The Beekeeper

 kritika objavljena na XXZ

2024.

režija: David Ayer

scenario: Kurt Wimmer

uloge: Jason Statham, Emmy Raver-Lampman, Bobby Naderi, Josh Hutcherson, Jeremy Irons, David Witts, Michael Epp, Taylor James, Jemma Redgrave, Phylicia Rashad, Minnie Driver

U nekom trenutku nam se činilo da je David Ayer bio onaj pametniji i kreativniji deo tandema s Antoineom Fuquom koji nam je podario instant-klasik u formi Training Day. Fuqua je zapravo prvi popustio i odao se štancu generičkih korporativnih filmskih proizvoda, a Ayer je zadržao autorsku kontrolu nad svojim ozbiljnim akcijama, trilerima i kriminalističkim filmovima.

Objektivno govreći, End of Watch je bio sasvim blizu remek-dela i jedna od retkih uspelih igrarija s „found footage“ konceptom, ali Fury možda nije bio najbolji primer uspešnog transfera na vrh „prve lige“. U međuvremenu nas je Ayer „počastio“ jednim „masnim i slasnim“ trash-filmom, Sabotage, a kritika je „progutala udicu“, misleći da se radi o ozbiljnom filmu. Kada se, pak, „igrao trasha“ za korporativni novac i u korporativnom okruženju sa Suicide Squad, Ayer se opekao, pa mu je „trash“ postao i ostao sudbina. I tu, međutim, ima neke razlike koliko je Ayer toga svestan, koliko mu je do zezanja s time, a koliko misli da mu je ponovo data prilika da se zaista vrati u krug onih koje smatramo ozbiljnim žanrovskim autorima. Srećom po nas, njegov ovogodišnji doprinos januarsko-februarskoj akcionoj relaksaciji pod nazivom The Beekeeper, sa sve „klasičnim“ Jasonom Stathamom u glavnoj i naslovnoj ulozi, spada u red „trasha“ koji je svestan svoje prirode, pa zato može biti zabavan.

Statham igra naslovnog pčelara Adama Claya koji je zapravo – pčelar. On se svojim poslom bavi na delu imanja penzionisane učiteljice Eloise (Rashad), sve dok nju ne napadnu hakeri i prevaranti iz jedne firme koja se bavi prikupljanjem podataka i orobe za sve što je ikada zaradila i uštedela i pride za dva miliona iz dobrotvorne organizacije kojom je upravljala. Nesrećna Eloise će se kad shvati šta joj se desilo ubiti, a Clay će krenuti na put osvete, penjući po lestvicama korumpiranih organizacija koje imaju i političku zaštitu, dok će u tome pokušavati da ga spreči Eloisina kći, FBI-agentica Verona (Raver-Lampman) i njen partner (Naderi). Njegov put ga vodi sve do razmaženog mladog direktora (Hutcherson) koji je novac i položaj nasledio od pokojnog oca, njegovog zaštitnika, ujedno i bivšeg direktora CIA-e (Irons) i njegove majke (Redgrave) koja je ni manje ni više nego – predsednica Sjedinjenih Država.

Usput, njegovo „pčelarstvo“ ima i jedan drugi nivo. On je, naime, bivši tajni agent u misterioznoj organizaciji Pčelara koja operiše van i mimo zakona s jedinim ciljem očuvanja sistema kroz njegovo pročišćenje od korumpiranih predstavnika. Tu postavku Ayer i scenarista Kurt Wimmer (inače nekadašnji specijalista za remake-varijante kultnih naslova koji je i napisao nekoliko ozbiljnih scenarija pre nego što potpuno upao u domene „trasha“) obilato koriste za providne metafore o pčelama, košnicama, pčelarenju i uređenim zajednicama koje dominiraju predavanjima koja negativci drže jedni drugima, „lakonskim“ objašnjenima koje naš protagonista povremeno ispaljuje i dijalozima između Verone i njenog partnera potaktnutih time što ona čita priručnik o pčelarenju i na osnovu njega predviđa „pčelarove“ sledeće korake.

