Superman

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Čini se da je „fandom“ koncept koji drži filmsku industriju ne samo iznad vode, nego i u veoma profitabilnim sferama, ali će joj, pre ili kasnije, doći glave. Za sada se čini da još uvek ima više ljudi koji na taj „voz“ uskaču od onih koji s njega iskaču. Opet, demografski trendovi u razvijenom svetu (onom koji ima taj luksuz da gleda filmove) su negativni, a starija publika je sklonija „kopčanju“ da je izlazak iz „fandoma“ i masovne konzumacije moguć.

Veliku grešku čine i najveći „dileri“ fanovskog sadržaja u mediju filma, DC i Warner s jedne, te Marvel i ostale velike produkcijske kuće s druge strane. Greška je u tome da jedni pokušavaju da privabe fanove drugih u svoj tabor, dok su izvorne, stripovske koncepcije junaka, a s njima i marketinške strategije autora i izdavača originalnih stripova sasvim drugačije. DC je uvek „pucao“ na decu, njihovu naivnost i spremnost da prihvate zadatost junaka većih od života. Marvel je, pak, svoje likove uglavnom „valjao“ tinejdžerima, apelujući na njihove osećaje neshvaćenosti. Izuzetnost, čak superiornost tih junaka im je zajednička, ali razlike u prezentaciji su ipak fundamentalne.

Naravno, dešava se da fanovi „igraju“ za oba tabora, pa čak i da samoinicijativno pređu iz jednog u drugi. Desi se i da filmadžije promene „tim“ za koji igraju. To je, recimo, bio slučaj s Džejmsom Ganom koji je stvorio Guardians of the Galaxy kao komični otklon od „marvelovske“ ozbiljnosti, pa mu je povereno da „vadi kestenje iz vatre“ sa Suicide Squad nakon što se Dejvid Ajer preigrao s prvim filmom. Ganov je dobio i prefiks „The“, koji možemo prevesti kako „onaj pravi“ ili „jedan i jedini“ i reklo bi se da je uspeo da održi i stripovsku kuću i filmski studio u superherojskoj trci za profitom. Za nagradu je dobio posao na krunskom dragulju franšize – Supermenu, i to kao „šouraner“ celog serijalizovanog sadržaja.

Zapravo, DC-Warner ekipi se prethodna „kocka“ s integracijom (skoro) svih junaka pod jedan krov u skladu s vizijom Zeka Snajdera nije isplatila, pa su krenuli da odvajaju. Dva filma o Džokeru su predstavljala izlet u to kako mali Perica (odnosno Tod Filips) vidi art-film, dok je Met Rivs Betmena vratio izvornim, detektivskim, čak „noarovskim“ korenima. Na red je došao i „re-but“ Supermena.

Naslovljen jednostavno Superman, Ganov film naleteo je na topao prijem i pohvale od strane većine filmske kritike. Hvaljene su reference na original i čak „povratak korenima“, premda, očigledno, nema tu ni traga od zvezdane moći koju je imao Kristofer Riv, da ne pominjemo Džina Hekmana kod Ričarda Donera. Hvaljena je i razboritost i zapravo originalnost u pristupu da ne dobijemo još jednu „priču o poreklu“ koju ionako svi već znamo. Međutim, Gan je, radeći upravo suprotno, pa se onda vraćajući da nam „činjenice“ koje znamo servira „na parče“ tokom filma, gledaoce ubacio u blender konfuzije i dezorijentacije. Zamislite da se negde na polovini treće sezone uključujete u seriju koju do tada niste pratili.

U trenutku kada film počinje, Supermen ne samo da je Klark Kent (Dejvid Korensvet), novinar lista Dejli Planet, već je u „tajnoj“ vezi s koleginicom Lois Lejn (Rejčel Brosnahan) i, uz to, globalni je „selebriti“. Njegovo herojstvo je nadaleko čuveno: zaustavio je invaziju Boravije (čijeg diktatora igra Zlatko Burić, sada i zvanično novi Šerbedžija po pitanju igranja ruskih negativaca u Holivudu) na susedni Džarhanpur.

Ali, Supermen je doživeo i svoj prvi poraz u tuči od Hamera, a Leks Lutor (Nikolas Holt) mu je namestio igru s Imigracionim, jer je kao neko s Kriptona u Ameriku ušao možda ilegalno. On će preko svojih pomagača Ultramena i Inženjerke (Marija Gabrijela de Farija) nastaviti s pokušajima da mu smrsi konce, dok Džastis Geng predvođen Grin Lanternom (Nejt Filon), a sa Mister Terifikom (Edi Gategi) i Hokgerl (Izabela Mersed) nema petlje da ga zaštiti. Uz to, na putu je da otkrije da poruka njegovih pravih roditelja nije bila baš tako mila i dobrohotna kakvom se činila. Ali, možda je još i veći problem od toga što mu je rođaka ostavila svog super-psa na čuvanje, a pas baš i ne zna da se ponaša.

Kada Boravija opet krene u invaziju, a Lutor uspe da zatvori Supermena u „džepni univerzum“ i pritom zaduži Metamorfa (Entoni Kerigen) da ga čuva, naš super-junak će opet morati da spasava svet. Opasnost preti i samom Metropolisu, a ključ spasenja se možda krije i u novinskoj redakciji i komunikaciji koju foto-reporter Džimi (Skajler Gizondo) ima sa Lutorovom devojkom Iv (Sara Sampajo) koja nije ni izbliza tupava kakvom se predstavlja.

Dobra stvar s novim filmskim čitanjem stripa Superman je to da, za razliku od mnogih recentnih blokbastera, traje tek nešto preko dva sata, a ne dva i po ili tri. Loše je, međutim, skoro sve ostalo: zaplet je konfuzan, a akcija puca od CGI-ja i pretumbacija kamere po skoro svakoj osi u inflatornim i prolongiranim scenama borbe. Ako imate tu nesreću da film gledate na 3D projekciji, slobodno možete da računate da će vas boleti oči, glava i mozak.

Pritom, Džejms Gan kao da ne može na pogodi jedan odgovarajući ton i drži ga, pa se, kao, vadi na duhovitost, satiru, migove, omaže i šale koje kao da ima već spremne da ih jednokratno „detonira“. Nemojmo zaboraviti da je za čitanje stripa kao što je Superman, koji je ipak namenjen iskrenoj publici, potpuna jedna određena doza ozbiljnosti. Ona ne mora biti velika, ali zato mora biti konstantno prisutna. Ironisanje tu ne pomaže, već pre odmaže.

Dobro, reći će fanovi, ovaj novi Supermen nije o stripovima i super-herojštini, već je o svetu u kojem mi obitavamo. Svoj će stav pravdati time da je Gan i sam iznova i iznova izjavljivao da svojim filmom „gađa“ MAGA pokret i naročito Donalda Trampa i Elona Maska. Ipak, Leks Lutor je skoro savršen hibrid njih dvojice: orijentisan je na tehnologiju i zaradu kao Mask, a patološki mrzi vanzemaljce, odnosno tuđince, to jest strance, kao Tramp. Takođe, Ganov Superman je i oštra kritika američkog intervencionizma.

...Osim što na kraju nije. A ni to s Maskom i Trampom nije ni izbliza toliko novo, sveže i neviđeno jer njih dvojica su toliko sveprisutni u medijima da su lake mete. Pritom kao da su oklopljeni i prilično imuni na sitnu pljuvačinu sa sigurne distance što Holivuda protiv kojeg mogu pokrenuti novi kulturni rat, što svojih ne-fanova kojima zapravo ne mogu da im naude, pa im ostaje ventiliranje frustracija.

Uostalom, je li moguće da je upravo Džejms Gan prvi koji se toga setio?! Naravno da nije, nagledali smo se filmova i filmova koji metaforički prozivaju MAGArce još od prvog Trampovog mandata. A u svom političkom popovanju i pokušaju da od junaka stvori mučenog, narodskog naivca, autor je čak i nepravedan prema Supermenu i lišava ga njegovog najvećeg aduta: njegove urođene izuzetnosti i superiornosti. (Svi smo gledali Kill Bill, ne treba Bilovu i Tarantinovu teoriju posebno ponavljati.)

U redu, ima tu nešto hemije između Korensveta i Brosnahan, ali njihova interakcija se praktično svodi na jednu scenu, i to rascepkanu i kompletno u flešbaku. Nejt Filon ima solidan komičarski tajming, Gategi je skoro pa otkrovenje filma jer njegov Mister Terifik ima nekog posla, a Nikolas Holt po običaju briljira u ulogama ludaka i psihopata, tu negde na nivou s ulogama prepredenih ljigavaca. Burić takođe ima svoj šou u par scena, posebno kada se dere na maternjem jeziku i akcentu. Nije loša ni deglamurizacija Supermenovih „zemaljskih“ roditelja koji deluju uverljivo kao farmeri, kao ni auditivno omažiranje Džona Vilijamsa i njegove ikoničke muzičke teme iz originala.

Ali to su sve komadići prašine na vetru i ostrvca u moru konstantnog cimanja, što ovaj novi Superman jeste pre svega. Ko je fan, taj je do sada već „čekirao“ stvar, ma šta kritičari o njoj pisali. Ko nije, nakon ovog filma neće postati.

