F1: The Movie

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Život ponekad krajnje ironično imitira film. Tako smo nedavno dobili pomalo ispravljenu verziju misije iz filma Top Gun: Maverick kada su američki bombarderi B-2 s velike visine pogodili iranska nuklearna postrojenja. Ispravka propagande junačenja od strane reditelja Džozefa Kosinskog i producenta Džerija Brukhajmera se sastojala u tome da za vratolomnim junačenjem poput niskog uletanja u klance nije bilo potrebe kada je tehnologija već toliko superiorna da se sve može odraditi s bezbedne distance.

Kosinski i Brukhajmer su se opet okupili, ovog puta da nam „objasne“ i izreklamiraju Formuli 1. Sa sobom su skupili još i Breda Pita kao glavnog glumca i producenta, i Luisa Hemiltona kao producenta i kameo-glumca. Otkupljena su prava na logo i grafike, a cilj je svakako bio napraviti ultimativni ili makar žestoko promotivni film o Formuli 1. F1: The Movie pretenduje na to, ali koliko tako nešto zapravo može ostvriti imajući u vidu da Kosinski, Brukhajmer i Pit o Formuli imaju pojma otprilike koliko i Hamilton o filmu.

Konkurencija za „ultimativni F1 film“ je ipak žestoka jer nema Formula 1 status „kraljice“ moto-sportova bezveze. Istina, Moto GP je dinamičniji, Nascar je incidentniji, Gran Turismo adrenalinskiji, Indy „trkačkiji“, WRC zahteva oštrije vozačke, a trke izdržljivosti poput Le Mana, Dajtone i sličnih istesanije psiho-fizičke veštine. Opet, Formula 1 je najglamuroznija i takva je bila od svog uspostavljanja 1950. godine.

„Svoj“ prvi film dobila je u „rodnoj“ Italiji već 1951. Bila je to melodrama The Last Meeting Đanija Franćolinija. Svoj obol je dao i majstor jeftinog spektakla Rodžer Korman s filmom The Young Racers (1963), ali je zapravo prvi „ozbiljan“ film o Formuli 1 režirao Džon Frankenhajmer. Grand Prix (1966) bio je sportska drama stare škole koja je imala solidan, ali ne i fenomenalan uspeh i kod publike i po pitanju nagrada.

U međuvremenu se Formula 1 razvijala u više pravaca i prolazila kroz više faza, filmska umetnost to uglavnom nije pratila, osim u italijanskoj B-produkciji i kroz dokumentarce. A onda se pojavio Rush (Ron Hauard, 2013) koji je rekreirao stvarnu priču o rivalstvu Džejmsa Hanta i Nikija Laude u sezoni 1976, i to kao adrenalinom nabijen akcioni spektakl. Ako postoji igrani film koji je uhvatio suštinu Formule 1 i njenog evropskog glamura, onda je to upravo bio taj.

Istini za volju, oko „cirkusa“ Formule 1 se u nekom periodu 90-ih motao i Silvester Stalone u želji da svoju glumačku karijeru od uloga u akcionim filmovima skrene malo prema ozbiljnijem registru sportskih drama. Čini se da produkcija nije uspela da otkupi prava, pa je milje prebačen u Indy Car, i na kraju smo dobili popriličan „treš“ Driven (Reni Harlin, 2001) u kojem je Stalone odigrao trkačku varijaciju na temu Mikija Goldmila, a Kip Pardju varijantu mladog Rokija Balboe u filmu koji se može opisati kao kombinacija neuverljive melodrame i prvog Rocky-filma, samo na točkovima.

Ponešto od tog „DNK“ se može trasirati i u F1. Naš protagonista Soni Hejs (Pit), doduše, nije bivši šampion, nego bivši „talenat“ koji se trkao sa Senom, Prostom, Menselom i Šumaherom, ali je propustio svoje šanse zbog „lude glave“. Od tada se uglavnom kockao, ženio i razvodio, trkajući se u različitim serijama i pobeđujući po jednu trku pre nego što pređe na novi izazov. Nakon što sa svojim timom, ali zapravo isključivo zahvaljujući sebi i svojim riskantnim manevrima pobedi u Dajtoni, Sonija pronalazi bivši timski kolega iz Formule, Ruben Servantes (Havijer Bardem) i daje mu ponudu koja se ne odbija.