Jasno nam je, dakle, o čemu se ovde radi: pravila igre ne dozvoljavaju dalju karakterizaciju likova i detaljnije promišljeni prosede od nivoa dosetke, što samo po sebi ne mora biti loše. Isto važi i za rediteljske odluke, od izbora do usmeravanja glumaca (ili pouzdanja da će se oni sami snaći sa svojim ionako tankim i ugrubo skiciranim likovima), te za praktična rešenja za pojedine scene, naročito one akcione. U tom pogledu Wimmer i Ayer stvari rade pošteno, igrivo, prvoloptaški i bez glumljenja nekakve ozbiljnosti. Ne uspevaju baš uvek i baš u svemu, pa je ceo Veronin lik i zaplet s njom, partnerom i FBI-jem potpuno pogrešan i suvišan: ona se ne snalazi s likom i loše ga igra, a zapletu jako nedostaje bilo kakve motivacije, ali nije ni poenta trash-filmova da uvek budu temeljno promišljeni i neprobojni čak i najveće cepidlake među analitičarima. S druge strane, oni pravi izbori sijaju punim sjajem: Jeremy Irons je izvrstan kao uglađeni negativac, reference na recentno popularne akcione filmove i serijale tipa John Wick su fino utkane u tkivo, Statham je pouzdani „akcijaš“ što još jednom demonstrira uglavnom „rešavajući“ svoje protivnike golim rukama, fino krvavo i nasilno, a Josh Hutcherson pogađa sve prave note kao pizdun od negativca koji je zapravo razmaženo derište i takav će ostati do kraja svog privilegovanog života.

Mnogo veći problem je što ni Wimmer ni Ayer zapravo ne idu do kraja u subverziji koju su započeli, a za koju im ceo taj okvir neozbiljnog B-filma može poslužiti kao savršeni alibi. Oni, doduše, pripremaju teren za to u portretu negativaca koji su dosta solidni kompoziti raznih poznatih ličnosti iz sfera američke politike i biznisa u poslednjih 30-ak godina, ali čini se da nemaju petlje da u demontaži istih idu do kraja, pa odustaju od svoje anarhoidne, mizantropske moralne politike kako se film bliži kraju, te počinju da kalkulišu s čitanjima publike i šansama za nastavak, zbog čega naš pčelar neće ostati upamćen lik neki stariji, kultni filmski osvetnici, niti će The Beekeeper dobaciti do nivoa tih kultnih filmova. Čini se da ni autorski dvojac nije bio spreman ne samo da obznani spoznaju da korupcija, lopovluk i kvarnjaštvo nisu samo rubne, endemske pojave u sistemu, već da su njegov sastavni deo inkorporiran u bazu u nekom trenutku, bilo zbog zabluda, bilo zbog trulih kompromisa, bilo zbog kratkoročnog taktiziranja s dugoročnim posledicama, nego su se te spoznaje možda i sami uplašili. Što je šteta...

Suicide Squad

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

scenario i režija: David Ayer (prema stripu Johna Ostrandera)

uloge: Will Smith, Margot Robbie, Viola Davis, Joel Kinnaman, Jared Leto, Jai Courtney, Cara Delevigne, Jay Hernandez, Adewale Akinnouye-Agbaje, Karen Fukuhara, Scott Eastwood, Adam Beach, Ben Affleck, Ezra Miller, Ike Barinholtz, Jim Parrack, Common

I pre premijere se oko Suicide Squad, najnovijeg filma iz DC Comics univerzuma, podiglo prilično prašine. Pošto dolazi nakon razočaravajućeg Batman V Superman: Dawn of Justice koji je udavio premisu o dva najveća super-junaka u jednom filmu, ovaj potpuno drugačije intonirani film koji u centar pažnje stavlja stripovske negativce na tajnom zadatku je postao slamka spasa za DC i distributersku kuću Warner u utrci sa razvijenijim Marvelovim filmskim franšizama.

