Eden

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Čim je iz redova glumaca prešao u filmske reditelje, Ron Hauard je uspostavio svoj „prepoznatljivo-neprepoznatljivi“ stil. Njegovi filmovi bi po pravilu bili vizuelno ispolirani, ali bi, u bilo kom žanru, zapravo igrali na sigurno, tako da se svide najširoj mogućoj publici. Uglavnom tu ne bi bilo rizika, češće bi se hvalile pojedina ljudske vrline nego što bi se isticale mane, išlo bi se na pozitivne i inspirativne priče u kojima niko ne bi bio uvređen, bez ikakvih kontroverzi. Bili bi to filmovi koje bi cela porodica mogla da pogleda, možda rađe na televiziji ili na videu, nego da se organizuje za posetu bioskopu. Isto tako, i dobitak bi bio limitiran.

Izuzetaka je ipak bilo. Recimo, Frost/Nixon (2008) je morao da bude makar malo kontroverzan film jer je ličnost američkog predsednika Ričarda Niksona bila kontroverzna po svojoj prirodi. A Rush (2013) je bio punokrvni spektakl i pun pogodak gde je od jedne od najinteresantnijih priča iz bogate istorije Formule 1 iskorišćena da se napravi ultimativni film o najglamuroznijem sportu.

U međuvremenu je Hauard svoju sklonost ka filmskom prepričavanju priča iz stvarnog života produbio i kroz interes za dokumentarce (snimio ih je o sastavu The Beatles, operskom pevaču Lučanu Pavarotiju, humanitarnim akcijama i lutkaru Džimu Hensonu), ali i kroz priznanje da ljudska priroda može biti mračna. Potonje smo, makar na rubovima filmova, videli u Hillbilly Elegy (2020) koji je ponovo postao aktuelan kada je autor literarnog predloška i protagonista filma Džej Di Vens postao potpredsednik Amerike, te Thirteen Lives (2022) koji se bavio akcijom spasavanja mladih fudbalera i njihovog trenera iz pećina na Tajlandu.

Ron Hauard, međutim, nikada nije bio mračniji nego u svom novom filmu Eden koji nam se upravo ukazao na bioskopskom repertoaru. Čudni su ti putevi distributerski, budući da je film skoro godinu dana od premijere lani na festivalu u Torontu bio držan „na polici“, nakon čega je nakratko pušten u bioskope na domaćem, američkom, i za film posebno važnom, nemačkom tržištu, pa onda i širom sveta preko internetskih servisa. U naše bioskope, dakle, ušao je s određenom zadrškom.

Po Hauardovom običaju, imamo istinitu priču, ovog puta s Galapagosa, odnosno s ostrva Floriana u tom arhipelagu. Još krajem dvadesetih godina prošlog veka, na to nenaseljeno ostrvo je došao jedan nemački par: filozof dr Fridrih Riter (Džad Lou) i njegova supruga Dore Štrauh (Vanesa Kirbi). Oboje su bili razočarani onim što im je civilizovani svet u to doba nudio, pa su rešili da svoj komadić raja potraže daleko od rodne Nemačke. Dok je Riter bio zauzet pokušajima da „popravi čovečanstvo“ ili makar da napiše manifest svoje nove, radikalne škole filozofije, Dore se navodno lečila od multiple skleroze meditacijom.

Početkom 30-ih, za njih se pročulo po novinama na nemačkom jeziku, pa su dobili i prve susede koji su, vođeni pionirskim duhom, tamo hteli da se nasele. To su bili Hajnc Vitmer (Danijel Brul), njegova druga žena Marget (Sidni Svini) i njegov sin iz prvog braka Hari (Jonatan Titel). U pitanju su bili obični, radišni ljudi vođeni verom u Boga i idejom o kultivaciji devičanske zemlje.

„Dobri doktor“ i njegova ekscentrična supruga svojim novim komšijama nisu priredili dobrodošlicu, budući da su se oni od sveta sklonili ne da bi „voleli svoje komšije“, već da bi ih izbegavali, pa su se dve jedinice tolerisale s distance. Prava frka na ostrvu, međutim, počinje kada se na njemu pojavi i žena koja se predstavlja kao austrijska baronica Eloiz Bosket de Vagner Verhorn (Ana de Armas) u pratnji muškaraca, dva Nemca Roberta i Rudolfa (Tobi Volas i Feliks Kamerer) i jednog Ekvadorca Manuela (Ignacio Gasparini). Ona nemački dvojac predstavlja kao svoje inženjere i zidare, a u su joj „podanici“ i ljubavnici, a ima ideju da na plaži podigne ekskluzivni hotel za milionere.

