Blackhat

2015

režija: Michael Mann

scenario: Morgan Davis Foehl

uloge: Chris Hemsworth, Wei Tang, Leehom Wang, Viola Davis, Holt McCallany, John Ortiz, Ritchie Coster

Kao neko ko ne gleda samo akcione trilere, moram da postavim pitanje fanovima žanra: čemu fama o Michaelu Mannu? Zašto se njegovi filmovi željno iščekuju i neretko unapred proglašavaju genijalnim? Pogledao sam većinu njegovog opusa i uglavnom su to gledljivi, pratljivi, često zabavni žanrovski filmovi sa solidnom atmosferom i malo šmeka, ali su to ujedno i filmovi koji ne ostaju urezani u pamćenje, jedni od onih kojima se mogu naći brojni slični, ni blizu legendarnih. Neko će pomenuti Heat, ali meni je, recimo, on bio razvučen, čak dosadnjikav film sa svojim momentima o kojem je najzabavniji komad trivije da su se po prvi put u istom kadru pojavili Al Pacino i Robert De Niro. Istini za volju, taj kadar je bio situacioni, iz daljine, a scena je nastavljena kroz ping-pong srednje-krupnih planova. Stvar je, dakle, fame i, rekao bih, ničeg drugog.

Bilo kako bilo, sada imamo Blackhat. Dodatna fama o Mannu je da on nije štancer i sa tim ću se složiti: po jedan film na svakih nekoliko godina govori o pažljivom izboru projekata. Blackhat je tipičan Mannov film, pun njegovih manirizama od početka karijere do novijih naslova, skoro kao “best of”. Opet imamo usamljene profesionalce, promene tempa, situacione kadrove, tu i tamo poneki sjajan detalj, gomilu lokacija, nešto “wtf” momenata i potpisni epski format. Film je oštro podelio kritiku na pobornike i one koji mu baš nisu nikako skloni, a “box office” rezultati su mu bili užasni. Hajdemo pogledati šta je pošlo po zlu.

U pitanju je film koji staru formulu epske akcijade pokušava primeniti na novodobnu temu, u ovom slučaju na cyber kriminal. Prvo vidimo hakerski napad na kineski nuklearni reaktor i štetu koji je isti napravio. U slično vreme se dešava i drugi hakerski napad, ovog puta na berzu u Chicagu sa ciljem obaranja cene soje. Oba napada je očito izveo isti čovek ili ista organizacija koristeći platformu koju su u studentskim danima napisali Dawai (Leeholm Wang) i Nick (Hemsworth). Dvojicu drugara je život odveo na različite strane, Dawai je istražitelj u matičnoj mu Kini, a Nick je u zatvoru zbog hakiranja i zbog slučaja će se naći i zajedno krenuti u istragu.

Njih dvojica, naravno, nisu sami. Sa kineske strane tu je i Dawaijeva sestra Lien (Wei Tang), a sa američke FBI agenti Barrett (Davis) i Jessup (McCallany). Naš protagonista Nick koji u svojoj ćeliji čita naprednu filozofiju, radi sklekove i podjebava čuvare će u početku imati klasičan problem nepoverenja sa agentima, dok će mu Lien poslužiti kao “love interest”, jer svaki triler sa usamljenicima i generalno sjebanim likovima mora imati jednu ljubavnu priču. Istraga će ih furati po zemljama i kontinentima, a otkriće da haker nije samotnjak u nekom podrumu, nego da ispred njega stoji vojska terorističkih plaćenika predvođenih opasnim Kassarom (Coster). Ono što sledi je akcijanje uz predahe i možda poneke natruhe razmišljanja o svetu oko nas.

Dobra stvar kod Manna je što on ne nameće skrivena značenja kroz standardne šifre ili, još gore, direktno. Kod njega je moguće učitati kontekst iz podataka koje ostavlja, a što je posebno osvežavajuće, sloboda interpretacije je tu. Dakle, moguće je osetiti njegov stav o modernom globalnom kriminalu, a isto tako imati svoj, čak i dobiti potvrdu za njega. Problem leži u izvedbi i to na čisto filmskom nivou: Blackhat je toliko rupičast da se čini proizvoljnim, pa čak i kao “style over substance” i to ne na onaj zabavan, trashy način, nego nekako pretenciozno.

