Eden

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Čim je iz redova glumaca prešao u filmske reditelje, Ron Hauard je uspostavio svoj „prepoznatljivo-neprepoznatljivi“ stil. Njegovi filmovi bi po pravilu bili vizuelno ispolirani, ali bi, u bilo kom žanru, zapravo igrali na sigurno, tako da se svide najširoj mogućoj publici. Uglavnom tu ne bi bilo rizika, češće bi se hvalile pojedina ljudske vrline nego što bi se isticale mane, išlo bi se na pozitivne i inspirativne priče u kojima niko ne bi bio uvređen, bez ikakvih kontroverzi. Bili bi to filmovi koje bi cela porodica mogla da pogleda, možda rađe na televiziji ili na videu, nego da se organizuje za posetu bioskopu. Isto tako, i dobitak bi bio limitiran.

Izuzetaka je ipak bilo. Recimo, Frost/Nixon (2008) je morao da bude makar malo kontroverzan film jer je ličnost američkog predsednika Ričarda Niksona bila kontroverzna po svojoj prirodi. A Rush (2013) je bio punokrvni spektakl i pun pogodak gde je od jedne od najinteresantnijih priča iz bogate istorije Formule 1 iskorišćena da se napravi ultimativni film o najglamuroznijem sportu.

U međuvremenu je Hauard svoju sklonost ka filmskom prepričavanju priča iz stvarnog života produbio i kroz interes za dokumentarce (snimio ih je o sastavu The Beatles, operskom pevaču Lučanu Pavarotiju, humanitarnim akcijama i lutkaru Džimu Hensonu), ali i kroz priznanje da ljudska priroda može biti mračna. Potonje smo, makar na rubovima filmova, videli u Hillbilly Elegy (2020) koji je ponovo postao aktuelan kada je autor literarnog predloška i protagonista filma Džej Di Vens postao potpredsednik Amerike, te Thirteen Lives (2022) koji se bavio akcijom spasavanja mladih fudbalera i njihovog trenera iz pećina na Tajlandu.

Ron Hauard, međutim, nikada nije bio mračniji nego u svom novom filmu Eden koji nam se upravo ukazao na bioskopskom repertoaru. Čudni su ti putevi distributerski, budući da je film skoro godinu dana od premijere lani na festivalu u Torontu bio držan „na polici“, nakon čega je nakratko pušten u bioskope na domaćem, američkom, i za film posebno važnom, nemačkom tržištu, pa onda i širom sveta preko internetskih servisa. U naše bioskope, dakle, ušao je s određenom zadrškom.

Po Hauardovom običaju, imamo istinitu priču, ovog puta s Galapagosa, odnosno s ostrva Floriana u tom arhipelagu. Još krajem dvadesetih godina prošlog veka, na to nenaseljeno ostrvo je došao jedan nemački par: filozof dr Fridrih Riter (Džad Lou) i njegova supruga Dore Štrauh (Vanesa Kirbi). Oboje su bili razočarani onim što im je civilizovani svet u to doba nudio, pa su rešili da svoj komadić raja potraže daleko od rodne Nemačke. Dok je Riter bio zauzet pokušajima da „popravi čovečanstvo“ ili makar da napiše manifest svoje nove, radikalne škole filozofije, Dore se navodno lečila od multiple skleroze meditacijom.

Početkom 30-ih, za njih se pročulo po novinama na nemačkom jeziku, pa su dobili i prve susede koji su, vođeni pionirskim duhom, tamo hteli da se nasele. To su bili Hajnc Vitmer (Danijel Brul), njegova druga žena Marget (Sidni Svini) i njegov sin iz prvog braka Hari (Jonatan Titel). U pitanju su bili obični, radišni ljudi vođeni verom u Boga i idejom o kultivaciji devičanske zemlje.

„Dobri doktor“ i njegova ekscentrična supruga svojim novim komšijama nisu priredili dobrodošlicu, budući da su se oni od sveta sklonili ne da bi „voleli svoje komšije“, već da bi ih izbegavali, pa su se dve jedinice tolerisale s distance. Prava frka na ostrvu, međutim, počinje kada se na njemu pojavi i žena koja se predstavlja kao austrijska baronica Eloiz Bosket de Vagner Verhorn (Ana de Armas) u pratnji muškaraca, dva Nemca Roberta i Rudolfa (Tobi Volas i Feliks Kamerer) i jednog Ekvadorca Manuela (Ignacio Gasparini). Ona nemački dvojac predstavlja kao svoje inženjere i zidare, a u su joj „podanici“ i ljubavnici, a ima ideju da na plaži podigne ekskluzivni hotel za milionere.

