Splitsville

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda:

S novim trendovima koje jedan deo društva prati došli smo do toga da se brak ili čak i bilo kakva monogamna veza smatra prevaziđenom institucijom. Dok konzervativci i dalje insistiraju na porodici koju sačinjavaju biološki roditelji i deca, umerenjaci su spremni da prihvate svakakve tuđe izbore dok se njima ne nameću, a radikali bi razorili sve i gradili život ispočetka, o fenomenu poliamorije se raspravlja na visokom nivou.

Znači, ne samo u „lajfstajl“ medijima „lakih nota“, već i u onim ozbiljnim, čak i akademskim. Svi će oni, međutim, doći do sličnog, prilično „narodskog“ zaključka da je sve to suviše komplikovano da bi se izvukla jedna formula, pa je najbolje čemu možemo da se nadamo nekakav set instrukcija šta i kako u kom slučaju.

Nisu sadašnje generacije formalno odraslih, ali nikada zapravo sazrelih jedinki ljudskog roda prve otkrile poliamoriju. Setimo se rimskih orgija, turskih harema, plemena koja su vazda živela u poligamiji, svingerskih zabava i koječega. Samo, eto, današnje generacije imaju nameru da to nekako urede po svom ukusu, pa se i film smatra legitimnim sredstvom. Ali ni toga se nisu prvi setili – romantične komedije sa ili bez primesa „skrubola“ bavile su se notornom činjenicom da su veze same po sebi komplikovane, a postaju komplikovanije što je više strana u tu situaciju uključeno.

Komplikacija se samo podiže ako su u priču uključena i prijateljstva ili neki porodični odnosi. Setimo se, dakle, Majkla Nikolsa, Pola Mazurskog ili Vudija Alena koji su u dobroj meri na premisi o komplikovanim vezama i odnosima među ljudima izgradili svoje autorske poetike. Majkl Anđelo Kovino i Kajl Marvin kao glumci, producenti i ko-scenaristi, a Kovino i kao reditelj, pokušavaju da nastave njihovim putem, ali i da ga prilagode savremenom trenutku.

Proboj su imali s kratkim filmom The Climb (2018) u kojem dva prijatelja dan pred venčanje jednog od njih (drugi je, naravno, budući kum) narušavaju svoj odnos time što kum priznaje mladoženji da je spavao s njegovom budućom suprugom, ali to strateški čini tokom uspona na biciklističkoj turi znajući da je fizički spremniji na beg nego njegov prijatelj na jurnjavu za njim. Godinu dana kasnije, kratkometražni film je prebačen u dugi metar, a priča proširena u hroniku prijateljstva između njih dvojice sa svojim usponima i padovima. S novim dugometražnim filmom premijerno prikazanim na ovogodišnjem Kanu izvan konkurencije, Splitsville, Kovino i Marvin pomeraju fokus na to kako se dvojica prijatelja traže u vezama i kroz njih snalaze u životu.

Keri (Marvin) otkriva da ima problema u braku s Ešli (Adrija Arhona) u vrlo nezgodnom trenutku. Na putu za vikend-odmor kod njihovih prijatelja, ona mu priznaje da ga već neko vreme vara i da želi razvod. On je čak i spreman da joj oprosti, ali prvo mora da procesira nova saznanja.

Domaćini vikend-odmora u kući na obali su njegov najbolji prijatelj Pol (Kovino) i njegova supruga Džuli (Dakota Džonson) koji sa njim dele dve mudrosti. Prva je da razvod ne „košta puno“ ako u priči nisu veliki novac i deca, odnosno da onda liči na običan raskid. Druga je da rešenje može biti otvoreni brak u kojem svako od supružnika ima pravo da „šara okolo“, dokle god to ne ugrožava njihovu emocionalnu i spiritualnu povezanost.

