Fahrenheit 451

kritika originalno objavljena na DOP-u:

Knjige su važne i znanje je moć, ali mišljenja sam da one same po sebi retko ili nikad ne menjaju svet jer je njima, kao i svakim drugim sadržajem, prilično lako upravljati. Nema potrebe za spaljivanjem knjiga i “degenerične umetnosti” čemu su pribegavali nacisti, niti za sovjetskom cenzurom, mnogo elegantnije ih je svesti ih na zabavu ili ih pretvoriti u neku vrstu komoditeta za konzumaciju i potpuno trivijalizirati, što se u ovom ili onom obliku radi od pamtiveka. Mada, pomisao na lomaču sa knjigama je svakako efektna slika koja se urezuje u pamćenje, demonstracija sile grandiozna u svojoj jezivosti i odatle je Ray Bradbury verovatno počeo graditi svet svoje kultne knjige Fahrenheit 451. Pedesete su godine u pitanju, pa je satirična oštrica sasvim sigurno bila okrenuta ka “makartizmu” i cenzuri u američkom društvu u ranim i prilično užarenim godinama Hladnog rata. Ne treba, međutim, da čudi što prva filmska ekranizacija nije uspela onoliko koliko su se tome nadali i Bradbury i reditelj François Truffaut, budući da je to francuskom novovalcu bio i prvi film u boji i prvi na engleskom jeziku, te da je došla u nešto drugačije vreme, sredinom 60-ih, kada su društveni procesi nagoveštavali novi, drugačiji i slobodniji svet.

Po toj logici stvari, ekranizacija u režiji Ramina Bahranija (At Any Price, 99 Homes, Man Push Cart), po scenariju koji je napisao zajedno sa Amirom Naderijem (sa kojim je sarađivao na 99 Homes) dolazi u pravo vreme: populizam je zavladao Amerikom čiji predsednik pritiscima na nadležne službe pokušava da uvede diktaturu, etiketa “fake news” se deli šakom i kapom bez pokrića i time se odvajaju dozvoljene i nedozvoljene informacije i mišljenja, dok na televiziji i po društvenim mrežama vlada teror mladosti, lepote, sreće i zdravlja. Pa opet, Bahranijev film u neobičnoj distribucijskoj varijanti da odmah posle premijere u Cannesu zaigra na HBO možemo smatrati razočaranjem.

 

U biti, roman je vrlo labavo adaptiran, glavni junak Montag (jedan od producenata Michael B. Jordan poznat po ulogama u Fruitvale Station i Black Panther) je tako od sredovečnog oženjenog čoveka postao mlađi neženja, a Clarisse McClellan (Sofia Boutella) je od njegove susede postala polu-kriminalna figura, dvostruka agentica koja rasparčava literaturu, muziku i filmove, ali i odaje informacije policiji. Sreća pa je njegov tvrdokorni šef kapetan Beatty (Michael Shannon, izvrstan izbor za ulogu) ostao manje ili više ista tvrdokorna pandurčina, a njih dvojica su i dalje vatrogasci, ironije li, zaduženi za spaljivanje knjiga.

Sistem je u filmu tek grubo skiciran i uglavnom nevidljiv kao u knjizi (knjige i umetnost su zabranjeni jer donose razlike, fantazije i nesreću), ali je glavna zabava doživela ozbiljni “update”, jer Bradbury je možda predvideo “reality” televizijski program kao distopičnu budućnost, ali internet i društvene mreže nije, pa tako imamo Nine na koju su svi nakačeni kao mešavinu “infotainment” televizije, društvene mreže i Velikog Brata (Orwellovog, ne voajerskog) i AI imena Yuxie (glas Cindy Katz) kao njegovu personifikaciju.

Radnje knjige (koja je pomalo eliptična i ne baš izrazito filmična) je izmenjena skoro do neprepoznatljivosti toliko da bi Bahranijev film komotno mogao nositi i neki drugi naslov. Objašnjenje sa Drugim građanskim ratom koji je doveo do zabrane knjiga je šturo i ne drži vodu, teorija o živim i mrtvim jezicima takođe, mada je emoji jezik koji razvija Nine sablastan u svojoj debilnosti i, opet, zamisliv kao scenario neke bliske budućnosti. 

