Dracula: A Love Tale

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Može li neko sada već i zvanično da 2025. godinu proglasi godinom Drakule? Možda i da izmisli nekakav praznik za avgust mesec? Jer tri dugometražna filma eminentnih autora u rasponu od godinu dana, a dva čak istog meseca su možda ipak malo previše.

Egersov Nosferatu je, konstatovali smo, više funkcionisao kao nekakva književna kritika izvornog Stokerovog romana, pa i piščevog opusa generalno, te kao rasprava iz domena filmske teorije, s pitanjem paradigme koje se provlači kroz sve autorove filmove. Sasvim nedavno je premijeru imala i „domaća“ verzija Drakule po scenariju i u režiji idiosinkratičkog rumunskog autora Radua Žudea, koja se zapravo nije bavila Stokerovim romanom, a njegove ranije ekranizacije je koristila za sprdnju, već je na naslovnog junaka gledala kao na kulturološki fenomen i komercijalni izvozni proizvod. Transilvanski grof zapravo nije bio predmet filma, već predmet predstave u okviru istog, dok nas je Žude zapljuskivao idejama koje su mu padale na pamet, a koje su od Drakule bivale udaljene i po nekoliko koraka. Priča se da doajen rumunskog art-filma zapravo i nije hteo da radi film o Drakuli, pa je na svoj način činio sve da projekat sabotira i od njega napravi suludi „treš“.

Navodno ni Luku Besonu, čiji nam je film Dracula: A Love Tale upravo sleteo na bioskopski repertoar, Drakula nije bio neka naročita želja. Zapravo, kruži teorija da je produktivni, da ne kažemo hiperaktivni, francuski autor i producent hteo da ponovi saradnju s Kejlebom Lendrijem Džounsom nakon filma DogMan (2023). Džouns je navodno izrazio želju da ovog puta odigra istorijsku ličnost, lik iz literature ili nešto iz „panteona“ klasičnih monstruma, pa je nakon nekog vremena razgovora izbor pao na Drakulu koji zadovoljava sve kategorije.

Obično je loš znak da se film centrira oko glumca koji je možda interesantan u određenom tipu uloge (Džouns je idealan lepuškasti psihopata), ali koji zapravo do sada nije pokazao neki naročiti raspon ili makar sirovu glumačku snagu. Srećom, Drakulu i njegovog proto-piratizovanog „rođaka“ Nosferatua su igrali mnogi, pa možda nije teško pronaći neku potpornu tačku. U slučaju ove ljubavne priče o Drakuli i Mini, to je svakako bio luksuzno producirana Kopolina vampirska melodrama iz 1992. godine. „Žanrovac“ i „štancer“ Beson je u mikser ubacio više seksa, akcije i „palpa“, čak i nešto humora, što u teoriji ne zvuči loše, ali praksa zna da ispadne prilično drugačija od onoga što smo zamišljali.

Dakle, Vlaška u današnjoj Rumuniji, XV vek. Kada ne vodi bitke s Osmanlijama, princ Vlad (Džouns) uživa u ljubavi sa svojom princezom Elizabetom (Zoe Bleu Sidel). Zapravo, ne može i ne želi ni da zamisli život bez nje. Zato pred odlučujuću bitku naređuje svešteniku da se moli Bogu za njenu sigurnost, a on će u Božje ime prolivati krv svojih protivnika. Iako Vlad bitku dobije, Elizabeta u procesu sklanjanja na sigurno mesto upada u zamku, a on ne uspeva da stigne na vreme da je spasi. Iznerviran, odriče se Boga i kao kaznu dobija večni život u senci i prepisanu „dijetu“ koja se sastoji od krvi, najbolje ljudske.

Četiri veka kasnije, Pariz. Doktoru Dimonu (Gijom de Tonkedek) šaka je pala neobična žena, puna energije i sa ogromnim seksualnim apetitima koja kao da je „podemonila“ na vlastitom venčanju. Zbog toga mu u posetu dolazi sveštenik (Kristof Valc) iz misterioznog reda koji zaključuje da je Marija (Matilda De Angelis) vampirica, i to jedini primerak svoje vrste koji je živ uhvaćen. Traži se njen gospodar...

