Miller's Girl

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Gurui scenaristike su još odavno rekli da su monolozi i naracije dosta „tup“, nesuptilan instrument koji treba upotrebljavati samo kada je to najnužnije. Recimo da je to slučaj sa filmovima o piscima i pisanju, što Miller‘s Girl, prvenac Džejd Hejli Bartlet, nekim svojim delom jeste. Problem je, međutim, u drugim delovima, nivoima i postavkama filma, budući da se tu radi od „lajt“ erotskoj triler-drami baziranoj na klišeu profesora i (tek punoletne) učenice, a granica između legitimnih omaža i „fan fiction“ đubreta je tanka otprilike koliko i granica između dobrog i lošeg „treša“, zezanja i lupetanja.

Monologom glavne junakinje imena Kairo Svit koju igra nadolazeća zvezda Džena Ortega balansirajući pritom između Lolite i Srede Adams (potonje nije ni čudno, imajući u vidu da upravo Ortega igra naslovni lik u seriji Wednesday) u kojem ona za sebe kaže da je potpuno nezanimljiva školarka Bartlet i otvara svoj film. Time nas priprema na kliše-“spoznaju“ da će njen susret s profesorom kreativnog pisanja Džonatanom Milerom (Martin Frimen) oboma promeniti život. Kairo, naime, ima ambicije da se bavi pisanjem, pa puno čita, a Miler je nekada davno pokušavao da se ostvari kao pisac dok nije prihvatio posao profesora u državnoj srednjoj školi.

Oboje su izopštenici, ona je od strane svojih bogatih roditelja ostavljena da živi sama u škrto osvetljenoj vili u napuštenom bogataškom brdovitom predgrađu Memfisa, a on je zarobljen u braku sa svojom uspešnijom ženom Beatris (Dagmara Dominčik sa najmesnatijom ulogom u filmu) koja svoji neimenovani dobro plaćeni posao obavlja od kuće, večito u donjem vešu i polu-pijana, derući se preko telefona na neku nesrećnu Ejmi koju nikad ne vidimo i ne čujemo. Oboje imaju po jednog prijatelja: u njenom slučaju, to je koketna Vini (Gideo Adlon s lažno „masnim“ južnjačkim akcentom), a u njegovom je to kolega profesor fizike i bejzbol-trener Boris Filmor (komičar Bašir Salahudin) s kojim ima odnos baziran na zezanju i zajedničkom jadikovanju.

Predvidljivo, ona njemu postaje miljenica na ionako slabo posećenim časovima izbornog predmeta, ali mu takođe postaje i muza i „hraniteljica ega“ koja je makar pročitala njegovu kolekciju kratkih priča, pa bi on zbog nje možda i mogao da se vrati pisanju. Međutim, profesor Miler nije Miler iz naslova, budući da oboje od njih obožavaju jednog drugog, poznatijeg pisca Milera – Henrija. Zbog toga joj, nakon zbližavanja preko cigareta na školskom sportskom terenu i poseta pesničkim večerima u centru Memfisa, profesor daje zadatak da za ocenu pre roka, kako bi se onda dalje mogli posvetiti njenim pripremama za studije, napiše priču u stilu svog omiljenog pisca. Kamen spoticanja je to što će Kairo zadatak shvatiti malo pogrešno, pa će napisati „fan fiction“ erotsku priču u Milerovom stilu, ubacujući tu motiv razdevičavanja, sa sobom i profesorom kao glavnim likovima.

Sve u filmu je toliko upadljivo lažno, a pritom vrlo klimavo iskonstruisano, da nije problem naći gomilu logičkih grešaka. Bogati roditelji ne ostavljaju svojim osamnaestogodišnjim kćerima brigu o vili, niti ih upisuju u državne škole do kojih one pešače kroz šumu u kratkim suknjama i čizmama, već ih daju u skupe i izolovane internate, ako već sami ne paze na njih. Profesori kreativnog pisanja sigurno znaju za postojanje Nabokova, makar toliko da ne dozvole sebi da upadnu u zaplet njegovog najpoznatijeg romana. Konačno, ljudi mladi i sredovečni imaju makar prolazne interakcije sa ljudima oko sebe, ne samo s par izabranih.

Istini za volju, Bartlet ima osećaja za vizuelno i za stil, ali upitno je koliko između tema i ideja, nekih ozbiljnih, nekih namerno provokativnih, a svih zapravo derivativnih, taj stil može i sme postati svrha svega. Naime, Miller‘s Girl je toliko natopljen tom „južnjačkom gotikom“ i erotizovanom dekadencijom da se komotno možemo zapitati je li možda „slatka Kairo“ (čak joj i ime zvuči lažno i izmišljeno) plod mašte profesora Milera. Međutim, njihova interakcija itekako ima posledice (posebno na tunjavog i šonjavog njega) da to svakako ovde nije slučaj.

Miller‘s Girl ima i jednu ozbiljnu komponentu, potpuno na liniji modernih rasprava o rodovima, seksualnim preferencijama i odnosima moći. Bartlet kroz film, naime, postavlja retoričko pitanje je li mentorski odnos i posebno odnos između privilegovanog umetnika i muze sam po sebi predatorski po svojoj prirodi, budući da muška i formalno moćnija strana tu jedina ima izbor, pa stoga postavlja pravila i granice. To pitanje bi još i imalo smisla kada bi Miler zaista bio predator, bilo po svojoj prirodi, bilo u smislu reakcije na životnu situaciju (on je zapravo zlostavljana strana u braku), ali on je toliko uplašen i potčinjen da se ne usuđuje da pređe nametnutu granicu pristojnog ponašanja, i zapravo suviše hladan i proračunat da bi sebi dozvolio zaljubljivanje, pa sve postaje sudar dva povređena ega.

Kad smo kod ega, isti nije jednako dozvoljen mladima i odraslima, ženama i muškarcima, neafirmisanima i dokazano neuspešnima, i to Džejd Hejli Bartlet uzima tautološki, bez propitivanja. U toj igri spletkarenja, ona se vodi logikom treš-erotskih trilera 90-ih, a da pritom, poput svog muškog anti-junaka, nema petlje da prekorači granice dobrog ukusa, pa sve ostaje u granicama licemernih standarda savremenih medija i društvenih mreža (na koje bi se Henri Miler, Čarls Bukovski, Džon Fante i Vladimir Nabokov svaki za sebe, a i zajedničkim snagama zdušno „popišali“), ali zato ima „obraza“ da ponudi svoje viđenje sličnog zapleta kao „fer igre“ ako tu igru igraju bazično pošteni ljudi kao što su to Vini i Boris koji i sami imaju svoj „flertaški“ pod-zaplet.

Možda su Džejd Hejli Bartlet i njen film-prvenac samo proizvodi svog vremena koje se vodi nekom drugom logikom od svih prethodnih (ili makar to pokušava), pa autorici s njenim filmom sve štima dokle god uspe da prenese poentu, pa ma koja poenta to bila (ako je uopšte ima). Možda je sve to jedna nezrela provokacija, nekakvo keženje i pokazivanje srednjeg prsta. (Ali, kome i zašto?) Ali, da je to nešto zaista temeljno promišljeno – nije, a pritom potcenjuje svoje likove. A autor koji potcenjuje svoje likove potcenjuje i svoje gledaoce, što nikako nije dobra vest.