F1: The Movie

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Život ponekad krajnje ironično imitira film. Tako smo nedavno dobili pomalo ispravljenu verziju misije iz filma Top Gun: Maverick kada su američki bombarderi B-2 s velike visine pogodili iranska nuklearna postrojenja. Ispravka propagande junačenja od strane reditelja Džozefa Kosinskog i producenta Džerija Brukhajmera se sastojala u tome da za vratolomnim junačenjem poput niskog uletanja u klance nije bilo potrebe kada je tehnologija već toliko superiorna da se sve može odraditi s bezbedne distance.

Kosinski i Brukhajmer su se opet okupili, ovog puta da nam „objasne“ i izreklamiraju Formuli 1. Sa sobom su skupili još i Breda Pita kao glavnog glumca i producenta, i Luisa Hemiltona kao producenta i kameo-glumca. Otkupljena su prava na logo i grafike, a cilj je svakako bio napraviti ultimativni ili makar žestoko promotivni film o Formuli 1. F1: The Movie pretenduje na to, ali koliko tako nešto zapravo može ostvriti imajući u vidu da Kosinski, Brukhajmer i Pit o Formuli imaju pojma otprilike koliko i Hamilton o filmu.

Konkurencija za „ultimativni F1 film“ je ipak žestoka jer nema Formula 1 status „kraljice“ moto-sportova bezveze. Istina, Moto GP je dinamičniji, Nascar je incidentniji, Gran Turismo adrenalinskiji, Indy „trkačkiji“, WRC zahteva oštrije vozačke, a trke izdržljivosti poput Le Mana, Dajtone i sličnih istesanije psiho-fizičke veštine. Opet, Formula 1 je najglamuroznija i takva je bila od svog uspostavljanja 1950. godine.

„Svoj“ prvi film dobila je u „rodnoj“ Italiji već 1951. Bila je to melodrama The Last Meeting Đanija Franćolinija. Svoj obol je dao i majstor jeftinog spektakla Rodžer Korman s filmom The Young Racers (1963), ali je zapravo prvi „ozbiljan“ film o Formuli 1 režirao Džon Frankenhajmer. Grand Prix (1966) bio je sportska drama stare škole koja je imala solidan, ali ne i fenomenalan uspeh i kod publike i po pitanju nagrada.

U međuvremenu se Formula 1 razvijala u više pravaca i prolazila kroz više faza, filmska umetnost to uglavnom nije pratila, osim u italijanskoj B-produkciji i kroz dokumentarce. A onda se pojavio Rush (Ron Hauard, 2013) koji je rekreirao stvarnu priču o rivalstvu Džejmsa Hanta i Nikija Laude u sezoni 1976, i to kao adrenalinom nabijen akcioni spektakl. Ako postoji igrani film koji je uhvatio suštinu Formule 1 i njenog evropskog glamura, onda je to upravo bio taj.

Istini za volju, oko „cirkusa“ Formule 1 se u nekom periodu 90-ih motao i Silvester Stalone u želji da svoju glumačku karijeru od uloga u akcionim filmovima skrene malo prema ozbiljnijem registru sportskih drama. Čini se da produkcija nije uspela da otkupi prava, pa je milje prebačen u Indy Car, i na kraju smo dobili popriličan „treš“ Driven (Reni Harlin, 2001) u kojem je Stalone odigrao trkačku varijaciju na temu Mikija Goldmila, a Kip Pardju varijantu mladog Rokija Balboe u filmu koji se može opisati kao kombinacija neuverljive melodrame i prvog Rocky-filma, samo na točkovima.

Ponešto od tog „DNK“ se može trasirati i u F1. Naš protagonista Soni Hejs (Pit), doduše, nije bivši šampion, nego bivši „talenat“ koji se trkao sa Senom, Prostom, Menselom i Šumaherom, ali je propustio svoje šanse zbog „lude glave“. Od tada se uglavnom kockao, ženio i razvodio, trkajući se u različitim serijama i pobeđujući po jednu trku pre nego što pređe na novi izazov. Nakon što sa svojim timom, ali zapravo isključivo zahvaljujući sebi i svojim riskantnim manevrima pobedi u Dajtoni, Sonija pronalazi bivši timski kolega iz Formule, Ruben Servantes (Havijer Bardem) i daje mu ponudu koja se ne odbija.