Misleći da je suprug vara bežeći od porodičnih obaveza pod alibijem posla, Džuli prevari Pola s Kerijem, što rezultira Polovim ispadom besa kada za to sazna. Keri potom odlazi da spasava svoj brak tako što trpi seriju Ešlinih ljubavnika koje nakon toga „skuplja“ kao svoje prijatelje, ali ne može da zaboravi „iskru“ s Džuli. Kada Pol zezne stvari na poslu i time ugrozi finansijsku budućnost svoje porodice, Džuli i Keri počinju da žive zajedno, ali onda Pol i Ešli dolaze do shvatanja da moraju da povrate svoje partnere...

Ima u filmu nečeg od inicijalne definicije da je ovo u stvari novoholivudska romantična i „skrubol“ komedija za sadašnji trenutak. To vidimo donekle u postavci stvari i u uokvirivanju radnje u strukturu poglavlja naslovljenih po tačkama brakorazvodnih ugovora, ali i u izgledu koji je zapravo filmski, a ne televizijsko-sitkomovski. U nekoliko pametno složenih i snimljenih kadrova gde je kamera Adama Njuport-Bere strateški postavljena u ugao prostorije da snima interakciju likova, Splitsville čak pokazuje kvalitete poštene opservacije odnosa među ljudima danas.

Kovino i Marvin, međutim, ne prezaju ni od svojevrsnih niskih udaraca i ubiranja lakih poena, bilo da se tu radi o prizemnom verbalnom, a ponekad i grafičkom seksualnom humoru, o skretanjima prema „slepstiku“ ili čak polu-motivisanim čisto fizičkim gegovima. Ponešto od toga je solidno izgrađeno i „naplaćeno“, kao ona sedmominutna tuča između Kerija i Pola u kojem deblji kraj izvlače Polova i Džulina kuća i akvarijum njihovog sina, a ponešto jednostavno razbija ritam, pa Splitsville postaje film sa svojevrsnom krizom identiteta gde ne kapiramo šta su zapravo autori hteli s njim da postignu.

Veći i ozbiljniji problemi su, međutim, na drugim mestima. Počnimo od karakterizacije likova, gde su troje od četvoro glavnih i skoro svi sporedni karikature. Zapravo, jedino Džuli može da prođe kao normalna, staložena i prema sebi iskrena osoba, što dovodi do toga da je Dakota Džonson „MVP“ filma iz prostog razloga što ima najmanje toga što može da zezne. S druge strane, Ešli je svedena na histeriju i iritantnost koja bolje funkcioniše na papiru nego na filmu, pa je Adrija Arhona koja je bila izvrsna kod Linklatera u filmu Hit Man ovde uludo potrošena. Uz to, oba ženska lika su nedovoljno razrađena, pa zapravo deluju kao trofeji koje muški likovi moraju nekako da osvoje.

Nasuprot njima, karikature Pola i Kerija su suviše detaljno iscrtane. Pol je onaj antipatični, hvalisavi, lažljivi „japi“-muljator, užasno materijalističan, ali i svestan svojih nedostataka, pa, kao, iskreno želi da se promeni i popravi. U poređenju s njim, Keri deluje simpatično, ali je zapravo neodraslo derište i vezana vreća. Kovino i Marvin su glumački i stvaralački uigrani, pa je ta njihova dinamika na ekranu gledljiva čak i kad nije sasvim uverljiva.

Fokus je očito na njima dvojici, a kroz priču se provlači i tema zajedničkog muškog prijateljstva. Čak se može tvrditi da su njih dvojica primeri dva ekstrema savremene muškosti, one toksične i one kilave, ali Splitsville ne funkcioniše potpuno ni kao studija toga jer njegovi autori zapravo pokušavaju da žongliraju sa suviše tema i da pritom zadrže taj fingirano bezobrazni, a zapravo neozbiljni i nezreli ton. Ta kombinacija tek donekle funkcioniše, a Splitsville ne dobacuje ni do svojih ranijih uzora ni do svojih ambicija da bude ultimativni film o vezama za treću deceniju XXI veka.