Avatar: The Way of Water

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Legenda kaže da se Arthur Clarke naljutio na Stanleyja Kubricka povodom tretmana svog literarnog predloška u filmu 2001: Odiseja u svemiru. Točka prijepora bila je ni manje ni više nego uputa za upotrebu zahoda u bestežinskom stanju kojem je Clarke posvetio dosta vremena i teksta, a u filmu je ono prikazano tek na sekundu-dvije. Bila istinita ili ne, ova legenda može ponajprije poslužiti kao poučak o razlikama između medija književnosti i filma koji se služe svaki svojim izražajnim sredstvima koja često nisu kompatibilna. U smislu filma Avatar i serijala filmova o imaginarnom satelitu Pandori koji se još uvijek snima, a naročito u smislu drugog filma serijala podnaslovljenog Put vode, James Cameron tih problema nema i neće imati. Na tom projektu, on je sve: i idejni tvorac, i glavni scenarist (Rick Jaffa i Amanda Silver su mu podređeni koscenaristi, a uz njih su još i Josh Friedman i Shane Salerno radili na razvoju priče), i redatelj i glavni producent filma, pa sve kreativne odluke može donijeti sam i za njih sam snositi posljedice. Konačni rezultat filma Avatar: Put vode kritičar londonskog Guardiana, Peter Bradshaw, ocijenio je kao „'screensaver' u trajanju od tri sata”, što se može smatrati malicioznim komentarom. Uvaženi stariji britanski kolega je, međutim, u pravu, ali samo do pola: iz Puta vode koji doista traje preko tri sata ipak bi se mogao izvući film od sat i pol, dok ostatak otpada na elaborirane prizore iz Cameronove mašte vođene starim i poznatim opsesijama.

Tri opsesije kojima se James Cameron bavi kroz cijelu svoju stvaralačku karijeru su voda, poetika granice i tehniciranje u smjeru pomicanja granica u upotrebi tehnologije i postavljanja novih rekorda. Cameron je, podsjetimo se, debitirao s nastavkom filma Piranha 1981., a u vodu se vraćao sa znanstveno-fantastičnim spektaklom Bezdan (1989.) i povijesnim spektaklom Titanic (1998.), te s nekolicinom dokumentaraca od kojih su najzapaženija dva u kino-formatu, Duhovi bezdana (2003.) i Izvanzemaljci dubina (2005.). Što se tiče poetike granice, u smislu one koja odvaja poznati, civilizirani svijet od nepoznatog, divljeg, većina Cameronovih filmova tematiziraju ovu tematiku. U nastavku Osmog putnika, filmu Aliens (1986.), ta je granica smještena negdje u svemiru, u filmu Bezdan, pak, na dno oceana, a može se iščitati i kao vremenska (u oba Cameronova Terminator filma), kao ono što odvaja stvarni svijet od virtualnog u scenariju za Čudne dane (1995.) redateljice Kathryn Bigelow, pa čak i kao sastavni dio braka u akcijskoj komediji Istinite laži (1995). Granica je itekako bila prisutna i u tkivu originalnog Avatara, čak je Cameron i započeo priču iz iste perspektive pionira, odnosno kolonizatora kao i u prethodnim filmovima, e da bi ju promijenio negdje do polovice filma u romantičarsku i anti-kolonijalnu po receptu Kevina Costnera i njegova romantičarskog vesterna Pleše s vukovima. Doduše, Cameron je i ranije pokazivao respekt, pa i fascinaciju za taj nepoznati, divlji svijet koji on vidi kao prirodan, što se može osjetiti i u Aliens i u Bezdanu, ali njegova perspektiva je ostajala vezana za ljudske entitete, odnosno za pionire i koloniste. Isto se može reći i za Avatar s kojim je otišao korak dalje u smjeru fascinacije, egzotizacije, pa čak i fetišizacije tog novog, divljeg, izmišljenog svijeta koji je protagonist prihvatio i prigrlio kao svoj. Stoga je Avatar na narativnom nivou postao epitom tog površnog, neoprimitivnog antikolonijalizma koji u svojoj srži izvire upravo iz kolonijalnog pogleda na svijet, gdje su samo negativne predrasude, stereotipi, rasizam i specizam zamijenjeni onim pozitivnima.

Radnja novog Avatara počinje petnaestak godina po svršetku prvog dijela, u kojem je protagonist Jake Sully (utjelovio ga je Sam Worthington) prešao put od marinca u invalidskim kolicima, preko istraživača do „bijelog spasitelja” potlačenih, vođe pobune i poglavičina zeta. On, u svom avatarskom obliku, i pripadnica šumskog klana domicilne vrste Na'vi, Neytiri (Zoe Saldana), sada imaju troje djece, sinove Neteyama (Jamie Flatters) i Lo'aka (Britain Dalton), te kćerkicu Tuk (Trinity Jo-Li Bliss), kao i usvojenu kćer Kiri (glas Sigourney Weaver), kćerku znanstvenice Grace Augustin koja je poginula na kraju prvog filma, prethodno ju rodivši u svom avatarskom obliku. S njima odrasta i humanoidni momčić Spider, sin glavnog negativca Milesa Quaritcha (Stephen Lang) koji je u potpunosti prihvatio na'vijevski način života, po cijenu toga da mora okolo hodati s vizirom. Međutim, ljudski osvajači predvođeni Quartichom i njegovim timom marinaca, poginulih pa „rekombiniranih” s avatarskim tijelima, pod komandom beskrupulozne generalice Ardmore (Edie Falco), sada se vraćaju s još većim ciljem - potpunom kolonizacijom planeta namjesto samo rudarenja resursa za potrebe na Zemlji. No prvi im je cilj uništenje pobunjenika, a posebno Sullyja i njegove obitelji. Potonji zbog toga moraju pobjeći i potražiti sklonište kod koralnog klana, poglavice Tonowarija (Cliff Curtis) i njegove supruge Ronal (Kate Winslet), i u novoj sredini ovladati novim vještinama. Naime, njihovi domaćini žive oko vode, u vodi, od vode i s vodom, nešto su drugačije fiziologije i imaju sustav vjerovanja koji ih razdvaja od drugih klanova. Ulogu protagonista nadalje preuzima Lo'ak, mlad i željan dokazivanja, koji isprva upada u sukobe s domaćinima, ali ubrzo ovladava novim vještinama. Svima su, pak, na tragu Quaritch i njegovi koji su uspjeli zarobiti Spidera i rekvirirati brod za lov na tulkune, pandoranske kitove s kojima su pripadnici koralnog Metakayina naroda povezani.

Istini za volju, i originalni Avatar u trajanju od 2 sata i 42 minute je bio relativno tanak na narativnom nivou, zasnovan na plošnim metaforama, analogijama i poveznicama namijenjenim najširoj i uglavnom mladoj publici, ali u još pola sata dužem i narativno još tanjem nastavku to postaje bolno očito. Njegova priča je još bazičnija, ispunjena ugrubo definiranim likovima i njihovim odnosima, još više oslonjena na opća mjesta i na još nespretnije pseudomudre dijaloge kojima se „nabija” poanta. Kada ne pokušavaju ispričati „plemensku partizansku” priču, Cameron i suradnici otvaraju brojne tanke podzaplete koji služe kao izgovor za ono što spomenuti kritičar Bradshaw naziva „screensaverom”, a što je zapravo možda čak malo bliže National Geographic podmorskim specijalima usmjerenim na pokazivanje različitih biljnih i životinjskih vrsta koji, doduše, u filmu dolaze iz jednog izmaštanog svijeta. Dijalozi, pričanje priče, razrada likova i njihovih odnosa uglavnom nikada nisu bila jača strana Cameronovog stvaralaštva (iako se i tu mogu naći poneki izuzeci), on je bio i ostao redatelj akcije i spektakla. U novom Avataru tako povremeno imamo takve scene i sekvence koje će nas razbuditi, ali ona glavna, na kraju, dolazi prekasno, predugo traje i bučna je, i u doslovnom i u metaforičkom smislu, pa će ionako umorne gledatelje još dodatno umoriti. Čak je i njen izrazito povišeni emocionalni registar u neku ruku šokantan i bučan, posebno uzevši u obzir da je on do tada uglavnom bivao zadržan u nižim tonovima.

„Ekspanzijom” originalnog filma se nije puno toga postiglo: glavni negativac je podignut na nešto viši nivo, novi protagonisti još se nisu uspjeli nametnuti u šumi svojih saveznika, stari su pogurani na „klupu za rezerve”, a ni bitni novouvedeni likovi ne dobivaju puno vremena i mjesta na ekranu, kao ni neku svoju pravu svrhu.

Tu onda dolazimo do tehniciranja i pomicanja granica, što je originalni Avatar bez svake sumnje učinio kao pionirski naslov nove, uvjerljivije i održivije 3D tehnologije i, donekle, „motion capture” i „performance capture” animacije, te vizualnih efekata. U tom smislu Put vode ne može se baš nazvati revolucijom nivoa svog prethodnika, već prije evolucijom istog pristupa. Cameron i njegov tim na novi nivo podižu određene aspekte animacije, prije svega u smislu fluidnijih i uvjerljivijih pokreta lica, te pokreta u vodi gdje je većina filma i snimljena (glumci su za svoje uloge morali naučiti ili unaprijediti svoje ronilačke vještine). Na taj i takav napredak u tehnologiji, pa u konačnici i na nastavak Avatara, čekali smo punih 13 godina, no Put vode svejedno više djeluje kao Cameronov visokotehnološki egotrip. Ako tu komponentu napretka oduzmemo u nastavcima, od kojih je sljedeći već snimljen i nalazi se u postprodukciji, ostaje malo toga čemu se možemo nadati od Avatar-serijala u budućnosti. Većini publike, kao i većini kritike, čini se da tako nešto ne smeta, naprotiv. Zato možemo vjerovati da James Cameron od njega neće odustati, ali strepnja je jača od nade po pitanju toga hoće li se u tom serijalu naći mjesta za išta doista sadržajno u predvidljivoj budućnosti.

Ready Player One

kritika originalno objavljena na Monitoru

2018.

režija: Steven Spielberg

scenario: Zak Penn, Ernest Cline (prema romanu Ernesta Clinea)

uloge: Tye Sheridan, Olivia Cooke, Ben Mendelsohn, Lena Waithe, T.J. Miller, Simon Pegg, Mark Rylance, Philip Zhao, Win Morisaki

Nemamo jednog Stevena Spielberga, nego barem dvojicu koji paralelno egzistiraju. Jedan je briljantni autor filmova za malu i nešto veću decu na kojima smo odrastali i on je odgovoran za Jaws, E.T, Indiana Jones serijal, Jurassic Park itd. Drugi je vešti autor ozbiljnih filmova za odraslu publiku često sa očitom političkom agendom kao što su Schindler’s List, Amistad, Saving Private Ryan, Munich... Međutim, jedno ne isključuje drugo, kao što se vidi iz Spielbergovog opusa s početka milenijuma gde su žanrovski filmovi bivali sve ozbiljniji po pitanju tema kojima su se bavili (premda je taj trend započeo već sa Close Encounters of the Third Kind), a filmovi smešteni u stvarni svet sve komičniji i igriviji sa nešto ozbiljnih pod-tonova. No dobro, neko više voli jedno, neko drugo, neko ne diskriminira, iako je Spielberg umeo tu i tamo da promaši i sa “ozbiljnim” i sa “neozbiljnim” filmovima, pa i sa onima između.