 

U konačnici, Fahrenheit 451 izgleda i ponaša se kao osrednji, nespektakularan televizijski SF film, što u krajnjoj liniji i jeste. Produkcijski, izgleda profesionalno, ali neupadljivo. Radnju više slušamo kroz dijaloge nego što je gledamo kroz akciju, čak su i lomače nekako skromne, a režija više školski neupadljiva sa obiljem plan – kontraplan rešenja. Jordan i Boutella su zaglavljeni sa nedovoljno profiliranim likovima i blede u poređenju sa Shannonom koji nešto ovakvo može da odigra i u snu.

Osim zaista izuzetne špice filma na kojoj se smenjuju legendarni naslovi knjiga koje proždire vatra, najbolja scena u filmu, jedina vredna analize značenja, nalazi se negde oko trećine i u njoj Beatty objašnjava zašto se knjige spaljuju: jedne smetaju jednima i vređaju im osećanja, druge to čine drugima, a bez njih je svet lepše i srećnije mesto, u teoriji. Osobno, nisam siguran da ova strelica prema pristanku na cenzuru i političkoj korektnosti pogađa metu, a da pritom ne ide na mlin onih koji bi uređivali diskurs po svojoj volji nevezano za političku i inu korektnost, odnosno nije mi jasno na šta Bahrani tu zapravo cilja. Suštinski, rekontekstualizacija Fahrenheita 451 nije uspela jer nije mogla i nije ni bila potrebna: trivijalizacija svega u životu i trenirana apatija su se u realnom svetu pokazale kao efikasnije od represije.

99 Homes

2014.

režija: Ramin Bahrani

scenario: Ramin Bahrani, Amir Naderi, Bahareh Azimi

uloge: Andrew Garfield, Michael Shannon, Laura Dern, Noah Lomax, Tim Guinee, Clancy Brown

U svim svojim prethodnim filmovima Ramin Bahrani se na ovaj ili na onaj način bavio američkim snom. Njegova prva tri filma su bile imigrantske drame nastanjene ljudima sa margine uverenim u to da će oni svoj američki san dosanjati i dohvatiti. Njegov prethodni film, At Any Price, pomerio je zbivanja sa imigrantske margine u američki “Heartland”, u svet jedne tipične američke bele familije, velike poljoprivrede i auto-trka. Film se takođe bavio američkim snom o uspehu, ali iz jedne druge, moralne perspektive preispitujući onaj šablon da se po svaku cenu mora uspeti. Iako se film gubio u nespretnom scenariju, svoju poentu, odnosno pitanja je postavio na jasan i razumljiv način.

99 Homes se na taj film nastavlja i pitanje moralne cene širi sa uspeha na preživljavanje. Opet imamo prepoznatljivu lokaciju (okolina Orlanda, Florida) i sa njom povezanu privrednu delatnost – nekretnine i građevinarstvo. Godina je 2010, 2-3 godine nakon pucanja balona nekretnina i posledično američkog bankarskog sistema kada šteta dolazi na naplatu, i to ne uvek od krivaca, nego od prigodnih, sitnijih prestupnika koji su se zeznuli sa lošim odlukama.

U prvoj, brutalnoj sceni upoznajemo našeg antagonistu Ricka Carvera (Shannon). On stoji nad lešom čoveka koji je počinio samoubistvo umesto da dozvoli da ga živog isteraju iz kuće i procenjuje štetu. Samoubistvo objašnjava kao sebičan čin koji ne rešava ništa, a u procep stavlja familiju. Carver izgleda, ponaša se i govori kao prototip uspešnog “1%” čoveka koji nema vremena za moralne i ine dileme jer novac ne spava, a prilike ne čekaju, posebno u krizno/post-krizno vreme. On je Donald Trump, prema njemu Gordon Gecko deluje nevino komično kao Del Boy kad oponaša istog.

Sa druge strane, naš junak Dennis Nash (Garfield) počinje kao pošten čovek u ozbiljnim problemima. On je versatilni građevinski radnik, majstor svih zanata i upravo je sa ekipom na krovu kuće, sve dok predradnik ne dođe i ne kaže da obustave rad, da se investitor povukao i da su izvisili za poslednjih par nedelja posla. Dennisov problem je mnogo veći od toga: on je podigao hipotekarni kredit i kasni sa isplatom, dobija obavesti o deložaciji iz rodne kuće koju deli sa majkom (Dern) i sinom (Lomax) i potpuno različite odgovore od različitih odeljenja banke. Sud takođe nema sluha za njegov slučaj, kao što nema ni za slučajeve drugih dužnika.