Ruben je sada, naime, vlasnik tima Apeks koji u dve i po godine nije osvojio niti jedan bod u trkama. Upravni odbor predvođen ljigavim Piterom Beningom (Tobijas Menzies) mu duva za vratom preteći da će tim prodati, prvi vozač mu ja dao otkaz, pa je ostao samo na novajliji Džošui Pirsu (Demson Idris) koji ima talenta, ali ne i iskustva. Usput, čini se da sa strogom majkom (Sara Najls) i menadžerom (Samson Kejo) on više razmišlja o javnoj pojavi i novom ugovoru nego o ispunjavanju postojećeg. Sa Sonijem u kokpitu, momak se možda može nečemu i naučiti. Usput, ni bolid ne valja jer tehnička direktorka Kejt MekKena (Keri Kondon) više brine za bezbednost nego za trkanje, a i sportski direktor Kaspar Smolinski (Kim Bodina) koji se hvali konstruktorskim titulama za Ferari je tamo bio samo mehaničar na zadnjoj dizalici.

Situacija je, dakle, očajna, a ni Soni nije baš naročiti timski igrač, već je pre nadobudni vođa ekipe koji za tako nešto nema ingerencije. Doduše, ima ideje i načina da ih ostvari kroz rizične i čak prljave manevre na stazi kojima zbunjuje konkurenciju. Takođe, bacio je oko na Kejt, što sve zajedno zvuči kao recept za katastrofu. Hoće li naši simpatični luzeri pronaći put iskupljenja i konačno ostvariti kakav-takav uspeh?

F1 stilski uspeva da „skine“ izgled prenosa trke u sekvencama na stazi i pored nje, za šta pre svega treba zahvaliti direktoru fotografije Klaudiju Mirandi i montažeru Stivenu Mirioneu. Obojica su već sarađivali s Kosinskim, rediteljem čija karijera uključuje i reklame i video-spotove, ali i ekstremno skupe filmske spektakle. Miranda i Mirione znaju šta se od njih traži i to isporučuju: Miranda se oslanja na širokougaone objektive koji mute konture na rubovima kadra čime se sugeriše ekstremna brzina, dok Mirione sasvim zgodno ubacuje brze rezove na reakcije inženjera i vodećih ljudi tima u garažama i pit-lajnu.

Van staze, stvar filmski funkcioniše zbog jasno profilisanih likova i glumaca koji ih igraju. Pitu odlično stoji lik vagabunde i šereta poput Sonija, dok Idris igra varijaciju na temu Luisa Hemiltona s početka karijere, dakle nadobudnog „tokeničnog“ junoše koji bi rado bio i šampion i mega-zvezda. Hemilton će, doduše, imati i kameo-pojavljivanje samog sebe pri kraju filma kako upućuje oštar i prekoran pogled našim anti-junacima. Havijer Bardem glumata tačno onoliko koliko je to potrebno da bi dočarao lik ocvalog plejboja, Kim Bodina ubira humorne poene na nedostatku smisla za humor svog lika, Menzies uverljivo igra ljigavca, dok Keri Kondon unosi pregršt emocija kao Kejt koja nije samo inteligentna, nego je i topla ispod hladne, liderske fasade. Prava snaga glume se, međutim, vidi u sinergiji, pre svega Pita kao neupitnog protagoniste s ostalima, naročito s Bardemom i Kondon, gde se on prilagođava njima barem koliko i oni njemu.