U ovoj varijaciji na temu Gospodara muva Vilijama Goldinga, ali koja se stvarno zbila, i to ne nesrećnim slučajem, već po svesnoj odluci uključenih, te sa odraslim ljudima umesto dece kao likovima, dosta važnu ulogu igra nesporazum, odnosno nemogućnost sporazuma usled nekompatibilnosti ličnosti i njihovih želja i ciljeva. Prvi paradoks je činjenica da taj aranžman nikada nije bio zamišljen kao neka vrsta komune, već da su se navodni pustinjaci, više njih, našli na istom pustom ostrvu. Drugi je činjenica da je nekakav raj mnogo lakše zamisliti nego ga ostvariti i deliti s drugima. Treći je, pak, da je čovek teritorijalna životinja, da resurse uzima i brani ih po cenu života. Je li onda ono „u skladu s prirodom“ od početka bila floskula koja ništa ne znači?

Generalnu nekompatibilnost je teško prikazati filmskim sredstvima da to ne ispadne banalno ili čak parodično, a Ron Hauard i njegov ko-scenarista Noa Pink, iako se obilato služe karticama za šta je bilo pre, a šta posle Galapagoske afere u kojoj su neki ljudi izgubili živote, uspevaju da ispuste neke delove iz postavke stvari. Recimo, zašto bi filozof koji se osamio kako bi napisao svoj manifest imao potrebu da komunicira sa spoljnim svetom koji je ostavio za sobom, i kako bi to činio s pustog ostrva?

Umesto toga, čini se da u maniri Pinkovog prethodnog filma Tetris (2023), on i Hauard pokušavaju da slože mozaik nesporazuma i onda ga zaokruže eskalacijom. Osim što na par mesta ispadaju iz paradigme ranih 30-ih godina i ulaze u savremenu punu „naknadne pameti“ po nekim pitanjima, čini se da Pink i Hauard prave grešku što različite nekompatibilne perspektive likova pokušavaju da slože u jedinstven mozaik, kada bi nekakva „rašomonska“ struktura bolje služila svrsi do kulminacije sukoba.

Ta nekompatibilnost se preslikava i na glumce od kojih svako igra svoju igru. Džad Lou i Vanesa Kirbi stavljaju akcenat na ekscentričnost svojih likova, sve dok u slučaju dr Ritera to ne preraste u ludilo, paranoju i borbu za opstanak. (Jedan posetilac, holivudski magnat, će u nekom trenutku i povući referencu na Darvina.) S druge strane, Danijel Brul je „svoj na svome“ sa svojim likom poštenog čoveka, a Sidni Svini se iskupljuje za lelujavi akcenat jednom scenom čiste visceralne napetosti. U poređenju s njima, čini se da Ana de Armas, igrajući ekscentričnu aristokratkinju za koju nije teško pretpostaviti da je prevarantkinja, ima svoju kabaretsku predstavu dok njen lik unosi razdor među druge koji su do tada egzistirali u krhkoj ravnoteži.

Iako Ronu Hauardu ne idu najbolje mračne nijanse ljudske psihe, pa mu je režijski stil dosta neprimetan, tehničke komponente su solidno pogođene. Muzika Hansa Cimera je diskretnija od onoga na šta smo od njega navikli, ali svejedno dodaje na napetosti kako se zaplet zgušnjava. Pun pogodak je, međutim, fotografija Matijasa Herndla kojem je ovo prvi dugometražni film. Tu možda mimo naših očekivanja nema mesta za idilične razglednice s egzotičnih mesta, već dominiraju smeđe-sivi tonovi kao pred kišu ili odmah posle iste, čime se podvlači surovost prirode, drugačija, ali ništa manja od ljudske surovosti.

Na kraju, Eden je film koji bi možda bolje legao reditelju koji je skloniji istraživanju mraka i surovosti ili koji bi tako nešto postigao više se držeći faktualnosti. Jer stvarna priča i njen epilog su zaista fascinantni. Film nije, iako je po komponentama bolji nego u celini. Ali i takav je vredan gledanja, makar iz radoznalosti.

Solo: A Star Wars Story

kritika originalno objavljena na Monitoru

2018.

režija: Ron Howard

scenario: Lawrence Kasdan, Jonathan Kasdan

uloge: Alden Ehrenreich, Joonas Suotamo, Woody Harrelson, Emilia Clarke, Donald Glover, Thandie Newton, Paul Bettany, Jon Favreau, Erin Kellyman

Moram da priznam da franšizni filmovi izrazito testiraju moje strpljenje iz godine u godinu i to se, slutim, neće promeniti u nekom skorijem vremenskom roku. Dobro, Marvel. Hajde i DC koji pokušava da isprati zadati ritam. Pa čak i apsurdi za decu i roditelje poput lego filmova čija se “product placement” filozofija vidi od naslova nadalje. Ali ovaj tempo Star Wars filmova zaista nije human i postaje sve teže uvideti svrhu svemu tome. Biće možda neke poetske pravde u tome da serijal koji je uspostavio franšiznu filozofiju u kinematografiji bude i onaj koji će taj pristup uništiti (ako se to zaista dogodi, to jest), ali sa predominantnom fanovskom kulturom sva je prilika da će pre pucanja balona uslediti dugi period stagnacije. “Fandom” je dijagnoza, rekao bih dugoročna i sa malo šansi za izlečenje.

