F1: The Movie

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Život ponekad krajnje ironično imitira film. Tako smo nedavno dobili pomalo ispravljenu verziju misije iz filma Top Gun: Maverick kada su američki bombarderi B-2 s velike visine pogodili iranska nuklearna postrojenja. Ispravka propagande junačenja od strane reditelja Džozefa Kosinskog i producenta Džerija Brukhajmera se sastojala u tome da za vratolomnim junačenjem poput niskog uletanja u klance nije bilo potrebe kada je tehnologija već toliko superiorna da se sve može odraditi s bezbedne distance.

Kosinski i Brukhajmer su se opet okupili, ovog puta da nam „objasne“ i izreklamiraju Formuli 1. Sa sobom su skupili još i Breda Pita kao glavnog glumca i producenta, i Luisa Hemiltona kao producenta i kameo-glumca. Otkupljena su prava na logo i grafike, a cilj je svakako bio napraviti ultimativni ili makar žestoko promotivni film o Formuli 1. F1: The Movie pretenduje na to, ali koliko tako nešto zapravo može ostvriti imajući u vidu da Kosinski, Brukhajmer i Pit o Formuli imaju pojma otprilike koliko i Hamilton o filmu.

Konkurencija za „ultimativni F1 film“ je ipak žestoka jer nema Formula 1 status „kraljice“ moto-sportova bezveze. Istina, Moto GP je dinamičniji, Nascar je incidentniji, Gran Turismo adrenalinskiji, Indy „trkačkiji“, WRC zahteva oštrije vozačke, a trke izdržljivosti poput Le Mana, Dajtone i sličnih istesanije psiho-fizičke veštine. Opet, Formula 1 je najglamuroznija i takva je bila od svog uspostavljanja 1950. godine.

„Svoj“ prvi film dobila je u „rodnoj“ Italiji već 1951. Bila je to melodrama The Last Meeting Đanija Franćolinija. Svoj obol je dao i majstor jeftinog spektakla Rodžer Korman s filmom The Young Racers (1963), ali je zapravo prvi „ozbiljan“ film o Formuli 1 režirao Džon Frankenhajmer. Grand Prix (1966) bio je sportska drama stare škole koja je imala solidan, ali ne i fenomenalan uspeh i kod publike i po pitanju nagrada.

U međuvremenu se Formula 1 razvijala u više pravaca i prolazila kroz više faza, filmska umetnost to uglavnom nije pratila, osim u italijanskoj B-produkciji i kroz dokumentarce. A onda se pojavio Rush (Ron Hauard, 2013) koji je rekreirao stvarnu priču o rivalstvu Džejmsa Hanta i Nikija Laude u sezoni 1976, i to kao adrenalinom nabijen akcioni spektakl. Ako postoji igrani film koji je uhvatio suštinu Formule 1 i njenog evropskog glamura, onda je to upravo bio taj.

Istini za volju, oko „cirkusa“ Formule 1 se u nekom periodu 90-ih motao i Silvester Stalone u želji da svoju glumačku karijeru od uloga u akcionim filmovima skrene malo prema ozbiljnijem registru sportskih drama. Čini se da produkcija nije uspela da otkupi prava, pa je milje prebačen u Indy Car, i na kraju smo dobili popriličan „treš“ Driven (Reni Harlin, 2001) u kojem je Stalone odigrao trkačku varijaciju na temu Mikija Goldmila, a Kip Pardju varijantu mladog Rokija Balboe u filmu koji se može opisati kao kombinacija neuverljive melodrame i prvog Rocky-filma, samo na točkovima.

Ponešto od tog „DNK“ se može trasirati i u F1. Naš protagonista Soni Hejs (Pit), doduše, nije bivši šampion, nego bivši „talenat“ koji se trkao sa Senom, Prostom, Menselom i Šumaherom, ali je propustio svoje šanse zbog „lude glave“. Od tada se uglavnom kockao, ženio i razvodio, trkajući se u različitim serijama i pobeđujući po jednu trku pre nego što pređe na novi izazov. Nakon što sa svojim timom, ali zapravo isključivo zahvaljujući sebi i svojim riskantnim manevrima pobedi u Dajtoni, Sonija pronalazi bivši timski kolega iz Formule, Ruben Servantes (Havijer Bardem) i daje mu ponudu koja se ne odbija.

Ruben je sada, naime, vlasnik tima Apeks koji u dve i po godine nije osvojio niti jedan bod u trkama. Upravni odbor predvođen ljigavim Piterom Beningom (Tobijas Menzies) mu duva za vratom preteći da će tim prodati, prvi vozač mu ja dao otkaz, pa je ostao samo na novajliji Džošui Pirsu (Demson Idris) koji ima talenta, ali ne i iskustva. Usput, čini se da sa strogom majkom (Sara Najls) i menadžerom (Samson Kejo) on više razmišlja o javnoj pojavi i novom ugovoru nego o ispunjavanju postojećeg. Sa Sonijem u kokpitu, momak se možda može nečemu i naučiti. Usput, ni bolid ne valja jer tehnička direktorka Kejt MekKena (Keri Kondon) više brine za bezbednost nego za trkanje, a i sportski direktor Kaspar Smolinski (Kim Bodina) koji se hvali konstruktorskim titulama za Ferari je tamo bio samo mehaničar na zadnjoj dizalici.

Situacija je, dakle, očajna, a ni Soni nije baš naročiti timski igrač, već je pre nadobudni vođa ekipe koji za tako nešto nema ingerencije. Doduše, ima ideje i načina da ih ostvari kroz rizične i čak prljave manevre na stazi kojima zbunjuje konkurenciju. Takođe, bacio je oko na Kejt, što sve zajedno zvuči kao recept za katastrofu. Hoće li naši simpatični luzeri pronaći put iskupljenja i konačno ostvariti kakav-takav uspeh?