 Možda su u DC-u i Warneru sa Nolanovim Batmanima započeli trend modernih “dark & gritty” super-junačkih blockbustera za nešto stariju, upućeniju i posvećeniju publiku od dečije, ali je Marvel pokazao više poduzetnosti i diverzifikacije na tom polju: poznati likovi univerzuma su dobili svoje filmove, uz zajedničke franšize poput X-Men i Avengers, te “offbeat” iznenađenja kao što su to Guardians of the Galaxy i iznimno samosvesni i zabavni Deadpool. Suicide Squad je pokušaj da se sve od navedenog spoji u jedno: impresivna lista likova stripovskog super-univerzuma, uz cameo pojavljivanje nekih drugih, još poznatijih, uz zezalački, anarhični, potencijalno subverzivni ton. U rediteljsku stolicu je seo poznat i cenjen autor David Ayer (End of Watch, Fury) koji je sam napisao scenario, trailer je bio neobičan i napaljiv, a internetom su se širile bajke i glasine o novom Jokeru boljem nego ikad i “method acting” pripremama Jareda Leta za ulogu koja je od Heatha Ledgera (posthumno) načinila velikog glumca.

Nakon premijere je usledio hladan tuš u vidu negativnih kritika koje su zamerale dijaloge napisane da dobro zvuče na traileru, ali bez smisla u kontekstu filma, hektičnu režiju i montažu, nepregledan 3D i zamuljan narativ kome je glavna svrha da poveže različite krajeve franšize, te kontra-reakcija fanovske publike uključujući i bizarnu peticiju da se agregator kritika Rotten Tomatoes samougasi. Na površinu su isplivale glasine kako ova, kino-verzija Suicide Squad nije Ayerov “director’s cut” nego studijska varijanta, da je kraćeno i dosnimavano. U odbranu filma su stali i glumci, a kontroverze, namerno potpaljene ili ne, donele su filmu finansijski uspeh, pa je nastavak već zacementiran i to sa istom studijskom, glumačkom i autorskom postavom.

Sa svoje strane, fanovi su u pravu jer su bazično konzumenti koji žele još i još super-herojske akcije i spektakla, pa im stvari poput koherentne priče i ekonomike scenarija nisu bitni. Sa druge strane, i kritičari su potpuno u pravu, jer Suicide Squad je na momente zabavan, humoran i samosvestan, ali je haotičan, zakompliciran i neuredan daleko preko granice ugodnog i čini se bez ikakve autorske kontrole. Možda je spas za posustalu franšizu, ali kao samostalan film jednostavno ne valja: gomila jake likove koje ne stiže da razradi, ima slabe nominalne negativce čija je pretnja takođe mutava i pokušava da istovremeno bude subverzivan i bolno konvencionalan, kako filmski, tako i motivacijski što rezultira time da se nakon živahnog, obećavajućeg početka utapa u običnost super-herojskog filma.

 Radnja filma počinje tamo gde se Dawn of Justice završava: sa Supermanovom smrću. Meta-ljudi postoje i američka vlada ih se plaši. Pokojni Superman je delio američke vrednosti, sledeći možda neće. Možda će čak biti terorista. Amanda Waller (Davis) ima rešenje: od uhvaćenih i osuđenih meta-ljudi će sastaviti jedinicu za posebne namene, bez papirnatog traga, ucenjenu i odanu samo njoj, odnosno vladi. Takva jedinica će služiti kao štit od samovolje meta-ljudi, a svaki njen član je potrošan i zamenljiv.

Svako od članova jednice ima svoju slabu tačku. Za plaćenog ubicu koji do sada nije promašio, Deadshota (Smith), je to njegova kćerka, mala odlikašica. Za Harley Quinn (Robbie), bivšu psihijatricu koja je poludela za svojim pacijentom je ta slaba tačka upravo ljubav prema njemu, Jokeru (Leto) lično. Za gangstera-pirokinetičara Diabla (Hernandez) je to osećaj krivice. Killer Croc (Akinnouye-Agbaje) je monstrum koji živi u kanalizaciji, Boomerang (Courtney) je sociopata i pljačkaš dijamanata, a Katana (Fukuhara) se sveti za smrt svog muža. Njih na terenu predvodi pukovnik Flag (Kinnaman), klasična vojničina koja sluša naređenja, ali i sebi dozvoljava greške da padne pod čini osobe na koju treba paziti. To je June Moone (Delevigne) čije je telo zauzeo nezemaljski, božanski entitet zvani Čarobnica.