U ovoj varijaciji na temu Gospodara muva Vilijama Goldinga, ali koja se stvarno zbila, i to ne nesrećnim slučajem, već po svesnoj odluci uključenih, te sa odraslim ljudima umesto dece kao likovima, dosta važnu ulogu igra nesporazum, odnosno nemogućnost sporazuma usled nekompatibilnosti ličnosti i njihovih želja i ciljeva. Prvi paradoks je činjenica da taj aranžman nikada nije bio zamišljen kao neka vrsta komune, već da su se navodni pustinjaci, više njih, našli na istom pustom ostrvu. Drugi je činjenica da je nekakav raj mnogo lakše zamisliti nego ga ostvariti i deliti s drugima. Treći je, pak, da je čovek teritorijalna životinja, da resurse uzima i brani ih po cenu života. Je li onda ono „u skladu s prirodom“ od početka bila floskula koja ništa ne znači?

Generalnu nekompatibilnost je teško prikazati filmskim sredstvima da to ne ispadne banalno ili čak parodično, a Ron Hauard i njegov ko-scenarista Noa Pink, iako se obilato služe karticama za šta je bilo pre, a šta posle Galapagoske afere u kojoj su neki ljudi izgubili živote, uspevaju da ispuste neke delove iz postavke stvari. Recimo, zašto bi filozof koji se osamio kako bi napisao svoj manifest imao potrebu da komunicira sa spoljnim svetom koji je ostavio za sobom, i kako bi to činio s pustog ostrva?

Umesto toga, čini se da u maniri Pinkovog prethodnog filma Tetris (2023), on i Hauard pokušavaju da slože mozaik nesporazuma i onda ga zaokruže eskalacijom. Osim što na par mesta ispadaju iz paradigme ranih 30-ih godina i ulaze u savremenu punu „naknadne pameti“ po nekim pitanjima, čini se da Pink i Hauard prave grešku što različite nekompatibilne perspektive likova pokušavaju da slože u jedinstven mozaik, kada bi nekakva „rašomonska“ struktura bolje služila svrsi do kulminacije sukoba.

Ta nekompatibilnost se preslikava i na glumce od kojih svako igra svoju igru. Džad Lou i Vanesa Kirbi stavljaju akcenat na ekscentričnost svojih likova, sve dok u slučaju dr Ritera to ne preraste u ludilo, paranoju i borbu za opstanak. (Jedan posetilac, holivudski magnat, će u nekom trenutku i povući referencu na Darvina.) S druge strane, Danijel Brul je „svoj na svome“ sa svojim likom poštenog čoveka, a Sidni Svini se iskupljuje za lelujavi akcenat jednom scenom čiste visceralne napetosti. U poređenju s njima, čini se da Ana de Armas, igrajući ekscentričnu aristokratkinju za koju nije teško pretpostaviti da je prevarantkinja, ima svoju kabaretsku predstavu dok njen lik unosi razdor među druge koji su do tada egzistirali u krhkoj ravnoteži.

Iako Ronu Hauardu ne idu najbolje mračne nijanse ljudske psihe, pa mu je režijski stil dosta neprimetan, tehničke komponente su solidno pogođene. Muzika Hansa Cimera je diskretnija od onoga na šta smo od njega navikli, ali svejedno dodaje na napetosti kako se zaplet zgušnjava. Pun pogodak je, međutim, fotografija Matijasa Herndla kojem je ovo prvi dugometražni film. Tu možda mimo naših očekivanja nema mesta za idilične razglednice s egzotičnih mesta, već dominiraju smeđe-sivi tonovi kao pred kišu ili odmah posle iste, čime se podvlači surovost prirode, drugačija, ali ništa manja od ljudske surovosti.

Na kraju, Eden je film koji bi možda bolje legao reditelju koji je skloniji istraživanju mraka i surovosti ili koji bi tako nešto postigao više se držeći faktualnosti. Jer stvarna priča i njen epilog su zaista fascinantni. Film nije, iako je po komponentama bolji nego u celini. Ali i takav je vredan gledanja, makar iz radoznalosti.