Za početak, likovi su nerazrađeni. Nisu tajanstveni, jednostavno su ili šuplji ili prosto konstruirani kao spiskovi poželjnih karakteristika u datoj situaciji. Stiče se dojam, naročito kada neki od likova ispadnu iz priče, da je to sve Nickova borba za koju on ima “stock” motiv i u kojoj nailazi na “stock” probleme. Realno gledano, to je sve mogao rešiti u filmu od 90 minuta, na laptopu u zatvorskoj biblioteci. Inače, scene hakiranja su fino detaljne, pravi hakeri su poslužili kao konsultanti, i osveženje je videti pravi linux u filmu, a ne generičke ekrane sa zelenim slovima iz 70-ih. Ali ne, išlo se na “epic”, na veliki format, na globalni triler, pa je Nick prerastao u “one man army” lika...

Kad smo već kod epskog formata, problem sa Blackhatom je to što on ne drži pažnju. Odnosno, na momente je uhvati, pa je ispusti, što dodaje na utisak proizvoljnosti sa prigodnim, generičkim rešenjima. U procesu dolazi do logičkih grešaka koje je iluzorno nabrajati, ali nikad do one prave akcijaške kulminacije, niti do jasnog stava o temi. Naprosto, za film koji ima takve ambicije, Blackhat je ravnjikav. A ako se uzme u obzir i trajanje od preko dva sata, mogao bi se čak i nazvati razvučenim.

Rekoh već, ima svojih momenata i svojih pažljivo izabranih detalja koji su često vezani za ljubavnu priču. Tu se Mann poigrava sa ritmom i to mu ide od ruke. Tih nekoliko detalja nas dovode do rasprave o stilu. Autorski izbor je legitiman i u tim detaljima Mann pokazuje da je nadaren autor sa idejom. Međutim, u globalu, vezano za celi film, neka od njegovih stilskih rešenja su naprosto pogrešna i nedostojna autora njegovog kalibra. Nije mu ovo prvi film u kojem namerno igra na “prljavštinu”, “shaky-cam” i uopšte amaterski video chic. To je primetno i u tonskoj shemi, pa sam se pitao je li on to namerno ili je slučajno moja kopija loša. Naravno, legitiman je to izbor, ali ujedno i pogrešan i promašen za film te tematike i tih ambicija. Najviše od svega, neujednačen. Mann tako hvata predivne vizuale, ali oni padaju u vodu u nekoj od sledećih scena sa haotičnom kamerom iz “lakat”-rakursa.

Glumci su manje ili više na svom nivou. Hemsworth je više zvezda nego glumac i svoj vrhunac je doživeo u filmu Rush, a sva je prilika da to neće tako skoro ponoviti. Ovde recimo da nije loš, ali daleko je to od vrhunskog ostvarenja. Wei Tang i Leehom Wang su u redu, ona čak nešto bolja od njega, ali verovatno joj je i uloga takva, naprosto li sa malo više nijanse i ljudskosti. Ritchie Coster je uverljiv kao negativac. Film, međutim, živne čim ugledamo Violu Davis koja još jednom demonstrira svoju glumačku klasu.

Na kraju, Blackhat nije toliko loš koliko sam se pribojavao, ali nije ni onoliko dobar koliko će to reći Mannovi fanatici. To je jedan od onih nesavršenih, pomalo zeznutih filmova koje ipak treba pogledati pa prosuditi. Jasno je da Mann više nema previše inspiracije, pa se malo-pomalo kompilira. Problem je što to možda vodi u štanc radi štanca, da se ostane u poslu. Nije ovo ona “old school” akcija koja će revitalizirati žanr.

The Signal

2014.

režija: William Eubank

scenario: William Eubank, Carlyle Eubank, David Frigerio

uloge: Brenton Thwaites, Olivia Cooke, Beau Knapp, Laurence Fishburne, Lin Shaye, Robert Longstreet

The Signal je nezavisni SF film, jedan od mnogo u poslednjih godinu dana. Uglavnom je dobijao solidne ili makar prosečne kritike, pa mi se učinio kao potencijalno zanimljiv tripozan film. A i ja sam naivan, pa nasedam. Uostalom, šta je najgore što mi se može dogoditi? Baciću dva sata vremena. Mada, ništa na ovom svetu nije potpuno beskorisno, sve može poslužiti makar kao loš primer. The Signal je upravo to – veoma loš primer.

