Solo: A Star Wars Story

kritika originalno objavljena na Monitoru

2018.

režija: Ron Howard

scenario: Lawrence Kasdan, Jonathan Kasdan

uloge: Alden Ehrenreich, Joonas Suotamo, Woody Harrelson, Emilia Clarke, Donald Glover, Thandie Newton, Paul Bettany, Jon Favreau, Erin Kellyman

Moram da priznam da franšizni filmovi izrazito testiraju moje strpljenje iz godine u godinu i to se, slutim, neće promeniti u nekom skorijem vremenskom roku. Dobro, Marvel. Hajde i DC koji pokušava da isprati zadati ritam. Pa čak i apsurdi za decu i roditelje poput lego filmova čija se “product placement” filozofija vidi od naslova nadalje. Ali ovaj tempo Star Wars filmova zaista nije human i postaje sve teže uvideti svrhu svemu tome. Biće možda neke poetske pravde u tome da serijal koji je uspostavio franšiznu filozofiju u kinematografiji bude i onaj koji će taj pristup uništiti (ako se to zaista dogodi, to jest), ali sa predominantnom fanovskom kulturom sva je prilika da će pre pucanja balona uslediti dugi period stagnacije. “Fandom” je dijagnoza, rekao bih dugoročna i sa malo šansi za izlečenje.

Kako drugačije opisati situaciju da sada svake godine dobijamo po jedan Star Wars film, neparnih godina filmove iz glavne trilogije, a parnih kvazi-samostalne filmove smeštene u Star Wars svet? Kako objasniti da od prethodnog Star Wars naslova The Last Jedi nije prošlo ni pola godine? I kako objasniti da je producentski tim u međuvremenu uspeo zameniti reditelja (iskusni štancer Ron Howard došao je umesto Phila Lorda i Chrissa Millera) i barem jednog glumca sa značajnom ulogom (Michael Kenneth Williams nije mogao uskladiti rasporede za glasovno snimanje originalno CGI lika Drydena Vosa), te izvesti dosnimavanja u roku za “prequel” o Hanu Solu? 

 

Svakako, u pitanju je pre svega biznis, kreativni kriteriji su u drugom planu, ali prvi rezultati nisu nimalo obećavajući. Otvaranje sa nešto preko 100 miliona dolara zarade (na oko 300 miliona uloženih) smatra se neuspehom. Deo toga se može otpisati na kalendarsko pozicioniranje (iza tri jako velika Marvel filma), ali opet nije teško iščitati da fanovi nisu oduševljeni pristupom reditelja Howarda i tima Disneyevih producenata. Podsetimo se da su i The Force Awakens, Rogue One i The Last Jedi solidno podelili publiku i kritiku, pa možemo zaključiti da ni Star Wars nisu baš tolika “zlatna koka” kao što se činilo iako je baza fanova verovatno dovoljno velika da na kraju neće biti gubitaka, barem ne katastrofalnih.

Dodatna otežavajuća okolnost za Solo: A Star Wars Story je to da je u pitanju pred-nastavak koji je sam po sebi predvidljiv – znamo šta sledi, usamljeni pilot, plaćenik i svemirska baraba Han Solo će se pridružiti pobunjenicima, osvojiti princezu Leiu i na koncu poginuti od ruke njihovog zajedničkog sina, a za nekakvim dubinskim građenjem lika iz svemirske bajke zaista nema preke potrebe. Umesto toga, scenaristi otac i sin Kasdan i reditelj Howard su sebi kao zadatak postavili da odgovore na nekoliko manje ili više konkretnih pitanja:

 

- Kako je postao tako hladnokrvan i nepoverljiv? Generički odgovor, težak život, vojna obuka, tako ga naučio prvi i jedini mentor Beckett (Harrelson), a i devojka Qi’ra (Clarke) mu je slomila srce.

- Otkud mu prezime Solo? Koga briga, ali ovde je to rešeno kao lagano neuspeli štos.