Upravo kad se Čarobnica otrgne kontroli i iz mrtvih digne svog brata, takođe indijansko božanstvo, pa njih dvoje krenu u proizvodnju stroja za uništenje Zemlje počinje prva misija Suicide Squada. I tu kreću problemi za film. Prvo i osnovno, nisu li Ayer ili nadležni u DC-u mogli smisliti išta inventivnije od Čarobnice, bazično latinoameričke veštice, i vrlo apstraktnog stroja za uništenje sveta koji izgleda kao spaljena guma koja orbitira oko nekakvog svetla? Je li to sve što su mogli izvući od izuzetno zanimljive glumice Care Delevigne? To je neozbiljno, kao što je neozbiljno i uvesti lik Slipknota (Beach) koji služi samo da pogine za primer drugima. Nema veze što je lik zapravo bleda kopija Spidermana pa umesto paukove mreže koristi užad, sa tako cool imenom je zaslužio duži filmski staž. I imati žensku koja mlati mačevima i zove se Katana! Bravo za DC Comics za inventivnost i bravo za Ayera da je tako nešto ubacio u film.

 Problem je i sa drugim, zvučnijim likovima. Batman je za naše anti-junake bau-bau koji ih je nekom prilikom uhvatio, povredio ili na neki način oštetio, pa bi hteli da mu se osvete. To je sasvim u redu i scena jurnjave automobilima između njega sa jedne i Jokera i Harley Quinn sa druge strane je efektna. Za narativ je, međutim, značajnija scena koja dolazi na polovini odjavne špice i koja služi kao najava za nastavak kako Suicide Squada, tako i celokupnog raširenog DC univerzuma.

U toj konfuziji kao lik strada i Joker. Nakon izbora Leta za ulogu i najava kako će to biti nešto novo i neviđeno, ovaj Letov zaljubljeni emo Joker deluje jednostavno slabo i nedorečeno. Vizualno evocira gangstere i makroe iz 20-ih godina prošlog stoleća i to je najzanimljivije na njemu. Istini za volju, Leto je imao možda pet-šest scena da uspostavi neki svoj stil u interpretaciji Jokera, ali nije otišao dalje od hibrida Nicholsonove kičaste teatralnosti, kao naručene za Burtonovo čitanje Batmana i Ledgerove fingirane i prenaglašene ozbiljnosti u Nolanovoj interpretaciji franšize.

Ako ćemo ozbiljno, ni Deadshot kao nominalni vođa bande nije impozantan iako ima dovoljno vremena na ekranu, a Will Smith ga igra samouvereno i ležerno. Lik je jednostavno tako napisan da ne izlazi iz kanona. Ostatak bande takođe deluje kao izbor slabijih, ni po čemu posebnih, potrošnih negativaca u univerzumu. Čak ni nominalni pozitivac, Flag, nije ništa drugo do vojničina i akcioni junak.

Ipak imamo dva izuzetka: Amandu Weller kao surovu, beskrupuloznu birokratkinju koja ne preza ni od čega da bi ostvarila svoje projekte i jednu i jedinu, neponovljivu Harley Quinn koja je, slobodno možemo reći, pravi Joker ovog filma. Ona je ta preko potrebna doza ludila i anarhije, Jokerova ljubavnica koja izgleda kao suluda varijacija na temu pohotne srednjoškolke, koja ide okolo i mlati palicom i ispaljuje otrovne “one-linere” zbog kojih se film razbudi. Interpretacija Margot Robbie tu dosta pomaže, ona je hrabra i otvorena, pojačana istim onim karikiranim newyorškim akcentom kao u The Wolf of Wall Street. U njenom tumačenju je teško reći je li Harley Quinn više seksi, ranjiva ili luda, što taj lik i čini tako intrigantnim.

