The Beekeeper

 kritika objavljena na XXZ

2024.

režija: David Ayer

scenario: Kurt Wimmer

uloge: Jason Statham, Emmy Raver-Lampman, Bobby Naderi, Josh Hutcherson, Jeremy Irons, David Witts, Michael Epp, Taylor James, Jemma Redgrave, Phylicia Rashad, Minnie Driver

U nekom trenutku nam se činilo da je David Ayer bio onaj pametniji i kreativniji deo tandema s Antoineom Fuquom koji nam je podario instant-klasik u formi Training Day. Fuqua je zapravo prvi popustio i odao se štancu generičkih korporativnih filmskih proizvoda, a Ayer je zadržao autorsku kontrolu nad svojim ozbiljnim akcijama, trilerima i kriminalističkim filmovima.

Objektivno govreći, End of Watch je bio sasvim blizu remek-dela i jedna od retkih uspelih igrarija s „found footage“ konceptom, ali Fury možda nije bio najbolji primer uspešnog transfera na vrh „prve lige“. U međuvremenu nas je Ayer „počastio“ jednim „masnim i slasnim“ trash-filmom, Sabotage, a kritika je „progutala udicu“, misleći da se radi o ozbiljnom filmu. Kada se, pak, „igrao trasha“ za korporativni novac i u korporativnom okruženju sa Suicide Squad, Ayer se opekao, pa mu je „trash“ postao i ostao sudbina. I tu, međutim, ima neke razlike koliko je Ayer toga svestan, koliko mu je do zezanja s time, a koliko misli da mu je ponovo data prilika da se zaista vrati u krug onih koje smatramo ozbiljnim žanrovskim autorima. Srećom po nas, njegov ovogodišnji doprinos januarsko-februarskoj akcionoj relaksaciji pod nazivom The Beekeeper, sa sve „klasičnim“ Jasonom Stathamom u glavnoj i naslovnoj ulozi, spada u red „trasha“ koji je svestan svoje prirode, pa zato može biti zabavan.

Statham igra naslovnog pčelara Adama Claya koji je zapravo – pčelar. On se svojim poslom bavi na delu imanja penzionisane učiteljice Eloise (Rashad), sve dok nju ne napadnu hakeri i prevaranti iz jedne firme koja se bavi prikupljanjem podataka i orobe za sve što je ikada zaradila i uštedela i pride za dva miliona iz dobrotvorne organizacije kojom je upravljala. Nesrećna Eloise će se kad shvati šta joj se desilo ubiti, a Clay će krenuti na put osvete, penjući po lestvicama korumpiranih organizacija koje imaju i političku zaštitu, dok će u tome pokušavati da ga spreči Eloisina kći, FBI-agentica Verona (Raver-Lampman) i njen partner (Naderi). Njegov put ga vodi sve do razmaženog mladog direktora (Hutcherson) koji je novac i položaj nasledio od pokojnog oca, njegovog zaštitnika, ujedno i bivšeg direktora CIA-e (Irons) i njegove majke (Redgrave) koja je ni manje ni više nego – predsednica Sjedinjenih Država.

Usput, njegovo „pčelarstvo“ ima i jedan drugi nivo. On je, naime, bivši tajni agent u misterioznoj organizaciji Pčelara koja operiše van i mimo zakona s jedinim ciljem očuvanja sistema kroz njegovo pročišćenje od korumpiranih predstavnika. Tu postavku Ayer i scenarista Kurt Wimmer (inače nekadašnji specijalista za remake-varijante kultnih naslova koji je i napisao nekoliko ozbiljnih scenarija pre nego što potpuno upao u domene „trasha“) obilato koriste za providne metafore o pčelama, košnicama, pčelarenju i uređenim zajednicama koje dominiraju predavanjima koja negativci drže jedni drugima, „lakonskim“ objašnjenima koje naš protagonista povremeno ispaljuje i dijalozima između Verone i njenog partnera potaktnutih time što ona čita priručnik o pčelarenju i na osnovu njega predviđa „pčelarove“ sledeće korake.

Jasno nam je, dakle, o čemu se ovde radi: pravila igre ne dozvoljavaju dalju karakterizaciju likova i detaljnije promišljeni prosede od nivoa dosetke, što samo po sebi ne mora biti loše. Isto važi i za rediteljske odluke, od izbora do usmeravanja glumaca (ili pouzdanja da će se oni sami snaći sa svojim ionako tankim i ugrubo skiciranim likovima), te za praktična rešenja za pojedine scene, naročito one akcione. U tom pogledu Wimmer i Ayer stvari rade pošteno, igrivo, prvoloptaški i bez glumljenja nekakve ozbiljnosti. Ne uspevaju baš uvek i baš u svemu, pa je ceo Veronin lik i zaplet s njom, partnerom i FBI-jem potpuno pogrešan i suvišan: ona se ne snalazi s likom i loše ga igra, a zapletu jako nedostaje bilo kakve motivacije, ali nije ni poenta trash-filmova da uvek budu temeljno promišljeni i neprobojni čak i najveće cepidlake među analitičarima. S druge strane, oni pravi izbori sijaju punim sjajem: Jeremy Irons je izvrstan kao uglađeni negativac, reference na recentno popularne akcione filmove i serijale tipa John Wick su fino utkane u tkivo, Statham je pouzdani „akcijaš“ što još jednom demonstrira uglavnom „rešavajući“ svoje protivnike golim rukama, fino krvavo i nasilno, a Josh Hutcherson pogađa sve prave note kao pizdun od negativca koji je zapravo razmaženo derište i takav će ostati do kraja svog privilegovanog života.

Mnogo veći problem je što ni Wimmer ni Ayer zapravo ne idu do kraja u subverziji koju su započeli, a za koju im ceo taj okvir neozbiljnog B-filma može poslužiti kao savršeni alibi. Oni, doduše, pripremaju teren za to u portretu negativaca koji su dosta solidni kompoziti raznih poznatih ličnosti iz sfera američke politike i biznisa u poslednjih 30-ak godina, ali čini se da nemaju petlje da u demontaži istih idu do kraja, pa odustaju od svoje anarhoidne, mizantropske moralne politike kako se film bliži kraju, te počinju da kalkulišu s čitanjima publike i šansama za nastavak, zbog čega naš pčelar neće ostati upamćen lik neki stariji, kultni filmski osvetnici, niti će The Beekeeper dobaciti do nivoa tih kultnih filmova. Čini se da ni autorski dvojac nije bio spreman ne samo da obznani spoznaju da korupcija, lopovluk i kvarnjaštvo nisu samo rubne, endemske pojave u sistemu, već da su njegov sastavni deo inkorporiran u bazu u nekom trenutku, bilo zbog zabluda, bilo zbog trulih kompromisa, bilo zbog kratkoročnog taktiziranja s dugoročnim posledicama, nego su se te spoznaje možda i sami uplašili. Što je šteta...