Njihov prvi susret je triler-scena deložacije. Ova scena ima visceralni efekat i urgentnost, poput udarca u stomak. Carver, naoružan i praćen šerifima, zvoni Nashu na vrata i jasno stavlja do znanja da sa njim nema pogađanja. Ako pokažu rešenje, super. Na advokate, naknadne potvrde i ostalo neće čekati. Dennis i njegovi su legalno uljezi u sopstvenom domu i imaju nekoliko minuta da se maknu sa najnužnijim stvarima i do jedan dan da pokupe ostatak. Šta će, gde će, odlaze u jeftini motel, “samo na par dana, dok se ne snađu”. Komšinica iz sobe do im kaže da je i ona tako govorila pre dve godine.

Sudbina će, međutim, hteti da jedinu priliku da nešto zaradi (i samim tim san o ponovnoj kupovini svoje kuće učini koliko-toliko ostvarivim) Dennis dobije upravo od Carvera kome uvek trebaju majstori za preuređenje prostora. On počinje tako, ali Carver u njemu vidi potencijal za napredak i motivaciju da radi i zaradi, pa ga polako uvodi u biznis. Dennisu se poslodavac ne sviđa, ali je lova dobra. I u kratkom roku on postaje prvo čovek za poverljive mućke sa osiguranjem (Dennis i ekipa skidaju klime i pumpe za bazene, kradu elemente i belu tehniku, jednom rečju prave štetu, pa banka plaća Ricku da se stvar popravi), a onda i desna ruka za deložacije drugih nesrećnika. Dennis ima tu empatičnu njušku koja može postati ljudsko lice surove kapitalističke logike. A unesrećenih ima svakakvih, od pristojnih ljudi koji su se preračunali, preko naivaca koji su zaista pomislili da kupuju klasu, do otvorenih agresivaca, podstanara koji nemaju pojma da je njihov gazda dužan kao Grčka i dementnih staraca koji očito nisu znali šta potpisuju.

99 Homes je zapravo studija Dennisovog moralnog pada pod Rickovim uplivom. Iako ćete to verovatno pomisliti na početku, Rick nije nikakvo čisto, demonsko zlo. Ako je zlo uopšte, u pitanju je ljudsko, gotovo pa refleksno zlo. Rick će u ponajboljem monologu u filmu objasniti da on nije nikakav perverznjak koji uživa u tuđim mukama, niti aristokrata navikao da ljude gleda kao potrošnu robu, nego da je pre krize bio agent za nekretnine koji je ljudima (pro)davao krov nad glavom, a ne od njih (pre)uzimao, ali da je na primeru svog poštenog oca shvatio da ni pod kojim uslovima ne želi biti gubitnik.

Prilika čini lopova? Možda. Ali radi se o tome da je ceo sistem toliko korumpiran, zapleten, i pogodan za lov u mutnom, mućkanje i potkradane da priča o Helginom baru koja je kružila internetom deluje kao simpatičan i ne baš sasvim nemoguć scenario. A taj sistem nam nije nametnut samo silom niti prevarom. Naša naivnost je tome kumovala. Možda je, protiv svih šablona, ponekad bolje biti skeptična, negativna osoba, paziti na rizike i ne gurati se na silu preko svog nivoa i ne fingirati uspeh i ritualno ga zazivati. Nisu sve želje svima jednako ostvarive. Nisu nam sve stvari jednako potrebne niti smo baš uvek sposobni da sve isteramo do kraja na pošten način. Volimo i da “hvatamo krivinu”, da izvučemo nešto besplatno, da zajebemo sistem nesvesni da ćemo na kraju zajebati i sebe jer mu nismo dorasli. Dennis Nash, recimo, neće imati problem sa tim da učestvuje u mućkama sa novcem nekog bezličnog entiteta, poput banke, osiguravajuće kuće ili države. Ali će imati problem da služeći gazdu ide protiv svojih ljudi.

Ovakva studija moralnosti jako zavisi od likova i glumaca koji ih igraju. Michael Shannon je očekivano odličan i uverljiv, njegovo prisustvo je moćno, njegov zadatak da negativca ipak predstavi kao čoveka izuzetno pipav, a njegov glumački instinkt nepogrešiv. Rick Carver je jedan od onih likova koji se urezuju u pamćenje i na koje će se referirati. Odličan je i Andrew Garfield u ulozi Dennisa Nasha, malog čoveka u okolnostima koje premašuju njegovu moć. Iako je moralni pad jedan od standardnijih motiva u filmu, književnosti i filozofiji, nije ga lako ni analizirati ni odigrati, a Garfieldovo ostvarenje prosto izaziva našu empatiju.