 Kada se Harley Quinn razmaše, Suicide Squade postaje ono što je u originalnom planu morao biti: luda, anarhična zabava. Ayer to zna da kapitalizira upravo u tim momentima. Podsetimo se, Ayer nije samo majstor (akcionih) trilera, nego čovek sa sjajnim osećajem za trash što je demonstrirao u duboko potcenjenom Sabotage. Ovde, međutim, nema slobodu da ide do kraja i osnovni mu je cilj bio zadovoljiti džangrizave poslodavce koji menjaju planove u hodu. Tako se i nagoveštaj subverzije s početka (državne institucije koje sarađuju s ološem) gubi u “family friendly” motivaciji tih zlikovaca koji i nisu baš toliki zlikovci zato što vole nekog, pate za nekim, imaju ili žele porodicu. U takvom setu okolnosti, Suicide Squad koji ide na sve strane ne stiže nigde i ne može biti dobar film. Ali je makar u svojim zabavnim delovima podvučenim tako obrabljenim rock soundtrackom tako ironičan i tako “over the top” da ga se isplati gledati.

Fury

2014.

scenario i režija: David Ayer

uloge: Brad Pitt, Logan Lerman, Shia LaBeouf, Michael Pena, John Bernthal, Jim Parrack, Anamaria Marinca, Alicia von Rittberg

Čisto filmski gledano, Drugi svetski rat nije samo istorijski događaj i nepresušni izvor priča. Nije to ni samo tema ili izvor tema. Drugi svetski rat je žanr za sebe, kada se pomene pravi ratni film, obično se misli na film o Drugom svetskom ratu. Štos je u tome što nam ovaj rat jedini nudi nekoliko filmski upotrebljivih stvari na gomili: dokumentaciju događaja i arhivsku građu koja se može filmski preneti, pojednostaviti ili izvrnuti, čari moderne ratne tehnike i upotrebljive primerke naoružanja i vozila, kao i dosta jednostavnu crno-belu sliku – poznato je ko su bili dobri momci, a ko loši. Prvi svetski rat isto nije loš, mada slabije stoji na sva tri polja, neki lokalni ratovi su previše lokalni da bi ih Hollywood serijski rabio, a o postmodernim ratovima (Koreja, Vijetnam i dalje) javnost ima već podeljen stav, nismo preterano uvereni u dobre i loše momke, pa je svaki film o tim ratovima nužno politička izjava.

Naravno, kako vreme prolazi, dolazi do zasićenja Drugim svetskim ratom i crno-belom slikom koju on nudi, mitovi postaju dosadni, kao i njihovi heroji i zločinci, pa je potrebno unositi inovacije. Sam Peckinpah je u ogromnoj meri pomerio paradigmu snimivši film Cross of Iron (1977) koji prati Nemce u povlačenju sa ruskog fronta. U pitanju je jedan kompleksan anti-ratni film, jedna izjava par excellence, gde nema prostog izvrtanja uloga heroja i zločinaca, gde su Nemci zbunjeni momci predvođeni dobrim čovekom kojem je cilj da ih spasi od pokolja u koji ih guraju neki drugi Nemci, generali-karijeristi u lovu na ordenje. Propitujući odgovornost pojedinaca, ovog puta na poraženoj strani, Cross of Iron je otvorio put za druge i drugačije filmove. Recimo, Saving Private Ryan (1998) kroz naturalističku klanicu propituje neke odluke “dobrih momaka”, odnosno njihovu moralnost i svrsishodnost. Je li život jednog vojnika vredniji od života drugih koji su poslati u akciju njegovog spasavanja samo zbog toga što je on u ratu izgubio svoju braću? Pa i oni su nečija braća i nečiji sinovi...

