Ferrari

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ima jedan vic koji kaže da kad Nemac ima ženu i ljubavnicu, on voli svoju ženu; Francuz u istoj situaciji voli svoju ljubavnicu, a Italijan – svoju mamu. Sudeći po filmu Ferrari Majkla Mana, koncentrovanoj filmskoj biografiji bivšeg trkača, a kasnijeg inženjera, vođe trkačkog tima i osnivača uspešnog biznisa luksuznih sportskih automobila Enca Ferarija, naslovni protagonista ima ponešto od sve tri nacije. Jer ovo nije klasičan biografski film, priča iz korporativne istorije XX veka, ni „trkački“ film, iako ima ponešto od sva tri, već pretenduje da bude studija karaktera.

Za tako nešto bi možda bilo poželjno da se „upoznamo“ s Encom Ferarijem (1898-1988) na jedini način na koji je to moguće – posredno. To smo već imali prilike da učinimo kroz brojne članke iz domene istorije moto-sporta, knjige poput one Enca Biađija ili one Broka Jejtsa koju su Majkl Man i pokojni scenarista Troj Kenedi Martin (1932-2009) uzeli kao predložak za film, ali i filmove u kojima se Enco Ferari pojavljivao kao glavni ili kao epizodni lik. Kao glavni lik smo mogli da ga vidimo u interpretaciji Serđa Kastelita u filmu filmu Ferrari (2003) Karla Karleija, zapravo minimalno premontiranoj (od nekih tri i po sata!) bioskopskoj verziji popularne mini-serije. Kao epizodni, pojavio se u filmu Rush (2013) Rona Hauarda, Ford v Ferrari (2019) Džejmsa Mengolda i Lamborghini: The Man Behind the Legend (2022) Roberta Moreska.

Iz navedenih izvora, mogli smo da zaključimo da je Enco Ferari bio solidan vozač „gran pri“ trka sa nekoliko pobeda u nekoliko godina karijere, ali nikako nije zbog toga postao legenda moto-sporta. Taj status mu je doneo njegov talenat za menadžment, prvo u okvirima matične kompanije Alfa Romeo, pa onda u vlastitom timu, zbog čega je posle rata osnovao vlastitu trkačku i konstruktorsku kompaniju koja je koristila amblem konja koji se propinje. U moto-sportu kompanija je imala promenljive uspehe (od sjaja ne baš do očaja, ali blizu) u različitim granama, dok su „civilni automobili“ najpre uvedeni kao shema za finansiranje sportske divizije, a uspeh u segmentu luksuza i kolekcionarskih primeraka nisu postigli preko noći, već spletom okolnosti. Ferarijev stil upravljanja bio je autoritaran, gotovo diktatorski (što ga nije spasilo od sudbine da kompaniju malo-pomalo proda FIAT-u, da bi na kraju izgubio i upravljačku u sportskoj diviziji), od svojih vozača je zahtevao posvećenost i među njima poodsticao rivalstvo, što je dovodilo do udesa i tragedija. Udesi i tragedije dešavale su se ne samo vozačima pod njegovom „komandom“, već i njegovim kolegama za vreme trkačke karijere, ali i u okviru familije. Otac Alfredo i stariji brat Alfredo mlađi (Alfredino ili Dino) nastradali su u epidemiji gripa 1916. godine, a sin, planirani naslednik i obećavajući inženjer koji je nosio bratovo ime poživeo je samo 24 godine.

U Manovoj verziji, većinu tih podataka dobićemo usput, dok pratimo događaje tokom nekoliko prelomnih meseci 1957. godine (i za Enca lično, i za kompaniju) s akcentom na poslednje izdanje trke „Mile Milja“. Enco (Adam Drajver) i kompanija su pod pritiskom jer ni „civilni“, ni trkački posao ne cvetaju, fabrika ne proizvodi i ne prodaje dovoljno automobila da bi finansirala razvoj sportskog sektora, u Le Manu su doživeli bolan poraz od Jaguara, a kod kuće im za vratom duva Maserati koji je već osigurao dokapitalizaciju od strane francuskog Citroena. Pobeda na zahtevnoj trci je apsolutni imperativ ne bi li se ostvarila bolja pregovaračka pozicija s Fordom ili FIAT-om, a pritom na jednoj od test-vožnji gine vozačka zvezda Eugenio Kasteloti čije mesto zauzima nadobudni španski markiz i plejboj Alfonso de Portago (Gabriel Leone).

