

2016.

režija: Duncan Jones

scenario: Duncan Jones, Charles Leavitt

uloge: Travis Fimmel, Paula Patton, Ben Foster, Dominic Cooper, Toby Kebbell, Ben Schnetzer, Robert Kazinsky, Clancy Brown, Daniel Wu, Ruth Negga, Anna Galvin

Eh, to franšizno poslovanje... Prilično sam siguran da ubija svaku kreativnost u Hollywoodu, čak i samu njegovu suštinu. Ostali smo samo na skupim mega-produkcijama koje u startu zahtevaju fan-bazu. Jer ko je lud da uloži 100-200 miliona dolara u nešto što mu se možda neće isplatiti. Van sezone nagrada, retki su hollywoodski filmovi “niske A” produkcije sa budžetima ispod 50 miliona koji su nekad bili osnova svega, sve one drame, komedije, trileri, krimići, romanse... Iz današnje perspektive, u najboljem slučaju prosečnom Avataru se možemo samo diviti, a njegovom autoru Jamesu Cameronu i pored reciklaže svega i svačega stisnuti ruku za hrabrost da ubedi producente i snimi nešto što nije adaptacija stripa, “young adult” knjige ili jebene kompjuterske igrice.

Dobro, franšizno poslovanje u filmu nije novina i sa nama je najkasnije od prvog Star Wars filma, možda čak i ranije, od prve adaptacije recentnog best-sellera. I takav pristup je uveliko doprineo razvoju “gaming” industrije, pošto adaptacija filma u igricu nije bila nepoznata i nelogična ideja, čak suprotno. Međutim, dok se nekad sasvim logično išlo od starijeg medija ka novijem, a u priču za gledanje se ubacivali elementi interakcije, sada sve ide u oba pravca. Ne bi bilo nelogično i neočekivano da se igrica pretvori u film (odnosno, da se iz interaktivnog sadržaja izvuče priča tipa “a hero’s journey”), pa onda, što da ne, i u strip ili roman. Jer tržište treba napasti i držati sa svih strana, a fanovima po skupe pare uvaliti što više šarenila, pizdarija i materijala za kolekciju.

Sad, ako mene pitate, filmske adaptacije kompjuterskih igrica su trash od početka do kraja. Još nekako da svarim i prerade nekih pucačina, avantura ili RPG-ova gde makar imamo osnovu u vidu likova, pa je priču moguće nekako ispeljati od početka do kraja, ma kako tipska, osnovna i “cheesy” ona bila, ali sa strategijama u kojima su likovi manje bitni od broja jedinica, ekonomije ili taktičkog upravljanja od strane igrača sam već u problemu. Nekako sam se pomirio sa smećavim Resident Evil serijalom koji se (hvala bogu) bliži svom kraju, ali ne želim ni da zamislim svet u kojem bi Football Manager, Civilization ili Heroes of Might and Magic bili prerađeni u filmove. Prilično sam siguran da to ne bih podneo.

Pre MMORPG ere kojoj je World of Warcraft jedan od kamena-temeljaca, Warcraft je pre svega bio strategija, doduše sa nešto profiliranijim likovima i nekakvom generalnom pričom u pozadini. Da li je to bilo moguće složiti u film? Verovatno. Da li bi s nekim drugim pristupom konačni proizvod u čisto filmskom smislu bio bolji ili makar zabavniji od dvočasovnog zevanja kakav je ovaj Warcraft “the movie”? Sasvim moguće. Jer osim servisiranja najzagriženijih fanova igrice, film ne postiže ništa drugo, a na čisto filmskom planu pada dupetom o zemlju.

Problem je u kompletnom pristupu, a naročito u scenariju. Duncan Jones, inače filmaš sa talentom i verziran glede SF filmova sa skromnijim budžetima (Moon), pa čak i sa “gamerskom” logikom (Source Code), ovde nije nastupio kao filmaš nego kao fan i tako spičkao silna sredstva na totalnu glupost. Da je imao petlje kao Uwe Boll, Warcraft bi bio nenamerno smešan, ali makar iskren trash. Da je pristupio direktnije, Warcraft bi bio samo još jedna ništa posebno adaptacija u kojoj je jasno ko je dobar, a ko zao, ali makar gledljiva. Jones je umesto toga nanovo napisao scenario, išao na slojevitost i pokušao da dostigne epičnost Lord of the Rings serijala i da zadovolji i pasionirane igrače i generalnu publiku koja se sa igricom nije susrela. Bezuspešno.