Kako drugačije opisati situaciju da sada svake godine dobijamo po jedan Star Wars film, neparnih godina filmove iz glavne trilogije, a parnih kvazi-samostalne filmove smeštene u Star Wars svet? Kako objasniti da od prethodnog Star Wars naslova The Last Jedi nije prošlo ni pola godine? I kako objasniti da je producentski tim u međuvremenu uspeo zameniti reditelja (iskusni štancer Ron Howard došao je umesto Phila Lorda i Chrissa Millera) i barem jednog glumca sa značajnom ulogom (Michael Kenneth Williams nije mogao uskladiti rasporede za glasovno snimanje originalno CGI lika Drydena Vosa), te izvesti dosnimavanja u roku za “prequel” o Hanu Solu? 

 

Svakako, u pitanju je pre svega biznis, kreativni kriteriji su u drugom planu, ali prvi rezultati nisu nimalo obećavajući. Otvaranje sa nešto preko 100 miliona dolara zarade (na oko 300 miliona uloženih) smatra se neuspehom. Deo toga se može otpisati na kalendarsko pozicioniranje (iza tri jako velika Marvel filma), ali opet nije teško iščitati da fanovi nisu oduševljeni pristupom reditelja Howarda i tima Disneyevih producenata. Podsetimo se da su i The Force Awakens, Rogue One i The Last Jedi solidno podelili publiku i kritiku, pa možemo zaključiti da ni Star Wars nisu baš tolika “zlatna koka” kao što se činilo iako je baza fanova verovatno dovoljno velika da na kraju neće biti gubitaka, barem ne katastrofalnih.

Dodatna otežavajuća okolnost za Solo: A Star Wars Story je to da je u pitanju pred-nastavak koji je sam po sebi predvidljiv – znamo šta sledi, usamljeni pilot, plaćenik i svemirska baraba Han Solo će se pridružiti pobunjenicima, osvojiti princezu Leiu i na koncu poginuti od ruke njihovog zajedničkog sina, a za nekakvim dubinskim građenjem lika iz svemirske bajke zaista nema preke potrebe. Umesto toga, scenaristi otac i sin Kasdan i reditelj Howard su sebi kao zadatak postavili da odgovore na nekoliko manje ili više konkretnih pitanja:

 

- Kako je postao tako hladnokrvan i nepoverljiv? Generički odgovor, težak život, vojna obuka, tako ga naučio prvi i jedini mentor Beckett (Harrelson), a i devojka Qi’ra (Clarke) mu je slomila srce.

- Otkud mu prezime Solo? Koga briga, ali ovde je to rešeno kao lagano neuspeli štos.

- Kako je postao pilot? Vojna obuka, logično, pre toga je bio samo lopov koji je znao da vozi ukradena vozila, uostalom to je i prva akcijska scena u filmu.

- Otkud mu Millenium Falcon? Znamo, osvojio ga je na partiji Sabacca (mehanika slična nekoj svemirskoj verziji pokera) od švercera Landa Calrissiana kojeg ovde igra Donald Glover.

- Šta znači obaviti proći Kessel za manje od 12 parseca? “Kessel Run” nam ja takođe poznat pojam, kao što znamo da je parsec mera za dužinu, a ne vreme ili brzinu, ali za to ovde konačno dobijamo suvislo objašnjenje.

- Kako je Han upoznao Chewbacu i kako je dotični dobio nadimak Chewie? E, to je već zanimljivo, ali jednom kada dobijemo odgovor (u prvoj polovini), onda se više na to ne vraćamo, odnosno ne gradi se odnos između čoveka i wookieja dalje od Solovog osećaja za pravdu i prezir prema ropstvu.

 

Ostatak filma je, dakle, prilično generička “origins” priča koja spaja trivijalne podatke iz Star Wars univerzuma i služi kao vezivno tkivo između mnogih akcionih sekvenci u kojima emocije diktira muzika Johna Powella po motivima standardnog score-a Johna Williamsa. Imamo, dakle, i pljačku vlaka, jurnjavu s automobilima, scene bitke nalik na Prvi svetski rat, svemirsku kockarnicu, svemirsku jahtu, nagoveštaj pobune, malo na silu ubačenog, a svejedno nekako duhovitog socijalno-političkog konteksta gde se droidica L3-37 (glas Phoebe Waller-Bridge) bori za oslobađanje i emancipaciju robota, očekivani “used future” dizajn i ponešto referenci i poveznica sa ostatkom Star Wars sveta.