Trka će, naravno, predstavljati akcioni vrhunac filma, a njen epilog najveće iskušenje za Enca u moralnom smislu. Ali iskušenja mu ne manjka ni na privatnom planu na kojem ima posla s tri žene iz vica na početku. Zajedljiva majka (Daniela Piperno) će u jednom trenutku reći da joj je pogrešni sin preživeo, a svoju će agresiju uglavnom usmeravati na Ferarijevu suprugu Lauru (Penelope Kruz). Laura je, pak, histerična i paranoična po pitanju Encovog bračnog neverstva, dok mu zamera i za smrt sina kojeg nije uspeo spasiti. Ona pritom ima moć nad njim i u formalnom smislu, budući da je vlasnica polovine deonica kompanije, a ima i razloga da bude sumnjičava. Enco, naime, aktivno „ljubuje“ s Linom Lardi (Šajlin Vudli) s kojom ima i desetogodišnjeg sina Piera (Đuzepe Festineze), a Linina jedina želja je da on tog sina prizna kao svog, što on ne sme zbog Laure.

Ideja za film Manu se ukazala pre više od dve decenije, ali je u inicijalnoj varijanti propala zbog nedovoljnog budžeta. Nakon petnaestak godina „na ledu“, od 2015. godine nadalje su se na projektu po istom scenariju i sa istim rediteljem smenjivale produkcijske kuće i glumci, da bi tek 2022. konstrukcija bila do kraja složena. Adam Drajver je zamenio Kristijana Bejla i Hjua Džekmena, a Penelope Kruz Numi Rapas, pa se krenulo u snimanje. Upravo je izbor glumaca jedan od spornijih elemenata filma, zbog čega je film naišao na slab prijem kod italijanske publike i kritike od premijere u Veneciji nadalje, u čemu je, s pravom, prednjačio italijanski glumac Pjerfrančesko Favino koji bi svakako bio bolji izbor za glavnu ulogu od Adama Drajvera.

Drajver je svakako interesantan glumac kojem određene uloge leže, ali u njegovoj interpretaciji Enca Ferarija još uvek su vidljivi reziduali uloge Mauricija Gučija kod Ridlija Skota u House of Gucci. Pored toga, on je za ulogu tada skoro šezdesetogodišnjaka vidljivo premlad, a maska i zalizana seda perika mogu situaciju tek minimalno zamaskirati. Penelope Kruz po svom običaju šmira i preglumljuje, što joj je manir kada radi na stranom jeziku, dok Šajlin Vudli ima velikih problema s pogađanjem italijanskog akcenta koji joj sve vreme „beži“.

Što se epizodista tiče, od vlasnika Maseratija Adolfa Orsija i njegovog brata Omera koji figuriraju kao rivali (iako ne nužno negativci), preko Ferarijevog inženjerskog tima, pa do vozača na trci, uključujući i Portaga, problem je grubo skiciranje likova koje glumcima ne daje mogućnosti da ih u kratkom vremenu razviju. Pa i sam Enco Ferari kao ličnost je dosta nezahvalan za detaljniju dramaturšku razradu, budući da je uglavnom bio monolitan i da mu je skrivanje emocija bio manir.

Možda je upravo to potaknulo Mana, poznatog po spoju akcionih trilera s elementima „muške“ drame centriranim oko samozatajnih likova koji govore lakonski, a u sebi se nose s olujom emocija, da pokuša da pronikne u suštinu čoveka iza legendarnih trkačkih i luksuznih automobila. Međutim, postupak da se detalji iz njegove duge biografije i poneki od citata koji objašnjavaju njegovu motivaciju ubace u relativno uzak vremenski okvir i u relativno kompaktan film ovde se naprosto nije pokazao kao dobra odluka. Sve deluje forsirano i skoro pa operetski naivno. Doduše, ako uzmemo u obzir da u jednoj od centralnih scena upravo u operi protagonista reminiscencira o svom životu, onda je to možda bio efekat na koji su Kenedi Martin i Man ciljali, ali to bi već bilo teško natezanje.