Ruben je sada, naime, vlasnik tima Apeks koji u dve i po godine nije osvojio niti jedan bod u trkama. Upravni odbor predvođen ljigavim Piterom Beningom (Tobijas Menzies) mu duva za vratom preteći da će tim prodati, prvi vozač mu ja dao otkaz, pa je ostao samo na novajliji Džošui Pirsu (Demson Idris) koji ima talenta, ali ne i iskustva. Usput, čini se da sa strogom majkom (Sara Najls) i menadžerom (Samson Kejo) on više razmišlja o javnoj pojavi i novom ugovoru nego o ispunjavanju postojećeg. Sa Sonijem u kokpitu, momak se možda može nečemu i naučiti. Usput, ni bolid ne valja jer tehnička direktorka Kejt MekKena (Keri Kondon) više brine za bezbednost nego za trkanje, a i sportski direktor Kaspar Smolinski (Kim Bodina) koji se hvali konstruktorskim titulama za Ferari je tamo bio samo mehaničar na zadnjoj dizalici.

Situacija je, dakle, očajna, a ni Soni nije baš naročiti timski igrač, već je pre nadobudni vođa ekipe koji za tako nešto nema ingerencije. Doduše, ima ideje i načina da ih ostvari kroz rizične i čak prljave manevre na stazi kojima zbunjuje konkurenciju. Takođe, bacio je oko na Kejt, što sve zajedno zvuči kao recept za katastrofu. Hoće li naši simpatični luzeri pronaći put iskupljenja i konačno ostvariti kakav-takav uspeh?

F1 stilski uspeva da „skine“ izgled prenosa trke u sekvencama na stazi i pored nje, za šta pre svega treba zahvaliti direktoru fotografije Klaudiju Mirandi i montažeru Stivenu Mirioneu. Obojica su već sarađivali s Kosinskim, rediteljem čija karijera uključuje i reklame i video-spotove, ali i ekstremno skupe filmske spektakle. Miranda i Mirione znaju šta se od njih traži i to isporučuju: Miranda se oslanja na širokougaone objektive koji mute konture na rubovima kadra čime se sugeriše ekstremna brzina, dok Mirione sasvim zgodno ubacuje brze rezove na reakcije inženjera i vodećih ljudi tima u garažama i pit-lajnu.

Van staze, stvar filmski funkcioniše zbog jasno profilisanih likova i glumaca koji ih igraju. Pitu odlično stoji lik vagabunde i šereta poput Sonija, dok Idris igra varijaciju na temu Luisa Hemiltona s početka karijere, dakle nadobudnog „tokeničnog“ junoše koji bi rado bio i šampion i mega-zvezda. Hemilton će, doduše, imati i kameo-pojavljivanje samog sebe pri kraju filma kako upućuje oštar i prekoran pogled našim anti-junacima. Havijer Bardem glumata tačno onoliko koliko je to potrebno da bi dočarao lik ocvalog plejboja, Kim Bodina ubira humorne poene na nedostatku smisla za humor svog lika, Menzies uverljivo igra ljigavca, dok Keri Kondon unosi pregršt emocija kao Kejt koja nije samo inteligentna, nego je i topla ispod hladne, liderske fasade. Prava snaga glume se, međutim, vidi u sinergiji, pre svega Pita kao neupitnog protagoniste s ostalima, naročito s Bardemom i Kondon, gde se on prilagođava njima barem koliko i oni njemu.

Međutim, ni jaka gluma, ni snimanje s kamerom montiranom na vrh bolida, ni uverljivi efekti udesa i posledica po isti, a ni frljanje s imenima bivših i sadašnjih vozača i tehničkim pojmovima, ne mogu da sakriju koliko priča zapravo nema smisla i koliko je nemoguća i u sadašnjim, a i u nekim prošlim vremenima Formule 1. Naprosto, u pitanju je vrlo tehnički i tehnološki napredan i precizan sport koji je, usput, i biznis koji se indeksira u desetinama i stotinama miliona, ako ne i u milijardama, pa tamo „druge šanse“ za likove poput Sonija nisu realne, a verovatno ni moguće. Kako novac i inžinjerski „fajn-tjuning“ igraju presudnu ulogu u Formuli, malo toga zapravo zavisi od vozača, pa će trkačko umeće ili taktičko dovijanje rezultirati možda s par bodova, ali ne i sa pobedama. Uostalom, setimo se tih nekih pravih autsajdera, tih Minardija, Fors Indija, Maruša i sličnih: oni su učestvovali, možda ponekad otkrivali perspektivne vozače, ali ti bi vozači prelazili u jače timove već sledeće sezone.