- Kako je postao pilot? Vojna obuka, logično, pre toga je bio samo lopov koji je znao da vozi ukradena vozila, uostalom to je i prva akcijska scena u filmu.

- Otkud mu Millenium Falcon? Znamo, osvojio ga je na partiji Sabacca (mehanika slična nekoj svemirskoj verziji pokera) od švercera Landa Calrissiana kojeg ovde igra Donald Glover.

- Šta znači obaviti proći Kessel za manje od 12 parseca? “Kessel Run” nam ja takođe poznat pojam, kao što znamo da je parsec mera za dužinu, a ne vreme ili brzinu, ali za to ovde konačno dobijamo suvislo objašnjenje.

- Kako je Han upoznao Chewbacu i kako je dotični dobio nadimak Chewie? E, to je već zanimljivo, ali jednom kada dobijemo odgovor (u prvoj polovini), onda se više na to ne vraćamo, odnosno ne gradi se odnos između čoveka i wookieja dalje od Solovog osećaja za pravdu i prezir prema ropstvu.

 

Ostatak filma je, dakle, prilično generička “origins” priča koja spaja trivijalne podatke iz Star Wars univerzuma i služi kao vezivno tkivo između mnogih akcionih sekvenci u kojima emocije diktira muzika Johna Powella po motivima standardnog score-a Johna Williamsa. Imamo, dakle, i pljačku vlaka, jurnjavu s automobilima, scene bitke nalik na Prvi svetski rat, svemirsku kockarnicu, svemirsku jahtu, nagoveštaj pobune, malo na silu ubačenog, a svejedno nekako duhovitog socijalno-političkog konteksta gde se droidica L3-37 (glas Phoebe Waller-Bridge) bori za oslobađanje i emancipaciju robota, očekivani “used future” dizajn i ponešto referenci i poveznica sa ostatkom Star Wars sveta.

Kako to izgleda u praksi? Pa, kako šta. Glumački sve štima. Woody Harrelson svoju ulogu može izdeklamirati i u snu, Thandie Newton kao njegova partnerica je zgodno osveženje, baš kao i Jon Favreau kao, avaj, prerano žrtvovani accadianski pilot sa viškom ruku. Emilia Clarke (iz Game of Thrones) donosi mešavinu zavodljivosti, taktilnosti, ranjivosti i sposobnosti preživljavanja kao Qi’ra, u daljem toku filma upletena u kriminalni sindikat koji vodi Vos (Paul Bettany, vrlo dobar). “Show” u principu krade Donald Glover kao Lando, postajući tako nešto nalik na Solo figuru u Solo filmu, a Solo, čini se, nije baš tako solo-frajer da bi nosio ceo film. U tom smislu, Alden Ehrenreich (do sada najpoznatiji po ulozi u Hail Caesar braće Coen) nije loš kao Han Solo, čak i liči na mladog Harrisona Forda i ima nešto malo od tog njegovog frajerskog nastupa, ali njegovo glumačko ostvarenje ne odlazi dalje od imitacije, odnosno teško će nas uveriti da je njegov Han Solo postao baš ONAJ Han Solo.

 

Sa tehničke i vizuelne strane, film je dosta problematičniji. Režija Rona Howarda je vrlo standardna, da ne kažem pešačka, inspirativna možda u ponekoj sceni ili sekvenci, ali bez osećaja za širu sliku. “Cigla-malter” struktura filma postaje zamorna, a trajanje od preko dva sata izazov. Najveća greška je, međutim, izbor Bradforda Younga za direktora fotografije. Dok je njegovo insistiranje na mraku i senkama smisleno u Arrivalu, da ne govorimo o Ain’t Them Bodies Saints ili A Most Violent Year, ono se ovde nikako ne uklapa, pa Solo postaje najmračniji, najsivlji i najmutniji Star Wars film bez ikakvog jasnog razloga. Film sam, srećom, gledao u 2D varijanti, a o tome kako ta mešavina tamnih i zemljanih boja izgleda u inače tamnijem i mutnijem 3D-u, mogu samo da zamislim.