Konačan rezultat je priča o prvom susretu ljudske i orkovske rase (kao da ne znamo ko su i šta su orci, kao da je to izmišljeno posebno za Warcraft) nastanjena kartonskim likovima na obe strane. Dakle, dobri kralj, hrabri vitez, veliki mag, mag-šegrt, zli čarobnjak, hrabri poglavica sa ženom i detetom, jedna misteriozna žena mešane rase, crna magija, epske bitke, grifoni, vukovi, mačevi, buzdovani, intriga, izdaja, žrtvovanje, borba na život i smrt... Dakle, tipski, preambiciozno, pretenciozno, konfuzno, glasno i nejasno.

Ako su glavna stvar bili efekti, ni tu se Warcraft nije iskazao. Sve vrvi od naivnog, “flashy” CGI-ja koji je možda namerno takav jer pokušava da prenese atmosferu i ugođaj igrice. U konačnici, Warcraft deluje kao polu-animirani film sastavljen od uvodnih kadrova i isečaka između misija u kampanji igrice u trajanju od dva sata. U tom smislu su orci čak zanimljiviji od ljudi, jer se na njima vidi makar nekakav rad, a “motion capture” tehnologija kojom su rešeni njihovi pokreti deluje dovoljno glatko, pa tako i glumci u tim ulogama nemaju puno posla, ali barem nisu sramotno loši. U ljudskom taboru stvari stoje neuporedivo gore, jednodimenzionalnost likova upadljivo dolazi do izražaja, a glumci svoje zadatke obavljaju na auto-pilotu i gore od toga, bezidejno izgovarajući rečenice bez ikakve strasti ili povezanosti s likovima.

Naravno da film Warcraft ne valja i da ga je kritika dočekala na nož jer bi sve osim toga smrdelo na naručeno pisanje. Međutim, to ga nije sprečilo da učetvorostruči budžet, pa nam se sprema nastavak ili čak serijal koji su Jones i njegovi producenti žicali. Kalkulacije sa fanovima i fan-bazama mogu ići samo toliko daleko, a opasna inflacija preskupih blockbustera će verovatno rezultirati padom studijskog sistema na ovaj ili na onaj način. Dotle je na snazi ona mangupska: “dok je ovaca, biće i džempera od čiste runske vune”, a pitanje je samo dokle će fanovi trpeti da ih se smatra ovcama za šišanje i dokle će konzumirati sranja koja im vređaju inteligenciju i istovremeno titraju jajca time što im na kapaljku serviraju prizore iz njima dragih imaginarnih svetova.

PS: Kao napomenu pred moguće razapinjanje, samo ću reći da sam Warcraft igrao kratko, negde oko drugog nastavka, da me je Starcraft držao malo duže, te da sam iz druge, Westwood bande što se RTS-ova tiče. Generalno sam igrao igrice dok nisam prešao na Linux, Civilization i Football Manager mi nedostaju, a Heroes III još uvek povremeno zaigram. To što mi je Warcraft kao film sranje, ne znači da nemam pojma o igricama. Znam šta pričam. OK?

Edge of Tomorrow

2014.

režija: Doug Liman

scenario: Christopher McQuarry, Jez Butterworth, John-Henry Butterworth (po romanu All You Need Is Kill Hiroshija Sakurazake)

uloge: Tom Cruise, Emily Blunt, Brendan Gleeson, Bill Paxton, Noah Taylor

Sami mi recite koliko vam nešto ovako privlačno zvuči: vojnici u glomaznim i škripavim robotskim odelima koji se bore protiv vanzemaljaca sa pipcima, a sve to snimljeno po motivima japanskog pulp romana koji je prvo pretvoren u mangu i sve liči na kompjutersku igricu sumnjivog kvaliteta. Pa još ubacite i vremensku petlju u celu priču. Pa lokacijske asocijacije na oba svetska rata (Verdun, Normandija). Pa asocijacije na razne neke filmove, od Groundhog Day, preko Starship Troopers do Matrixa. Pa na sve to dodajte i Toma Cruisea koji nije garant ničega osim komercijalnosti, uloge koje se dobro plaćaju ne odbija, on sam može biti i sjajan i očajan, a filmovi isto tako.