Svoju potpisnu visceralnost, pak, reditelj uspeva da organski uvuče u sekvence trkanja koje traju dovoljno vremena da se razviju do poente i pritom su savršeno postavljene od strane Mana i izvedene od strane tehničke ekipe, u čemu prednjače detalji perioda, atraktivna fotografija i dinamična montaža. To nas podseća zašto su auto-trke toliko zahvalan materijal za kinematografiju. Opet, problem s njima leži upravo u poenti, odnosno u dvema suprotstavljenim poentama koje Majkl Man obe pokušava da odbrani. S jedne strane, takvi poduhvati, zajedno s rizicima, čine avanturu koja određene ljude (mahom bogate muškarce) čini da se osećaju živima, a sa druge oni predstavljaju rizik ne samo za one koji se trkaju, već i za promatrače, a takav rizik ne bi smeo da bude prihvatljiv u savremenom svetu.

Problem je, međutim, u tome što svet, a naročito svet sporta te 1957. godine nije bio „savremen“ u današnjem smislu tog termina, a Man ostaje razapet između ta dva „majndseta“ s nekim svojim „trećim“ iz nekog među-perioda koji stoji između njih, a koji isto u tom navodnom ispitivanju muškosti i muževnosti ostaje pomalo anahron. Tako smo umesto Rush s trkačkim automobilima umesto formula dobili Napoleona (da, Skotovog) na točkovima.

Blackhat

2015

režija: Michael Mann

scenario: Morgan Davis Foehl

uloge: Chris Hemsworth, Wei Tang, Leehom Wang, Viola Davis, Holt McCallany, John Ortiz, Ritchie Coster

Kao neko ko ne gleda samo akcione trilere, moram da postavim pitanje fanovima žanra: čemu fama o Michaelu Mannu? Zašto se njegovi filmovi željno iščekuju i neretko unapred proglašavaju genijalnim? Pogledao sam većinu njegovog opusa i uglavnom su to gledljivi, pratljivi, često zabavni žanrovski filmovi sa solidnom atmosferom i malo šmeka, ali su to ujedno i filmovi koji ne ostaju urezani u pamćenje, jedni od onih kojima se mogu naći brojni slični, ni blizu legendarnih. Neko će pomenuti Heat, ali meni je, recimo, on bio razvučen, čak dosadnjikav film sa svojim momentima o kojem je najzabavniji komad trivije da su se po prvi put u istom kadru pojavili Al Pacino i Robert De Niro. Istini za volju, taj kadar je bio situacioni, iz daljine, a scena je nastavljena kroz ping-pong srednje-krupnih planova. Stvar je, dakle, fame i, rekao bih, ničeg drugog.

Bilo kako bilo, sada imamo Blackhat. Dodatna fama o Mannu je da on nije štancer i sa tim ću se složiti: po jedan film na svakih nekoliko godina govori o pažljivom izboru projekata. Blackhat je tipičan Mannov film, pun njegovih manirizama od početka karijere do novijih naslova, skoro kao “best of”. Opet imamo usamljene profesionalce, promene tempa, situacione kadrove, tu i tamo poneki sjajan detalj, gomilu lokacija, nešto “wtf” momenata i potpisni epski format. Film je oštro podelio kritiku na pobornike i one koji mu baš nisu nikako skloni, a “box office” rezultati su mu bili užasni. Hajdemo pogledati šta je pošlo po zlu.

U pitanju je film koji staru formulu epske akcijade pokušava primeniti na novodobnu temu, u ovom slučaju na cyber kriminal. Prvo vidimo hakerski napad na kineski nuklearni reaktor i štetu koji je isti napravio. U slično vreme se dešava i drugi hakerski napad, ovog puta na berzu u Chicagu sa ciljem obaranja cene soje. Oba napada je očito izveo isti čovek ili ista organizacija koristeći platformu koju su u studentskim danima napisali Dawai (Leeholm Wang) i Nick (Hemsworth). Dvojicu drugara je život odveo na različite strane, Dawai je istražitelj u matičnoj mu Kini, a Nick je u zatvoru zbog hakiranja i zbog slučaja će se naći i zajedno krenuti u istragu.

Njih dvojica, naravno, nisu sami. Sa kineske strane tu je i Dawaijeva sestra Lien (Wei Tang), a sa američke FBI agenti Barrett (Davis) i Jessup (McCallany). Naš protagonista Nick koji u svojoj ćeliji čita naprednu filozofiju, radi sklekove i podjebava čuvare će u početku imati klasičan problem nepoverenja sa agentima, dok će mu Lien poslužiti kao “love interest”, jer svaki triler sa usamljenicima i generalno sjebanim likovima mora imati jednu ljubavnu priču. Istraga će ih furati po zemljama i kontinentima, a otkriće da haker nije samotnjak u nekom podrumu, nego da ispred njega stoji vojska terorističkih plaćenika predvođenih opasnim Kassarom (Coster). Ono što sledi je akcijanje uz predahe i možda poneke natruhe razmišljanja o svetu oko nas.