Kako to izgleda u praksi? Pa, kako šta. Glumački sve štima. Woody Harrelson svoju ulogu može izdeklamirati i u snu, Thandie Newton kao njegova partnerica je zgodno osveženje, baš kao i Jon Favreau kao, avaj, prerano žrtvovani accadianski pilot sa viškom ruku. Emilia Clarke (iz Game of Thrones) donosi mešavinu zavodljivosti, taktilnosti, ranjivosti i sposobnosti preživljavanja kao Qi’ra, u daljem toku filma upletena u kriminalni sindikat koji vodi Vos (Paul Bettany, vrlo dobar). “Show” u principu krade Donald Glover kao Lando, postajući tako nešto nalik na Solo figuru u Solo filmu, a Solo, čini se, nije baš tako solo-frajer da bi nosio ceo film. U tom smislu, Alden Ehrenreich (do sada najpoznatiji po ulozi u Hail Caesar braće Coen) nije loš kao Han Solo, čak i liči na mladog Harrisona Forda i ima nešto malo od tog njegovog frajerskog nastupa, ali njegovo glumačko ostvarenje ne odlazi dalje od imitacije, odnosno teško će nas uveriti da je njegov Han Solo postao baš ONAJ Han Solo.

 

Sa tehničke i vizuelne strane, film je dosta problematičniji. Režija Rona Howarda je vrlo standardna, da ne kažem pešačka, inspirativna možda u ponekoj sceni ili sekvenci, ali bez osećaja za širu sliku. “Cigla-malter” struktura filma postaje zamorna, a trajanje od preko dva sata izazov. Najveća greška je, međutim, izbor Bradforda Younga za direktora fotografije. Dok je njegovo insistiranje na mraku i senkama smisleno u Arrivalu, da ne govorimo o Ain’t Them Bodies Saints ili A Most Violent Year, ono se ovde nikako ne uklapa, pa Solo postaje najmračniji, najsivlji i najmutniji Star Wars film bez ikakvog jasnog razloga. Film sam, srećom, gledao u 2D varijanti, a o tome kako ta mešavina tamnih i zemljanih boja izgleda u inače tamnijem i mutnijem 3D-u, mogu samo da zamislim.

Kada se podvuče crta, nije da nam je ovo bilo potrebno. A sumnjam da je bilo potrebno i mudrim glavama iz Disneya zaposlenim na “marvelizaciji” Star Wars sveta. Posebno bode oči paradoks da je za neke detalje u filmu potrebno ekstenzivno poznavanje sveta, dok su druge, jednako bitne informacije, redundantne čak i osrednjim poznavaocima. Čini se da su i najzagriženiji fanovi prepoznali lažnjak koji čak i nije toliko loš koliko je usiljen.

The Beatles: Eight Days a Week – The Touring Years

2016.

režija: Ron Howard

scenario: Mark Monroe, P.G. Morgan

O sastavu The Beatles, maniji koju su ova četvorica liverpoolskih momaka prouzročili i trajnim posledicama na muziku, scenu i kulturu se naveliko pričalo, pisalo i snimalo. The Beatles su takav status odavno zaslužili, samo je upitno koliko se toga novog može reći o njima pedesetak godina kasnije. Uostalom, kome bi se pa i moglo objasniti taj fenomen danas? Stariji verovatno znaju celu priču, a mlađi žive u potpuno drugačijem svetu u kojem je teško zamisliti da ceo svet godinama luduje za jednom muzičkom grupom.

Pa ipak, američki producent i reditelj Ron Howard uspeva da pronađe nekoliko novih uglova, svejedno slažući dokumentarac klasično od intervjua (“talking heads”) i arhivskog materijala, uglavnom koncertnog i turnejskog. Prvi od fokusa su upravo “turnejske godine” kada su The Beatles živeli u pokretu, od koncerata, gužvajući se u hotelskim sobama, pišući nove pesme u kombijima i izbacujući dva albuma godišnje. Taj period posle prvih, liverpoolskih koraka i gotovo slučajnog proboja u Hamburgu značio je težak i uporan rad, ali su četvorica momaka to podnosili zajedno, kao drugari, kao grupa ljudi i sa zezanjem, verovatno ne znajući da ih na sledećoj stepenici čeka još više teškog rada, obožavanja i osporavanja i medijske pažnje.

Drugi aspekt njihove karijere kojim se Howardov dokumentarac bavi je njihov značaj u dva pravca: što se tiče “celebrity” i tinejdžerske kulture čiji su oni, zajedno sa Elvisom, bili pioniri i što se tiče kretanja u društvu koja su se odvijala paralelno i na koja su oni možda i nehotično uticali. Negde između toga stoji njihova muzika kao takva, od ranih, mahom ljubavnih, pesama do kasnijih, kompleksnijih kompozicija. Fakat je da su oni uticali na dalji tok muzike, kao što stoji i činjenica da je to muzika koja se preraste s vremenom. The Beatles su prvi sami sebe prerastali konstantno kroz karijeru, od tinejdžerske senzacije su postali ozbiljni ljudi i muzički stvaraoci.