F1 stilski uspeva da „skine“ izgled prenosa trke u sekvencama na stazi i pored nje, za šta pre svega treba zahvaliti direktoru fotografije Klaudiju Mirandi i montažeru Stivenu Mirioneu. Obojica su već sarađivali s Kosinskim, rediteljem čija karijera uključuje i reklame i video-spotove, ali i ekstremno skupe filmske spektakle. Miranda i Mirione znaju šta se od njih traži i to isporučuju: Miranda se oslanja na širokougaone objektive koji mute konture na rubovima kadra čime se sugeriše ekstremna brzina, dok Mirione sasvim zgodno ubacuje brze rezove na reakcije inženjera i vodećih ljudi tima u garažama i pit-lajnu.

Van staze, stvar filmski funkcioniše zbog jasno profilisanih likova i glumaca koji ih igraju. Pitu odlično stoji lik vagabunde i šereta poput Sonija, dok Idris igra varijaciju na temu Luisa Hemiltona s početka karijere, dakle nadobudnog „tokeničnog“ junoše koji bi rado bio i šampion i mega-zvezda. Hemilton će, doduše, imati i kameo-pojavljivanje samog sebe pri kraju filma kako upućuje oštar i prekoran pogled našim anti-junacima. Havijer Bardem glumata tačno onoliko koliko je to potrebno da bi dočarao lik ocvalog plejboja, Kim Bodina ubira humorne poene na nedostatku smisla za humor svog lika, Menzies uverljivo igra ljigavca, dok Keri Kondon unosi pregršt emocija kao Kejt koja nije samo inteligentna, nego je i topla ispod hladne, liderske fasade. Prava snaga glume se, međutim, vidi u sinergiji, pre svega Pita kao neupitnog protagoniste s ostalima, naročito s Bardemom i Kondon, gde se on prilagođava njima barem koliko i oni njemu.

Međutim, ni jaka gluma, ni snimanje s kamerom montiranom na vrh bolida, ni uverljivi efekti udesa i posledica po isti, a ni frljanje s imenima bivših i sadašnjih vozača i tehničkim pojmovima, ne mogu da sakriju koliko priča zapravo nema smisla i koliko je nemoguća i u sadašnjim, a i u nekim prošlim vremenima Formule 1. Naprosto, u pitanju je vrlo tehnički i tehnološki napredan i precizan sport koji je, usput, i biznis koji se indeksira u desetinama i stotinama miliona, ako ne i u milijardama, pa tamo „druge šanse“ za likove poput Sonija nisu realne, a verovatno ni moguće. Kako novac i inžinjerski „fajn-tjuning“ igraju presudnu ulogu u Formuli, malo toga zapravo zavisi od vozača, pa će trkačko umeće ili taktičko dovijanje rezultirati možda s par bodova, ali ne i sa pobedama. Uostalom, setimo se tih nekih pravih autsajdera, tih Minardija, Fors Indija, Maruša i sličnih: oni su učestvovali, možda ponekad otkrivali perspektivne vozače, ali ti bi vozači prelazili u jače timove već sledeće sezone.

Možda je štos u tome što Amerikanci koji su radili ovaj film zapravo ne kapiraju i nikada nisu kapirali Formulu 1. Koreni auto-sporta u Evropi i Americi su drugačiji, u Evropi je to uvek bila aristokratska zabava, u Americi su prvi trkači bili šverceri alkohola za vreme prohibicije iz čega je kasnije nastao Nascar, a za njima su došli pronalazači iz ličnih garaža, odakle poreklo vode pravolinijske „dreg“ trke i napadi na svetske rekorde u brzinama na zemlji. Amerikanci su, doduše, imali dva šampiona, Fila Hila i Marija Andretija, ali su razni drugi ipak ostavili veći trag u sportu.

Možda je i štos u tome da izmišljene priče nikada ne mogu biti toliko snažne i arhetipske kao one koje su se zapravo dogodile. A njih u Formuli 1 nije manjkalo, naročito onih o rivalstvima i tragedijama. O mentorstvima i iskupljenjima ipak nešto manje. Ali, koji je smisao rekreirati Rush i samo ga prebaciti u vreme, na primer, Sene i Prosta, Šumahera i Hila, Hemiltona i Alonsa?

A možda autorski tima iza F1 samo osluškuju puls toga kuda bi Formula 1 htela da ide u budućnosti i kuda ide u sadašnjosti. Jer, možemo se s nostalgijom prisećati zlatnih dana Monte Karla, Monce, Silverstona ili Hokenhajma ili tinejdžerskih ekskurzija makar do Hungaroringa, ali trendovi sadašnjosti favorizuju Singapur, Las Vegas, Abu Dabi ili Baku. F1 ih dosta verno hvata, svidelo se to nama ili ne.

Ferrari

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ima jedan vic koji kaže da kad Nemac ima ženu i ljubavnicu, on voli svoju ženu; Francuz u istoj situaciji voli svoju ljubavnicu, a Italijan – svoju mamu. Sudeći po filmu Ferrari Majkla Mana, koncentrovanoj filmskoj biografiji bivšeg trkača, a kasnijeg inženjera, vođe trkačkog tima i osnivača uspešnog biznisa luksuznih sportskih automobila Enca Ferarija, naslovni protagonista ima ponešto od sve tri nacije. Jer ovo nije klasičan biografski film, priča iz korporativne istorije XX veka, ni „trkački“ film, iako ima ponešto od sva tri, već pretenduje da bude studija karaktera.