Fakat je, međutim, da Spielberg već dugo nije bio ni tako igriv ni tako autorefleksivan kao što je to sada sa mega-spektaklom Ready Player One koji je mrak kino-dvorane ugledao tek nekoliko meseci nakon političko-biografske “oscarovske” drame The Post. Ready Player One će svakako obeležiti 2018. godinu kao jedan od većih “crowd-pleasera” i kao možda poslednji smisleni film pod-žanra na umoru – “young adult” distopije.

Godina je 2045, a Columbus, Ohio je najbrže rastući grad na svetu, što i nije nužno pohvalno jer svet više nije naročito ugodno mesto, a Columbus raste u vidu favela gde se prikolice slažu jedna na drugu u visinu. Kako nam narator Wade (Sheridan) kaže, ljudi su jednostavno prestali pokušavati da reše probleme i počeli da ih nekako preživljavaju i zaobilaze. Međutim, jedna grana industrije je izuzetno profitabilna: virtuelna realnost, a kompanija koja je vlasnik najpopularnije igre Oasis (“u koju ljudi dolaze zato što tu mogu raditi šta god žele, a ostaju zato što mogu biti šta god žele”) je najveća na svetu. Vlasnik kompanije, vizionar i kreator Oasisa Jim Halliday (Rylance) je već nekoliko godina pokojni, ali je testamentom ostavio “uskršnje jaje” i tri ključa do njega i ko to nađe postaće novi vlasnik Oasisa i najbogatiji čovek na svetu.

Dok dronovi raznose pice i igračku opremu u svetu sastavljenom uglavnom iz skršenih stvari iz našeg sveta, ljudi manično igraju Oasis, u njemu sklapaju poslove, zarađuju i troše virtuelni novac, a svet okolo se ruši. Pobeda u izazovu bi najviše odgovarala korporaciji IOI (Interactive Online Industries) koja u to ulaže i sredstva i opremu i ljudstvo da i faktički preuzme igru i njome vlada kao nekakvim Matrixom. Kompaniju inače vodi Nolan Sorrento (Mendelsohn), što je jedno od boljih i realističnijih imena za negativca u recentnoj istoriji.

U Oasisu Wade je Parzival, jedan od lovaca-samotnjaka u potrazi za tragovima, poznavalac trivije o Hallidayu i redovni učesnik prve trke koja navodno vodi do prvog ključa. Njegov avatar je spretni emo-klinac. Njegov najbolji prijatelj u tom svetu je “monstrum nežnog srca” Aech (Waithe) kojeg u stvarnom svetu ne poznaje. Stvari se, međutim, menjaju kada Wade/Parzival upozna Art3mis/Samanthu (Cooke), kada slučajno ili kombinacijom znanja i lukavstva pronađe prvi ključ, postane “celebrity” u Oasisu i nađe se na meti Sorrenta i IOI-a.

Priča nadalje simulira ne samo tok, već i celokupnu mehaniku video-igrica u kojima je grupa “kad se male ruke slože” pozitivaca na stalnom udaru mašinerije negativaca, između Wadea i Samanthe se razvija ljubavna priča, a lagano patetični kraj je razvučen više nego što je to potrebno. Gluma je na visini zadatka, a glavni posao je napravljen sa samom podelom. Tye Sheridan (Mud, Joe, X-Men: Apocalypse) i Olivia Cooke (Me and Earl and the Dying Girl) svakako se nalaze među vodećim glumcima svoje generacije, Ben Mendelsohn je odličan izbor za ljigavog, korporativnog negativca, Mark Rylance kao još jedno Spielbergovo otkriće (Bridge of Spies) sjajno pogađa autistično-geekovsku notu koja krasi Hallidaya, a Simon Pegg ima vrlo dobru epizodu kao sarkastični kustos Hallidayevog virtuelnog muzeja.

Međutim, ono po čemu ćemo pamtiti Ready Player One nije usko povezano za filmsku umetnost. Da, film izgleda odlično sa svojom animacijom, i to u 3D (što je iz mojih skeptičnih usta prilična pohvala), šaren je, dinamičan i akcija retko prestaje. Ali ono po čemu će se film pamtiti su obilje referenci na pop-kulturu od kasnih 70-ih do ranih 90-ih kada je kultura video-igara doživela najveći uspon. U knjizi ih ima još i više, a film bi trebalo pogledati i po nekoliko puta da bi se sve pohvatale. Navešću samo neke: King Kong, Star Wars, Star Trek, Robocop, Zemeckisova (Rubikova) kocka, DeLorean iz Back to The Future, Interceptor iz Mad Max, Fallout, Alien, pop i rock hitovi 80-ih od Tears for Fears preko Van Halena do Twisted Sister, a ceo jedan izazov je smešten unutar Kubrickovog filma The Shining. Čak je i ultimativni “quest” referenca na “uskršnje jaje” kao pojam iz “gamerske” istorije.

Većina tih referenci se pojavljuje tek na blic i sasvim su na mestu u jednom izmišljenom svetu gde sve može, a jedna od znakovitijih je i Jurassic Park. Spielberg, dakle, ne odaje počast svojim prijateljima, nego citira i samog sebe. To se već može protumačiti kao autorefleksija: jasno je da on sebe i svoju generaciju filmaša vidi kao vizionare ne mnogo različite od Hallidaya, pa se, kao i Halliday, pita nije li i on svojim kultnim delima doprineo uspostavi nekog virtuelnog sveta koji menja realni. Pametniji ćemo postati kada, kao filmski likovi, zaključimo da se ta dva sveta dopunjuju i da su nužni jedan drugom.

Every Thing Will Be Fine

2015.

režija: Wim Wenders

scenario: Bjorn Olaf Johannessen

uloge: James Franco, Rachel McAdams, Charlotte Gainsbourg, Marie-Josee Croze, Patrick Bauchau, Peter Stormare

Motiv moralnog pada ispravnog, pristojnog ili makar uglednog čoveka je doslovno star kao Biblija, i to Knjiga Postanja. Nije li Adamova sudbina (uz Evino petljanje, što je dokaz ugrađene mizoginije u monoteističke religije) upravo takva i nije li on samim time što je bio prvi čovek ispunjavao sve uslove da bi se pad osetio? U literaturi je, a da se ne lažemo, i Biblija je samo književnost, nije pala s neba, napisali su je ljudi, dakle, moralni pad standard, ponajbolje obrađen kod Camusa u njegovom najfilozofskijem romanu Pad.

Može li se na tu temu snimiti film? Svakako može i taj motiv se znao tu i tamo pojaviti koliko da nas podseti da je film u neku ruku nastavak književnosti, baš kao što je književnost u neku ruku nastavak filozofije. Pitanje je, međutim, je li Wim Wenders pravi čovek za to, ali okretanje dokumentarcima nakon što su mu igrani filmovi otišli u čudnom i mračnom pravcu (Palermo Shooting kao krunski dokaz) je ulivalo nešto poverenja. Međutim, pokazalo se da je Wenders još uvek u mračnom raspoloženju, što nije problem samo po sebi, uostalom, i tema filma nije vesela. Štos je u tome da depresija dolazi u paketu sa kreativnom blokadom i lenjošću, što je za proces stvaranja filma kardinalni greh.

Narečeni pristojni čovek u moralnom padu je pisac u blokadi, Thomas (Franco) koji na lokalnoj zavejanoj cesti doživi saobraćajnu nesreću u kojoj je žrtva jedan dečak. Wenders nam je tu bacio “curveball” i imamo jednu cinično-morbidnu navlakušu dovoljnu da nas “kupi” za ceo film u kojem se Thomas nosi sa posledicama svog čina kroz još tri godišnja doba u rasponu od 12 godina.

Međutim, od tada je sve u padu. Ne nužno moralnom, više slobodnom. Na stranu što standardnoj temi ne doprinosi ničim spomena vrednim, nego i dubiozna odluka da (melo)dramu snima u 3D tehnici ima smisla samo na tom zimskom početku, da bi se kao štos ispuhao već u sledećem činu. Bezidejni scenario Bjorna Olafa Johannessena svakako ne pomaže, a utisak je da se događaji ređaju slučajno, bez ikakvog logičkog sleda, moralnog komentara ili makar nagoveštaja dubine.

Uz tu manifestaciju lenjosti i bezrazložnog naklapanja, kao šlag na tortu dolazi drvena gluma za koju se da pretpostaviti da je u pitanju namerna stilska odluka, premda to verovatno nije slučaj. Ispada da Wenders, osim elementarno za 3D, ne haje ni za šta drugo, a da udarne taktove glume postavlja James Franco, jedan od onih glumaca sa kojima treba rediti pomoću motke i biča. On je drven, Wenders ga snima u dosadnim krupnim kadrovima, a ostali ga slede. Rachel McAdams je u principu ograničena glumica, ovde čak i nema neki zahtevni zadatak osim da egzistira u kadru, ali uspeva da zajebe francuski akcenat (radnja filma je smeštena u Quebec). Charlotte Gainsbourg, inače jedna od ekspresivnijih glumica, ovde je potpuni “miscast” u ne-ekspresivnoj ulozi majke koja pati, a Marie-Josee Croze uglavnom statira kao protagonistina druga žena. Da ironija bude potpuna, ovde čak i deca, poslovično sklona preglumljivanju, deluju umrtvljeno.