Dobra stvar kod Manna je što on ne nameće skrivena značenja kroz standardne šifre ili, još gore, direktno. Kod njega je moguće učitati kontekst iz podataka koje ostavlja, a što je posebno osvežavajuće, sloboda interpretacije je tu. Dakle, moguće je osetiti njegov stav o modernom globalnom kriminalu, a isto tako imati svoj, čak i dobiti potvrdu za njega. Problem leži u izvedbi i to na čisto filmskom nivou: Blackhat je toliko rupičast da se čini proizvoljnim, pa čak i kao “style over substance” i to ne na onaj zabavan, trashy način, nego nekako pretenciozno.

Za početak, likovi su nerazrađeni. Nisu tajanstveni, jednostavno su ili šuplji ili prosto konstruirani kao spiskovi poželjnih karakteristika u datoj situaciji. Stiče se dojam, naročito kada neki od likova ispadnu iz priče, da je to sve Nickova borba za koju on ima “stock” motiv i u kojoj nailazi na “stock” probleme. Realno gledano, to je sve mogao rešiti u filmu od 90 minuta, na laptopu u zatvorskoj biblioteci. Inače, scene hakiranja su fino detaljne, pravi hakeri su poslužili kao konsultanti, i osveženje je videti pravi linux u filmu, a ne generičke ekrane sa zelenim slovima iz 70-ih. Ali ne, išlo se na “epic”, na veliki format, na globalni triler, pa je Nick prerastao u “one man army” lika...

Kad smo već kod epskog formata, problem sa Blackhatom je to što on ne drži pažnju. Odnosno, na momente je uhvati, pa je ispusti, što dodaje na utisak proizvoljnosti sa prigodnim, generičkim rešenjima. U procesu dolazi do logičkih grešaka koje je iluzorno nabrajati, ali nikad do one prave akcijaške kulminacije, niti do jasnog stava o temi. Naprosto, za film koji ima takve ambicije, Blackhat je ravnjikav. A ako se uzme u obzir i trajanje od preko dva sata, mogao bi se čak i nazvati razvučenim.

Rekoh već, ima svojih momenata i svojih pažljivo izabranih detalja koji su često vezani za ljubavnu priču. Tu se Mann poigrava sa ritmom i to mu ide od ruke. Tih nekoliko detalja nas dovode do rasprave o stilu. Autorski izbor je legitiman i u tim detaljima Mann pokazuje da je nadaren autor sa idejom. Međutim, u globalu, vezano za celi film, neka od njegovih stilskih rešenja su naprosto pogrešna i nedostojna autora njegovog kalibra. Nije mu ovo prvi film u kojem namerno igra na “prljavštinu”, “shaky-cam” i uopšte amaterski video chic. To je primetno i u tonskoj shemi, pa sam se pitao je li on to namerno ili je slučajno moja kopija loša. Naravno, legitiman je to izbor, ali ujedno i pogrešan i promašen za film te tematike i tih ambicija. Najviše od svega, neujednačen. Mann tako hvata predivne vizuale, ali oni padaju u vodu u nekoj od sledećih scena sa haotičnom kamerom iz “lakat”-rakursa.

Glumci su manje ili više na svom nivou. Hemsworth je više zvezda nego glumac i svoj vrhunac je doživeo u filmu Rush, a sva je prilika da to neće tako skoro ponoviti. Ovde recimo da nije loš, ali daleko je to od vrhunskog ostvarenja. Wei Tang i Leehom Wang su u redu, ona čak nešto bolja od njega, ali verovatno joj je i uloga takva, naprosto li sa malo više nijanse i ljudskosti. Ritchie Coster je uverljiv kao negativac. Film, međutim, živne čim ugledamo Violu Davis koja još jednom demonstrira svoju glumačku klasu.

Na kraju, Blackhat nije toliko loš koliko sam se pribojavao, ali nije ni onoliko dobar koliko će to reći Mannovi fanatici. To je jedan od onih nesavršenih, pomalo zeznutih filmova koje ipak treba pogledati pa prosuditi. Jasno je da Mann više nema previše inspiracije, pa se malo-pomalo kompilira. Problem je što to možda vodi u štanc radi štanca, da se ostane u poslu. Nije ovo ona “old school” akcija koja će revitalizirati žanr.