Međutim, ni jaka gluma, ni snimanje s kamerom montiranom na vrh bolida, ni uverljivi efekti udesa i posledica po isti, a ni frljanje s imenima bivših i sadašnjih vozača i tehničkim pojmovima, ne mogu da sakriju koliko priča zapravo nema smisla i koliko je nemoguća i u sadašnjim, a i u nekim prošlim vremenima Formule 1. Naprosto, u pitanju je vrlo tehnički i tehnološki napredan i precizan sport koji je, usput, i biznis koji se indeksira u desetinama i stotinama miliona, ako ne i u milijardama, pa tamo „druge šanse“ za likove poput Sonija nisu realne, a verovatno ni moguće. Kako novac i inžinjerski „fajn-tjuning“ igraju presudnu ulogu u Formuli, malo toga zapravo zavisi od vozača, pa će trkačko umeće ili taktičko dovijanje rezultirati možda s par bodova, ali ne i sa pobedama. Uostalom, setimo se tih nekih pravih autsajdera, tih Minardija, Fors Indija, Maruša i sličnih: oni su učestvovali, možda ponekad otkrivali perspektivne vozače, ali ti bi vozači prelazili u jače timove već sledeće sezone.

Možda je štos u tome što Amerikanci koji su radili ovaj film zapravo ne kapiraju i nikada nisu kapirali Formulu 1. Koreni auto-sporta u Evropi i Americi su drugačiji, u Evropi je to uvek bila aristokratska zabava, u Americi su prvi trkači bili šverceri alkohola za vreme prohibicije iz čega je kasnije nastao Nascar, a za njima su došli pronalazači iz ličnih garaža, odakle poreklo vode pravolinijske „dreg“ trke i napadi na svetske rekorde u brzinama na zemlji. Amerikanci su, doduše, imali dva šampiona, Fila Hila i Marija Andretija, ali su razni drugi ipak ostavili veći trag u sportu.

Možda je i štos u tome da izmišljene priče nikada ne mogu biti toliko snažne i arhetipske kao one koje su se zapravo dogodile. A njih u Formuli 1 nije manjkalo, naročito onih o rivalstvima i tragedijama. O mentorstvima i iskupljenjima ipak nešto manje. Ali, koji je smisao rekreirati Rush i samo ga prebaciti u vreme, na primer, Sene i Prosta, Šumahera i Hila, Hemiltona i Alonsa?

A možda autorski tima iza F1 samo osluškuju puls toga kuda bi Formula 1 htela da ide u budućnosti i kuda ide u sadašnjosti. Jer, možemo se s nostalgijom prisećati zlatnih dana Monte Karla, Monce, Silverstona ili Hokenhajma ili tinejdžerskih ekskurzija makar do Hungaroringa, ali trendovi sadašnjosti favorizuju Singapur, Las Vegas, Abu Dabi ili Baku. F1 ih dosta verno hvata, svidelo se to nama ili ne.

Ad Astra

kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda i na portalu Analitika

Ovogodišnje izdanje Venecijanskog filmskog festivala, za razliku od prethodnih, nije baš tako bogato naslovima iz prvog holivudskog ešalona, onima koji će se visoko kotirati na uručenju narednih Oskara. Jedan od naslova sa takvim ambicijama je svakako „Ad Astra“, film nastao u koprodukciji Holivuda i finansijera iz Kine i Brazila, sa budžetom koji premašujeviše od 80 miliona dolara, te zvezdanom postavom ispred i iza kamere. 

Bred Pit! Tomi Li Džouns! Liv Tajler! Donald Saterlend! U režiserskoj fotelji Džejms Grej („Little Odessa“, „Two Lovers“, „The Lost City of Z“). Direktor fotografije Hojt Van Hojtema („Interstellar“, „Her“, „Dunkirk“). Produkcijske kompanije Regency i 20th Century Fox.Ali, kako to ponekad biva, ambicije su jedno, a stvarnost nešto sasvim drugo...

Ako nešto važi za Greja, onda je to da ne kalkuliše i ne dozvoljava drugome da mu kroji kapu. „Ad Astra“ je tu presedan sasvim sigurno po prvom, a vrlo moguće i po drugom pitanju. Deluje kao truli kompromis i film koji režiser nesavršenog, zamalo pa remekdela „The Lost City of Z“ pravi u nameri da se svidi „običnoj“ publici koju ipak potcenjuje i za koju smatra da joj neke sasvim bazične stvari poput zapleta treba ponavljati i ucepljivati u glavu do iznemoglosti.

