The Space Between Us

kritika objavljena na DOP-u:

Fakat nije loše pitanje kako bismo nekome “palom s Marsa” objasnili suštinu Zemlje i ljudi, kultivacije, civilizacije, čovečanstva... Čak to nije ništa naročito novo, bilo je pokušaja i ranije, filmskih i televizijskih, analitičnih ili toplih, pametnih ili tupavih, ozbiljnih ili zabavnih, manje ili više uspešnih. Na pamet mi pada legendarni sitcom iz 90-ih, 3^rd Rock from the Sun kao primer komično-slatkaste serije o porodici vanzemaljskih istraživača koja zapravo više govori o ljudima kao vrsti i logici iza njihovog običajnog ponašanja.

U tom smislu interplanetarna teen-romansa The Space Between Us postavlja legitimnu, čak intrigantnu temu o težnjama momka (ne vanzemaljca) rođenog na Marsu (u naučno-istraživačkoj koloniji) koje ima prema Zemlji i zemaljskim iskustvima i zadovoljstvima, njegovoj misiji da se uživo upozna sa devojkom sa kojom ima chat seanse (očito na Marsu imaju internet) toliko da čak prolazi i otrcani “gimmick” nepoznatog oca kojeg momak traži. Problematično je, međutim, skoro sve drugo vezano za film, od oslanjanja na kliše za klišeom, neveštog poigravanja sa patetikom u kojem se uvek završava sa one strane tanke linije, idiotskog obrata pred kraj, drugog “gimmicka” vremena koje ističe, sve do namerno kretenskog pristupa naučnim činjenicama i zjapećih logičkih rupa koje se svako malo otvaraju.

Krenimo redom. Javno-privatno partnerstvo između NASA-e i privatne firme koju vodi Nathaniel (Gary Oldman sklon stravičnom preglumljivanju i afektiranju) urodilo je plodom u vidu prve ljudske istraživačke stanice na “crvenoj planeti” gde treba “samo dodati vode” da bi život bio održiv. Međutim, glavnoj astronautkinji (Janet Montgomery) se tek na putu konstatira trudnoća, ona rodi dečaka na Marsu i umre na porođaju jer izgleda da će ljudska vrsta pre postaviti koloniju na Marsu negoli imati stoprocentni uspeh glede preživljavanja majke na porođaju. Dečak koji odrasta u potpuno drugim gravitacijskim uslovima će ostati strogo čuvana tajna koja verovatno nikada neće napustiti bazu na Marsu jer put do Zemlje i život sa našom gravitacijom ne bi mogao dugo izdržati.

Međutim, dečarac nazvan Gardner kojeg igra štrkljasti Asa Butterfield izrasta u normalnog štrkljastog momka koji se zeza sa programiranjem robota i lupanjem marsovskih rovera dok istovremeno razvija interes za devojku nadimka Tulsa (Britt Robertson) i čezne za planetom Zemljom, domom svoje pokojne majke i nepoznatog oca toliko da mu u tome neće pomoći ni majčinska figura Carle Gugino koju su dopeljali tamo da bi se brinula za njega. Iz nekog već razloga njega će ipak prebaciti na Zemlju i tu zabava počinje: Gardner im beži, nesvestan svog ograničenog vremena među živima, pronalazi Tulsu i kreće u potragu za ocem dok ga jure policija i svemirski istraživači... Kliše za klišeom o tinejdžerskoj romansi (Tulsa je, naravno, snalažljiva sirotica sa opakim stavom), poneko kriminalno delo (krađa automobila i čak aviona) i jedan glupavi obrat vode nas sve do trijumfalnog završetka propraćenog preglasnom, patetičnom muzikom i slikama “plave planete” iz orbite...