Fury je jedan od tih naturalističkih filmova smeštenih u krv i blato. Vreme radnje je 1945. godina, sam kraj rata. Mesto radnje je zapadna Nemačka. Naši junaci su posada jednog tenka, ljudi toliko očvrsli da su okoreli i jedva čekaju da se njihova avantura završi. Nemaju oni romantičnih ideja, vrlo dobro znaju koga ubijaju i zašto, znaju da je kraj blizu, ovako ili onako, ali da do njega nisu još stigli, a pitanje je da li će i kako će. Njihovi protivnici nisu samo zli, uvereni, tvrdokorni nacisti, nego i sveže pokupljene žene, deca i starci u totalnom ratu do totalnog uništenja. Neki od njih se odmah predaju, drugi su zaplašeni ili su im mozgovi isprani da bi se tek tako predali. Ni na sada već izvesno pobedničkoj strani stvari ne stoje mnogo bolje: iskusni vojnici ginu, na njihova mesta dolaze mladi i zeleni, neki su preplašeni od rata o kojem su samo slušali, a svi su već jako umorni od toga svega.

Jedan takav junoša je Norman (Lerman), novajlija u borbi, do tada na administrativnoj dužnosti. On je poslat da popuni mesto u tenku jer je njegov prethodnik poginuo u borbi. Posadu tenka sačinjava strogi ali pravedni narednik Don “Wardaddy” Collier (Pitt), Meksikanac Trini “Gordo” Garcia (Pena), religiozni Boyd “Bible” Swan (LaBeouf) i poludeli seljak Grady “Coon-Ass” Travis (Bernthal). Oni možda osvajaju gradove, uništavaju neprijateljsku vojsku i zauzimaju ključne tačke, ali nema tu hollywoodskog glamura. Njihova poslednja misija je da zauzmu važnu raskrsnicu pod stalnom neprijateljskom vatrom i tako pruže zaštitu osoblju u pozadini jer je pešadija već otišla na novi zadatak...

Fury je solidan, ali ne i dobar film. Osnovni razlog je što, osim tenkova, ne donosi ništa novo: imali smo već Saving Private Ryan i sliku zamora i rezignacije kod vojnika. Videli smo sve užase i sva razaranja i tome se nema šta dodati. David Ayer svoje poglede izlaže korektno i filmično, bitke su napete, trenuci predaha preko potrebni, kratkotrajni i jasno se vidi da likovi njima nisu savršeno zadovoljni. Entuzijasti za vojnu tehnologiju i naoružanje će svakako naći nekoliko propusta, istoričari isto tako, ali to sve je manje bitno: ovo je komad filmske fikcije i uspeva da nam “proda” sliku i utisak Drugog svetskog rata.

Drugi problem su nedorađeni likovi, svi do jednog kartonski i tipski. Svaki od petorice u tenku je stereotip za jedan od načina kako se nositi sa ratom, što je svakako površno. Meksikanac zadovoljava kvotu za manjine, religiozni frajer smisao nalazi u Bibliji i obraća se religioznom auditorijumu, seljak je karikirano lud, verovatno je bio takav i pre rata (ono post- u PTSP-u nije tu bez razloga), a junoša se od pacifiste (ili kukavice koja koristi pacifizam kao paravan) do kraja filma pretvara u pouzdanog vojnika okrenutog prvo preživljavanju. Sve ih vodi šef oličen u “all-American” Brad Pittu koji možda nije “red-blooded” kao u Inglorious Basterds, ali je tu da svojoj škvadri ucepi malo zdravog razuma. Opet, glumci su dobri i uspevaju da makar na momente, kad imaju svaki svoju “sollo numeru”, stvore iluziju treće dimenzije i da se provuku kao ljudska bića. Brad Pitt je pouzdan, ovakve uloge mu u poslednje vreme leže (ostarilo se), pa nam prolazi ta njegova vojnička mudrost. Za pohvalu je i Shia LaBeouf koji posle duže vremena ponovo glumi, ne šmira i ne izigrava dasku, ne koristi snimanje kao izgovor da pravi sranja na privatnom planu, nego zaista donosi jednu konkretnu ulogu.