Drugi veliki krimen filma i Greja kao njegovog kompletnog autora jeste derivativnost. Osnova priče je Konradov roman „Srce tame“, filmski realizovan kao Kopolino neupitno remekdelo „Apocalypse Now“ o kojem se govori i posle 40 godina, s tim da je radnja premeštena u svemir i na „kućni front“ odnosa sina koji traži i oca koji se skriva, što jeste i jedna od poenti Nolanovog „Interstellara“. 

„Ad Astra“ pozajmljujeili bolje rečeno kompilira od drugih filmova i neke pojedinačne detalje. Jurnjava roverima po Mesecu kao da je inspirisana „Mad Maxom“, uvodna katastrofa na svemirskoj stanici koja služi kao pokretač radnje pomalo asocira na Kuaronov „Gravity“, dok su automatske psihološke evaluacije „dignute“ iz novog „Blade Runnera“...

Možemo se složiti da malo „krađe“ nije na odmet, naročito ako je znalački izvedena, pa se onda može računati i kao nekakva ironizacija ili posveta originalu. Ali, šta raditi kada u filmu nema skoro nijedne originalne misli i vizije i kada je svrha tih „pozajmljenih“ elemenata da propeliraju prilično linearnu priču od jedne tačke do sledeće?

Problem je, dakle, u scenariju koji zapravo ne razvija likove (a i kad ih razvija, bolje da to ne čini), već ih uglavnom drži u zadatim okvirima. Od toga profitira jedino prvopotpisani glumac Bred Pit, i to samo donekle, dok je kamera prikovana za njega, pa je prinuđen da se služi mikroglumom više nego ikada do sada. 

No, pravi poblemi nastaju kada Pit ili bilo ko od njegovih kolega i koleginica otvori usta. Dijalozi su užasni i služe skoro isključivo da objasne ono što svakom iole pažljivom gledaocu mora biti jasno. Opet, ni to nije najveći problem, jer tu je njegovo veličanstvo narator (ujedno i protagonistaRoj kojeg igra Pit) za kojeg su Grej i koscenarista mu Itan Gros pripremili orgiju pesničko-proznih pseudorefleksivnih litanija.

Ostatak glumaca ne dobija priliku da prodiše. Donald Saterlend maknut je relativno rano, Rut Nega je tu manje-više za jednokratnu upotrebu, lik Tomija Li Džounsa kao da nikada nije oživeo jer je prisutniji na lažnim starim snimcima nego u glavnom toku filma, a Liv Tajler postoji samo na imaginarnom nivou (još jedna pozajmica, ovog puta iz „Solarisa“, literarnog i oba filmska) i na snimcima. Cinici bi rekli da ona ovde igra ulogu karijere - ulogu daleke uspomene.

Sa pozitivne strane, film sasvim dobro izgleda u smislu dizajna, vizuelnih i specijalnih efekata. Nekoliko akcionih scena je krajnje uzbudljivo (podivljali laboratorijski majmuni su jedan od vrhunaca, kao i pomenuta jurnjava roverima sa svemirskim razbojnicima), a nekoliko detalja i opaski graniče se sa genijalnima, poput cene za ćebe i jastuk na komercijalnom letu i dizajna kosmodroma na Mesecu koji podseća na generički aerodrom sa sve „Subway“ sendvičarom.

Nažalost, Grej nije dovoljno radio na njima, baš kao što nije razradio ni fiziku, kosmologiju, pa ni politiku svog sveta. Ako je jedan sasvim nepotreban film kao što je to „Ad Astra“ vrhunac američke ponude u ovom trenutku, onda se moramo dobro zabrinuti za nju.

Fury

2014.

scenario i režija: David Ayer

uloge: Brad Pitt, Logan Lerman, Shia LaBeouf, Michael Pena, John Bernthal, Jim Parrack, Anamaria Marinca, Alicia von Rittberg