Da, jasno mi je, Hollywood je sranje, tamo jedna originalna ideja nije zalutala decenijama, bla bla bla, sve na tu foru. Zapravo mislim da je takvo gledanje pojednostavljeno, jer Hollywood izbacuje dosta dobrih ili makar zabavnih filmova godišnje, ali recimo da sam pre Oscar sezone malo skeptičan prema Hollywoodu, znajući njihov poslovni model. Međutim, Edge of Tomorrow mi je dokazao da sam samo čovek koji itekako može biti iznenađen. Film je više nego dobar, zanimljiv je, elementarno inteligentan, zapetljan i potpuno neprilagođen dečurliji.

Voleli ga mi ili ne, Tom Cruise je glumac koji zaslužuje poštovanje. Kao zvezda “traje” već 30-ak godina, ne posustaje i ne pokazuje znake umora. U sjajnoj je kondiciji, i fizičkoj i glumačkoj, većinu svojih “stuntova” izvodi sam, bez dublera. Ima širok raspon uloga, ne plaši se akcije, spektakla i drame. Čak ni auto-ironije, svestan je koliko iritantna može biti njegova medijska persona i to pokušava unovčiti, što je za poštovanje. Ako bi se njegovu karijeru dalo sumirati u jednom pojmu, on je klasična hollywoodska zvezda starog kova, pre svega glumac, ali svestran i hrabar tip koji bi svašta probao. Da se ne foliramo, nema tu nekog detaljnog studiranja uloge, bilo kroz intelektualizaciju, bilo kroz “method”, on svoje likove hvata za uši, onako kako misli da treba, pa neka bude šta bude. A to ume da bude sjajno, kao što je to slučaj u filmovima Jerry Maguirre, Interview With a Vampire i A Few Good Men.

 

Edge of Tomorrow spada u tu grupu. Cruise je major Cage, ljigavi spin-doktor koji od početka vanzemaljske invazije radi za američku vojsku kao PR za regrutovanje. Rat ne traje dugo, ali je iscrpljujući i puno ljudi je poginulo, uprkos naprednoj tehnologiji, robotskim odelima i globalnoj alijansi. Kroz već standardnu formu isečaka iz vesti saznajemo da je centar Evrope (Nemačka, je li) uporište vanzemaljaca, ali da su ljudi dobili možda presudnu bitku kod Verduna i to zaslugom Rite Vrataski (Blunt), kojoj su skovani nadimci The Angel of Verdun i Full Metal Bitch. Ideja je da se pređe u kontra-ofanzivu, iskrcavanjem na francusku obalu. Svaka čast za uspomenu na veterane oba svetska rata, ali geografija i logika tu ne štimaju.

Bilo kako bilo, Cage je na putu da se sastane sa generalom Brighamom (Gleeson), poprilično nefleksibilnom oficirskom bukvom koja želi propagandni snimak sa prve linije. Cage, kukavica i ljigavac, to odbija, a general se sveti tako što sreže do redova i pošalje na formacijsko mesto “topovsko meso” pod komandom narednika Farella (Paxton). Iako nikad nije nosio robotsko odelo niti pucao iz modernog oružja, Cage nekako poživi dovljno dugo da pukom srećom ubije jedno naprednije vanzemaljsko stvorenje, ali ipak pogine.

Međutim, sutradan se budi u istom regrutnom centru kao i prethodni dan i tako dan za danom, kao re-load u kompjuterskoj igrici. Posle prvih nekoliko pokušaja, shvata da mu jedino Rita može pomoći da shvati šta se dešava, pošto izgleda da je i ona imala iskustva sa vremenskom petljom. Njih dvoje, potpomognuti samo naučnikom (Taylor) moraju dobiti rat protiv protivnika koji, čini se, ima pogled u budućnost.