Je li ovo samo dno za Wendersa? Možda i nije, ali čoveku dođe da se zapita. Ovakvim lenjim pristupom i snimanjem radi snimanja se vrlo brzo troše stare zasluge. Every Thing Will Be Fine je nepotreban film i čist višak. Ako autora više zanimaju dokumentarci, zašto se uopšte petlja da na silu radi na igranom filmu?

Warcraft

2016.

režija: Duncan Jones

scenario: Duncan Jones, Charles Leavitt

uloge: Travis Fimmel, Paula Patton, Ben Foster, Dominic Cooper, Toby Kebbell, Ben Schnetzer, Robert Kazinsky, Clancy Brown, Daniel Wu, Ruth Negga, Anna Galvin

Eh, to franšizno poslovanje... Prilično sam siguran da ubija svaku kreativnost u Hollywoodu, čak i samu njegovu suštinu. Ostali smo samo na skupim mega-produkcijama koje u startu zahtevaju fan-bazu. Jer ko je lud da uloži 100-200 miliona dolara u nešto što mu se možda neće isplatiti. Van sezone nagrada, retki su hollywoodski filmovi “niske A” produkcije sa budžetima ispod 50 miliona koji su nekad bili osnova svega, sve one drame, komedije, trileri, krimići, romanse... Iz današnje perspektive, u najboljem slučaju prosečnom Avataru se možemo samo diviti, a njegovom autoru Jamesu Cameronu i pored reciklaže svega i svačega stisnuti ruku za hrabrost da ubedi producente i snimi nešto što nije adaptacija stripa, “young adult” knjige ili jebene kompjuterske igrice.

Dobro, franšizno poslovanje u filmu nije novina i sa nama je najkasnije od prvog Star Wars filma, možda čak i ranije, od prve adaptacije recentnog best-sellera. I takav pristup je uveliko doprineo razvoju “gaming” industrije, pošto adaptacija filma u igricu nije bila nepoznata i nelogična ideja, čak suprotno. Međutim, dok se nekad sasvim logično išlo od starijeg medija ka novijem, a u priču za gledanje se ubacivali elementi interakcije, sada sve ide u oba pravca. Ne bi bilo nelogično i neočekivano da se igrica pretvori u film (odnosno, da se iz interaktivnog sadržaja izvuče priča tipa “a hero’s journey”), pa onda, što da ne, i u strip ili roman. Jer tržište treba napasti i držati sa svih strana, a fanovima po skupe pare uvaliti što više šarenila, pizdarija i materijala za kolekciju.

Sad, ako mene pitate, filmske adaptacije kompjuterskih igrica su trash od početka do kraja. Još nekako da svarim i prerade nekih pucačina, avantura ili RPG-ova gde makar imamo osnovu u vidu likova, pa je priču moguće nekako ispeljati od početka do kraja, ma kako tipska, osnovna i “cheesy” ona bila, ali sa strategijama u kojima su likovi manje bitni od broja jedinica, ekonomije ili taktičkog upravljanja od strane igrača sam već u problemu. Nekako sam se pomirio sa smećavim Resident Evil serijalom koji se (hvala bogu) bliži svom kraju, ali ne želim ni da zamislim svet u kojem bi Football Manager, Civilization ili Heroes of Might and Magic bili prerađeni u filmove. Prilično sam siguran da to ne bih podneo.

Pre MMORPG ere kojoj je World of Warcraft jedan od kamena-temeljaca, Warcraft je pre svega bio strategija, doduše sa nešto profiliranijim likovima i nekakvom generalnom pričom u pozadini. Da li je to bilo moguće složiti u film? Verovatno. Da li bi s nekim drugim pristupom konačni proizvod u čisto filmskom smislu bio bolji ili makar zabavniji od dvočasovnog zevanja kakav je ovaj Warcraft “the movie”? Sasvim moguće. Jer osim servisiranja najzagriženijih fanova igrice, film ne postiže ništa drugo, a na čisto filmskom planu pada dupetom o zemlju.

Problem je u kompletnom pristupu, a naročito u scenariju. Duncan Jones, inače filmaš sa talentom i verziran glede SF filmova sa skromnijim budžetima (Moon), pa čak i sa “gamerskom” logikom (Source Code), ovde nije nastupio kao filmaš nego kao fan i tako spičkao silna sredstva na totalnu glupost. Da je imao petlje kao Uwe Boll, Warcraft bi bio nenamerno smešan, ali makar iskren trash. Da je pristupio direktnije, Warcraft bi bio samo još jedna ništa posebno adaptacija u kojoj je jasno ko je dobar, a ko zao, ali makar gledljiva. Jones je umesto toga nanovo napisao scenario, išao na slojevitost i pokušao da dostigne epičnost Lord of the Rings serijala i da zadovolji i pasionirane igrače i generalnu publiku koja se sa igricom nije susrela. Bezuspešno.

Konačan rezultat je priča o prvom susretu ljudske i orkovske rase (kao da ne znamo ko su i šta su orci, kao da je to izmišljeno posebno za Warcraft) nastanjena kartonskim likovima na obe strane. Dakle, dobri kralj, hrabri vitez, veliki mag, mag-šegrt, zli čarobnjak, hrabri poglavica sa ženom i detetom, jedna misteriozna žena mešane rase, crna magija, epske bitke, grifoni, vukovi, mačevi, buzdovani, intriga, izdaja, žrtvovanje, borba na život i smrt... Dakle, tipski, preambiciozno, pretenciozno, konfuzno, glasno i nejasno.

Ako su glavna stvar bili efekti, ni tu se Warcraft nije iskazao. Sve vrvi od naivnog, “flashy” CGI-ja koji je možda namerno takav jer pokušava da prenese atmosferu i ugođaj igrice. U konačnici, Warcraft deluje kao polu-animirani film sastavljen od uvodnih kadrova i isečaka između misija u kampanji igrice u trajanju od dva sata. U tom smislu su orci čak zanimljiviji od ljudi, jer se na njima vidi makar nekakav rad, a “motion capture” tehnologija kojom su rešeni njihovi pokreti deluje dovoljno glatko, pa tako i glumci u tim ulogama nemaju puno posla, ali barem nisu sramotno loši. U ljudskom taboru stvari stoje neuporedivo gore, jednodimenzionalnost likova upadljivo dolazi do izražaja, a glumci svoje zadatke obavljaju na auto-pilotu i gore od toga, bezidejno izgovarajući rečenice bez ikakve strasti ili povezanosti s likovima.

Naravno da film Warcraft ne valja i da ga je kritika dočekala na nož jer bi sve osim toga smrdelo na naručeno pisanje. Međutim, to ga nije sprečilo da učetvorostruči budžet, pa nam se sprema nastavak ili čak serijal koji su Jones i njegovi producenti žicali. Kalkulacije sa fanovima i fan-bazama mogu ići samo toliko daleko, a opasna inflacija preskupih blockbustera će verovatno rezultirati padom studijskog sistema na ovaj ili na onaj način. Dotle je na snazi ona mangupska: “dok je ovaca, biće i džempera od čiste runske vune”, a pitanje je samo dokle će fanovi trpeti da ih se smatra ovcama za šišanje i dokle će konzumirati sranja koja im vređaju inteligenciju i istovremeno titraju jajca time što im na kapaljku serviraju prizore iz njima dragih imaginarnih svetova.

PS: Kao napomenu pred moguće razapinjanje, samo ću reći da sam Warcraft igrao kratko, negde oko drugog nastavka, da me je Starcraft držao malo duže, te da sam iz druge, Westwood bande što se RTS-ova tiče. Generalno sam igrao igrice dok nisam prešao na Linux, Civilization i Football Manager mi nedostaju, a Heroes III još uvek povremeno zaigram. To što mi je Warcraft kao film sranje, ne znači da nemam pojma o igricama. Znam šta pričam. OK?

Love

2015.

scenario i režija: Gaspar Noe

uloge: Karl Glusman, Aomi Muyock, Klara Kristin, Juan Saavedra, Isabelle Nicou, Gaspar Noe

U poslednjih nekoliko godina imali smo nekoliko upečatljivih evropskih naslova na temu ljubavi, erotike i seksa koji su otišli dosta dalje od romantičnih paradigmi u pravcu nečeg psihološki dubokog i mračnog. Najbolji od tih filmova, La vie d'Adele, seksualnu eksplicitnost i nestandardnost centralnog para (dve cure) koristio je pomalo kao “udicu” za gay i arthouse publiku, pomalo kao veštu distrakciju sa glavne teme – fenomena mlade ljubavi koju portretira nesentimentalno i do u tančine precizno. Usledila je von Trierova Nymphomaniac u dva toma, poslednji u nizu autorovih poligona za izlučivanje žuči i cinizma prema publici, kao i neskriveno podjebavanje iste te publike u svrhu nekakve, kakve god, terapije. Ono što je obeležilo film bile su eksplicitne scene seksa sa protetičkim genitalijama, ali taj seks nije bio romantičan, čak ni erotičan, snimljen iz neposredne blizine ostavljao je mučan dojam.

Na taj trend se nadovezuje novi, četvrti po redu film proverenog provokatora i “enfant teriblea” francuskog ekstremnog filma Gaspara Noe. Love je najavljivan kao pornografski film sa eksplicitnim scenama nesimuliranog seksa snimljen u 3D koji nas vodi u mračne koridore ljudske svesti po pitanju ljubavi i veza. Najave uglavnom stoje, kako se uzme, 3D je proverljiva stvar (premda sam film odgledao u 2D DVD varijanti, sistematski mi je bežao po bioskopima) i scene seksa su zaista eksplicitne (čak nepotrebno osim u smislu provokacije i možda u manjoj meri privremenog psihološkog efekta), ali implikacije toga nisu ni izbliza duboke kako ih autor želi predstaviti, čak se mogu nazvati banalnim.