Za tako nešto bi možda bilo poželjno da se „upoznamo“ s Encom Ferarijem (1898-1988) na jedini način na koji je to moguće – posredno. To smo već imali prilike da učinimo kroz brojne članke iz domene istorije moto-sporta, knjige poput one Enca Biađija ili one Broka Jejtsa koju su Majkl Man i pokojni scenarista Troj Kenedi Martin (1932-2009) uzeli kao predložak za film, ali i filmove u kojima se Enco Ferari pojavljivao kao glavni ili kao epizodni lik. Kao glavni lik smo mogli da ga vidimo u interpretaciji Serđa Kastelita u filmu filmu Ferrari (2003) Karla Karleija, zapravo minimalno premontiranoj (od nekih tri i po sata!) bioskopskoj verziji popularne mini-serije. Kao epizodni, pojavio se u filmu Rush (2013) Rona Hauarda, Ford v Ferrari (2019) Džejmsa Mengolda i Lamborghini: The Man Behind the Legend (2022) Roberta Moreska.

Iz navedenih izvora, mogli smo da zaključimo da je Enco Ferari bio solidan vozač „gran pri“ trka sa nekoliko pobeda u nekoliko godina karijere, ali nikako nije zbog toga postao legenda moto-sporta. Taj status mu je doneo njegov talenat za menadžment, prvo u okvirima matične kompanije Alfa Romeo, pa onda u vlastitom timu, zbog čega je posle rata osnovao vlastitu trkačku i konstruktorsku kompaniju koja je koristila amblem konja koji se propinje. U moto-sportu kompanija je imala promenljive uspehe (od sjaja ne baš do očaja, ali blizu) u različitim granama, dok su „civilni automobili“ najpre uvedeni kao shema za finansiranje sportske divizije, a uspeh u segmentu luksuza i kolekcionarskih primeraka nisu postigli preko noći, već spletom okolnosti. Ferarijev stil upravljanja bio je autoritaran, gotovo diktatorski (što ga nije spasilo od sudbine da kompaniju malo-pomalo proda FIAT-u, da bi na kraju izgubio i upravljačku u sportskoj diviziji), od svojih vozača je zahtevao posvećenost i među njima poodsticao rivalstvo, što je dovodilo do udesa i tragedija. Udesi i tragedije dešavale su se ne samo vozačima pod njegovom „komandom“, već i njegovim kolegama za vreme trkačke karijere, ali i u okviru familije. Otac Alfredo i stariji brat Alfredo mlađi (Alfredino ili Dino) nastradali su u epidemiji gripa 1916. godine, a sin, planirani naslednik i obećavajući inženjer koji je nosio bratovo ime poživeo je samo 24 godine.

U Manovoj verziji, većinu tih podataka dobićemo usput, dok pratimo događaje tokom nekoliko prelomnih meseci 1957. godine (i za Enca lično, i za kompaniju) s akcentom na poslednje izdanje trke „Mile Milja“. Enco (Adam Drajver) i kompanija su pod pritiskom jer ni „civilni“, ni trkački posao ne cvetaju, fabrika ne proizvodi i ne prodaje dovoljno automobila da bi finansirala razvoj sportskog sektora, u Le Manu su doživeli bolan poraz od Jaguara, a kod kuće im za vratom duva Maserati koji je već osigurao dokapitalizaciju od strane francuskog Citroena. Pobeda na zahtevnoj trci je apsolutni imperativ ne bi li se ostvarila bolja pregovaračka pozicija s Fordom ili FIAT-om, a pritom na jednoj od test-vožnji gine vozačka zvezda Eugenio Kasteloti čije mesto zauzima nadobudni španski markiz i plejboj Alfonso de Portago (Gabriel Leone).

Trka će, naravno, predstavljati akcioni vrhunac filma, a njen epilog najveće iskušenje za Enca u moralnom smislu. Ali iskušenja mu ne manjka ni na privatnom planu na kojem ima posla s tri žene iz vica na početku. Zajedljiva majka (Daniela Piperno) će u jednom trenutku reći da joj je pogrešni sin preživeo, a svoju će agresiju uglavnom usmeravati na Ferarijevu suprugu Lauru (Penelope Kruz). Laura je, pak, histerična i paranoična po pitanju Encovog bračnog neverstva, dok mu zamera i za smrt sina kojeg nije uspeo spasiti. Ona pritom ima moć nad njim i u formalnom smislu, budući da je vlasnica polovine deonica kompanije, a ima i razloga da bude sumnjičava. Enco, naime, aktivno „ljubuje“ s Linom Lardi (Šajlin Vudli) s kojom ima i desetogodišnjeg sina Piera (Đuzepe Festineze), a Linina jedina želja je da on tog sina prizna kao svog, što on ne sme zbog Laure.

Ideja za film Manu se ukazala pre više od dve decenije, ali je u inicijalnoj varijanti propala zbog nedovoljnog budžeta. Nakon petnaestak godina „na ledu“, od 2015. godine nadalje su se na projektu po istom scenariju i sa istim rediteljem smenjivale produkcijske kuće i glumci, da bi tek 2022. konstrukcija bila do kraja složena. Adam Drajver je zamenio Kristijana Bejla i Hjua Džekmena, a Penelope Kruz Numi Rapas, pa se krenulo u snimanje. Upravo je izbor glumaca jedan od spornijih elemenata filma, zbog čega je film naišao na slab prijem kod italijanske publike i kritike od premijere u Veneciji nadalje, u čemu je, s pravom, prednjačio italijanski glumac Pjerfrančesko Favino koji bi svakako bio bolji izbor za glavnu ulogu od Adama Drajvera.