Čisto filmski gledano, Drugi svetski rat nije samo istorijski događaj i nepresušni izvor priča. Nije to ni samo tema ili izvor tema. Drugi svetski rat je žanr za sebe, kada se pomene pravi ratni film, obično se misli na film o Drugom svetskom ratu. Štos je u tome što nam ovaj rat jedini nudi nekoliko filmski upotrebljivih stvari na gomili: dokumentaciju događaja i arhivsku građu koja se može filmski preneti, pojednostaviti ili izvrnuti, čari moderne ratne tehnike i upotrebljive primerke naoružanja i vozila, kao i dosta jednostavnu crno-belu sliku – poznato je ko su bili dobri momci, a ko loši. Prvi svetski rat isto nije loš, mada slabije stoji na sva tri polja, neki lokalni ratovi su previše lokalni da bi ih Hollywood serijski rabio, a o postmodernim ratovima (Koreja, Vijetnam i dalje) javnost ima već podeljen stav, nismo preterano uvereni u dobre i loše momke, pa je svaki film o tim ratovima nužno politička izjava.

Naravno, kako vreme prolazi, dolazi do zasićenja Drugim svetskim ratom i crno-belom slikom koju on nudi, mitovi postaju dosadni, kao i njihovi heroji i zločinci, pa je potrebno unositi inovacije. Sam Peckinpah je u ogromnoj meri pomerio paradigmu snimivši film Cross of Iron (1977) koji prati Nemce u povlačenju sa ruskog fronta. U pitanju je jedan kompleksan anti-ratni film, jedna izjava par excellence, gde nema prostog izvrtanja uloga heroja i zločinaca, gde su Nemci zbunjeni momci predvođeni dobrim čovekom kojem je cilj da ih spasi od pokolja u koji ih guraju neki drugi Nemci, generali-karijeristi u lovu na ordenje. Propitujući odgovornost pojedinaca, ovog puta na poraženoj strani, Cross of Iron je otvorio put za druge i drugačije filmove. Recimo, Saving Private Ryan (1998) kroz naturalističku klanicu propituje neke odluke “dobrih momaka”, odnosno njihovu moralnost i svrsishodnost. Je li život jednog vojnika vredniji od života drugih koji su poslati u akciju njegovog spasavanja samo zbog toga što je on u ratu izgubio svoju braću? Pa i oni su nečija braća i nečiji sinovi...

Fury je jedan od tih naturalističkih filmova smeštenih u krv i blato. Vreme radnje je 1945. godina, sam kraj rata. Mesto radnje je zapadna Nemačka. Naši junaci su posada jednog tenka, ljudi toliko očvrsli da su okoreli i jedva čekaju da se njihova avantura završi. Nemaju oni romantičnih ideja, vrlo dobro znaju koga ubijaju i zašto, znaju da je kraj blizu, ovako ili onako, ali da do njega nisu još stigli, a pitanje je da li će i kako će. Njihovi protivnici nisu samo zli, uvereni, tvrdokorni nacisti, nego i sveže pokupljene žene, deca i starci u totalnom ratu do totalnog uništenja. Neki od njih se odmah predaju, drugi su zaplašeni ili su im mozgovi isprani da bi se tek tako predali. Ni na sada već izvesno pobedničkoj strani stvari ne stoje mnogo bolje: iskusni vojnici ginu, na njihova mesta dolaze mladi i zeleni, neki su preplašeni od rata o kojem su samo slušali, a svi su već jako umorni od toga svega.

Jedan takav junoša je Norman (Lerman), novajlija u borbi, do tada na administrativnoj dužnosti. On je poslat da popuni mesto u tenku jer je njegov prethodnik poginuo u borbi. Posadu tenka sačinjava strogi ali pravedni narednik Don “Wardaddy” Collier (Pitt), Meksikanac Trini “Gordo” Garcia (Pena), religiozni Boyd “Bible” Swan (LaBeouf) i poludeli seljak Grady “Coon-Ass” Travis (Bernthal). Oni možda osvajaju gradove, uništavaju neprijateljsku vojsku i zauzimaju ključne tačke, ali nema tu hollywoodskog glamura. Njihova poslednja misija je da zauzmu važnu raskrsnicu pod stalnom neprijateljskom vatrom i tako pruže zaštitu osoblju u pozadini jer je pešadija već otišla na novi zadatak...