Love nam ne priča priču o ljubavi ili čemu god, odnosno sa njom završava u prvih 20-ak minuta filma kratko izlažući epilog situacije. Amerikanac u Parizu, student režije Murphy (Glusman) je ujedno i naš distancirani i depresivni narator zarobljen u nesrećnom braku sa Omi (Kristin), ženom koju ne voli. Kako i zašto, Noe će nam objasniti u kratkim crtama sa jednostavnim i prigodnim objašnjenjima. Međutim, Omi nije žena sa kojom na početku zatičemo Murphyja u krevetu u sceni međusobne masturbacije. To je Electra (Muyock), njegova velika i neprežaljena ljubav, sa kojom se u “present day” liniji radnje nije čuo ni video nekoliko godina. Ona je nestala, kako saznaje od njene majke Nore (Nicou), i Murphy želi da je pronađe makar da čuje da je živa i zdrava. Od tog trenutka, Love postaje serija flashbacka u različitim trenucima vremena koja tematizira uspon i pad njihove veze i koja kroz seksualne i narkomanske eskapade pokušava da nam predstavi mehanizme fascinantne, tužne i destruktivne ljubavi koja se uglavnom svodi na međuzavisnost između dvoje nesrećno spojenih ljudi.

Ima Love svojih momenata genijalnosti i promišljanja egzistencije u kojima provocira građansko društvo i blazirane umetničke krugove. U jednoj sceni policajci rade promociju svingerskog kluba u koji zalaze pravdajući to različitim vizijama ljubavi, a i društva između Amerike (posed) i Francuske (deljenje). Međutim, takvih scena je malo u filmu koji traje preko 2 sata da bi napravile razliku, a uz to češće imamo Murphyjevo mudrovanje u “voice overu” koje deluje drveno i lažno. Čak ni ultra-emotivni završetak ne uspeva da popravi utisak.

Uz eklektični soundtrack koji ide od Bacha preko Pink Floyda do elektronike i dronea, koji bi, istina, mogao biti i inovativnije posložen, jača strana filma je fotografija koju potpisuje Noeov stalni saradnik i jedan od najboljih direktora fotografije na svetu trenutno Benoit Debie. Svoj deo posla on radi savršeno, kompozicijski to izgleda perfektno, a smene statičnih kadrova i dugih, polaganih vožnji uspostavljaju ritam filma. Scene seksa o kojima je bilo najviše reči su ponekad elegantno snimljene, a ponekad se otvoreno ide na estetiku odbojnog i mučni psihološki efekat, što je Noeova autorska odluka pre nego Debiejeva tehnička.

Puno je reči bilo i o glumcima, od kojih je jedino Karl Glusman profesionalac, doduše svež sa akademije i ovo mu je prva značajnija uloga. Iskreno, njegovim ostvarenjem nisam fasciniran i zapravo ne mogu da utvrdim je li njegova ne-ekspresivnost i ukočenost prirodna ili je to stvar rediteljevih uputa za jedan lik koji je tako nesadržajan, antipatičan i “ružan iznutra”. Klara Kristin manje ili više statira u tih svojih nekoliko scena i ova neprofesionalna glumica svakako ne može da “dopiše” svoj bezukusan lik. Aomi Muyock je potencijalno otkrovenje filma jer svakako ima prisustvo na ekranu i može da prođe kao lepa, egzotična i misteriozna ženska za kojom bi neko poludeo. To sve važi dok ne otvori usta kada otkrivamo da je njen “line delivery”, makar na engleskom jeziku, na tragu osobe oštećenog sluha. Noe je već u svom prethodnom filmu jednu od glavnih uloga dao Paz de la Huerti, glumici limitiranih (govornih) sposobnosti, ali ipak glumici, a ovde je, čini se, tu pohvalu diletantizmu doveo do kraja.

Upitni su i efekti provokacije od kojih su neke toliko “on the nose” kao penis u punoj erekciji iz kojeg štrca sperma (CGI ili organska, potpuno nebitno), druge toliko očite u filmu i nepovezane da se samo pitamo čemu sve to, dok se o trećima moramo poslužiti internet pretragom. Lako za filmske plakate kojima autor odaje počast svojim uzorima i filmovima koji su uticali na njega, ili makar na stvaranje ovog filma (između ostalih, Salo, The Story of O, Taxi Driver...) to još i možemo razumeti. Lako i za hotel Love iz Enter the Void čija maketa stoji u protagonistinoj sobi, kao i za kasetu I Stand Alone koju vidimo, pa čak i za ubacivanje svog imena i prezimena u imena epizodnih likova, mada takva egomanija po pravilu nije dobar znak.

  Čak je i simbolika imena likova površna: Electra, očekivano, ima buržoasku varijantu “daddy issues” i pre svega želi sigurnost, nisam siguran za Omi, služi li se Noe nemačkim jezikom da bi istakao sredovečnost / bapskost života s njom, dok je Murphy, logično, čovek kojem sve polazi po zlu (pocrtano karticom pri početku filma), za šta je uglavnom sam kriv. Izjava ili površnost, procenite sami. Ono što zbunjuje je ubacivanje imena i prezimena autorove majke (Nora Murphy) u dva različita i jedva povezana lika, kao i imena sadašnje kreativne i životne partnerke Lucile u jedan sasvim epizodni, beznačajni lik.

Očiti su, dakle, autobiografski elementi u filmu, pre svega u Murphyjevom liku koji je, kao i autor, došao u Pariz da bi studirao režiju i u fazi upoznavanja sa novim gradom se verovatno upuštao u eksperimente sa seksom i drogom, blejao, dangubio, vrteo filmove i tripove dok nije odlučio šta bi sa sobom. U tom smislu sećanja na staru, destruktivnu, ali opojnu ljubav i gotovo narkomansku ovisnost o osobi su solidan alibi čak i za svađu sa unutarnjom logikom kroz veći deo filma jer sećanja su naprosto takva – nepouzdana.

Problem je što Love deluje fingirano iskreno i fingirano šokantno i u konačnici banalno. Tako nešto smo sve već nebrojeno puta čitali, gledali, neretki među nama i doživeli. Jedini razuman razlog za ovakav film bilo bi da je Noe “pod stare dane” postao sentimentalan i da se priseća neobuzdane mladosti. Uostalom, neka stilska rešenja govore tome u prilog, atmosfera neponovljivo vuče na 90-te. A onda – spoznaja: Noe je ovaj projekat hteo da snimi još pre Irreversible (2002), i to sa Vincentom Casselom i Monicom Bellucci u glavnim ulogama. E, sad mi tek nije jasna otkud motivacija za snimanje sada po u dlaku istom scenariju.

In the Heart of the Sea

2015.

režija: Ron Howard

scenario: Charles Leavitt, Rick Jaffa, Amanda Silver (prema knjizi Nathaniela Philbricka)

uloge: Chris Hemsworth, Benjamin Walker, Cillian Murphy, Tom Holland, Brendan Gleeson, Ben Whishaw

Mesecima sam odlagao gledanje ovog filma. Mislim, hollywoodski kostimirani spektakl nabijen efektima i kompjuterskim grafičkim intervencijama, pa još na vodi (koja je posebno zajebana za CGI)... Jednostavno, kome to može biti zanimljivo? Još ako uzmemo u obzir da se film reklamira kao istinita priča koja je poslužila kao inspiracija za kapitalno delo američke književnosti, Melvillov Moby Dick, a znamo kako se u Hollywoodu te istinite priče začinjavaju i distorziraju... Zapravo, jedinu slamku spasa je predstavljao reditelj Ron Howard, vešt zanatlija i specijalista upravo za “hollywoodizaciju” istinitih priča, čovek koji snima mnogo, uz tempo od po jednog najčešće solidnog filma na dve godine.

Moram odmah reći, In the Heart of the Sea nije loš film, bar ne u klasičnom smislu te reči, ali je svakako neujednačen, sa mnogo nabačenih ideja nejednake realizacije i ograničen dramaturškim konvencijama pojedinih žanrova. Na planu vizuelnog spektakla nije baš toliko spektakularan, ali nije ni katastrofalan, fotografija je atraktivna, a kompjuterska grafika je dopunjena sa modelarstvom starog kova gde god je to bilo moguće. Jača strana filma su svakako glumci koje Howard, i sam glumac po profesiji, usmerava perfektno i čije potencijale koristi do maksimuma.

Howard je već na svom prošlom filmu, vizuelno impresivnom i dramski nabijenom sportskom spektaklu Rush, svetu otkrio da Chris Hemsworth nije samo frajerčić pogodan za slikanje, već je upravo to frajersko u njemu iskoristio za veran prikaz šampiona Formule 1 Jamesa Hunta. Ovde igra na sigurno, dajući mu tipsku ulogu odvažnog pomorca u kojoj je Hemsworth solidan. Zato je njegov partner u sukobu, Benjamin Walker, iako iznuđeno (nekoliko glumaca višeg profila je odbilo ulogu), prilično dobro rešenje, kanalizirajući nesigurnost neiskusnog aristokrate koji mora da popuni “velike cipele” svojih predaka. Cillian Murphy možda nema veliku minutažu, ali je od svog drugog oficira izvukao maksimum i ostvario najbolju epizodu u filmu. Takođe, Tom Holland, prvi put viđen u The Impossible (2012) sasvim fino gradi karijeru mladog glumca. Brendan Gleeson i Ben Whishaw imaju zahtevnu, podužu scenu međusobne konverzacije i sasvim su solidni, Gleeson kao oličenje istraumiranosti, a Whishaw naivne radoznalosti. Primetno je odsustvo karakterizacije kod malobrojnih ženskih likova, ali In the Heart of the Sea je pre svega muška priča.

Prvo ograničenje je forma priče u priči. Sredinom 19-og stoleća pisac Herman Melville (Whishaw) dolazi na otok Nantucket, nekada centar industrije kitolova i prerade ulja, kako bi od starog pomorca Nickersona (Gleeson) izvukao traumatičnu priču o katastrofi na brodu Essex koju je načuo negde i koja će kasnije poslužiti kao osnova za Moby Dick. Naravno, taj okvir je potpuno “bogus” i to proverljivo: prvo, Melville je na Nantucket prvi put došao tek nakon izdavanja knjige, a drugo, između dvojice muškaraca po logici stvari nije bila tolika razlika u godinama, ali valjda se išlo na efekat starenja usled traume.