Po ovome što sam do sada napisao, 99 Homes bi komotno mogao biti film godine, ali nije. Bahrani generalno ima problema da celu priču završi, pa se po pravilu oslanja na otvorene krajeve. Ovde to nije ni toliki problem, koliko je problematična njegova potreba da “nabije” poruku, a to radi kroz ne baš pažljivo izabrane slučajnosti i kroz nekoliko melodramatskih klišea koji jednostavno ne rade i ruše autentičnost iskustva koje smo do tog trenutka gledali, a koje se nije svodilo samo na priču i glumce, nego i na atmosferu, fotografiju i montažu. Srećom, to dolazi na samom kraju i pored tog nespretnog popovanja, 99 Homes je vrlo dobar film.

Komad trivije za kraj: 99 Homes je posvećen pokojnom Rogeru Ebertu. Veliki filmski kritičar je autora Ramina Bahranija ispostavljao kao budućnost američkog nezavisnog filma. Upravo sam preko Eberta i otkrio Bahranija. Ovo mu je lep autorski gest. Meni ostaje da se pitam koju bi mu ocenu velikan filmske kritike dao. Znajući njegovu socijalnu osetljivost i sklonost da generalni utisak drži iznad sitnih detalja, verovatno bi dao maksimalnu. I bio bi zadovoljan kako Bahrani napreduje kao autor.

At Any Price

2012.

režija: Ramin Bahrani

scenario: Ramin Bahrani, Hallie Elizabeth Newton

uloge: Dennis Quaid, Zac Efron, Red West, Clancy Brown, Maika Monroe, Kim Dickens, Heather Graham

Ramin Bahrani je dobro poznat festivalskoj publici, od Sundanca i Tellurida do Cannesa i Venecije. U pitanju je američki autor iranskog porekla koji se bavi temama koje Hollywood često ne primeti. U svom američkom prvencu (snimao je u Iranu pre toga) Man Push Cart (2005) u centru priče je imigrant, vlasnik pokretne tezge sa nakitom. Chop Shop (2007) donosi priču od snalažljvom dečku sa ulica Queensa koji ima strast za auto-otpade. Goodbye Solo (2008) priča priču o afričkom taksisti i njegovoj američkoj mušteriji, o dvojici ljudi različitog porekla, klasne pripadnosti, iskustva i samim tim stava. Bahrani, iako rođen u Americi i solidno, odlično razume imigrante i marginu, reklo bi se čak na nekom intuitivnom nivou. At Any Price, njegov najnoviji film pomalo odstupa od marginalnih tema i bavi se ikoničkim američkim temama: velikom poljoprivredom i auto-trkama, ispitujući kliše američke kulture da se mora uspeti po svaku cenu.

Obojica glavnih likova, otac Henry (Quaid) i sin Dean Whipple (Efron) počinju sa istom premisom uspeha i vrlo lako bi mogli da se utope u klišeje koji su stari koliko i pioniri, kauboji i ostali mitološki likovi. Bahrani, naravno, zna bolje od toga, pa sa ovim filmom imamo pogled u njihovu dušu, vaspitanje i kulturni model. Tokom filma će se preispitivati i jedan i drugi i doći do možda očitih, a opet revoluciornanih zaključaka. Treba imati u vidu da ovaj film nije pamflet niti moralna lekcija, da samo postavlja pitanja retko nudeći odgovor. Skoro nemoguće je tačno reći o čemu se tu radi, i film budi asocijacije na jedno lepše vreme za film, na Novi Hollywood, jake autore i skoro bezuslovnu studijsku podršku kritičkom promišljanju društva.

Obojica glavnih glumaca su u pomalo atipičnim ulogama u odnosu na svoj standard. Quaid igra velikog farmera i prodavca GMO semena, njegov osmeh „od milion dolara“ je ovde karikiran, Quaid ima nastup „mudrog“ trgovačkog putnika, nasmejanog ljigavca koji služi kao poster za uslužne delatnosti. Taj osmeh skriva jedno duboko nezadovoljstvo, jednu frku i nostalgiju za vremenima kada se život činio jednostavnijim. Henrija će u filmu njegov otac i još uvek gazda porodičnog biznisa (West) podsetiti kako je biznis izgledao ranije, pre moderne mehanizacije i GMO-a, da je danas za farmera možda složenija poslovna situacija („Get big or get out!“), da čovek možda mora niže da padne, ali da kičma manje strada i da u traktorima i kombajnima danas postoji i klima i radio. Henrijev problem na poslu je ogroman, ali je problem sa sinovima još veći...