Kada se podvuče crta, nije da nam je ovo bilo potrebno. A sumnjam da je bilo potrebno i mudrim glavama iz Disneya zaposlenim na “marvelizaciji” Star Wars sveta. Posebno bode oči paradoks da je za neke detalje u filmu potrebno ekstenzivno poznavanje sveta, dok su druge, jednako bitne informacije, redundantne čak i osrednjim poznavaocima. Čini se da su i najzagriženiji fanovi prepoznali lažnjak koji čak i nije toliko loš koliko je usiljen.

Valerian and the City of Thousand Planets

kritika originalno objavljena na Monitoru:

2017.

scenario i režija: Luc Besson (prema stripu Valerian and Laureline Pierrea Christina i Jean-Claudea Mezieresa)

uloge: Dane DeHaan, Cara Delevingne, Clive Owen, Sam Spruell, Rihanna, Ethan Hawke, Herbie Hancock

Luc Besson je renesansna ličnost zabavnog, akcijom nabijenog B filma. On je veliki boss Europacorpa, firme koja na evropskom tlu baštini tradiciju klasičnog i obnovljenog Hollywooda. On je producent po nekoliko naslova godišnje. On je scenarista i kreator likova, iako zapravo ne zna da piše. On je reditelj vrlo haotičnih i neujednačenih filmova koji iskreno preslikavaju haos u njegovoj glavi i odaju počast njegovim filmskim i uopšte kulturnim uzorima. Istini za volju, vrhunac svoje autorske karijere je imao 80-ih i 90-ih godina, i to kakav, ali makar ne očekuje od sebe da ponovi The Big Blue, La femme Nikita i Leon: The Professional.

Čini se da stvari ipak malo drugačije stoje sa The Fifth Element, možda ne najboljim, ali svakako najosebujnijim i najšarenijim Bessonovim filmom do nedavno. U tom kontekstu, Valerian and the City of Thousand Planets radi kao svojevrsni “update” za uslove današnje industrijski napravljene filmske zabave. Dakle, unapređena kompjuterska grafika. Dakle, 3D. Dakle, veliki ekrani. Osnovne stvari su tu: haos, šarenilo, reference, vrlo tanka i pratljiva, premda ne naročito logična priča koja uglavnom služi da spoji razne manje ili više nadahnute akcijske sekvence u jedan popcorn film.

Ali ovde nije reč o Bessonovom tipičnom štancu, već o projektu na kojem je u većoj ili manjoj meri radio od svoje desete godine kada je po prvi put pročitao strip Valerian and Laureline. Uostalom, ko je pratio stripovsku i filmsku scenu, primetio je uticaj Christina i Mezieresa i uopšte francuske škole stripa na produkcijski dizajn The Fifth Element. Valerian će možda postati franšiza u budućnosti (ovisno o uspehu na svetskim blagajnama, posebno u Evropi i Kini, naročito kada se u obzir uzme budžet od preko 200 miliona eura) i stoga se razvodniti, ali za sada ga treba posmatrati kao film u kojem je Besson dao celog sebe, sa svim svojim prednostima i nedostacima.

Radnja filma je vrlo bazična. Valerian (DeHaan) i Laureline (Delevingne) su dvojac kosmičkih federalnih agenata na naizgled jednostavnoj misiji da pokupe poslednji primerak životinjske vrste i uhapse krijumčara koja će otkriti zaveru i zataškavanje od strane vojnog zapovednika Aruna Filitta (Firth), pa se bezmalo pretvoriti u misiju spasavanja univerzuma ili makar jedne njegove miroljubive rase koja je pala žrtvom ratova drugih humanoida. Valerian je sposoban operativac, ali je, naravno, anarhoidan i serijski zavodnik, te stoga sklon incidentima, naročito pošto je bacio oko na Laureline. Ona je, pak, organiziranija i sklonija igranju po pravilima, ali je svejedno izuzetno lojalna svom partneru, pa je na nama da otkrijemo hoće li se do kraja filma između njih razviti i ljubavna priča.