Možda je štos u tome što Amerikanci koji su radili ovaj film zapravo ne kapiraju i nikada nisu kapirali Formulu 1. Koreni auto-sporta u Evropi i Americi su drugačiji, u Evropi je to uvek bila aristokratska zabava, u Americi su prvi trkači bili šverceri alkohola za vreme prohibicije iz čega je kasnije nastao Nascar, a za njima su došli pronalazači iz ličnih garaža, odakle poreklo vode pravolinijske „dreg“ trke i napadi na svetske rekorde u brzinama na zemlji. Amerikanci su, doduše, imali dva šampiona, Fila Hila i Marija Andretija, ali su razni drugi ipak ostavili veći trag u sportu.

Možda je i štos u tome da izmišljene priče nikada ne mogu biti toliko snažne i arhetipske kao one koje su se zapravo dogodile. A njih u Formuli 1 nije manjkalo, naročito onih o rivalstvima i tragedijama. O mentorstvima i iskupljenjima ipak nešto manje. Ali, koji je smisao rekreirati Rush i samo ga prebaciti u vreme, na primer, Sene i Prosta, Šumahera i Hila, Hemiltona i Alonsa?

A možda autorski tima iza F1 samo osluškuju puls toga kuda bi Formula 1 htela da ide u budućnosti i kuda ide u sadašnjosti. Jer, možemo se s nostalgijom prisećati zlatnih dana Monte Karla, Monce, Silverstona ili Hokenhajma ili tinejdžerskih ekskurzija makar do Hungaroringa, ali trendovi sadašnjosti favorizuju Singapur, Las Vegas, Abu Dabi ili Baku. F1 ih dosta verno hvata, svidelo se to nama ili ne.

Rush

2013.

režija: Ron Howard

scenario: Peter Morgan

uloge: Chris Hemsworth, Daniel Bruhl, Olivia Wilde, Alexandra Maria Lara, Pierfrancesco Favino, Christian McKay

Rush je svakako dopadljiv film. Ako ste fan Formule 1, ovo je pogled u slavnu, opasnu i vitešku prošlost kada su ginula barem dvojica vozača po sezoni, kada su se auto-trkama bavili plejboji i kada je hrabrost bila važnija od sigurnosti. Stariji se sećaju rivalstva između Jamesa Hunta (Hemsworth) i Nikija Laude (Bruhl) kao jednog od većih u istoriji automobilizma, i te lude i opasne sezone '76. Desetak godina kasnije imali smo još jedan takav par (“čarobnjak” Senna i “profesor” Prost) koji prosto vapi za ekranizacijom svog rivalstva, 90-ih i prvih godina novog milenijuma imali smo Michaela Schumahera koji je trkački nadživeo skoro sve svoje glavne rivale (Damon Hill i Mikka Hakkinen kao najpoznatiji), ali formula više nije bila tako ludački nesigurna, niti je bilo ko zbog rivalstva i dokazivanja stavljao život na kocku.

Ono što čudi iz moje perspektive (kao Evropljanina i ljubitelja Formule 1) je to da ovaj predivni, tehnički doterani i glamurozni sport nije doživeo ipak malo više ekranizacija. Dobro, pustimo sad Amerikance, koreni auto-trka su drugačiji kod nas i kod njih: kod nas su se prvi trkali plejboji, niže plemstvo i naslednici poslovnih imperija, a kod njih su prvi bili šverceri viskija (tako je posle pada prohibicije nastao Nascar). Film o formuli su mogli snimiti Britanci, Francuzi, Italijani... Pa ipak, jedina dva igrana naslova većeg profila su nastala u Hollywoodu, sasvim solidni tročasovni prikaz glamura i dilema vezanih za formulu Grand Prix (John Frankenheimer, 1966), koji obiluje arhivskim fotografijama i duhom evropske aristokratije, i dosta slabiji Bobby Deerfield (Sydney Pollack, 1972), koji je klasična melodrama. Govorkalo se krajem 90-ih da će se snimati film o Formuli 1, čak je Sylvester Stalone bio viđen na mnogo trka i u “paddocku” sa Schumaherom, a od svega toga je nastao Driven (2001), klasična sportska drama nabijena akcijom, smeštena u svet američke Formule Cart, dočekana na nož od kritike i sa negativnim finansijskim bilansom na kraju. Eto, nabrojah nešto naslova i dadoh par preporuka za ljubitelje formule, pa mogu i da se vratim na posao.