The Space Between Us je u svojoj lošosti potvrđuje zlatno pravilo dramaturgije “less is more”, odnosno nemoj zapetljavati scenario ako ga ne možeš raspetljati tako da to ima smisla. Ako nekako i pustimo umiranje na porođaju, problem je u tome što se iz toga razvija cela šuplja priča. Recimo, kako to da neki sledeći naučnici nisu iza sebe ostavili potomstvo na Marsu ili kako to da posada istraživačke stanice može izdržati gravitaciju da joj se ne prilagodi čak i po više od deceniju, a Gardner ne može preživeti na Zemlji duže od tri dana. Medicinska terminologija pokupljena verovatno slučajnim izborom sa wikipedije je tek za posebnu priču i ne treba biti doktor da bi upalila lampice za preseravanje. Verovatno bi sve bolje izgledalo da su celu tu para-naučnu priču preskočili u scenariju i pustili Gardnera da se kao “pao s Marsa” snalazi na Zemlji bez posledica. Možda bismo lakše i progutali trik sa bekstvom u kamionu u demodiranoj odeći starijeg i nižeg čoveka, iskreni razgovor sa beskućnikom, pa čak i vidljivu razliku u godinama između našeg ljubavnog para.

A kad nije impozantno glupo, onda je dozlaboga ljigavo. Uostalom, ništa bolje i nismo mogli očekivati od kreativnog dvojca koji stoji iza filma. Reditelj Peter Chelsom je poznat po ljigavim polu-promašajima sa početka našeg milenijuma poput Serendipity i Shall We Dance, a imajući u vidu epsku glupost od njegovog poslednjeg filma Hector and the Search for Happiness, on i nije sposoban za bolje od bezukusne, klinačke ljigavštine. Scenarista Allan Loeb je tek lik za sebe, njegov scenario za nastavak Wall Street: Money Never Sleeps je primer besramnog iskorištavanja kultnosti originala, a poslednje nepočinstvo Collateral Beauty još uvek odzvanja u glavi onog ko je imao nesreću da ga pogleda.

U takvom odnosu snaga, pored gledatelja, najviše stradaju glumci suočeni sa besmisleni likovima koje igraju. Gary Oldman nikad nije bio lošiji i patetičniji sve pokušavajući da uspostavi neku emotivnu vezu sa publikom, Carla Gugino skoro da “mesečari” kao zabrinuta majčinska figura, a glavni ljubavni par nema dovoljno zajedničke hemije ni za površno, tinejdžersko drugarstvo, o nekoj ljubavi od koje pršte varnice da i ne govorimo. Zaista, ne postoji segment koji može spasiti The Space Between Us. Svaka čast za dobru nameru, ali...

Life

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.

režija: Daniel Espinosa

scenario: Rhett Reese, Paul Wernick

uloge: Jake Gyllenhaal, Rebecca Ferguson, Ryan Reynolds, Ariyon Bakare, Hiroyuki Sanada, Olga Dihovičnaja

Ako vam je išao na živce intelektualizam nedavnih hollywoodskih SF “teškaša”, bilo da je uspeo kao što je slučaj u Arrival, ili da nije, kao u Passengers, onda Life može biti pravo osveženje sa svojom jednostavnom premisom. Neće tu biti zamaranja vijuga sa vremenskim petljama, lingvističkim zavrzlamama, filozofskim i etičkim pitanjima, već ćemo biti svedoci akcije i borbe za preživljavanje. Zapravo jedino pitanje, čak vrlo konkretno, ima li života na Marsu dobija odogovor odmah na početku. Ima, napredan je i ne želi nam dobro.

Takođe, ako vam se premisa o astronautima koji su pokupili paket i u njemu živi organizam, najpre jednostavan, jednoćelijski, potom fascinantno napredan, a na kraju ubilački raspoložen, učini poznatom, na dobrom ste tragu. Life je Alien klon od glave do pete, a promene su po pravilu kozmetičke. Recimo, naš Marsovac kojeg đaci u “publicity stuntu” nazovu Calvin, nije osmi, nego sedmi putnik, a astronauti nisu na brodu u dubokom svemiru, već na svemirskoj stanici Mir tik iznad Zemlje. Takođe, Calvin nema “mobilnu čeljust”, već preferira drugačije načine ubijanja.

Na zanatskom nivou, Life se drži solidno. Akcija je kinetična i, ako se apstrahira priča i njena predvidljivost, čak i zabavna u svojim detaljima. Ključni faktor je bestežinsko stanje koje je simulirano pomoću žica i deluje fluidno i uverljivo. Druga bitna stavka je osećaj klaustrofobije, posuđen ne samo od Aliena, nego i od plejade drugih filmova u kojima se poentira na kontrastu između ograničenog životnog prostora i neograničenog, beživotnog svemira oko njega u kojem “niko neće čuti vaš vrisak”. Sve to je uhvaćeno okom kamere Seamusa McGarveya (Nocturnal Animals), a kao uzor je svakako poslužio rad Emanuela Lubezkog na filmu Gravity. Takođe, dizajn zvuka je više nego solidan, naročito kada se radi o Calvinu i njegovom pretećem prisustvu i kretanju, dok muzika uglavnom samo služi da iritira.