Istovremeno, iz Pariza u Rumuniju putuje advokat Džonatan Harker (Juens Abid) ne bi li ubedio misterioznog grofa Vlada II Drakulu (gle čuda, isto Džouns, samo pod perikom i šminkom) da proda svoj posed, zapušteni manastir u Parizu, kako bi se na tom mestu podigla bolnica. Kada zbog svog njuškanja prekrši pravila zamka, Drakula reši da ga „iscedi“ i nahrani se, a Džonatan ga za svoju poslednju želju moli da mu ispriča svoju priču. Drakula to prihvata i priča priču o svojoj ljubavi sa Elizabetom, svom prokletstvu i vekovnoj potrazi za njenom reinkarnacijom. Džonatan ga moli da mu poštedi život jer je i on čovek kojem ljubav prema verenici Mini (hm, hm, Zoe Bleu Sidel, samo s tamnijom kosom nego ranije) znači sve na svetu.

Mozaik se, dakle, sklapa, a priča se onda vraća u Pariz pre velikog finala u zamku u Rumuniji koje se, prema Besonovoj „kreativnoj geografiji“ u ovom filmu graniče. Uostalom, i engleski plemići i nemački popovi stoluju u Parizu, a i crkva je jedna i jedina za celu Evropu, bez podela. Zlobnici bi rekli da je čak i svuda licemerna na isti način.

Mi ćemo u međuvremenu dobiti nekoliko „besonovski“ efikasnih scena bitke ili makar borbe snimljenih drmusavom kamerom u krupnijim planovima i garniranih vizuelnim efektima promenljivog kvaliteta, malo „slepstika“ koji kao da je ukraden od Polanskog iz filma The Fearless Vampire Killers (1967), jednu plesnu montažnu sekvencu, suludu priču o parfemu kao oruđu hipnoze, mamcu za žene i nove sluge, pa čak i nešto humora u pokušaju. Sve to se spaja u jednu papazjaniju čiji generalni ton varira, a pravila kosmologije se menjaju kada i kako to reditelju odgovara.

Džounsovo besomučno glumatanje i lelujavi lažno-rumunski akcenat siguran su znak toga ambicija nije potkrepljena ni talentom ni tehnikom, toliko da se ne može sakriti ni šminkom ni vizuelnim efektima. Volc se prepušta svojevrsnom „sigalizmu“ (u pitanju je „poremećaj“ u kojem glumac stalno igra jedan te isti lik, samo pod različitim imenima) pa njegov bezimeni Van Helsing zapravo podseća na Hansa Landu i zubara Šulca iz Tarantinovih filmova Inglorious Basterds i Django Unchained. Pop zapravo nema pametnijeg posla nego da mudruje i ispada elokventan, čak pomalo slatkorečiv dok odiše nekim svojim zenom. Zoe Bleu Sidel, inače kći Rozane Arket, čini se, nije nasledila talenat od majke, a još manje od tetke, niti je savladala tehniku, mada zna da pogodi facijalnu ekspresiju da se pitamo o čemu njen lik u datom trenutku razmišlja. Ostali glumci su manje ili više potrošni i zadatak im je da nam fiksiraju pažnju na sebe viškom uživljavanja kada na njih dođe red za krupni plan.

Ništa od ovog, naravno, ne zvuči nužno loše kada se prepričava. Zapravo, zvuči makar kao interesantan, možda i zabavan „treš“ koji je ponekad produkt Besonove namere, a ponekad njegovog nemara. Ali taj meandrirajući ton, odsustvo celovite vizije, nekonzistentnost u egzekuciji i generalno ošljarski pristup čine da Dracula: A Love Tale bude beskrajno dosadan film. Nema tu ni trunke obećane romantike.