Ono što ostaje je, njihov odnos do javnosti i do samih sebe. Howard se vrlo malo dotiče uslova u kojima su The Beatles nastali, pominje se menadžerska vizija Briana Epsteina, kao i činjenica da su oni stvarali za određenu publiku, posleratnu baby boom generaciju, i perfektno pogodili njenu žicu svojom tematikom, muzikom, stilom i stavom. Upravo je stav, nestašan i bleskast, ali ne direktno pobunjenički i bezobrazan, razlog zašto ih je tadašnja omladina toliko prihvatila, a starije generacije nisu imale argumente protiv tih novih idola. The Beatles su tako postali prototip kasnije industrijske izmišljotine, “boy banda”, promoteri rock ‘n’ rola, najpouzdaniji proizvod muzičke industrije, čak i inicijalna kapisla za hippie pokret. Bez njih The Rolling Stones ne bi mogli biti tako direktni i drski, ekscentričnost The Doors bi bila sasečena u korenu, hippie pokret bi možda svejedno nastao na krilima Hendrixa, Janis Joplin i “folk revival” autora, ali verovatno ne bi doživeo globalnu eksploziju.

Istini za volju, Howard je ograničen američkom perspektivom ili se namerno na nju fokusira, tako da, na primer, nijednom rečju neće biti spomenut fenomen “swinging sixties”. Opet, uspeva da izabere dovoljno atraktivne sagovornike da pruže što celovitiji pogled na fenomen turnejskih godina velikog sastava iz lične perspektive. Tu su, naravno, preživeli Paul i Ringo, uz vešto inkorporiran arhivski materijal intervjua Johna i Georgea. Tu je Elvis Costello da pruži komentar iz čisto muzičke i fanovske perspektive. Tu je Eddie Izzard sa zanimljivom tezom da su The Beatles zapravo rođeni komičari i zabavljači kojima je improvizacija najjača strana uz prirodnu simpatičnost. Whoopi Goldberg objašnjava koliki su oni fenomen bili nevezano za rasne tenzije i nepisana pravila šta se smatra belačkim, a šta crnačkim, a istoričarka Kitty Oliver ističe važnost njihovog glasnog otpora segregaciji, dok novinar Larry Kane prepričava svoja iskustva sa iscrpljujuće turneje po Americi sa koje je izveštavao.

Svedoci tih zanimljivih vremena su imali svaki svoj doživljaj vezan za ovaj sastav. Howard zna koliko je nemoguće dati celovitu, a opet svežu sliku fenomena zvanog The Beatles. Zato više od drugih koji su se temom “Beatlemanije” bavili pušta da muzika govori sama za sebe, kao što zna da kontra-plan reakcije publike govori još više i glasnije od toga. Tada, recimo, nije bilo monitora na bini, niti je stadionsko ozvučenje bilo prilagođeno koncertima. Oni su se trudili da, progresivno sve umorniji, u tim cirkuskim uslovima daju sve od sebe, a publika bi ih svejedno obožavala i da nisu.

In the Heart of the Sea

2015.

režija: Ron Howard

scenario: Charles Leavitt, Rick Jaffa, Amanda Silver (prema knjizi Nathaniela Philbricka)

uloge: Chris Hemsworth, Benjamin Walker, Cillian Murphy, Tom Holland, Brendan Gleeson, Ben Whishaw

Mesecima sam odlagao gledanje ovog filma. Mislim, hollywoodski kostimirani spektakl nabijen efektima i kompjuterskim grafičkim intervencijama, pa još na vodi (koja je posebno zajebana za CGI)... Jednostavno, kome to može biti zanimljivo? Još ako uzmemo u obzir da se film reklamira kao istinita priča koja je poslužila kao inspiracija za kapitalno delo američke književnosti, Melvillov Moby Dick, a znamo kako se u Hollywoodu te istinite priče začinjavaju i distorziraju... Zapravo, jedinu slamku spasa je predstavljao reditelj Ron Howard, vešt zanatlija i specijalista upravo za “hollywoodizaciju” istinitih priča, čovek koji snima mnogo, uz tempo od po jednog najčešće solidnog filma na dve godine.

Moram odmah reći, In the Heart of the Sea nije loš film, bar ne u klasičnom smislu te reči, ali je svakako neujednačen, sa mnogo nabačenih ideja nejednake realizacije i ograničen dramaturškim konvencijama pojedinih žanrova. Na planu vizuelnog spektakla nije baš toliko spektakularan, ali nije ni katastrofalan, fotografija je atraktivna, a kompjuterska grafika je dopunjena sa modelarstvom starog kova gde god je to bilo moguće. Jača strana filma su svakako glumci koje Howard, i sam glumac po profesiji, usmerava perfektno i čije potencijale koristi do maksimuma.