Štos je što to svejedno nije impresivno i stoga nije ni izbliza dovoljno da od klona napravi delo za sebe. Deo problema je svakako u režiji Daniela Espinose koja ne odiše inspiracijom ili makar ambicijom, koliko osećajem štanceraja. To u principu i ne treba da čudi od reditelja kojem je pošlo za rukom da veže jedan hitičan skandinavski triler (Snabba cash) i solidan internacionalni proboj (Safe House), da bi već sa svojim sledećim filmom (Child 44) pokazao da mu ne smeta da režira na auto-pilotu i po diktatu studija, čak i kad je to što radi potpuna kretenarija. Utešno je to da Espinosa makar ume da izgradi i proda obrat na kraju filma, što je možda čak i vrhunac za Life.

Mnogo veće razočaranje je scenario koji potpisuju Rhett Reese i Paul Wernick, duo koji je napisao onako poletnu i inovativnu super-herojsku zezalicu Deadpool. Ovde nema ni meta-humora, ni razbijanja četvrtog zida, a i reference su uglavnom mlakušne. Ono čime scenario obiluje je bogus-naučni i bogus-tehnološki žargon i replike poput “Niko se nije spremao za ovako nešto”, dok su likovi ostali nerazrađeni dalje od po dve-tri karakteristike uglavnom vezane za njihovo mesto u komandnom lancu, što glumce tera da se i oni ponašaju kao da su na auto-pilotu. Opet, za pohvalu je “redosled nestanka” kojim likovi bivaju ubijeni koji nije ni klišeiziran njihovom tipologijom ni zvučnošću njihovih imena.

Vratimo se na kraju na Aliena i fenomen njegovog uspeha. Tu se radilo i o vizuelnoj doteranosti (ko god da je dizajnirao Calvina, nije Gieger), i o rasturanju dramaturških klišea po kojima je žena u problemu najčešće beskorisni uteg, ali pre svega o inovativnosti spoja SF-a kao straha od života sa hororom kao strahom od smrti u istom, klaustrofobičnom i pesimističnom “used future” okruženju. Bilo je pokušaja da se ta fuzija napravi i ranije sa kojekakvim čudovištima iz svemira, ali ti filmovi nisu dobacivali dalje od B produkcije ili su otvoreno bili trash. Life je, kao i većina klonova, mnogo bliži toj odrednici nego nečemu revolucionarnom. Čak i da vam ne ostane u sećanju kao loš film, sigurno neće ni kao sjajan. Zapravo, bilo bi čudo da ne izvetri nekoliko minuta nakon gledanja.

The Martian

kritika originalno objavljena na: www.monitor.hr

2015.

režija: Ridley Scott

scenario: Drew Goddard (po romanu Andyja Weira)

uloge: Matt Damon, Jessica Chastain, Chiwetel Ejiofor, Jeff Daniels, Sean Bean, Kristen Wiig, Benedict Wong, Donald Glover, Michael Pena, Kate Mara, Sebastian Stan, Aksel Hennie, Mackenzie Davis

Pre nego što je The Martian imao premijeru, pojavile su se dve stvari. Jedna od njih je interna filmska zezalica po kojoj opet gomila ljudi ide na rizičnu misiju spasavanja Matta Damona, nakon Spielbergovog ratnog spektakla Saving Private Ryan i prošlogodišnjeg Interstellara u kojem je Damonov lik ostao na usamljenoj planeti. Ovog puta je njegov lik, Mark Watney, ostao sam na Marsu nakon katastrofalne peščane oluje koja je uništila njegov komunikacioni uređaj, pa su se njegove kolege hitno povukle misleći da je on poginuo.