Priča u priči je ukleto putovanje dotičnog broda, prvo za tada momčića Nickersona (Holland), koje je bilo problematično od početka. Iskusni prvi oficir Owen Chase (Hemsworth) je ponovo bio “preskočen” za unapređenje u kapetana, a za kapetana je izabran neiskusni George Pollard (Walker) koji je imao odgovarajuće, aristokratsko poreklo i to je dovelo do rivaliteta između njih dvojice od samog početka. Koliko sam pročitao, i taj detalj je pogrešan, Pollard nije bio baš toliko neiskusan i njih dvojica su plovili zajedno. Razlog za distorziju, pojednostavljivanje i prenaglašavanje beži mojoj logici, klasne razlike bi se jednako pokazale i da je Pollard samo bio unapređen preko reda.

Bilo kako bilo, nakon Pollardove pogrešne odluke i svađe između njega i Chasea, njih dvojica sklapaju dogovor da već oštećeni brod brzo napune, vrate se kući kao pobednici i odu svaki svojim putem. Međutim, nakon početne sreće sa ulovom kapitalca, Essex nailazi na “sušu”, toliko da im vest o velikom jatu daleko od obale kojim vlada ogromna bela neman zvuči kao slamka spasa. Pretpostavljamo šta sledi: sukob sa kitom, potapanje broda i priča o preživljavanju na čamcima i pustim otocima, glad, žeđ, smrt, kanibalizam, sve do očekivane, ali sasvim solidno izvedene “završne reči” protiv kapitalističke logike kitolova na kraju.

Pored očitih ograničenja priče o katastrofi i opstanku uprkos svim šansama, drugi problem filma je previše tema kojih se dotiče. Tako imamo i ustroj industrije, i klasne razlike, i spoznaju da kitovi nisu “velike ribe”, nego kompleksnija, inteligentna bića, i moralne nizine u koje čovek mora pasti da bi preživeo. Možda je to preslika Melvillovog romana koji se ni izbliza ne sme svoditi samo na psihologiju opsesije i koji se u pasažima dotiče svih navedenih tema, ali pitanje je koliko je hollywoodski pristup svrsishodan, ma koliko Howard bio vešt u tome i ma koliko In the Heart of the Sea bio pratljiv i solidan film generalno, sa tek pojedinim momentima koji se izdižu iznad te generalne solidnosti. Recimo da bi u rukama autora sklonog filozofiji ovakva priča bila dublja, moćnija i zaokruženija, ali onda studijske glavešine sigurno ne bi potrošile 100 miliona dolara. Opet, možda da glavešine nisu toliko uložile, film ne bi bio toliki “flop” bez šansi da pokrije budžet, ali to su druge i duge priče... I pored svega, shvatite ovaj tekst kao laganu preporuku, iskreno nemate šta izgubiti.

The Taking of Tiger Mountain / Zhi qu weihu shan

2014.

režija: Hark Tsui

scenario: Jianxin Huang, Hark Tsui, Yang Li, Chi-An Lin, Zhe Dong, Bing Wu (po romanu Bo Qua)

uloge: Zhang Hanyu, Tony Leung Ka-fai, Lin Gengxin, Yu Nan, Tong Liya, Han Geng, Chen Xiao, Mo Tse

Zapravo ne znam kako da počnem ovu kritiku. Nisam vrsni poznavalac azijske kinematografije (pa tako ni honkonške) u smislu njenog istorijata, pokreta i stilova. Znam nekoliko autora, uključujući tu i Hark Tsuija, kao i to da se snimalo više na kvantitet, žanrovski i jeftino. Uglavnom su to bili borilački i akcioni filmofi, po koji flert sa hororom, fantastikom i avanturom. Kinematografija je dostigla svoj vrhunac, kreativni i poslovni, krajem 80-ih i početkom 90-ih.

Pad se nekako poklopio sa prisajedinjenjem Hong Konga Kini, što je rezultiralo međusobnim uticajem jedne kinematografije na drugu. The Taking of Tiger Mountain, Tsuijev najnoviji film, primer je toga: visokobudžetni ep po motivima u Kini poznatog (i ideološki nametnutog) romana, snimljen pre svega za kinesko tržište. U skladu sa modom, ovaj film je snimljen u 3D tehnici i obiljem CGI-ja koji iz zapadnjačke perspektive deluje jeftino i neuverljivo, a koji je zamenio ono po čemu je honkonška kinematografija bila svetski poznata: rizične kaskaderske “stuntove” i akrobacije.

Godina je 1946. i Japanci su se povukli iz Kine i kapitulirali. U zemlji je izbio građanski rat punog spektra koji je do tada samo tinjao. Na jednoj strani bila je Narodnooslobodilačka Armija, komunistička, dakako, na drugoj pa nacionalisti koji su podržavali predratni režim. Naslovnu Tigrovu Planinu, odnosno utvrđenje na njenom vrhu, ne drže ni jedni ni drugi, nego banditi koji su se domogli japanskog naoružanja i s njim vrše teror nad lokalnim stanovništvom. Mi pratimo malu jedinicu kineskih partizana predvođenu kapetanom (Lin Gengxin) kojoj u pomoć stiže prekaljeni diverzant (Zhang Hanyu) za odsudnu bitku sa brojnijim i bolje naoružanim banditima koje predvodi tip koji se predstavlja Soko (Tony Leung Ka-fai).

Šta da vam kažem, ako ćete ovako nešto gledati, gledajte to kao partizanski trash, neki od onih sa Batom Životinjom (veoma popularnim u Kini) i Smokijem. Šume i gore su tu, banditi su tu, mogu poslužiti kao neki već domaći izdajnici. Njih je više, naših je manje i rokaj, brate! Problem je u tome što ovo nije neki kvalitetan partizanski film koji potpisuje autor koji želi da ostavi svoj pečat, nego film za mase. A mase su, kao što to znamo glupe po definiciji (nije to stvar inteligencije, nego volje za razmišljanjem), a naročito su glupe kada se u obzir uzme nekoliko decenija ispiranja mozga.

Šta imamo za tih blizu 150 minuta filmskog spektakla? Kompjutersku grafiku i efekte koji izgledaju kao da su ispali iz stare igrice. Naivnu glumu koja nam govori ko su naši, a ko njihovi. Njihovi su, naravno, dekadentni, pokvareni, potkupljivi, u svakom pogledu nakazni, a naši su, naravno, goli i bosi, ali im srce bije za domovinu ili tako nešto. Ako nam ni tada nije jasno, onda na scenu stupa epski, bombastičan soundtrack. Da, ima tu malo avanture i akcije, i moram priznati da su negativci makar elementarno zanimljivi, ali to ne drži pažnju dugo.

Imajmo u vidu još i to da je roman po kojem je The Taking of Tiger Mountain snimljen jedan od temeljnih stubova kineske nove mitologije stvorene za vreme monstruozne Kulturne revolucije, te da je po njegovim motivima već stvorena opera, jedna od svega nekoliko koje su bile dozvoljene u Kini za vreme brutalnog Maovog režima koji je zatirao svaki zapadni uticaj. Osim moderne tehnologije, Hark Tsui zapravo ne uvodi ništa novo, nikakav odmak, kritiku, stav. Rezultat toga je zarada od nekih 150 miliona dolara samo u Kini, te pozitivne kritike koje su, čini mi se, napisane po inerciji i zbog Tsuijevih starih zasluga. Mene se film nije ni izbliza tako dojmio. Anti-preporuka.

The Martian

kritika originalno objavljena na: www.monitor.hr

2015.

režija: Ridley Scott

scenario: Drew Goddard (po romanu Andyja Weira)

uloge: Matt Damon, Jessica Chastain, Chiwetel Ejiofor, Jeff Daniels, Sean Bean, Kristen Wiig, Benedict Wong, Donald Glover, Michael Pena, Kate Mara, Sebastian Stan, Aksel Hennie, Mackenzie Davis

Pre nego što je The Martian imao premijeru, pojavile su se dve stvari. Jedna od njih je interna filmska zezalica po kojoj opet gomila ljudi ide na rizičnu misiju spasavanja Matta Damona, nakon Spielbergovog ratnog spektakla Saving Private Ryan i prošlogodišnjeg Interstellara u kojem je Damonov lik ostao na usamljenoj planeti. Ovog puta je njegov lik, Mark Watney, ostao sam na Marsu nakon katastrofalne peščane oluje koja je uništila njegov komunikacioni uređaj, pa su se njegove kolege hitno povukle misleći da je on poginuo.

Druga stvar koja se pojavila je voda na Marsu. Dobro, o vodi na Marsu se na mahove puno priča i piše i svaki čas se otkriva nešto novo i kontradiktorno, pa sam malo i izgubio interes da pratim tu temu. Međutim, čini se da je sada stvar ozbiljna i da je dotična voda u tekućem obliku, pa će to možda imati posledice da se obnove i pojačaju svemirski programi na Zemlji. Iako je NASA-i smanjen budžet, a ona je do daljnjeg ukinula sve misije sa ljudskim posadama, priča se da će biti misije na Mars negde 2030. godine.

Na prvu loptu se čini da bi ovo drugo otkriće moglo naštetiti kredibilnosti i gledanosti filma The Martian u kojem je jedan od osnovnih pokretača drame to što nema vode, ali nije tako i o tome svedoče prve Box Office brojke: film je već u prvom vikendu praktično pokrio budžet. A ima i zašto, jer je ovo jedan topao, zabavan, neopterećujući i pre svega dobar film za sve generacije koji sve svoje probleme rešava lako, ležerno i u sekundi.

