Bob Marley: One Love

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Za početak, jedan vic, čisto da se malo opustimo... Pa ide ovako:

Načula super-kul-urbana ekipa da će se baš kod njih u bloku održati žurka kod Marlija. Ne znaju oni tog lika, ali, kad ga već zovu Marli, makar mogu biti sigurni da će ekipa biti kul, da će biti dobre muzike i verovatno nekog duvanja. Dođu oni na mesto radnje, ispostavi se da je u pitanju prostor mesne zajednice, unutra isključivo muško društvo sasvim drugog, džiberskog profila, na jednom stolu plastične čaše, pivo u dvolitrama i brlja u flašama koka-kole, dok sa zvučnika trešte okoreli narodnjaci. Pitaju oni nekoga ko je slavljenik, i tip ih uputi na neuglednog lika u plavom radničkom kombinezonu. Prilaze oni liku, čestitaju mu, on im zahvaljuje, pita otkud oni tu, oni kažu da su čuli da je žurka. Na kraju se jedan iz urbane ekipe, u ime ostalih, odvaži i upita slavljenika: „Izvini, brate, a zašto tebe zovu Marli?“, na šta mu tip odgovara: „Pa zato što sam limar!“

Sad kad smo se malo relaksirali i nasmejali, makar onako kiselo (priznajem, vic nije baš najsvežiji), da pređemo na manje vedre teme. Naime, film Bob Marley: One Love, nikako nije dobar, a nije čak ni osrednji. Zapravo, loš je, ali čak ne na onaj način na koji se može u njemu uživati.

Reditelj Reinaldo Markus Grin nam s njim ne servira ništa novo. Naprotiv, trend biografskih dokumentaraca o muzičkim zvezdama je toliko sveprisutan u svetu da je zahvatio čak i nesrećnu Srbiju, a nemali broj njih svojim kompleksnim protagonistima prilazi na onaj temeljno pročišćen način da finalni produkt često podseća na neko neumesno žitije svetaca. Sasvim je moguće da se sa takvim pristupom producenti nadaju novim „printovima“ kompilacija na nosačima zvuka i portreta na majicama konfekcijskih marki čime bi se privukla nova baza fanova i osigurala materijalna dobit svima.

U tom smislu, Grinov film jako podseća na još lošiju varijantu hagiografije Fredija Merkjurija Bohemian Rhapsody, a mi možemo jedino požaliti da se reditelj nije možda malo više ugledao na ipak malo hrabriji i slobodniji film Rocketman koji u fokus stavlja Eltona Džona. Što je najgore, Grin nam u početku daje lažnu nadu da One Love neće biti još jedan generički muzički biopik, sa sve naivnim „origins story“ crticama kako su nastale pojedine pesme, već da će pokušati da fenomenu portretirane muzičke legende priđe iz više uglova.

Kada radnja filma počinje, godina je 1976, a Bob Marli već ima status legende i uticajnog umetnika na Jamajci. U zemlji, pak, besne politički neredi i sa njima povezani ratovi naoružanih bandi, a miroljubivi rastafarijanci (čiji je Marli, je li, najviđeniji predstavnik) po pravilu su na meti i jednima i drugima. Marli (Kingsli Ben-Adir, verovatno najjača karika u filmu) želi da iskoristi svoj uticaj i organizuje koncert na kojem će ljudstvo pozvati na mir i jedinstvo, ali se dva dana pred isti dešava napad na njegovo ograđeno (i od strane ljudi s automatskim puškama čuvano) imanje u kojem on biva lakše, a njegova žena Rita (Lašana Linč) i menadžer Don Tejlor (Entoni Velš) teže ranjeni.

U raspletu scene saznajemo verovatno jedini stvarno sočan komad trivije. Naime, Riti se metak na putu do mozga zapleo u dredovima, što joj je verovatno spasilo život. Deluje šašavo, čak suviše šašavo da bi moglo biti izmišljeno tek tako.