Treći problem je neujednačenost. To znači da će Fury imati svoje uspone i padove, kako u tempu, tako i u kvalitetu. Dve scene bi morale biti presudne za film, jedna je scena u stanu sa dve Nemice koja sjajno deluje kao simulacija normalnosti, iako su okolnosti sve samo ne normalne, međutim ona postaje neprijatna kada se Wardaddiju i Normanu pridruži i ostatak bande nameren da napravi sranje i to sve pomalo predugo traje. Druga, takođe sa ciljem emotivnog vrhunca filma, je ona u tenku pred poslednju bitku kad naši junaci shvate da verovatno neće izvući živu glavu. To su osetljive scene i treba ih majstorski pogoditi. Ayer ih razdužuje i s tim razvodnjava i umanjuje njihov emocionalni učinak. Ako se tome doda i nešto praznog hoda i ponavljanje istih poenti, čini se da bi Fury mogao biti i kraći za jedno pola sata i da bi tada bio koncizniji, jezgrovitiji i sve u svemu bolji film.

Iako mu je prvi scenario bio za ratni film, U-571, Ayer se, ipak proslavio trilerima i akcijama. Napisao je nekoliko sjajnih scenarija, kao recimo za Training Day (koji nas “radi”, iako nije logički besprekoran), Dark Blue i S.W.A.T. Onda se dohvatio režije i nakon dva solidna filma Harsh Times i Street Kings, usledio je moderni klasik, remek-delo End of Watch. Žestoko popljuvani Sabotage je, ako mene pitate, zapravo neshvaćen film i mesto mu je u trash antologiji. Fury mu je bio iskorak u nepoznato i čini se da prepreke nije savladao besprekorno. Tenkovi su sami po sebi dosta nezahvalni: oklopljeni i zaštićeni su idealni kao mete, ne baš i kao herojska vozila, uz to su tromi i nimalo elegantni (kao što su to avioni). Izgleda da Ayer nije baš imao inspiracije dalje od par već viđenih ideja i par solidno pogođenih detalja i emocija, tu i tamo. Iskreno, trileri mu bolje leže nego ratni filmovi.

Sabotage

2014.

režija: David Ayer

scenario: David Ayer, Skip Woods

uloge: Arnold Schwartzenegger, Sam Worthington, Joe Manganiello, Terrence Howard, Mireille Enos, Josh Holloway, Max Martini, Olivia Williams, Martin Donovan, Harold Perrieneau

Kritičari su opasno pogrešili kada su na Sabotage gledali kao na makar polu-ozbiljan film i zapljusnuli ga sa užasnim kritikama. Ne krivim ih, očekivanja od Davida Ayera, scenariste kultnog, mada ne potpuno verovatnog Training Day i reditelja brutalno realnog End of Watch su visoka. Jasne su nam njegove teme: poštenje u policiji, kameraderija i “plavo bratstvo”, život sa svakodnevnim rizikom... Svega toga ima i u Sabotage, samo su neke stvari dignute na parodičan nivo. Ovaj film je od početka do kraja vrlo elaborirani trash i zajebancija.

To bi gledaocu odmah moralo biti jasno, film počinje sa odlaskom elitne jedinice DEA u akciju. Dok se voze tamo oklopnim vozilom, neko prdne i iz toga se razvije prepucavanje. Obično nisam ljubitelj “fart humora”, ali ovde je on znakovit i treba ga tumačiti u smislu svih narednih detalja. Elitna jedinica izgleda kao banda iz The Expendables, svi su ogromni, tetovirani, glasni i opasni. Tu je i jedna ženska koja je, istina, sitna, ali je glasnija i luđa od ostalih. Kada nisu na zadatku, vise po svojim brlozima ili se opijaju, drogiraju i žive za fajt sa izbacivačima u striptiz-klubu. Imaju i idiotske opasne nadimke. Vođa bande, Arnie je Breach, tu su još i Monster (Worthington), Grinder (Manganiello), Neck (Holloway), Pyro (Martini), Sugar (Howard), Lizzie (Enos), Smoke koji odmah gine i Tripod (iz neobjašnjenih razloga, niti je snimatelj, niti se igde pominje dužina njegovog vršanjaka). Nadimci možda nisu objašnjeni, ali deluju “badass”.