Druga stvar koja se pojavila je voda na Marsu. Dobro, o vodi na Marsu se na mahove puno priča i piše i svaki čas se otkriva nešto novo i kontradiktorno, pa sam malo i izgubio interes da pratim tu temu. Međutim, čini se da je sada stvar ozbiljna i da je dotična voda u tekućem obliku, pa će to možda imati posledice da se obnove i pojačaju svemirski programi na Zemlji. Iako je NASA-i smanjen budžet, a ona je do daljnjeg ukinula sve misije sa ljudskim posadama, priča se da će biti misije na Mars negde 2030. godine.

Na prvu loptu se čini da bi ovo drugo otkriće moglo naštetiti kredibilnosti i gledanosti filma The Martian u kojem je jedan od osnovnih pokretača drame to što nema vode, ali nije tako i o tome svedoče prve Box Office brojke: film je već u prvom vikendu praktično pokrio budžet. A ima i zašto, jer je ovo jedan topao, zabavan, neopterećujući i pre svega dobar film za sve generacije koji sve svoje probleme rešava lako, ležerno i u sekundi.

U osnovi, imamo tri paralelne priče u jednoj, koherentnoj i lepo povezanoj. Prva se odnosi na Marka i njegov boravak na “Crvenoj Planeti”, odnosno njegovo preživljavanje do misije koja bi mu mogla doći u spas samo na osnovu botaničkog, mehaničkog i hemijskog znanja. U suštini, ovo je nešto kao Robinson Crusoe na Marsu (komadić trivije: postoji film koji se zaista tako zove, snimljen je 1964. godine i odiše naivnošću onovremenog SF-a), doduše bez koza i urođenika (vanzemaljaca?), ali sa video-blogovima i obiljem zanimljive nauke i “cvikeraškog” humora. Druga priča bavi se posadom koja je mislila da je Mark poginuo i njihovom moralnom i egzistencijalnom dilemom da li da se vraćaju po njega i tako svoj boravak u svemiru produže za koju godinu i ugroze svoje živote ili da nastave po planu, nazad na Zemlju, a da se Marku doture namirnice i da ga pokupi sledeća planirana misija. Treća priča je u suštini korporativni triler sa puno naučničkog žargona koji se odvija na Zemlji, odnosno u NASA-inim prostorijama i koji se uglavnom bavi različitim pristupima Markovom spasavanju (iz različitih interesa, naravno).

Prvi zadatak koji su scenarista Drew Goddard (Cabin in the Woods, World War Z) i reditelj Ridley Scott morali rešiti je predvidljivost kako same priče, tako i njenog ishoda. Umesto da se protiv predvidljivosti bore ubacujući najrazličitije i najneverovatnije moguće obrate, oni su je prigrlili i na tome radili. Nije važan cilj, važno je putovanje, a ono je zabavno i lagano, izuzetno prijatno i vreme od skoro dva i po sata, koliko film traje, prolazi izuzetno brzo. Veliku zaslugu za to treba pripisati Mattu Damonu koji je svakako dobar glumac. Do sada smo ga uglavnom gledali u partnerskim i “buddy” ulogama, ali ovde je po prvi put veći deo vremena sam na ekranu, što nije nimalo lak zadatak, ali mu on prilazi sa sigurnošću i samopouzdanjem i ostvaruje možda i svoju najbolju ulogu.

Drugi zadatak je bio pogoditi ton filma i The Martian je tu savršeno na liniji hollywoodskih “feel good” spektakala. Nema tu distopičnosti i pretencioznosti Interstellara, niti pokušaja filozofije i simbolike kao u slučaju filma Gravity. Ovde što vidimo – to nam je. Čak je i nauka predstavljena jednostavno i igrivo i uglavnom je ne ispitujemo. Pronaći ton filma je ovde bio svojevrsni poduhvat, ako se uzme u obzir izvorni materijal koji baš ne odiše literarnim darom, ali je zato pun praktičnih saveta iz primenjene nauke. Goddard i Scott su to pretvorili u klasičnu američku (i šire, anglosaksonsku) pragmatičnu priču o individualnim naporima i ingenioznosti, i sve začinili “geekovskim” humorom sa kojim ponekad preteruju, ali češće ostaju u granicama normale. Sa druge strane, zezanje na temu disco-muzike je više nego uspelo i osvežavajuće. Očekivano, The Martian se u ključnim trenucima oslanja na kameraderiju među astronautima i naučnicima, nakratko uvodi i brzo razrešava moralne dileme o slušanju komandi nasuprot delovanju na svoju ruku prema moraloj obavezi.