Znajući da su im životi ugroženi, Rita i Bob se nakratko razdvajaju, ona s decom odlazi kod njegove majke u Ameriku, a on s bendom The Wailers u (pank-muzikom već „zaraženi“) London kako bi radili na novoj ploči koja će biti revolucionarna. Nakon nekoliko epizoda biografske trivije (poput Marlijevog kratkotrajnog boravka u zatvoru zbog pušenja „gandže“ na javnom mestu), žanr-scena poput „džemanja“ u studiju, dolaska novog gitariste Džuniora Marvina koji voli džez, soul i rokenrol (i govori u stihu) i rasprava sa vlasnikom izdavačke kuće (Majkl Gandolfini) na liniji komercijalnog i autentičnog, te Ritinog pridruživanja Marliju u Londonu, ploča Exodus je spremna. Sledi turneja, trzavice, Marlijevo saznanje da je onaj urasli nokat koji nikako ne prolazi u stvari pokazatelj atipičnog raka kože, povratak na Jamajku i mirenje političkih rivala na koncertu.

Dobro, znači, nakon obećavajućeg početka, film upada u sve moguće klišee i opšta mesta biografskog filma o muzičarima, ali makar nas u svom kompaktnom formatu (100-ak minuta) neće smarati s biografskim trivijalijama? Pa, upravo suprotno, ali one će biti podvaljene u gomilu relativno kratkih „flešbekova“ u kojima ćemo saznati kako su se Bob i Rita upoznali, kako se on, preko nje, zainteresovao za rastafarijanstvo, kako ga je propovednik prozvao glasnikom (čime se objašnjava njegov propovednički nastup i prema publici i prema članovima benda), kako ima fantaziju kako ga Hajle Selasije lično uzima na konja i spasava od požara (koji je možda sam izazvao), a tu će se podvaliti i jedna presna laž kako Bob nije poznavao svog oca, Engleza i belca, koji, navodno, nije hteo da ima ništa sa sinom svoje crne ljubavnice. Dok će kratkoća trajanja tih „intervencija“ u prvo vreme biti relativno podnošljiva, inflacija u broju uz potpuno odsustvo stila odneće prevagu do kraja filma.

Naravno, kao glavnog krivca za jednu ovakvu mutljavinu možemo označiti reditelja Grina koji možda nije tikva bez korena (nakon pregršt kratkih filmova i dva dugometražna uratka, njegov prošli film King Richard doneo je Vilu Smitu Oskara za glavnu mušku ulogu, uz još pet nominacija za zlatni kipić), ali svakako ne pokazuje da ima snage da jednu interesantnu ličnu i umetničku priču nastalu u vrlo dubokom i vrlo specifičnom kontekstu spoji u koherentan narativ. Pritom, Grin tu traći i glumačke talente skoro svih uključenih (kao da se posvetio samo jednom aspektu – jamajčanskom akcentu koji ovde zvuči specifično i verovatno autentično), a i potencijalno zanimljive kontekstualne konotacije, od verskih do političkih (zbog čega se čini da ga je amater u filmskoj režiji, Idris Elba nadvisio svojim sve samo ne savršenim prvencem Yardie iz 2018. godine), zbog čega bismo čak poželeli da je film i malo duži, ako bi to dodalo dubinu. Drugo je pitanje koliko je Grin zapravo imao ingerencija, budući da se film hvali time što su ga odobrili Marlijeva udovica, deca i unuci.

To ne znači da scenario koji su po sistemu „mnogo babica – kilavo dete“ napisali Grin i još trojica nije kriminalan, do mere da bi verovatno bolje ispao da su snage udružili ChatGPT, Wikipedia i Google, pa da su takav produkt samo dali na proveru lektoru koji se elementarno razume u Marlijevu muziku i u scenaristiku. Ovako napisan, scenario sa strašću i pameću osnovnoškolske PowerPoint prezentacije taksativno navodi događaje iz života i karijere (sa sve pojedinim pikanterijama), pritom ne uspevajući ni da zagrebe površinu Boba Marlija ni kao čoveka, ni kao muzičkog stvaraoca, pa iz filma možemo zaključiti samo da je bio lud, u religijskom zanosu ili s mesijanskim kompleksom, i to bez podrobnijeg objašnjenja kako i zašto.

Tu je „u vatru“ bačen Kingsli Ben-Adir koji je dobar glumac i koji se sa izazovom lavovski bori, ali koji ipak nije svemoguć, naročito da napravi pitu od izvesnog sastojka koji za pitu nije predviđen. I on, ali i Bob Marli ipak zaslužuju daleko bolji film nego što je to One Love.