Howard je već na svom prošlom filmu, vizuelno impresivnom i dramski nabijenom sportskom spektaklu Rush, svetu otkrio da Chris Hemsworth nije samo frajerčić pogodan za slikanje, već je upravo to frajersko u njemu iskoristio za veran prikaz šampiona Formule 1 Jamesa Hunta. Ovde igra na sigurno, dajući mu tipsku ulogu odvažnog pomorca u kojoj je Hemsworth solidan. Zato je njegov partner u sukobu, Benjamin Walker, iako iznuđeno (nekoliko glumaca višeg profila je odbilo ulogu), prilično dobro rešenje, kanalizirajući nesigurnost neiskusnog aristokrate koji mora da popuni “velike cipele” svojih predaka. Cillian Murphy možda nema veliku minutažu, ali je od svog drugog oficira izvukao maksimum i ostvario najbolju epizodu u filmu. Takođe, Tom Holland, prvi put viđen u The Impossible (2012) sasvim fino gradi karijeru mladog glumca. Brendan Gleeson i Ben Whishaw imaju zahtevnu, podužu scenu međusobne konverzacije i sasvim su solidni, Gleeson kao oličenje istraumiranosti, a Whishaw naivne radoznalosti. Primetno je odsustvo karakterizacije kod malobrojnih ženskih likova, ali In the Heart of the Sea je pre svega muška priča.

Prvo ograničenje je forma priče u priči. Sredinom 19-og stoleća pisac Herman Melville (Whishaw) dolazi na otok Nantucket, nekada centar industrije kitolova i prerade ulja, kako bi od starog pomorca Nickersona (Gleeson) izvukao traumatičnu priču o katastrofi na brodu Essex koju je načuo negde i koja će kasnije poslužiti kao osnova za Moby Dick. Naravno, taj okvir je potpuno “bogus” i to proverljivo: prvo, Melville je na Nantucket prvi put došao tek nakon izdavanja knjige, a drugo, između dvojice muškaraca po logici stvari nije bila tolika razlika u godinama, ali valjda se išlo na efekat starenja usled traume.

Priča u priči je ukleto putovanje dotičnog broda, prvo za tada momčića Nickersona (Holland), koje je bilo problematično od početka. Iskusni prvi oficir Owen Chase (Hemsworth) je ponovo bio “preskočen” za unapređenje u kapetana, a za kapetana je izabran neiskusni George Pollard (Walker) koji je imao odgovarajuće, aristokratsko poreklo i to je dovelo do rivaliteta između njih dvojice od samog početka. Koliko sam pročitao, i taj detalj je pogrešan, Pollard nije bio baš toliko neiskusan i njih dvojica su plovili zajedno. Razlog za distorziju, pojednostavljivanje i prenaglašavanje beži mojoj logici, klasne razlike bi se jednako pokazale i da je Pollard samo bio unapređen preko reda.

Bilo kako bilo, nakon Pollardove pogrešne odluke i svađe između njega i Chasea, njih dvojica sklapaju dogovor da već oštećeni brod brzo napune, vrate se kući kao pobednici i odu svaki svojim putem. Međutim, nakon početne sreće sa ulovom kapitalca, Essex nailazi na “sušu”, toliko da im vest o velikom jatu daleko od obale kojim vlada ogromna bela neman zvuči kao slamka spasa. Pretpostavljamo šta sledi: sukob sa kitom, potapanje broda i priča o preživljavanju na čamcima i pustim otocima, glad, žeđ, smrt, kanibalizam, sve do očekivane, ali sasvim solidno izvedene “završne reči” protiv kapitalističke logike kitolova na kraju.

Pored očitih ograničenja priče o katastrofi i opstanku uprkos svim šansama, drugi problem filma je previše tema kojih se dotiče. Tako imamo i ustroj industrije, i klasne razlike, i spoznaju da kitovi nisu “velike ribe”, nego kompleksnija, inteligentna bića, i moralne nizine u koje čovek mora pasti da bi preživeo. Možda je to preslika Melvillovog romana koji se ni izbliza ne sme svoditi samo na psihologiju opsesije i koji se u pasažima dotiče svih navedenih tema, ali pitanje je koliko je hollywoodski pristup svrsishodan, ma koliko Howard bio vešt u tome i ma koliko In the Heart of the Sea bio pratljiv i solidan film generalno, sa tek pojedinim momentima koji se izdižu iznad te generalne solidnosti. Recimo da bi u rukama autora sklonog filozofiji ovakva priča bila dublja, moćnija i zaokruženija, ali onda studijske glavešine sigurno ne bi potrošile 100 miliona dolara. Opet, možda da glavešine nisu toliko uložile, film ne bi bio toliki “flop” bez šansi da pokrije budžet, ali to su druge i duge priče... I pored svega, shvatite ovaj tekst kao laganu preporuku, iskreno nemate šta izgubiti.