Drajver je svakako interesantan glumac kojem određene uloge leže, ali u njegovoj interpretaciji Enca Ferarija još uvek su vidljivi reziduali uloge Mauricija Gučija kod Ridlija Skota u House of Gucci. Pored toga, on je za ulogu tada skoro šezdesetogodišnjaka vidljivo premlad, a maska i zalizana seda perika mogu situaciju tek minimalno zamaskirati. Penelope Kruz po svom običaju šmira i preglumljuje, što joj je manir kada radi na stranom jeziku, dok Šajlin Vudli ima velikih problema s pogađanjem italijanskog akcenta koji joj sve vreme „beži“.

Što se epizodista tiče, od vlasnika Maseratija Adolfa Orsija i njegovog brata Omera koji figuriraju kao rivali (iako ne nužno negativci), preko Ferarijevog inženjerskog tima, pa do vozača na trci, uključujući i Portaga, problem je grubo skiciranje likova koje glumcima ne daje mogućnosti da ih u kratkom vremenu razviju. Pa i sam Enco Ferari kao ličnost je dosta nezahvalan za detaljniju dramaturšku razradu, budući da je uglavnom bio monolitan i da mu je skrivanje emocija bio manir.

Možda je upravo to potaknulo Mana, poznatog po spoju akcionih trilera s elementima „muške“ drame centriranim oko samozatajnih likova koji govore lakonski, a u sebi se nose s olujom emocija, da pokuša da pronikne u suštinu čoveka iza legendarnih trkačkih i luksuznih automobila. Međutim, postupak da se detalji iz njegove duge biografije i poneki od citata koji objašnjavaju njegovu motivaciju ubace u relativno uzak vremenski okvir i u relativno kompaktan film ovde se naprosto nije pokazao kao dobra odluka. Sve deluje forsirano i skoro pa operetski naivno. Doduše, ako uzmemo u obzir da u jednoj od centralnih scena upravo u operi protagonista reminiscencira o svom životu, onda je to možda bio efekat na koji su Kenedi Martin i Man ciljali, ali to bi već bilo teško natezanje.

Svoju potpisnu visceralnost, pak, reditelj uspeva da organski uvuče u sekvence trkanja koje traju dovoljno vremena da se razviju do poente i pritom su savršeno postavljene od strane Mana i izvedene od strane tehničke ekipe, u čemu prednjače detalji perioda, atraktivna fotografija i dinamična montaža. To nas podseća zašto su auto-trke toliko zahvalan materijal za kinematografiju. Opet, problem s njima leži upravo u poenti, odnosno u dvema suprotstavljenim poentama koje Majkl Man obe pokušava da odbrani. S jedne strane, takvi poduhvati, zajedno s rizicima, čine avanturu koja određene ljude (mahom bogate muškarce) čini da se osećaju živima, a sa druge oni predstavljaju rizik ne samo za one koji se trkaju, već i za promatrače, a takav rizik ne bi smeo da bude prihvatljiv u savremenom svetu.

Problem je, međutim, u tome što svet, a naročito svet sporta te 1957. godine nije bio „savremen“ u današnjem smislu tog termina, a Man ostaje razapet između ta dva „majndseta“ s nekim svojim „trećim“ iz nekog među-perioda koji stoji između njih, a koji isto u tom navodnom ispitivanju muškosti i muževnosti ostaje pomalo anahron. Tako smo umesto Rush s trkačkim automobilima umesto formula dobili Napoleona (da, Skotovog) na točkovima.

Gran Turismo

 kritika objavljena na XXZ

2023.

režija: Neill Blomkamp

scenario: Jason Hall, Zach Baylin

uloge: Archie Madekwe, David Harbour, Orlando Bloom, Takehiro Hira, Geri Halliwell Horner, Djimou Hounsou, Daniel Puig, Thomas Kretschmann, Maeve Courtier-Lilley

Šta se dogodilo s Neillom Blomkampom, autorom jednog od najimpresivnijih debitantskih dugometražnih filmova u novom milenijumu. U svakom slučaju, za nešto poput District 9 je, pored ideje, snalažljivosti i upornosti, potrebne imati još ili puno talenta ili puno sreće. Sa svakim sledećim filmom, Blomkamp je padao i u očima kritike i u očima publike, iako je Elysium bio makar brzometan i zabavan, uz to što je bio konfuzan, a Chappie je uglavnom ostao neshvaćen. Blomkamp je nakon toga uzeo pauzu i vratio se kratkim formama, a sledeću priliku s hororom Demonic je, tu se svi slažemo, prokockao.

S njegovim najnovijim filmom Gran Turismo stvari stoje nešto drugačije, ali je konačni rezultat nekako tipična za Blomkampa: koncept je jači od finalnog proizvoda i razumevanje koncepta je apsolutno kvintesencijalno za razumevanje filma. Opet, pred sobom imamo kros-žanrovsko gledalačko iskustvo koje u sebi spaja sportsku dramu o putu do uspeha, trkački film s ambicijama spektakla, istinitu priču čudniju od bilo koje izmišljene i – tek minimalno skrivenu reklamu za naslovni proizvod, odnosno pohvalu viziji jednog biznismena, uz tek minimalno propitivanje etike te njegove ideje.

Gran Turismo je, kako to važi u igračkim krugovima, najuverljivija simulacija vožnje trkačkih automobila, a serijal pod tim nazivom izlazi pod okriljem Sonyja i za njihovu konzolu Playstation. Ona ima svoje igrače, nije retkost ni na turnirima u e-sportovima ili, pojednostavljeno rečeno, igricama. Ne bi bio prvi slučaj čak ni ove godine, a kamo li uopšte, da jedna igrica dobije svoju filmsku „reklamu“, ali drugi filmovi tog tipa makar nisu imali ambicije da pričaju istinitu priču, odnosno nisu imali nešto takvo na raspolaganju. A ono sa čime su scenaristi Jason Hall i Zach Baylin radili, a Blomkamp na kraju to pakovao, iako se prilično „dosoljeno“, ipak je u osnovi istinito.