William Eubank se svrstava u kategoriju nadolazećih SF autora. Njegov prvi film Love (2011) bavi se astronautom na svemirskoj stanici nakon što izgubi kontakt sa bazom na Zemlji. Možda je upravo ovaj film koji je privukao pažnju kritike i festivalske publike poslužio kao inspiracija za visokobudžetni 3D spektakl Gravity. The Signal je već snimljen sa ozbiljnijim sredstvima, a verovatno da ćemo imati prilike da gledamo Eubankov transfer u višu ligu.

Pored toga što je autor, Eubank je poznat i kao direktor fotografije. Neke od filmova koje je on snimio sam imao prilike da gledam. Ma kakvi filmovi bili, kamera je bila odmerena i precizna. Vizuelni identitet u The Signal je jako važan i dosta često upravo on popravlja mršav dojam, a samo na jednom mestu (poduža scena u “found footage” drmusavom stilu, iako film nije “found footage”) ga kvari, mada je za pretpostaviti da se tu radi o rediteljskoj odluci i lošem izboru postupka.

Ono što je zapravo problematično u filmu je priča. Ona je naivna, izlizana i predvidljiva, od veoma kratke ekspozicije, pa do “velikog otkrića” na kraju. Imamo troje ljudi, kompjuteraša sa MIT-a. Dva drugara, Nic (Thwaites) i Jonah (Knapp) voze Nicovu devojku Haley (Cooke) sa Istočne na Zapadnu obalu gde će provesti godinu dana na razmeni na nekom već kalifornijskom univerzitetu. U toku puta dožive hakerski napad, što na univerzitetske servere, što na svoje kompjutere od opasnog hakera pod nadimkom Nomad. On ih vabi na svoju lokaciju, negde u dubini pustinje u Nevadi. Oni ionako prolaze kroz Nevadu, pa što da ne...

Šta raditi kada vas opasni haker zove na svoju lokaciju u napuštenom skladištu usred pustinje? Idete tamo da mu se najebete mile majke, jer je verovatno bubuljičavi tinejdžer ili invalid, a oni su poznati po tome da žive u napuštenim skladištima u pustinji. Ne baš? Tako sam i mislio.

Vi ste, znači, pametniji od Nica i družine, čestitam. Nakon pomenute “found footage + parkinson” sekvence, Nic se budi nepokretan u bolnici okružen osobljem u odelu za radijaciju. Glavni od njih, Damon (Fishburne) mu kaže da je u karantinu pošto je imao kontakt sa vanzemaljskim životom. Damon ga drka da radi neke glupe testove i brižljivo beleži rezultate. Haley je u sobi do, malo u komi, a malo ne, a sa Jonahom Nic komunicira preko ventilacije. I šta radite kada se posle Blair Witch tripa probudite u epizodi The X Files sa primesama Cubea, slabi i nemoćni? Nic je rešio da kidne, ali...

Ne smemo osporiti, The Signal je tripozan film. Ali to su prilično linearno posloženi i već viđeni tripovi koji se oslanjaju na standardnu filmsku mehaniku. Tako će Nic u međuvremenu postati Oscar Pistorius sa druge planete (znam da je nekorektno i da je spoiler, ali morao sam), imaćemo trip scenu sa ludom babom (Shaye), a Damon će biti dežurni bau-bau koji govori mirno, ali sakriva mnogo više nego što kaže.

Ako vam je The Signal jedan od prvih ovakvih filmova koji ste pogledali u životu, mazel tov. Uživaćete u njemu. Međutim, ako nije, onda ćete prepoznati elemente Matrixa, The X Files, Dark City ili The Thirteenth Floor razbacane po filmu. The Signal dolazi 15 godina prekasno i pritom je jednodimenzionalan kao kompjuterska igrica nastala po motivima boljih filmova. Čak je i veliko otkrovenje telefonirano negde na trećini filma. Nepotreban film.