Treći izazov je bio snimiti film bez izrazitog negativca. Najbliže tome što imamo su direktor NASA-e (Daniels) i komično nedorasla PR predstavnica ove organizacije (Wiig), ali oni nisu zlikovci, samo su ljudi sa drugačijim funkcijama i prioritetima od ostalih. To, uostalom, nije problem u pričama o katastrofama i preživljavanju, a Weir u svom romanu navodi da je u ljudskoj prirodi solidarnost sa žrtvama prirodnih i drugih katastrofa, pa zato ne treba da čudi podrška celog sveta upućena Marku.

Problem je, međutim, što film ima previše sporednih likova koji nemaju prostora da se razviju, pa ostaju samo skice uglavnom vezane za svoje zanimanje. Svoju kratku minutažu najbolje koristi Donald Glover u ulozi jednog od upečatljvijih NASA-inih “geekova”, što je i očekivano s obzirom na njegovo iskustvo u komediji brzog ritma kakva je bila serija Community. Drugi se trude da svoje uloge osveže, ali im manje uspeva, pa ostaju uglavnom stereotipni prikazi. Chiwetel Ejiofor je neupadljiv kao vođa projekta misije, Michael Pena je tipičan vedri Meksikanac, “comic relief” među astronautima koji ulazi u verbalne duele sa slično duhovitim Markom, Aksel Hennie popunjava ulogu pomalo uvrnutog stranca, Kate Mara je tipična kompjuterašica na svemirskom brodu, a Kristen Wiig ima sramotno malo posla. Stvari donekle popravljaju rasprave između Jeffa Danielsa, Seana Beana koji unosi malo britanskog šarma i plemenitosti u svoj lik i Benedicta Wonga kao vođe tima za konstrukciju.  

Glumačko društvance je tako prigodno, politički korektno i šareno, pa ne bi trebalo biti problema sa Akademijom i novinarima koji su prošle godine u Oscar-sezoni punili stupce sa odsustvom žena i manjina iz filmova. Opet, izgleda da nekima ni to nije bilo dovoljno. No dobro, ovo je tek usputna primedba, ali The Martian na drugom planu ima i neka druga, mnogo problematičnija prigodna rešenja. Jedan od njih je vizuelizacija samog Marsa koji izgleda i ponaša se kao bilo koji pustinjski predeo na Zemlji. Kad smo već kod toga, ne bih cepidlačio, ali za film koji se toliko oslanja na nauku je neozbiljno da u računicu zaboravi uneti gravitaciju Marsa koja je 2,6 puta manja od Zemljine, što se ne vidi po kretanju glumaca i vozila po površini planete. Takođe, meni se nije naročito svideo ni 3D, malo mi je delovao “iskrivljeno” što je možda zbog nekompatibilnosti sa mojom dioptrijom, a možda i zbog toga što nisam fan takvih pomagala, ali, primera radi, u Mad Maxu mi nije smetao.

The Martian i pored tih sitnih nedostataka nudi dosta toga. Dobru glumu Matta Damona. Živahne dijaloge i monologe. Gomilu pametno i pravilno napravljenih referenci na druge filmove koje su izvedene kako treba. Recimo, Matt Damon i Jessica Chastain su igrali zajedno u Interstellaru, ali prepoznaćemo tu i druge filmove, poput Kubrickove 2001: A Space Odyssey, a pominje se i Iron Man dok slušamo Bowievu pesmu Spaceman u pozdaini. Ridley Scott ne ostaje dužan ni sam sebi, pa pustinjskim pejzažima podseća da je on ipak reditelj Thelme and Louise, a provući će se i koji kadar Aliena, možda kao isprika za Prometheus. Nakon nekoliko loših, promašenih i neshvaćenih filmova u nizu, Ridley Scott je sa The Martian pogodio u centar i dokazao nam da nije (još) za staro gvožđe. Možda je ovo samo slučajan pogodak u moru štancerskih pokušaja, ali zaista ne bih usudio da tako nešto tvrdim. The Martian je jednostavno vrlo dobar film.