Naime, Sony je odlučio da testira hipotezu realističnosti igrica Gran Turismo, a evropski sportski ogranak Nissana mu je izašao u susret. Ideja je bila da posebno pozvani najbolji igrači prođu još jedan, poslednji krug virtuelnih kvalifikacija, e da bi dobili priliku da se obuče i iskušaju na pravom trkačkom autu. Pobednik te GT Akademije bi dobio priliku da vozi prave trke pod okriljem FIA-e, najpre s privremenom, pa onda i sa trajnom licencom ako pokaže stvarni takmičarski potencijal. Jasno, nije isto izleteti i „razbiti“ auto u igrici iz udobnosti vlastite sobe ili kokpita u nekoj igraonici i razbiti se u pravom autu sa svojom težinom od preko tone, svojom brzinom od preko 200 ili 300 km/h i pod dejstvom sila nekoliko puta jačim od Zemljine gravitacije.

Tu priču od igračkog šampiona koji nikad nije seo za pravi volan do pravog trkačkog šampiona prošao je Jann Mardenborough (Madekwe) iz Cardiffa. On je ponikao u radničkoj porodici, otac Steve (Hounsou) se trudio da ga „drži u stvarnosti“ (umesto, je li, u igricama), dok mu je majka Lesley (bivša članica pop-grupe Spice Girls Geri Halliwell Horner) pružala podršku, ali bez stvarnog razumevanja, a brata (Puig) ionako samo zanima zezanje. Ali Jann ima plan da od polu-profesionalnog igrača postane profesionalni trkač, pa grabi priliku koja mu se ukazala.

Nju su mu pružili marketingaš Danny Moore (Bloom) i bivši trkač, a sada mehaničar Jack Salter (Harbour), prvi koji je dobio ideju i drugi koji je na nju nevoljno pristao, a obojica pod pritiskom gubitka. I tu kreće Jannova priča od trnja do zvezda, s po nekoliko prepreka na putu, od rivala na „akademiji“, preko onih ne baš fer i poštenih asova i monstruma na stazi, pa do vlastite psihe.

Naravno, priča je šablon, ali ono što previđamo je to da se tu ne radi o samo o jednom, nego o više različitih šablona. „Preko trnja do zvezda“ je jedan od njih, trkačko rivalstvo je drugi, roditelji koji ne mogu ili ne znaju kako da pruže podršku treći, ali zbog svakog ponaosob i zbog svih njih zajedno zaboravljamo da je suština Gran Turisma to da služi kao reklama za naslovni serijal igrica, a donekle i kao apologija za igrice kao takve jer i one mogu biti inspirativne i nisu nužno gubljenje vremena. Zbog toga će manje dobronamerni kritičari filmu zameriti previše oslanjanja na klišee (a oni su prisutni zato što najčešće „drže vodu“), odveć plitku karakterizaciju likova (primera radi, Jannova porodica, devojka i redom svi rivali su stereotipi koje je teško zamisliti van filma), pa čak i naivno-“igrački“ dizajn, režiju i montažu trkačkih sekvenci.

Budimo iskreni, kontrast „stare škole“ i „nove škole“, te različitih klasa i funkcija prisutan je na svakom koraku (a čuje se i u muzici u kojoj se smenjuju Black Sabath, Enya, elektronizirani hip-hop i pseudo-epska orkestracija). Isto tako, trkačke scene nisu jednako uzbudljive kao u punokrvnim trkačkim filmovima, ali su zato grafički atraktivne kao u modernim igricama. Archie Madekwe se kao protagonista drži solidno dok ne mora da se suoči s Davidom Harbourom koji ga nadglumljuje čak i u potpuno suludo napisanim scenama, a akcenat Orlanda Blooma deluje kao da je izmišljen samo za ovaj film.

Ali u svemu tome mi zapravo zaboravljamo da je ovo jedna reklama razvučena na dugometražni film, i kao takva najsličnija originalnom Taxiju (s kojim deli i dilemu virtuelne naspram prave vožnje). Istina, nedostaje produbljivanja etičke komponente da se nekog neiskusnog, s minimumom treninga stavi u kokpit pravog automobila u sportu koji može biti ekstremno opasan po zdravlje i po život, a u jednom trenutku film čak uspeva da zabasa u veoma upitne vode.

Ali scenaristi i Blomkamp su makar konstatovali činjenicu da s intelektualizacijom pristupa često ide i sekuritatizacija, da moderni automobili možda jesu bezbedni, ali su bez duše i ne nagone na avanturu, a da se to sve preselilo i u sport, pa je sportski duh opstao tek u virtuelnim sportovima. Sad, koliko je to kome dobro, a koliko kome loše, prosudite sami, ali svakako nemojte ovako nešto probavati kod kuće i na ulici.

Rush

2013.

režija: Ron Howard

scenario: Peter Morgan

uloge: Chris Hemsworth, Daniel Bruhl, Olivia Wilde, Alexandra Maria Lara, Pierfrancesco Favino, Christian McKay

Rush je svakako dopadljiv film. Ako ste fan Formule 1, ovo je pogled u slavnu, opasnu i vitešku prošlost kada su ginula barem dvojica vozača po sezoni, kada su se auto-trkama bavili plejboji i kada je hrabrost bila važnija od sigurnosti. Stariji se sećaju rivalstva između Jamesa Hunta (Hemsworth) i Nikija Laude (Bruhl) kao jednog od većih u istoriji automobilizma, i te lude i opasne sezone '76. Desetak godina kasnije imali smo još jedan takav par (“čarobnjak” Senna i “profesor” Prost) koji prosto vapi za ekranizacijom svog rivalstva, 90-ih i prvih godina novog milenijuma imali smo Michaela Schumahera koji je trkački nadživeo skoro sve svoje glavne rivale (Damon Hill i Mikka Hakkinen kao najpoznatiji), ali formula više nije bila tako ludački nesigurna, niti je bilo ko zbog rivalstva i dokazivanja stavljao život na kocku.