Rush

2013.

režija: Ron Howard

scenario: Peter Morgan

uloge: Chris Hemsworth, Daniel Bruhl, Olivia Wilde, Alexandra Maria Lara, Pierfrancesco Favino, Christian McKay

Rush je svakako dopadljiv film. Ako ste fan Formule 1, ovo je pogled u slavnu, opasnu i vitešku prošlost kada su ginula barem dvojica vozača po sezoni, kada su se auto-trkama bavili plejboji i kada je hrabrost bila važnija od sigurnosti. Stariji se sećaju rivalstva između Jamesa Hunta (Hemsworth) i Nikija Laude (Bruhl) kao jednog od većih u istoriji automobilizma, i te lude i opasne sezone '76. Desetak godina kasnije imali smo još jedan takav par (“čarobnjak” Senna i “profesor” Prost) koji prosto vapi za ekranizacijom svog rivalstva, 90-ih i prvih godina novog milenijuma imali smo Michaela Schumahera koji je trkački nadživeo skoro sve svoje glavne rivale (Damon Hill i Mikka Hakkinen kao najpoznatiji), ali formula više nije bila tako ludački nesigurna, niti je bilo ko zbog rivalstva i dokazivanja stavljao život na kocku.

Ono što čudi iz moje perspektive (kao Evropljanina i ljubitelja Formule 1) je to da ovaj predivni, tehnički doterani i glamurozni sport nije doživeo ipak malo više ekranizacija. Dobro, pustimo sad Amerikance, koreni auto-trka su drugačiji kod nas i kod njih: kod nas su se prvi trkali plejboji, niže plemstvo i naslednici poslovnih imperija, a kod njih su prvi bili šverceri viskija (tako je posle pada prohibicije nastao Nascar). Film o formuli su mogli snimiti Britanci, Francuzi, Italijani... Pa ipak, jedina dva igrana naslova većeg profila su nastala u Hollywoodu, sasvim solidni tročasovni prikaz glamura i dilema vezanih za formulu Grand Prix (John Frankenheimer, 1966), koji obiluje arhivskim fotografijama i duhom evropske aristokratije, i dosta slabiji Bobby Deerfield (Sydney Pollack, 1972), koji je klasična melodrama. Govorkalo se krajem 90-ih da će se snimati film o Formuli 1, čak je Sylvester Stalone bio viđen na mnogo trka i u “paddocku” sa Schumaherom, a od svega toga je nastao Driven (2001), klasična sportska drama nabijena akcijom, smeštena u svet američke Formule Cart, dočekana na nož od kritike i sa negativnim finansijskim bilansom na kraju. Eto, nabrojah nešto naslova i dadoh par preporuka za ljubitelje formule, pa mogu i da se vratim na posao.

Dakle, Rush je do sada najbolji film o Formuli 1, ali slaba je to vajda ako niste zaljubljenik u zaglušujuću buku i zemljotres nakon što bolid prozuji pored vas. Zapravo ne, jer je u pitanju zanimljiva sportska i ne samo sportska drama, priča o rivalstvu na stazi i van nje, o sukobu različitih životnih stilova i filozofija, pa još znalački obučena kao “period piece”. Za ne-ljubitelje formule, Rush je nešto kao Amadeus na točkovima i u punoj brzini.

Nije to slučajno poređenje, i Rush i Amadeus su zasnovani na istinitim događajima i sličnom dramskom sukobu. Istinitost događaja, kao i u Amadeusu, treba uzeti sa dosta rezerve, jer je istina retko dramatična i zanimljiva kao film. Rush dosta vremena troši na rivalstvo između Hunta i Laude van staze, što je u najmanju ruku prenaduvano, uzevši u obzir da su njih dvojica jedno vreme bili cimeri i da su, kao i svi vozači Formule 1 bili i kolege i drugari. Sport je tada bio samo sport, što će reći igra. Jasno nam je da to u igranom filmu tako ne ide, kao i da Rush nije dokumentarac, zato je rivalstvo tu na stazi i van nje, stalna potreba za jurnjavom i dokazivanjem. Howard se, dosta inteligentno, fokusira na konferencije za štampu i borbene, čak uvredljive izjave, što nas podseća na jednu drugu sportsku legendu – Muhammada Alija.

U čemu je osnovna nit sukoba? James Hunt je zgodni, plavokosi jebivetar sa imidžom rok zvezde, frajer koji je odjebao svoju aristokratsku familiju i biznis, a zadržao nešto njihove love i bacio se na trkanje. Upoznajemo ga u Formuli 3, 1970. godine na trkalištu Crystal Pallace. Tada vidimo i Laudu, generalno nesimpatičnog, opsesivno preciznog tipa sa užasnim socijalnim veštinama, koga je odjebala njegova aristokratska familija, pa diže kredite da bi se trkao. Na njihovom prvom susretu, pobedu odnosi Hunt nakon rizičnog manevra, ali Lauda prvi dobije ugovor sa timom iz Formule 1. Huntov sponzor, slično zajebantski nastrojen biznismen, reši da progura svog pulena i drugara tako što osnuje svoj F1 tim, bez sponzora i sa otvoreno plejbojskim imidžom. Slaba je to uteha, jer će Lauda prvi dohvatiti veliki tim, i to Ferrari, zahvaljujući svom inženjerskom znanju i poverenju koje u njega ima stariji kolega Clay Ragazzoni. Huntov transfer u McLaren će ići teže, uz uvrtanje ruku i mnogo pohvala samom sebi. I tako, eto nas u toj sudbonosnoj 1976. godini (ko zna, zna, a ko ne zna, neću mu spoilati), Lauda je šampion koji brani titulu, a Hunt ludi izazivač. Međutim, jedna trka i jedan udes će promeniti njihov odnos za sva vremena...