 

Moram da kažem da ovako uspostavljen format, iako izveden i tematski i stilski iz drugih filmova, omogućava nešto što je danas retkost u Hollywoodu: kompletan, spektakularan film sa samo četvoro ili petoro likova koji su za priču bitni. Jasan i štedljiv scenario omogućava i to da se film spakuje u ispod dva sata, što je za novodobne spektakle retkost (multipleksi imaju idiotsku praksu da duži film naplate više, pa se takvi obilato snimaju). Jedina prava zamka tog koncepta je repetitivnost (vrlo bukvalno shvaćena), ali Liman i društvo to rešavaju brzom montažom i obiljem crnog humora. U ovakvom pomalo “screwball” settingu zanimljivo je gledati kako Cage napreduje i kao vojnik i kao čovek, dok sve oko njega ostaje isto, čak ga Rita iz dana u dan ne poznaje, iako su isti dan nekoliko stotina puta proveli zajedno. CGI efekti su uglavnom pristojni, ali malo suviše podražavaju estetiku igrica.

Šta drugo reći nego da je Tom Cruise fantastičan. Nije u pitanju samo fizička gluma, njegova ionako jača strana, nego postepena izgradnja i promena lika. Emily Blunt je interesantna i elegantna u svojoj ulozi, ona yoga poza na početku svakog dana joj sjajno stoji, iako je njen lik ratnice koja skriva srce i ljudskost klasičan kliše. Brendan Gleeson praktično ima dve scene i u obe je fenomenalan, što se od njega očekuje. Što je posebno važno, pruža sjajnu podršku Cruiseu da zablista. Bill Paxton više služi kao šala sa vojničkim stereotipima, ali ovde zapravo malo preseca ustaljeni ritam i odmara nas od sirove akcije koje ima u izobilju.

Daleko od toga da je ovo film bez mane. Završetak je pun logičkih rupa. Trik po kojem Cruise ponovo postaje smrtan je lenjo napisan kako bi se povećali ulozi u poslednjem pokušaju. Ni upotreba lokacija razorene Evrope nije dovedena do perfekcije, jer se kroz, recimo, rastureni Pariz samo preleti. Za utehu su ipak neki lepi i elemtarno poetični kadrovi francuskog opustelog sela. Možda najveću manu filma predstavlja nikad pravilno započeta ljubavna priča između Cagea i Rite, koja kao da je tu da povremeno preseče ritam akcije (jer u filmu tada junaci kažu nešto o sebi) i zato što publika to očekuje, bez ikakve iskrene namere da se razradi. Još jedan problem je naslov filma, koji je i generički i spoiler. Mišljenja sam da bi originalni All You Need Is Kill bio mnogo više cool, ali bi to verovatno uznemirilo klinčadiju i roditelje.

Doug Liman odaje utisak čoveka koji pažljivo bira svoje projekte. Uglavnom producent, on je izbegavao flopove i filmove koje ne može nekako naplatiti dalje. Možda je Bourne dojadio svima, ali Limanova odluka da na veliko platno prenese nekoliko decenija star TV film je bila i hrabra i ispravna. Mr. and Mrs. Smith se čini kao praznoglava zabava, ali u svoje doba se dosta pažnje posvećivalo svežem hollywoodskom celebrity paru u glavnim ulogama. Jumper mu je možda jedini promašaj, jer je film rađen sa idejom o franšizi, ali je pokupio katastrofalne kritike. Liman se iz toga izvukao sa Fair Game, napetim političkim trilerom starog kova. Liman se odlikuje preciznim stilom i veštinom kojom prikriva da nema najoriginalnije ideje. On je zapravo majstor pakovanja, što takođe nije za potcenjivanje.

Edge of Tomorrow je dobro zamišljen, složen i upakovan film. Nijednog trenutka nije dosadan, glavnog glumca stavlja na temeljnu probu sposobnosti i Cruise to polaže. Čak ni očite asocijacije na druge filmove nisu jeftine i nisu tu sebe radi. Najinteresantnija je činjenica da mnogi filmovi kopiraju estetiku igrica, ali da je Edge of Tomorrow verovatno prvi film koji se ozbiljnije pozabavi mehanikom igrica. “Live, Die, Repeat”, kaže slogan.