Ono što čudi iz moje perspektive (kao Evropljanina i ljubitelja Formule 1) je to da ovaj predivni, tehnički doterani i glamurozni sport nije doživeo ipak malo više ekranizacija. Dobro, pustimo sad Amerikance, koreni auto-trka su drugačiji kod nas i kod njih: kod nas su se prvi trkali plejboji, niže plemstvo i naslednici poslovnih imperija, a kod njih su prvi bili šverceri viskija (tako je posle pada prohibicije nastao Nascar). Film o formuli su mogli snimiti Britanci, Francuzi, Italijani... Pa ipak, jedina dva igrana naslova većeg profila su nastala u Hollywoodu, sasvim solidni tročasovni prikaz glamura i dilema vezanih za formulu Grand Prix (John Frankenheimer, 1966), koji obiluje arhivskim fotografijama i duhom evropske aristokratije, i dosta slabiji Bobby Deerfield (Sydney Pollack, 1972), koji je klasična melodrama. Govorkalo se krajem 90-ih da će se snimati film o Formuli 1, čak je Sylvester Stalone bio viđen na mnogo trka i u “paddocku” sa Schumaherom, a od svega toga je nastao Driven (2001), klasična sportska drama nabijena akcijom, smeštena u svet američke Formule Cart, dočekana na nož od kritike i sa negativnim finansijskim bilansom na kraju. Eto, nabrojah nešto naslova i dadoh par preporuka za ljubitelje formule, pa mogu i da se vratim na posao.

Dakle, Rush je do sada najbolji film o Formuli 1, ali slaba je to vajda ako niste zaljubljenik u zaglušujuću buku i zemljotres nakon što bolid prozuji pored vas. Zapravo ne, jer je u pitanju zanimljiva sportska i ne samo sportska drama, priča o rivalstvu na stazi i van nje, o sukobu različitih životnih stilova i filozofija, pa još znalački obučena kao “period piece”. Za ne-ljubitelje formule, Rush je nešto kao Amadeus na točkovima i u punoj brzini.

Nije to slučajno poređenje, i Rush i Amadeus su zasnovani na istinitim događajima i sličnom dramskom sukobu. Istinitost događaja, kao i u Amadeusu, treba uzeti sa dosta rezerve, jer je istina retko dramatična i zanimljiva kao film. Rush dosta vremena troši na rivalstvo između Hunta i Laude van staze, što je u najmanju ruku prenaduvano, uzevši u obzir da su njih dvojica jedno vreme bili cimeri i da su, kao i svi vozači Formule 1 bili i kolege i drugari. Sport je tada bio samo sport, što će reći igra. Jasno nam je da to u igranom filmu tako ne ide, kao i da Rush nije dokumentarac, zato je rivalstvo tu na stazi i van nje, stalna potreba za jurnjavom i dokazivanjem. Howard se, dosta inteligentno, fokusira na konferencije za štampu i borbene, čak uvredljive izjave, što nas podseća na jednu drugu sportsku legendu – Muhammada Alija.

U čemu je osnovna nit sukoba? James Hunt je zgodni, plavokosi jebivetar sa imidžom rok zvezde, frajer koji je odjebao svoju aristokratsku familiju i biznis, a zadržao nešto njihove love i bacio se na trkanje. Upoznajemo ga u Formuli 3, 1970. godine na trkalištu Crystal Pallace. Tada vidimo i Laudu, generalno nesimpatičnog, opsesivno preciznog tipa sa užasnim socijalnim veštinama, koga je odjebala njegova aristokratska familija, pa diže kredite da bi se trkao. Na njihovom prvom susretu, pobedu odnosi Hunt nakon rizičnog manevra, ali Lauda prvi dobije ugovor sa timom iz Formule 1. Huntov sponzor, slično zajebantski nastrojen biznismen, reši da progura svog pulena i drugara tako što osnuje svoj F1 tim, bez sponzora i sa otvoreno plejbojskim imidžom. Slaba je to uteha, jer će Lauda prvi dohvatiti veliki tim, i to Ferrari, zahvaljujući svom inženjerskom znanju i poverenju koje u njega ima stariji kolega Clay Ragazzoni. Huntov transfer u McLaren će ići teže, uz uvrtanje ruku i mnogo pohvala samom sebi. I tako, eto nas u toj sudbonosnoj 1976. godini (ko zna, zna, a ko ne zna, neću mu spoilati), Lauda je šampion koji brani titulu, a Hunt ludi izazivač. Međutim, jedna trka i jedan udes će promeniti njihov odnos za sva vremena...

Film izgleda savršeno, sa kombinacijom modernih tehnoloških dostignuća u slici i zvuku, što se vidi na neretkim scenama trkanja, pritom sjajno montiranim, dok sa druge strane imamo sveopšti retro šarm vezan za momente van staze, lagano zrnastu fotografiju i odlični rock soundtrack. Iako su prečesti, momenti sa komentatorima, ispred kamere i u off-u, nas asociraju na stare televizijske prenose.