Dakle, Rush je do sada najbolji film o Formuli 1, ali slaba je to vajda ako niste zaljubljenik u zaglušujuću buku i zemljotres nakon što bolid prozuji pored vas. Zapravo ne, jer je u pitanju zanimljiva sportska i ne samo sportska drama, priča o rivalstvu na stazi i van nje, o sukobu različitih životnih stilova i filozofija, pa još znalački obučena kao “period piece”. Za ne-ljubitelje formule, Rush je nešto kao Amadeus na točkovima i u punoj brzini.

Nije to slučajno poređenje, i Rush i Amadeus su zasnovani na istinitim događajima i sličnom dramskom sukobu. Istinitost događaja, kao i u Amadeusu, treba uzeti sa dosta rezerve, jer je istina retko dramatična i zanimljiva kao film. Rush dosta vremena troši na rivalstvo između Hunta i Laude van staze, što je u najmanju ruku prenaduvano, uzevši u obzir da su njih dvojica jedno vreme bili cimeri i da su, kao i svi vozači Formule 1 bili i kolege i drugari. Sport je tada bio samo sport, što će reći igra. Jasno nam je da to u igranom filmu tako ne ide, kao i da Rush nije dokumentarac, zato je rivalstvo tu na stazi i van nje, stalna potreba za jurnjavom i dokazivanjem. Howard se, dosta inteligentno, fokusira na konferencije za štampu i borbene, čak uvredljive izjave, što nas podseća na jednu drugu sportsku legendu – Muhammada Alija.

U čemu je osnovna nit sukoba? James Hunt je zgodni, plavokosi jebivetar sa imidžom rok zvezde, frajer koji je odjebao svoju aristokratsku familiju i biznis, a zadržao nešto njihove love i bacio se na trkanje. Upoznajemo ga u Formuli 3, 1970. godine na trkalištu Crystal Pallace. Tada vidimo i Laudu, generalno nesimpatičnog, opsesivno preciznog tipa sa užasnim socijalnim veštinama, koga je odjebala njegova aristokratska familija, pa diže kredite da bi se trkao. Na njihovom prvom susretu, pobedu odnosi Hunt nakon rizičnog manevra, ali Lauda prvi dobije ugovor sa timom iz Formule 1. Huntov sponzor, slično zajebantski nastrojen biznismen, reši da progura svog pulena i drugara tako što osnuje svoj F1 tim, bez sponzora i sa otvoreno plejbojskim imidžom. Slaba je to uteha, jer će Lauda prvi dohvatiti veliki tim, i to Ferrari, zahvaljujući svom inženjerskom znanju i poverenju koje u njega ima stariji kolega Clay Ragazzoni. Huntov transfer u McLaren će ići teže, uz uvrtanje ruku i mnogo pohvala samom sebi. I tako, eto nas u toj sudbonosnoj 1976. godini (ko zna, zna, a ko ne zna, neću mu spoilati), Lauda je šampion koji brani titulu, a Hunt ludi izazivač. Međutim, jedna trka i jedan udes će promeniti njihov odnos za sva vremena...

Film izgleda savršeno, sa kombinacijom modernih tehnoloških dostignuća u slici i zvuku, što se vidi na neretkim scenama trkanja, pritom sjajno montiranim, dok sa druge strane imamo sveopšti retro šarm vezan za momente van staze, lagano zrnastu fotografiju i odlični rock soundtrack. Iako su prečesti, momenti sa komentatorima, ispred kamere i u off-u, nas asociraju na stare televizijske prenose.