U osnovi, imamo tri paralelne priče u jednoj, koherentnoj i lepo povezanoj. Prva se odnosi na Marka i njegov boravak na “Crvenoj Planeti”, odnosno njegovo preživljavanje do misije koja bi mu mogla doći u spas samo na osnovu botaničkog, mehaničkog i hemijskog znanja. U suštini, ovo je nešto kao Robinson Crusoe na Marsu (komadić trivije: postoji film koji se zaista tako zove, snimljen je 1964. godine i odiše naivnošću onovremenog SF-a), doduše bez koza i urođenika (vanzemaljaca?), ali sa video-blogovima i obiljem zanimljive nauke i “cvikeraškog” humora. Druga priča bavi se posadom koja je mislila da je Mark poginuo i njihovom moralnom i egzistencijalnom dilemom da li da se vraćaju po njega i tako svoj boravak u svemiru produže za koju godinu i ugroze svoje živote ili da nastave po planu, nazad na Zemlju, a da se Marku doture namirnice i da ga pokupi sledeća planirana misija. Treća priča je u suštini korporativni triler sa puno naučničkog žargona koji se odvija na Zemlji, odnosno u NASA-inim prostorijama i koji se uglavnom bavi različitim pristupima Markovom spasavanju (iz različitih interesa, naravno).

Prvi zadatak koji su scenarista Drew Goddard (Cabin in the Woods, World War Z) i reditelj Ridley Scott morali rešiti je predvidljivost kako same priče, tako i njenog ishoda. Umesto da se protiv predvidljivosti bore ubacujući najrazličitije i najneverovatnije moguće obrate, oni su je prigrlili i na tome radili. Nije važan cilj, važno je putovanje, a ono je zabavno i lagano, izuzetno prijatno i vreme od skoro dva i po sata, koliko film traje, prolazi izuzetno brzo. Veliku zaslugu za to treba pripisati Mattu Damonu koji je svakako dobar glumac. Do sada smo ga uglavnom gledali u partnerskim i “buddy” ulogama, ali ovde je po prvi put veći deo vremena sam na ekranu, što nije nimalo lak zadatak, ali mu on prilazi sa sigurnošću i samopouzdanjem i ostvaruje možda i svoju najbolju ulogu.

Drugi zadatak je bio pogoditi ton filma i The Martian je tu savršeno na liniji hollywoodskih “feel good” spektakala. Nema tu distopičnosti i pretencioznosti Interstellara, niti pokušaja filozofije i simbolike kao u slučaju filma Gravity. Ovde što vidimo – to nam je. Čak je i nauka predstavljena jednostavno i igrivo i uglavnom je ne ispitujemo. Pronaći ton filma je ovde bio svojevrsni poduhvat, ako se uzme u obzir izvorni materijal koji baš ne odiše literarnim darom, ali je zato pun praktičnih saveta iz primenjene nauke. Goddard i Scott su to pretvorili u klasičnu američku (i šire, anglosaksonsku) pragmatičnu priču o individualnim naporima i ingenioznosti, i sve začinili “geekovskim” humorom sa kojim ponekad preteruju, ali češće ostaju u granicama normale. Sa druge strane, zezanje na temu disco-muzike je više nego uspelo i osvežavajuće. Očekivano, The Martian se u ključnim trenucima oslanja na kameraderiju među astronautima i naučnicima, nakratko uvodi i brzo razrešava moralne dileme o slušanju komandi nasuprot delovanju na svoju ruku prema moraloj obavezi.

Treći izazov je bio snimiti film bez izrazitog negativca. Najbliže tome što imamo su direktor NASA-e (Daniels) i komično nedorasla PR predstavnica ove organizacije (Wiig), ali oni nisu zlikovci, samo su ljudi sa drugačijim funkcijama i prioritetima od ostalih. To, uostalom, nije problem u pričama o katastrofama i preživljavanju, a Weir u svom romanu navodi da je u ljudskoj prirodi solidarnost sa žrtvama prirodnih i drugih katastrofa, pa zato ne treba da čudi podrška celog sveta upućena Marku.

Problem je, međutim, što film ima previše sporednih likova koji nemaju prostora da se razviju, pa ostaju samo skice uglavnom vezane za svoje zanimanje. Svoju kratku minutažu najbolje koristi Donald Glover u ulozi jednog od upečatljvijih NASA-inih “geekova”, što je i očekivano s obzirom na njegovo iskustvo u komediji brzog ritma kakva je bila serija Community. Drugi se trude da svoje uloge osveže, ali im manje uspeva, pa ostaju uglavnom stereotipni prikazi. Chiwetel Ejiofor je neupadljiv kao vođa projekta misije, Michael Pena je tipičan vedri Meksikanac, “comic relief” među astronautima koji ulazi u verbalne duele sa slično duhovitim Markom, Aksel Hennie popunjava ulogu pomalo uvrnutog stranca, Kate Mara je tipična kompjuterašica na svemirskom brodu, a Kristen Wiig ima sramotno malo posla. Stvari donekle popravljaju rasprave između Jeffa Danielsa, Seana Beana koji unosi malo britanskog šarma i plemenitosti u svoj lik i Benedicta Wonga kao vođe tima za konstrukciju.  

Glumačko društvance je tako prigodno, politički korektno i šareno, pa ne bi trebalo biti problema sa Akademijom i novinarima koji su prošle godine u Oscar-sezoni punili stupce sa odsustvom žena i manjina iz filmova. Opet, izgleda da nekima ni to nije bilo dovoljno. No dobro, ovo je tek usputna primedba, ali The Martian na drugom planu ima i neka druga, mnogo problematičnija prigodna rešenja. Jedan od njih je vizuelizacija samog Marsa koji izgleda i ponaša se kao bilo koji pustinjski predeo na Zemlji. Kad smo već kod toga, ne bih cepidlačio, ali za film koji se toliko oslanja na nauku je neozbiljno da u računicu zaboravi uneti gravitaciju Marsa koja je 2,6 puta manja od Zemljine, što se ne vidi po kretanju glumaca i vozila po površini planete. Takođe, meni se nije naročito svideo ni 3D, malo mi je delovao “iskrivljeno” što je možda zbog nekompatibilnosti sa mojom dioptrijom, a možda i zbog toga što nisam fan takvih pomagala, ali, primera radi, u Mad Maxu mi nije smetao.

The Martian i pored tih sitnih nedostataka nudi dosta toga. Dobru glumu Matta Damona. Živahne dijaloge i monologe. Gomilu pametno i pravilno napravljenih referenci na druge filmove koje su izvedene kako treba. Recimo, Matt Damon i Jessica Chastain su igrali zajedno u Interstellaru, ali prepoznaćemo tu i druge filmove, poput Kubrickove 2001: A Space Odyssey, a pominje se i Iron Man dok slušamo Bowievu pesmu Spaceman u pozdaini. Ridley Scott ne ostaje dužan ni sam sebi, pa pustinjskim pejzažima podseća da je on ipak reditelj Thelme and Louise, a provući će se i koji kadar Aliena, možda kao isprika za Prometheus. Nakon nekoliko loših, promašenih i neshvaćenih filmova u nizu, Ridley Scott je sa The Martian pogodio u centar i dokazao nam da nije (još) za staro gvožđe. Možda je ovo samo slučajan pogodak u moru štancerskih pokušaja, ali zaista ne bih usudio da tako nešto tvrdim. The Martian je jednostavno vrlo dobar film.

Nurse 3D

2013.

režija: Douglas Aarniokoski

scenario: Douglas Aarniokoski, David Loughery

uloge: Paz de la Huerta, Katrina Bowden, Martin Donovan, Jud Nelson, Corbin Bleu, Boris Kodjoe, Niecy Nash, Melanie Scrofano, Kathleen Turner

Uvodna kartica na kojoj stoji da je većina serijskih ubica medicinske struke (što je statistički tačno) poziva na kvazi-ozbiljnost. Međutim, svaka ozbiljnost će biti razvejana sa uvodnom scenom i naracijom Paz de la Huerte u ulozi porno-klišeizirane medicinske sestre. Njen stas je zamaman, njena priroda je egzibicionistička, kod nje ne postoji stid i ovaj film je nešto što bi u teoriji njoj ležalo i što bi joj moglo omogućiti kapitalizaciju njenih glavnih aduta. Međutim, utisak je da je ona ipak loša (ili makar nedovoljno dobra) glumica, veoma ograničenog talenta, reklo bi se “one trick pony”. A posebno je očajna u domenu glasa i akcenta koji uši para još gore nego u slučaju de la Huertine zemljakinje Penelope Cruz.

Ništa od toga ne mora da bude smrtna presuda za film, pogotovo za trash film na tragu Argentovih klanica, ali to zahteva zanatsku veštinu i pre svega scenarističku inteligenciju, osećaj za trenutak kada treba upotrebiti oprobani kliše, a kada stvoriti novi. U tom smislu Nurse 3D je polovičan, nedovoljno hrabar B film koji će možda evocirati uspomene na ranog Abela Ferraru, Larrija Cohena, Briana De Palmu, Russa Meyera, Johna Wattersa, pomenutog Argenta, kompletnu Troma produkciju ili Roberta Rodrigueza, ali iza sebe neće ostaviti išta iole vredno pamćenja.

Karakterizacija likova je smešna. Abby Russel (de la Huerta) je medicinska sestra i to joj stvara određeni stres koji ventilira izlascima u klubove, spetljavanjem sa oženjenim muškarcima i ubijanjem istih na spektakularne načine. Njena najnovija erotska fiksacija je mlada koleginica po imenu Danni (Bowden), tipična mlada naivna plavuša. Ona ima frku kod kuće za koju je uglavnom odgovoran očuh (Donovan), poznati psihijatar. Abby će pokušati da joj se približi na nekoliko načina, posvađati je sa dečkom (Bleu), napiti je i iskoristiti i sličnim metodama tipičnim za muške erotske fantazije, ali Danni ne popušta. Abby će se s njom upustiti u klasičan horor “mindfuck”, dok će Danni istraživati Abbinu veoma sumnjivu prošlost. Kako film odmiče, Abby sve više gubi kompas, a film se pretvara u nerezonsku klanicu.

