Nobody 2

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Filmovi o „besu mirnog čoveka“ nikako nisu novi koncept. Setimo se Čarlsa Bronsona i njegovog osvetnika Pola Kersija u filmu Death Wish (1974). Krenimo dalje po svim „akcijaškim“ iteracijama koje su iz toga nastale. Ranih i srednjih 90-ih se kroz to, makar u tumačenju ozbiljnijih glumaca Majkla Daglasa u Falling Down (1993) i Kurta Rasela u Breakdown (1997), ubacilo i nešto društvene kritike.

U novom milenijumu pojavile su se „nisonijade“, kao varijacija na temu „bronsonijada“ iz 70-ih i 80-ih, s tom razlikom da je Lijam Nison kao glumac imao izuzetno dramsko „poreklo“, pa je „akcijanje“ pod stare dane u početku funkcionisalo kao inovativan štos. Svog „unutrašnjeg Lijama Nisona“ tražili su i drugi glumci: Kevin Kostner, Pirs Brosnan, Džon Travolta, Denzel Vašington, Kijanu Rivs... Što se potonjeg tiče, za njega je skrojen lik Džona Vika i interesantan „svet“ u kojem se kretao, a to je makar u prvom filmu bilo revolucionarno.

Nobody (2021) možda nije bio revolucionaran, ali je bio inovativan, makar što se „kastinga“ tiče. Uloga tabadžije i osvetnika dodeljena je Bobu Odenkirku, pre svega komičaru čiji je tipski lik pomalo šonjavi „beta“-muškarac, a šale na račun tih likova su i osnovno pogonsko gorivo za humor i relaksaciju. Dodajmo na to i „džon-vikovske“ momente u scenariju Dereka Kolsteda i promišljenu, kinetičku režiju Ilje Najšulera (Hardcore Henry) i relativnu sušu na bioskopskom repertoaru u to doba usled korona-kalkulacija, pa će nam postati jasno kako je Nobody postao hit.

A kada akcioni film postane hit, onda obično sledi nastavak koji nam je upravo došao na bioskopski repertoar. Pitanje je samo kako nastavku pristupiti, servirati „isto to, samo malo drugačije“, dalje graditi kosmologiju u kojoj protagonista egzistira, ili, pak, sve okrenuti u nekom drugom pravcu. Novi reditelj za kormilom, Timo Tjahjanto, je, čini se, pokušao po malo od sve tri opcije...

Podsetimo se, Hač Mensel (Odenkirk) je počeo kao tipičan šmokljan koji je sasvim „pod papučom“ svoje supruge Beke (Koni Nilsen). Od nje radi više, i to u fabrici njenog oca, a zarađuje manje, pa je predmet prezira svog sina Brejdija (Gejdž Munro) i sažaljenja kćeri Semi (Pejzli Kadorat). Sve dok dva incidenta, provala u njihovu porodičnu kuću i maltretiranje putnika u autobusu od strane huligana kojem on svedoči, ne probude „zver“ u njemu, pa on sam reši da se suprotstavi ruskoj mafiji. To „sam“ treba shvatiti uslovno, jer makar može da računa na pomoć brata Harija (reper RZA) i oca Dejvida (Kristofer Lojd) koji se bave istim poslom.

U drugom delu, početna situacija je slična, ali malo izvrnuta. Hač je na svom „starom“ poslu tajnog operativca i mora baš da „zapne“ ne bi li otplatio dug koji je napravio na kraju prethodnog filma spalivši puste milione dolara u vlasništvu ruske mafije. Zbog toga je u kućnim uslovima odsutan. Beka je, pak, nesrećna, ali dovoljno uviđavna da mu ne zvoca. Jasno je da je celoj porodici potreban odmor kako bi se ponovo povezali i uspostavili dinamiku.

Kada za to od svog pretpostavljenog Berberina (Kolin Salmon) dobije odobrenje, ali i upozorenje da ne može protiv svoje prirode, Hač rešava da svoje ukućane, ali i oca, povede na jedino mesto kojeg se iz detinjstva seća kao opuštenog – u akva-park Plamervil negde na američkom Srednjem Zapadu. Od vremena njegovog detinjstva ili rane mladosti, međutim, park se prilično ofucao, njime vladaju samovolja zaposlenika i lokalnog šerifa (Kolin Henks), a mušterije nisu uvek u pravu.