Trash se tu ne završava, to je samo početak. U nekom trenutku šef (Donovan) pita Breacha da li ima sliku senatora kako prči kozu. FBI agenti koji prate Arnija vrlo dugo raspravljaju o pišanju u flašu. Odnos i dijaloti između lokalne detektivke Caroline (Williams) i njenog partnera (Perrieneau) su u najmanju ruku bizarni. Usput ćemo se prošetati kroz nekoliko žanrova, od klasične (mada malo preterane akcije), preko klasičnog B trilera, dok će na kraju film skrenuti u vode modernizovanog spaghetti westerna, a ako u publici ostane još koji debil koji nije shvatio da se reditelj sve vreme zeza, Arnie će za tu priliku na glavu nataći kaubojski šešir. Tompus u stilu komandosa i opasni upaljač se podrazumevaju još i pre toga.

Priča deluje kao nesuđeni hibrid Nebojše Pajkića, Elia Rotha i Agathe Christie. Počinje kao akcija, u kojoj Arnie i kompanija reše da pohapse momke iz meksičkog kartela i dignu im nešto love. Lovu uredno sakriju, ali kada se vrate na mesto zločina, shvate da love nema. Zbog toga ih FBI masno ispituje. Nekoliko meseci kasnije, oslobođeni su od svake sumnje i vraćeni na dužnost. (Pitam se koja bi budala ponovo dala oružje u ruke dokazanih ludaka, ali realnost nije jača tačka ovog filma.) Onda, međutim, priča skreće ka misteriji, jer jedan za drugim ovi prekaljeni veterani počinju da ginu kao mačke. Jednog drmnu specijalci iz Gvatemale, drugom nameste da mu voz prođe kroz prikolicu u kojoj živi, a trećeg zakucaju na plafon. To samo znači da se kartel sveti ili neko poremećen iznutra ubija svoje drugare...

Scenario je neuverljiv i mislim da je to kvalitet koji je Ayer tražio kada je za ko-autora uzeo prekaljenog trashera Skipa Woodsa (Swordfish). Promena žanrova i poigravanje sa žanrovskim standardima je genijalno koliko je nonšalantno i uvrnuto. Svaki detalj je preteran. Mislim da je ovo prvi film u kome je slučajni prolaznik, i to biciklista, zalepljen za jureći automobil, iako je imao zaštitnu kacigu. Pojavljuje se i snuff video koji kao da je ispao iz mnogo manje uspelog (pretencioznog i nenamerno neveštog) trasha The Counselor. Likovi su napisani tako da glumci ne mogu da ih odigraju, mogu samo da afektiraju. U tome prednjači Mireille Enos (The Killing) kao večito nasnifana neustrašiva ratnica protiv droge.

Arnie je pun pogodak kao vođa bande i možda je našao svoj tip trash uloge nakon svoje trash političke karijere. (Odgovorno tvrdim da je samo u Kaliforniji moguće da guverner bude loš glumac, a Arnie čak nije ni prvi takav slučaj - njegov partijski i profesionalni kolega se sa tog mesta čak popeo do predsedničke fotelje.) Budimo objektivni: nije više mlad da bi bio akcioni glumac sa A liste, iako je fit, za ozbiljnu glumu nema talenta, u politici je postigao i više nego što je smeo, i dalje fura onaj smešni akcenat i jedina opcija mu je auto-ironija. U tom smislu su i Escape Plan (Rambo vs. Terminator) i Sabotage pravi potezi. U prvom se konačno pustio s lanca i psovao na svom austrijskom, ovde pokušava da odigra svoju standardnu ulogu, ima čak i jedna scena u teretani gde Arnie pokazuje da još uvek rado posećuje bench, ali prosto se vidi koliko je mator, i posledično očajan.

To što je nešto trash ne znači da nema svoje kvalitete. Samo su merila drugačija, odnosno potpuno promenjena. Realističnost i uverljivost nisu nikakav faktor, jedino što se računa je koliko je film zabavan. Na tom planu, Sabotage je jedan od vrhunaca sezone proleće – leto. Svako izdrkavanje i svako preterivanje je strogo kontrolisano i tempirano za maksimalni efekat. Kao ozbiljan film ne vredi ništa, ali kao trash zabava je gotovo neprocenjiv. Definitivni “guilty pleasure”