Ono što sledi je zapravo akcija u elaboriranim, dizajniranim i koreografiranim scenama, te panoramska turneja kroz šarenilo celog univerzuma iz stripa i iz Bessonove glave. Par stvari je tu na izuzetno visokom nivou. Dizajn bića, vodenih, gasovitih, humanoidnih, drugačijih, divljih, pitomih, civiliziranih, primitivnih. Dizajn lokacija. Uvrnute ideje i filigranski detalji, poput androgino-avatarastih vanzemaljaca koji se umivaju biserima. Sarkazam upućen filmskoj industriji u jednoj od ranih scena smeštenih na virtuelnom bazaru gde junaci moraju na sebi imati naočare i rukavice da se kroz isti kretali. Reference na Star Wars, Star Treck i opskurne filmove poput Stalloneovog Paradise Alley. Sitna i krupna ludila, poput situacije u kojoj Laureline, tražeći Valeriana, stavlja meduzu na glavu da bi u jednoj od sledećih scena bila upecana od strane divljaka (leptir je poslužio kao mamac) i posluživala večeru ili bila poslužena kao večera na njihovom dvoru.

Jedna od najboljih, ako ne i najbolja sekvenca u filmu u sebi sadrži Ethana Hawkea kao makroa sa kaubojskim šeširom na glavi (teško opisivo blesav prizor) i Rihannu kao striptizetu koja menja oblike, citira klasičnu dramu i poeziju i lamentira nad životom u ilegalnoj emigraciji. Iako je u pitanju cameo-ulogica, fakat je da muzička zvezda ima potencijala da bude zvezda i na velikom platnu.

Sa nekim drugim stvarima, Valerian and The City of Thousand Planets ne stoji tako dobro. Ne samo da je priča tanka, nego je na najvišem nivou predvidljiva toliko da nema apsolutno nikakve napetosti. Čak je i anti-kolonijalna izjava odrađena sa pola mozga, kao prepisana iz Avatara, u suštini tek prazna tlapnja.

Problemi se daju iščitati i iz naslova. Valerian je preslabo definiran, generički lik, a Dane DeHaan je pogrešan izbor za akcijskog junaka jer više nego išta deluje kao prerasli klinac, ne šmeker, ne zavodnik, ne mangup, ne baraba. Uz Bessonov scenario sa potpisno lošim dijalozima, to se još dodatno vidi. Nije isto kada ti takvo šta izgovori Bruce Willis i prerasli klinac: u prvoj varijanti to može proći kao stilska izjava, u drugoj je samo glupo. Istini za volju, Besson je po pravilu bolje stajao sa heroinama nego sa herojima, ali ovde ni to nije slučaj, jer ni Laureline ni Cara Delevingne nemaju dovoljno prostora da se razviju kao lik, odnosno glumica, s tim da glumica ne dobiva ni adekvatno vođenje. Sa takvim likovima, nije ni čudo da ljubavna priča deluje kao ofrlje odrađen dodatak.

Konačno, i taj grad tisuću planeta, zamišljen kao svemirsko-operetsko-futuristički pandan Parizu s prelaza prošlih vekova, New Yorku s poslednjeg prelaza, Londonu ili Berlinu danas, ta fokalna tačka civilizacija, rasa, kultura, tehnologije i nauke, ne uspeva da u Bessonovoj viziji preraste ono što zapravo je od uvodne scene: prerasla svemirska stanica na koju su svi živi kačili svoje delove. Mesto zapravo nema duha, nema ništa što ga drži skupa i promovira u prestonicu civiliziranog svemira. Naravno, osim detaljčića koji nam plene pažnju svojim šarenilom i okreću nam fokus od problematične priče i još problematičnijeg scenarija.

Naravno, od letnjeg hita teško da možemo očekivati nekakav vrhunac filmske umetnosti, pa bi možda bilo dobro ignorirati sve te silne nedorečenosti i nelogičnosti i posvetiti se onome što u Valerianu valja. Dizajn, šarenilo, akcija i humor su ponekad sasvim dovoljni.