I glumci su na visokom nivou, Hemsworth, poznat kao Thor, je odigrao svoju prvu karakternu ulogu i to kako! On izgleda i ima nastup kao mladi Brad Pitt, sa britanskim umesto južnjačkog akcenta, i sjajno nosi Jamesa Hunta. Neki će reći da je Hunt i u životu i na filmu dosta jednodimenzionalan lik, ali to nije istina. Howardova režija i Hemsworthova gluma jasno odvajaju njegovu medijsku personu od stvarnih razmišljanja. Primer za to je sekvenca oko razvoda sa Suzy Miller (Wilde), kada novinarima daje svoju tipičnu “cocky” izjavu, nakon prilično emotivnog rastanka. Već u sledećoj sceni merka stjurdesu u avionu. Bruhl ima nešto “plemenitije” glumačko poreklo, koje uključuje Good Bye Lenin (2003) i Inglorious Basterds (2009), među ostalim filmovima, pa je manje iznenađujuće da briljira kao Lauda. Imajmo u vidu da Laudin lik nije ispočetka baš sjajno napisan, i da se u velikoj meri svodi na genijalnost i autističnost, loše socijalne veštine i preku narav, ali prema kraju uviđamo da je to možda njegova medijska persona, a da je sam Lauda sposoban za dublje odnose sa ljudima. Bruhl se onda okrenuo istraživanju, skinuo Laudinu pozu, mimiku, gestikulaciju i govornu shemu i na kraju ostvario svoju do sada najbolju ulogu.

Kod njihovih devojaka stvari stoje drugačije. Olivia Wilde nije dovoljno iskorištena kao Suzy Miller, i njen lik je u velikoj meri sveden na trofejnu žensku, manekenku sa minimumom mozga da se popne po društvenoj lestvici. Stvari stoje malo bolje sa Alexandrom Mariom Larom u ulozi Laudine žene Marlene, ali samo malo bolje. Ona ima jedan od spektakularnijih ulaza na film, a scena u kojoj njih dvoje stopiraju je možda jedini zaista komični momenat u filmu. Od toga dalje, ona uglavnom ne govori i izgleda zabrinuto. Jedini epizodni likovi koji istupaju iz gomile su Clay Ragazzoni (Favino), kao dobroćudni, na momente priprosti Laudin timski kolega i Lord Hasketh (McKay), kao Huntov sponzor i ekscentrični bogataš rešen da se kocka na veliko, ako se već kocka. Problem sa ovakvim filmovima je u preširokom scenariju koji zahvata panoramsku sliku jednog vremena i jednog načina života: epizodista je jednostavno previše da bi nam značili.

Ipak, u prenosu izvorne priče, scenario je dovoljno vešt i elokventan, mada malo standardni. Zapravo, oslanja se na prethodnu Morganovu i Howardovu saradnju, film Frost/Nixon (2008), koji je isto priča o rivalstvu i sujeti, u tom slučaju intelektuanoj. Howard je prilično atipičan reditelj, metodičan, veliki radnik (u proseku izbaci po jedan film na dve godine) i svi njegovi filmovi su pristojne produkcije i uglavnom pristojnog kvaliteta. Naravno, imao je promašaja tu i tamo (uspeo je da utupi najfilmičniji književni best-seller svih vremena The Da Vinci Code), ali je pokupio Oscare sa A Beautiful Mind i bio relativno jak kandidat sa Frost/Nixon. Ipak, uvek je više delovao kao učen, precizan i pouzdan, nego kao genijalan ili makar inovativan, i teško je navesti jedan njegov film koji je briljantan. Po prvi put, to je Rush, iako i on ostaje u poznatim filmskim okvirima.

U svakom slučaju, Rush je jedan od slojevitijih i zanimljivijih filmova u poslednje vreme, naročito u žanru nekakvog spektakla. U pitanju je emotivan, intelektualan i ujedno zabavan film pun napetih scena i divnih kadrova i tako autentične buke. Snimljen u velikoj hollywoodsko-evropskoj koprodukciji, film se više obraća evropskoj publici nego američkoj i to je očito uspešna strategija. Kritike su skoro listom izvrsne, i film je hit kod publike. Topla preporuka, voleli formulu ili ne, ovo je film za dva sata čistog uživanja, a vi možete da navijate ili ne.

At Any Price

2012.

režija: Ramin Bahrani

scenario: Ramin Bahrani, Hallie Elizabeth Newton

uloge: Dennis Quaid, Zac Efron, Red West, Clancy Brown, Maika Monroe, Kim Dickens, Heather Graham

Ramin Bahrani je dobro poznat festivalskoj publici, od Sundanca i Tellurida do Cannesa i Venecije. U pitanju je američki autor iranskog porekla koji se bavi temama koje Hollywood često ne primeti. U svom američkom prvencu (snimao je u Iranu pre toga) Man Push Cart (2005) u centru priče je imigrant, vlasnik pokretne tezge sa nakitom. Chop Shop (2007) donosi priču od snalažljvom dečku sa ulica Queensa koji ima strast za auto-otpade. Goodbye Solo (2008) priča priču o afričkom taksisti i njegovoj američkoj mušteriji, o dvojici ljudi različitog porekla, klasne pripadnosti, iskustva i samim tim stava. Bahrani, iako rođen u Americi i solidno, odlično razume imigrante i marginu, reklo bi se čak na nekom intuitivnom nivou. At Any Price, njegov najnoviji film pomalo odstupa od marginalnih tema i bavi se ikoničkim američkim temama: velikom poljoprivredom i auto-trkama, ispitujući kliše američke kulture da se mora uspeti po svaku cenu.