Film izgleda savršeno, sa kombinacijom modernih tehnoloških dostignuća u slici i zvuku, što se vidi na neretkim scenama trkanja, pritom sjajno montiranim, dok sa druge strane imamo sveopšti retro šarm vezan za momente van staze, lagano zrnastu fotografiju i odlični rock soundtrack. Iako su prečesti, momenti sa komentatorima, ispred kamere i u off-u, nas asociraju na stare televizijske prenose.

I glumci su na visokom nivou, Hemsworth, poznat kao Thor, je odigrao svoju prvu karakternu ulogu i to kako! On izgleda i ima nastup kao mladi Brad Pitt, sa britanskim umesto južnjačkog akcenta, i sjajno nosi Jamesa Hunta. Neki će reći da je Hunt i u životu i na filmu dosta jednodimenzionalan lik, ali to nije istina. Howardova režija i Hemsworthova gluma jasno odvajaju njegovu medijsku personu od stvarnih razmišljanja. Primer za to je sekvenca oko razvoda sa Suzy Miller (Wilde), kada novinarima daje svoju tipičnu “cocky” izjavu, nakon prilično emotivnog rastanka. Već u sledećoj sceni merka stjurdesu u avionu. Bruhl ima nešto “plemenitije” glumačko poreklo, koje uključuje Good Bye Lenin (2003) i Inglorious Basterds (2009), među ostalim filmovima, pa je manje iznenađujuće da briljira kao Lauda. Imajmo u vidu da Laudin lik nije ispočetka baš sjajno napisan, i da se u velikoj meri svodi na genijalnost i autističnost, loše socijalne veštine i preku narav, ali prema kraju uviđamo da je to možda njegova medijska persona, a da je sam Lauda sposoban za dublje odnose sa ljudima. Bruhl se onda okrenuo istraživanju, skinuo Laudinu pozu, mimiku, gestikulaciju i govornu shemu i na kraju ostvario svoju do sada najbolju ulogu.

Kod njihovih devojaka stvari stoje drugačije. Olivia Wilde nije dovoljno iskorištena kao Suzy Miller, i njen lik je u velikoj meri sveden na trofejnu žensku, manekenku sa minimumom mozga da se popne po društvenoj lestvici. Stvari stoje malo bolje sa Alexandrom Mariom Larom u ulozi Laudine žene Marlene, ali samo malo bolje. Ona ima jedan od spektakularnijih ulaza na film, a scena u kojoj njih dvoje stopiraju je možda jedini zaista komični momenat u filmu. Od toga dalje, ona uglavnom ne govori i izgleda zabrinuto. Jedini epizodni likovi koji istupaju iz gomile su Clay Ragazzoni (Favino), kao dobroćudni, na momente priprosti Laudin timski kolega i Lord Hasketh (McKay), kao Huntov sponzor i ekscentrični bogataš rešen da se kocka na veliko, ako se već kocka. Problem sa ovakvim filmovima je u preširokom scenariju koji zahvata panoramsku sliku jednog vremena i jednog načina života: epizodista je jednostavno previše da bi nam značili.

Ipak, u prenosu izvorne priče, scenario je dovoljno vešt i elokventan, mada malo standardni. Zapravo, oslanja se na prethodnu Morganovu i Howardovu saradnju, film Frost/Nixon (2008), koji je isto priča o rivalstvu i sujeti, u tom slučaju intelektuanoj. Howard je prilično atipičan reditelj, metodičan, veliki radnik (u proseku izbaci po jedan film na dve godine) i svi njegovi filmovi su pristojne produkcije i uglavnom pristojnog kvaliteta. Naravno, imao je promašaja tu i tamo (uspeo je da utupi najfilmičniji književni best-seller svih vremena The Da Vinci Code), ali je pokupio Oscare sa A Beautiful Mind i bio relativno jak kandidat sa Frost/Nixon. Ipak, uvek je više delovao kao učen, precizan i pouzdan, nego kao genijalan ili makar inovativan, i teško je navesti jedan njegov film koji je briljantan. Po prvi put, to je Rush, iako i on ostaje u poznatim filmskim okvirima.

U svakom slučaju, Rush je jedan od slojevitijih i zanimljivijih filmova u poslednje vreme, naročito u žanru nekakvog spektakla. U pitanju je emotivan, intelektualan i ujedno zabavan film pun napetih scena i divnih kadrova i tako autentične buke. Snimljen u velikoj hollywoodsko-evropskoj koprodukciji, film se više obraća evropskoj publici nego američkoj i to je očito uspešna strategija. Kritike su skoro listom izvrsne, i film je hit kod publike. Topla preporuka, voleli formulu ili ne, ovo je film za dva sata čistog uživanja, a vi možete da navijate ili ne.