I glumci su na visokom nivou, Hemsworth, poznat kao Thor, je odigrao svoju prvu karakternu ulogu i to kako! On izgleda i ima nastup kao mladi Brad Pitt, sa britanskim umesto južnjačkog akcenta, i sjajno nosi Jamesa Hunta. Neki će reći da je Hunt i u životu i na filmu dosta jednodimenzionalan lik, ali to nije istina. Howardova režija i Hemsworthova gluma jasno odvajaju njegovu medijsku personu od stvarnih razmišljanja. Primer za to je sekvenca oko razvoda sa Suzy Miller (Wilde), kada novinarima daje svoju tipičnu “cocky” izjavu, nakon prilično emotivnog rastanka. Već u sledećoj sceni merka stjurdesu u avionu. Bruhl ima nešto “plemenitije” glumačko poreklo, koje uključuje Good Bye Lenin (2003) i Inglorious Basterds (2009), među ostalim filmovima, pa je manje iznenađujuće da briljira kao Lauda. Imajmo u vidu da Laudin lik nije ispočetka baš sjajno napisan, i da se u velikoj meri svodi na genijalnost i autističnost, loše socijalne veštine i preku narav, ali prema kraju uviđamo da je to možda njegova medijska persona, a da je sam Lauda sposoban za dublje odnose sa ljudima. Bruhl se onda okrenuo istraživanju, skinuo Laudinu pozu, mimiku, gestikulaciju i govornu shemu i na kraju ostvario svoju do sada najbolju ulogu.

Kod njihovih devojaka stvari stoje drugačije. Olivia Wilde nije dovoljno iskorištena kao Suzy Miller, i njen lik je u velikoj meri sveden na trofejnu žensku, manekenku sa minimumom mozga da se popne po društvenoj lestvici. Stvari stoje malo bolje sa Alexandrom Mariom Larom u ulozi Laudine žene Marlene, ali samo malo bolje. Ona ima jedan od spektakularnijih ulaza na film, a scena u kojoj njih dvoje stopiraju je možda jedini zaista komični momenat u filmu. Od toga dalje, ona uglavnom ne govori i izgleda zabrinuto. Jedini epizodni likovi koji istupaju iz gomile su Clay Ragazzoni (Favino), kao dobroćudni, na momente priprosti Laudin timski kolega i Lord Hasketh (McKay), kao Huntov sponzor i ekscentrični bogataš rešen da se kocka na veliko, ako se već kocka. Problem sa ovakvim filmovima je u preširokom scenariju koji zahvata panoramsku sliku jednog vremena i jednog načina života: epizodista je jednostavno previše da bi nam značili.

Ipak, u prenosu izvorne priče, scenario je dovoljno vešt i elokventan, mada malo standardni. Zapravo, oslanja se na prethodnu Morganovu i Howardovu saradnju, film Frost/Nixon (2008), koji je isto priča o rivalstvu i sujeti, u tom slučaju intelektuanoj. Howard je prilično atipičan reditelj, metodičan, veliki radnik (u proseku izbaci po jedan film na dve godine) i svi njegovi filmovi su pristojne produkcije i uglavnom pristojnog kvaliteta. Naravno, imao je promašaja tu i tamo (uspeo je da utupi najfilmičniji književni best-seller svih vremena The Da Vinci Code), ali je pokupio Oscare sa A Beautiful Mind i bio relativno jak kandidat sa Frost/Nixon. Ipak, uvek je više delovao kao učen, precizan i pouzdan, nego kao genijalan ili makar inovativan, i teško je navesti jedan njegov film koji je briljantan. Po prvi put, to je Rush, iako i on ostaje u poznatim filmskim okvirima.

U svakom slučaju, Rush je jedan od slojevitijih i zanimljivijih filmova u poslednje vreme, naročito u žanru nekakvog spektakla. U pitanju je emotivan, intelektualan i ujedno zabavan film pun napetih scena i divnih kadrova i tako autentične buke. Snimljen u velikoj hollywoodsko-evropskoj koprodukciji, film se više obraća evropskoj publici nego američkoj i to je očito uspešna strategija. Kritike su skoro listom izvrsne, i film je hit kod publike. Topla preporuka, voleli formulu ili ne, ovo je film za dva sata čistog uživanja, a vi možete da navijate ili ne.