Nemojmo očekivati previše, ovo je film koji svakim svojim kadrom vrišti “Trash”. Jasno je da razum i logika tu nemaju šta da traže, da merila dobrog ukusa ne postoje. Gluma je loša, slučajno ili namerno, a casting tako namešten da referira na druge trasheve, filmske ili pop-kulturne. Glumci igraju poznate likove, radnja se bazira na oštrim skretanjima, jeftinom humoru i “jump scare” momentima. Pitanje svih pitanja je da li je ovo dobar i zabavan trash.

Dobar ne baš, jer je toliko pešački složen i recikliran da to prosto boli, ali ima potencijala da bude pristojan trash. Zabavan je samo do polovine, pošto su autori potpuno promašili vreme velikog otkrića. Jasno nam je već na početku da je Abby potpuno luda, ali u prvoj polovini filma je u ludilu metodična. Jednom kada mi na polovini filma saznamo da je Abby potpuno luda (iako smo to znali od ranije), scenario nam nudi samo jednu izlaznu opciju: totalno klanje bez reda i smisla do kraja filma, pa kom opanci, kom obojci. To smatram dosadnim jer se brzo izliže. Bolji bi utisak bio da se velika tajna otkrije negde dve trećine ili tri četvrtine, da atmosfera i napetost traju duže, a da pokolj bude kraći i efektniji. To je greška u scenariju, ali i u režiji, pošto Aarniokoski nije u stanju da izvuče više iz materijala koji je i napisao zajedno sa Davidom Lougherijem.

Obojica autora imaju epitet pouzdanih štancera. Loughery je pisao scenarije za različite filmove, uglavnom akcije i trilere. Aarniokoski je pouzdan pomoćnik reditelja, reditelj druge ekipe i televizijski reditelj koji nikako da napravi išta vredno pomena u svojoj karijeri. Radio je poslednjeg Highlandera i B-horor The Day, bez većih uspeha. Njegovim filmovima fali originalnosti.

A šta tek reći o Paz de la Huerti? Ništa što već nismo. Njeni aduti su grudi, zadnjica i različito frizirane stidne dlačice. Ako i dostigne slavu, kao i druge manekenke gole kože pre nje, ta slava će biti kratkog veka, otprilike onolikog koliko telo odoli starenju. Gledali smo taj film i ranije, samo se nije zvao Nurse 3D, nego recimo Barb Wire. Koga je sada briga za Pamelu Anderson?

Gravity

2013.

režija: Alfonso Cuaron

scenario: Alfonso Cuaron, Jonas Cuaron

uloge: Sandra Bullock, George Clooney, Ed Harris (glas), Phaldut Sharma (glas)

Da počnemo sa činjenicama: Gravity je film snimljen sa ne baš skromnim budžetom od oko 100 miliona dolara i nije najskuplji film ove godine. Zarada se trenutno vrti oko 650 miliona i samo se može povećati, što ga čini jednim od najdonosnijih filmova ove godine. Svetska kritika, naročito ona relevantna, je oduševljena filmom, neki bez rezerve, neki sa ipak malo rezerve, a publika je oštro podeljena na one koji Gravity smatraju najboljim filmom ikada i one koji ga smatraju precenjenim smećem. Nema srednjeg puta.

Štos je u tome da su i jedni i drugi potpuno u pravu i da percepcija filma dosta zavisi od stava posmatrača, kao i od onoga šta on od filma traži. Gravity je zabavan pop-corn film, ambiciozni “blockbuster” koji čak pokušava da bude pametan i realan, što ponekad uspeva, a ponekad ne. O čemu se tu radi?

“Setting” je jednostavan: Medicinski inženjer Ryan Stone (Bullock) je na svom prvom zadatku u kosmosu i treba da popravi Hubble teleskop. Njen vođa misije je Matt Kowalski (Clooney), astronaut-veteran i šaljivdžija kojem je žao što nije oborio nijedan svemirski rekord i koji gnjavi ljude oko sebe sa svojim lovačkim pričama. Oni su i jedini likovi u flmu, od ostalih čujemo samo glasove. Ed Harris kao kontrolor misije na zemlji u Houstonu je posveta filmu Appolo 11. Uvodna scena traje 13 minuta i tu dobijamo podatke ključne za film. Naime, Rusi su (u napadu ruske logike, valjda) rešili da im je najjednostavnije da raketom obore svoj dotrajali satelit. Eksplozija satelita zatim prouzroči lančanu reakciju i oluju svemirskog đubreta koja će pogađati naše protagoniste na svakih sat i po do dva. Već u prvom naletu oluje njihov brod biva iseckan na komadiće, a ostatak posade ubijen. Njih dvoje imaju frku sa vazduhom u rezervoaru i moraju da dođu najpre do ruske svemirske stanice i tamo sednu u evakuacijsku kapsulu. Al' ne lezi vraže...

Odatle, a naročito od trenutka kad Kowalski pogine (spoiler za one koji su prespavali poslednja dva meseca), film postaje Ryanina borba za preživljavanje u skoro nemogućim uslovima, sukob ljudske volje protiv svih šansi i negostoljubivog okruženja. Ostavimo po strani verovatnoću svega toga: da se ništa ne pokvari ne bi bilo razloga za film. Ostavimo po strani i naučničku pedanteriju koja filmu zamera uverljivost fizike, svet filma je svet fantazije, a ne nauke. Gravity je sasvim pristojan dodatak svetskoj baštini filmske imaginacije, i imaginacije uopšte. Film se odatle kreće po ključu Odiseje, Homerove dakako, mnogo više nego Kubrickova Odiseja, cilj glavne junakinje je da se probije kroz nedaće i vrati kući.

Kamera je glavni adut ovog filma. Cuaronov stalna saradnik Emmanuel Lubezki maestralno snima svoje duge kadrove, a Cuaron preuzima kontrolu i nad montažom. Film je vizuelno zadivljujuće lep, fluidan i više nego gledljiv, a vizuelna lepota je podvučena i sjajnom audio shemom od epične filmske klasike do Mattovog country muzike koju pušta sa playera da bi nervirao ljude oko sebe. Okretanje ka spoju analognih efekata i CGI-ja u postprodukciji se ispostavila kao dobra odluka. Gluma Sandre Bullock je iznad njenog uobičajenog nivoa i kao jedini živi lik kroz veći deo filma ona uspeva da ga iznese sa nemalom gracioznošću. Clooney se šlepa na svojoj screen personi, pomalo napadnom, a ipak dobrodušnom čoveku koji može biti svačiji komšija. Vidi se da se ne trudi previše oko svoje uloge, ali ni ne mora, ipak je njegova funkcija ograničena na "štaku" za glavnu junakinju.

I sa time ću početi da nabrajam velike mane filma. Film može prkositi prirodnim zakonima, ali ne bi smeo rušiti zakonitosti filmskog zanata. Koliko je Gravity sjajan u svim tehničkim aspektima, toliko je ispod proseka kada se uzme u obzir priča i ponajpre karakterizacija likova. U filmu postoje samo dva živa lika i njihova karakterizacija je kriminalno slaba. Kowalski je svemirski kauboj i tako se i ponaša - sluša muziku, ganja besmislene rekorde i priča lovačke priče, a daće svojoj partnerki par korisnih saveta. I to je to. Ona kao ima nekakav “background”, ali on je sveden na melodramatski kliše o tome kako je izgubila malo dete, pa se zatrpava poslom. Osnovna premisa filma: otkud medicinski inženjer sa samo najosnovnijim šestomesečnim treningom na misiji u svemiru, nikad nije razrađena.

Daleko od toga kada bi problemi sa pričom tu stali. Da, lepo je da, za promenu, nemamo podivljali kompjuter ili već neku vrstu monstruma koji ganja heroje, i da je “neprijatelj” samo okruženje bez vazduha i gravitacije, ali to ne znači da je potrebno u filmu na različitim mestima ponavljati jedne te iste akcione scene. To je primer lenjog pisanja, čak i za filmove katastrofe, što je Gravity u svojoj suštini.

Od Cuarona smo tako nešto i mogli da očekujemo. Kritika i publika su njegov prethodni film, lepo snimljeni, ali ubibože ljigavi Children of Men (2006) progutali i podrigivali od zadovoljstva, ali taj film je pokazao jednu rediteljevu tendenciju koja je dovedena do savršenstva u Gravitiju. Cuaron igra isključivo na najjeftinije emotivne zicere, spajajući znalačku fotografiju sa radnjom koja nas pogađa na najprimalnijem emotivnom planu. To je hvale vredna efikasna taktika u modernom sportu: tehnička upeglanost do krajnjih granica, jednostavnost i juriš na lake poene, a taj model se primenjuje i na umetnost. Ipak, najbolji sportisti sveta su ipak bili umetnici, ludaci i geniji koji su pokušavali nešto više, bolje, zapletenije i rizičnije.

Cuaron je doterao Gravity kamo je hteo i kako je hteo. Festivali su ga progutali, kritika ga je progutala, publika isto. Ostaju samo još ultimativne nagrade, Globusi i Oscari. Ni Cuaronu ni Sandri Bullock ne ginu nominacije. Poređenja radi, Ang Lee je na prethodnoj dodeli pokupio kip za veoma sličan film (Life of Pi), ali pitanje je da li će se Akademija odlučiti opet za istu varijantu. Sandra Bullock je imala petlje da prihvati ulogu koju su odbile skoro sve viđenije glumice kojima je nuđena pre nje (Angelina Jolie, Natalie Portman, Scarlett Johansson, Olivia Wilde, Marion Cotillard i Carey Mulligan, među ostalima). Warner Brothers je prihvatio ideju koju je prethodno odbacio Universal i dao 100 miliona dolara i potpunu kontrolu Cuaronu za naizgled čudnu ideju za blockbuster sa samo dvoje likova. Ma šta ljudi pričali, Gravity neće pokrenuti novo doba u filmskoj umetnosti, pa ni u filmskoj industriji i nije instant-klasik. Ali je zabavan film i u 2D, a kažu da je još bolji u 3D.