Obojica glavnih likova, otac Henry (Quaid) i sin Dean Whipple (Efron) počinju sa istom premisom uspeha i vrlo lako bi mogli da se utope u klišeje koji su stari koliko i pioniri, kauboji i ostali mitološki likovi. Bahrani, naravno, zna bolje od toga, pa sa ovim filmom imamo pogled u njihovu dušu, vaspitanje i kulturni model. Tokom filma će se preispitivati i jedan i drugi i doći do možda očitih, a opet revoluciornanih zaključaka. Treba imati u vidu da ovaj film nije pamflet niti moralna lekcija, da samo postavlja pitanja retko nudeći odgovor. Skoro nemoguće je tačno reći o čemu se tu radi, i film budi asocijacije na jedno lepše vreme za film, na Novi Hollywood, jake autore i skoro bezuslovnu studijsku podršku kritičkom promišljanju društva.

Obojica glavnih glumaca su u pomalo atipičnim ulogama u odnosu na svoj standard. Quaid igra velikog farmera i prodavca GMO semena, njegov osmeh „od milion dolara“ je ovde karikiran, Quaid ima nastup „mudrog“ trgovačkog putnika, nasmejanog ljigavca koji služi kao poster za uslužne delatnosti. Taj osmeh skriva jedno duboko nezadovoljstvo, jednu frku i nostalgiju za vremenima kada se život činio jednostavnijim. Henrija će u filmu njegov otac i još uvek gazda porodičnog biznisa (West) podsetiti kako je biznis izgledao ranije, pre moderne mehanizacije i GMO-a, da je danas za farmera možda složenija poslovna situacija („Get big or get out!“), da čovek možda mora niže da padne, ali da kičma manje strada i da u traktorima i kombajnima danas postoji i klima i radio. Henrijev problem na poslu je ogroman, ali je problem sa sinovima još veći...

Ni stariji Grant, ni mlađi Dean ne žele da se bave poljoprivredom i familijarnim generacijskim biznisom. Grant je na tipičnom američkom „soul-searching“ putovanju po Južnoj Americi, verajući se po planinskim vrhovima. Dean je očeva nada za nastavak tradicije, ali slaba vajda od toga: mali je potpuno napaljen na trke i san mu je da uđe u Nascar. Kad ovako pogledam, malo podseća na Branu Floyda koji bi da se kurtališe Nacionalne klase. Otac će mu reći da je trkanje sjajan hobi za vikend, ali da nije nešto od čega se živi. Uostalom, i otac je batalio američki fudbal posle koledža, ali Dean ga ne sluša. Mladi ljudi imaju običaj da sanjaju na veliko.

Međutim, Dean će shvatiti da nema „ono“ da bi postao profesionalni vozač, iako uspeva da namakne sponzore i iako pobeđuje u „maloj ligi“. On nije sposoban da bude toliko nemoralan vozač kakav se zahteva za Nascar i doživljava krizu identitet, „preumljenje“ i pokušava da pomogne ocu koji se suočava sa istragom za malverzacije sa sememnom...

Da ne prepričavam dalje, nema smisla, film traje nešto preko 100 minuta i lakše ga je odgledati nego prepričati. U pitanju je slojevita drama sa mnogo sporednih priča i paralelnih tokova radnje različitog kvaliteta. Film je snimljen u američkom „Heartlandu“, u Iowi, na pejzažu koji je već upotrebljen u američkim mitskim ostvarenjima. Naravno, moderni film, kao i moderni svet, razlikuje se od mitoloških arhetipa. Moralni kodeks likova koje su igrali John Wayne i slični danas je skoro mrtav u Hollywoodu, nema razlike između heroja i antiheroja, i jedni i drugi ubijaju „zlikovce“ ili jednostavno protivnike kao Bata Nemce. I mi za njih kao „navijamo“... Kuda ide ovaj svet.

Upravo je to centralno pitanje Bahranijevog filma, imamo li više ikakve etičke kočnice ili se samo broje pobede i porazi.

Film je snimljen prekrasno, vizuelna komponenta je apsolutno savršena. Farme nisu idilične, nego radne. Trkališta nisu glamurozna, nego više prašnjava i provincijalna. Groupie devojke nisu silikonke, nego obične provincijske curice i pokoja radodajka. Što se glume tiče, performanse su nejednake. Dennis Quaid je karikaturalan, ali odličan, Zac Efron podglumljuje i uglavnom je bezizražajan, što dovodi do zaključka da je glumac uskog spektra. Red West je sirov i idealan za ulogu familijarnog patrijarha, Maika Monroe je iznenađenje večeri, cura se trudi da oživi manje-više jednostavan lik i u tome uspeva. Njena uloga Candance, Deanove devojke malo podseća na Jennifer Lawrence u Winter's Bone, ima taj lagano prostački, provincijalni šarm. Kim Dickens kao Henrijeva žena i Heather Graham kao Henrijeva, ali i Deanova ljubavnica (lokalna drolja, reklo bi se) imaju preslabo razvijene likove da bi se iskazale kao glumice, iako imaju ponešto referenci od ranije. Najveći problem sa filmom je u scenariju, koji je dosta neujednačen i rasplinut na mnogo strana, neke teme su načete, ali samo načete, kao da autori nisu znali šta bi s njima. Odgovor je jasan, Hallie Elizabeth Newton je debitantkinja, i treba joj još malo iskustva, a film bi bio bolji sa malo više hollywoodske discipline u pisanju scenarija.

Filmovi Ramina Bahranija nisu jednostavni i jednosmerni, nema konvergentnog kraja, ritam je malo sporiji, stil neorealistički. U pitanju su refleksivni, misaoni filmovi, koji od gledaoca zahtevaju uključivanje, misaoni proces i ispitivanje. At Any Price ne odudara od toga, jasno. Stvari se otpliću jednostavno i po šablonu. Iako je na momente rasplinut, na momente trapav i nezgrapan, At Any Price je sjajan film o američkoj moralnoj krizi koji prosto morate pogledati.