Fury je solidan, ali ne i dobar film. Osnovni razlog je što, osim tenkova, ne donosi ništa novo: imali smo već Saving Private Ryan i sliku zamora i rezignacije kod vojnika. Videli smo sve užase i sva razaranja i tome se nema šta dodati. David Ayer svoje poglede izlaže korektno i filmično, bitke su napete, trenuci predaha preko potrebni, kratkotrajni i jasno se vidi da likovi njima nisu savršeno zadovoljni. Entuzijasti za vojnu tehnologiju i naoružanje će svakako naći nekoliko propusta, istoričari isto tako, ali to sve je manje bitno: ovo je komad filmske fikcije i uspeva da nam “proda” sliku i utisak Drugog svetskog rata.

Drugi problem su nedorađeni likovi, svi do jednog kartonski i tipski. Svaki od petorice u tenku je stereotip za jedan od načina kako se nositi sa ratom, što je svakako površno. Meksikanac zadovoljava kvotu za manjine, religiozni frajer smisao nalazi u Bibliji i obraća se religioznom auditorijumu, seljak je karikirano lud, verovatno je bio takav i pre rata (ono post- u PTSP-u nije tu bez razloga), a junoša se od pacifiste (ili kukavice koja koristi pacifizam kao paravan) do kraja filma pretvara u pouzdanog vojnika okrenutog prvo preživljavanju. Sve ih vodi šef oličen u “all-American” Brad Pittu koji možda nije “red-blooded” kao u Inglorious Basterds, ali je tu da svojoj škvadri ucepi malo zdravog razuma. Opet, glumci su dobri i uspevaju da makar na momente, kad imaju svaki svoju “sollo numeru”, stvore iluziju treće dimenzije i da se provuku kao ljudska bića. Brad Pitt je pouzdan, ovakve uloge mu u poslednje vreme leže (ostarilo se), pa nam prolazi ta njegova vojnička mudrost. Za pohvalu je i Shia LaBeouf koji posle duže vremena ponovo glumi, ne šmira i ne izigrava dasku, ne koristi snimanje kao izgovor da pravi sranja na privatnom planu, nego zaista donosi jednu konkretnu ulogu.

Treći problem je neujednačenost. To znači da će Fury imati svoje uspone i padove, kako u tempu, tako i u kvalitetu. Dve scene bi morale biti presudne za film, jedna je scena u stanu sa dve Nemice koja sjajno deluje kao simulacija normalnosti, iako su okolnosti sve samo ne normalne, međutim ona postaje neprijatna kada se Wardaddiju i Normanu pridruži i ostatak bande nameren da napravi sranje i to sve pomalo predugo traje. Druga, takođe sa ciljem emotivnog vrhunca filma, je ona u tenku pred poslednju bitku kad naši junaci shvate da verovatno neće izvući živu glavu. To su osetljive scene i treba ih majstorski pogoditi. Ayer ih razdužuje i s tim razvodnjava i umanjuje njihov emocionalni učinak. Ako se tome doda i nešto praznog hoda i ponavljanje istih poenti, čini se da bi Fury mogao biti i kraći za jedno pola sata i da bi tada bio koncizniji, jezgrovitiji i sve u svemu bolji film.

Iako mu je prvi scenario bio za ratni film, U-571, Ayer se, ipak proslavio trilerima i akcijama. Napisao je nekoliko sjajnih scenarija, kao recimo za Training Day (koji nas “radi”, iako nije logički besprekoran), Dark Blue i S.W.A.T. Onda se dohvatio režije i nakon dva solidna filma Harsh Times i Street Kings, usledio je moderni klasik, remek-delo End of Watch. Žestoko popljuvani Sabotage je, ako mene pitate, zapravo neshvaćen film i mesto mu je u trash antologiji. Fury mu je bio iskorak u nepoznato i čini se da prepreke nije savladao besprekorno. Tenkovi su sami po sebi dosta nezahvalni: oklopljeni i zaštićeni su idealni kao mete, ne baš i kao herojska vozila, uz to su tromi i nimalo elegantni (kao što su to avioni). Izgleda da Ayer nije baš imao inspiracije dalje od par već viđenih ideja i par solidno pogođenih detalja i emocija, tu i tamo. Iskreno, trileri mu bolje leže nego ratni filmovi.