Kada se Brejdi, štiteći sebe i Semi, zakači sa lokalnim bahatim klincem, sinom vlasnika parka (Džon Ortiz), Hač ne uspeva da odoli iskušenju da interveniše tako što polupa celu arkadu. Iako je vlasnik parka voljan da ga pusti na miru, šerif eskalira sukob. Ispostavlja se da je akva-park samo paravan za razrađeni švercerski biznis kojim upravlja sociopatski nastrojena Lendina (Šeron Stoun), šefica „seoske mafije“ laka na obaraču. Hač opet mora da brani sebe i svoju porodicu, ali ovog puta ima i više pomoći, a deo iste dolazi iz krajnje neočekivanog smera.

Ton filma je malo drugačiji, više okrenut na komediju, pa čak i parodiju, s National Lampoon‘s Vacation (1983) kao prilično očitom referencom. I režijski stil je drugačiji, pa umesto koreografije i kinetičnosti, imamo haotično-drmusavu kameru i obilje krvi i nasilja gde se relaksacija povremeno postiže „slepstikom“ na tragu Džekija Čena, a ponekad pauzama u akciji gde je na Odenkirku da odigra parodiju oca iz predgrađa. Uostalom, Najšuler i Tjahjanto su režiseri potpuno drugačijih senzibiliteta i ambicija: prvi se kalio na video-spotovima da bi za prvenac izabrao da film snimi kao video-igricu iz prvog lica, a drugi je, zajedno s kretivnim partnerom Kimom Stamboelom, izašao iz senke Gereta Evansa i njegovih akcionih filmova centriranim oko indonežanske borilačke veštine silat, da bi posle otišao svojim putem i alterirao akciju i horor.

Na glumačkom planu, Odenkirk reprizira ulogu iz prethodnog dela, samo s malo više komičnog namigivanja, a Koni Nilsen i Gejdž Munro dobijaju malo više prostora i „agende“. To ide na štetu Kristofera Lojda i RZE koji su pomalo skrajnuti. Od novih likova, Šeron Stoun pokazuje deo svog talenta u ipak suviše generički i derivativno napisanoj ulozi Lendine čije smo „muške verzije“ već puno puta gledali (setimo se, na primer, Vudija Harelsona u Out of the Furnace), a Kolin Henks je nadmeniji i iritantniji nego što je to njegov otac ikad bio, dok Džon Ortiz igra lik koji ima jak ulaz, ali se posle izduva.

Međutim, tek sa muzikom na saundtreku shvatamo šta su Tjahjanto, Kolsted i Odenkirk hteli da kažu. Možda će nam se neke od izabranih pesama, posebno u šlager-registru, učiniti suviše otrcanim pseudo-duhovitim komentarima. Možda nam se Come Out and Play od sastava The Offspring za tuču u arkadi s video-igrama učini kao suviše očigledan izbor. Ali presudni trenutak je kad čujemo obradu pesme Ring of Fire Džonija Keša u izvođenju Des Rocs posebno izvedenu za potrebe filma.

Onda nam postaje jasno da Nobody 2 zapravo nije samo nastavak filma Nobody, već da je njegova obrada. A sa obradama i u muzici i u filmu treba biti kritičan, jer se tu ponekad nađe sjajnih stvari koje idu potpuno kontra očekivanjima, ponekad se izvode kao standardi da budu što bliže originalu, ponekad se ideja i izvedba nađu u raskoraku, a ponekad obrađivač nije dovoljan kalibar da se dohvati nečeg većeg od njega samog, pa je uvredljivo da mu je to i palo na pamet.

Kao obrada, Nobody 2 je od one tezgaroške, „not great, not terrible“ sorte, što znači da može da se pogleda, ali i ne mora. Međutim, samom činjenicom da je u pitanju obrada, a ne originalna stvar, pa makar to bio i nastavak, film gubi određene poene.