Ni stariji Grant, ni mlađi Dean ne žele da se bave poljoprivredom i familijarnim generacijskim biznisom. Grant je na tipičnom američkom „soul-searching“ putovanju po Južnoj Americi, verajući se po planinskim vrhovima. Dean je očeva nada za nastavak tradicije, ali slaba vajda od toga: mali je potpuno napaljen na trke i san mu je da uđe u Nascar. Kad ovako pogledam, malo podseća na Branu Floyda koji bi da se kurtališe Nacionalne klase. Otac će mu reći da je trkanje sjajan hobi za vikend, ali da nije nešto od čega se živi. Uostalom, i otac je batalio američki fudbal posle koledža, ali Dean ga ne sluša. Mladi ljudi imaju običaj da sanjaju na veliko.

Međutim, Dean će shvatiti da nema „ono“ da bi postao profesionalni vozač, iako uspeva da namakne sponzore i iako pobeđuje u „maloj ligi“. On nije sposoban da bude toliko nemoralan vozač kakav se zahteva za Nascar i doživljava krizu identitet, „preumljenje“ i pokušava da pomogne ocu koji se suočava sa istragom za malverzacije sa sememnom...

Da ne prepričavam dalje, nema smisla, film traje nešto preko 100 minuta i lakše ga je odgledati nego prepričati. U pitanju je slojevita drama sa mnogo sporednih priča i paralelnih tokova radnje različitog kvaliteta. Film je snimljen u američkom „Heartlandu“, u Iowi, na pejzažu koji je već upotrebljen u američkim mitskim ostvarenjima. Naravno, moderni film, kao i moderni svet, razlikuje se od mitoloških arhetipa. Moralni kodeks likova koje su igrali John Wayne i slični danas je skoro mrtav u Hollywoodu, nema razlike između heroja i antiheroja, i jedni i drugi ubijaju „zlikovce“ ili jednostavno protivnike kao Bata Nemce. I mi za njih kao „navijamo“... Kuda ide ovaj svet.

Upravo je to centralno pitanje Bahranijevog filma, imamo li više ikakve etičke kočnice ili se samo broje pobede i porazi.

Film je snimljen prekrasno, vizuelna komponenta je apsolutno savršena. Farme nisu idilične, nego radne. Trkališta nisu glamurozna, nego više prašnjava i provincijalna. Groupie devojke nisu silikonke, nego obične provincijske curice i pokoja radodajka. Što se glume tiče, performanse su nejednake. Dennis Quaid je karikaturalan, ali odličan, Zac Efron podglumljuje i uglavnom je bezizražajan, što dovodi do zaključka da je glumac uskog spektra. Red West je sirov i idealan za ulogu familijarnog patrijarha, Maika Monroe je iznenađenje večeri, cura se trudi da oživi manje-više jednostavan lik i u tome uspeva. Njena uloga Candance, Deanove devojke malo podseća na Jennifer Lawrence u Winter's Bone, ima taj lagano prostački, provincijalni šarm. Kim Dickens kao Henrijeva žena i Heather Graham kao Henrijeva, ali i Deanova ljubavnica (lokalna drolja, reklo bi se) imaju preslabo razvijene likove da bi se iskazale kao glumice, iako imaju ponešto referenci od ranije. Najveći problem sa filmom je u scenariju, koji je dosta neujednačen i rasplinut na mnogo strana, neke teme su načete, ali samo načete, kao da autori nisu znali šta bi s njima. Odgovor je jasan, Hallie Elizabeth Newton je debitantkinja, i treba joj još malo iskustva, a film bi bio bolji sa malo više hollywoodske discipline u pisanju scenarija.

Filmovi Ramina Bahranija nisu jednostavni i jednosmerni, nema konvergentnog kraja, ritam je malo sporiji, stil neorealistički. U pitanju su refleksivni, misaoni filmovi, koji od gledaoca zahtevaju uključivanje, misaoni proces i ispitivanje. At Any Price ne odudara od toga, jasno. Stvari se otpliću jednostavno i po šablonu. Iako je na momente rasplinut, na momente trapav i nezgrapan, At Any Price je sjajan film o američkoj moralnoj krizi koji prosto morate pogledati.