Morbius

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kako postati super-junak ili makar super-zlikovac? Suludim vojnim eksperimentom? Upadanjem u hemikalije? Bogom dano, kroz prizmu nordijske, orijentalne ili afričke mitologije? Ujedom radioaktivnog pauka? Ili petljanjem s nekim drugim životinjama, zverima, ptičurinama ili šišmišima?

Šišmišima? A nisu li oni iz druge, rivalske kompanije... Ma, jesu, ali nema veze. Ionako, „šišmišarstvo“ u ,,Morbiusu“ nije ni slično onome u ,,Betmenu“, odnosno nije stvar kostima i skupih igračaka za letenje, nego eksperimenta sa stvarnim letećim sisarima koji se otrgao kontroli. Ne, nije Ozi Ozborn nikome otkinuo glavu, niti je iko ostavio supu nedokuvanu i izazvao globalnu pandemiju...

Film ,,Morbius“ Danijela Espinoze počinje lovom na vampire, ali ne onakvim kakav bi organizovan Van Helsing loveći Drakulu. Ovaj lov je u naučne svrhe i predvodi ga doktor Majkl Morbius kojeg igra Džared Leto, sa štakama kanalizirajući još slabašniji izgled nego u „oskarovskoj“ ulozi u ,,Dallas Buyers Club“ (Žan-Mark Valje, 2013) ili kao džanki u ,,Requiem for a Dream“ (Daren Aronofski, 2000). A vampiri nisu antropomorfni monstrumi, nego vrsta šišmiša koji žive u pećinama Latinske Amerike (mesto radnje je Kostarika, a lokalitet se prigodno zove Đavolje brdo i nalazi se usred džungle). Pilot helikoptera i pratnja su prestrašeni od samog mesta i od dobrog doktora traže pare odmah kako bi mogli da zbrišu takođe odmah, ali on u svom naumu, da ih namami i zatvori u zamku, to jest, uspeva, što i ne treba da čudi ako samo posmatramu njegovu samouverenost kada na pitanje da li mu treba pomoć doktora on odgovori kako je on tu (jedini) doktor.

Idemo zatim nekoliko godina ili decenija u prošlost, budući da ovaj naslov nema u sebi brojeve i podnaslove, što po prvom zakonu „marvelologije“ znači da ovde imamo „origins story“. Grčka, u njoj neimenovani grad, a u njemu bolnica specijalizovana za retke poremećaje krvi. U bolnicu dolazi novi momčić Lucijan koji dobija da deli sobu s Majklom, koji mu objašnjava koji je tu „dril“ na snazi („promena ulja triput dnevno“), i daje mu nadimak Majlo, koji zapravo ide u kompletu s krevetom, od Majklovog prvog cimera nadalje. Kada jedna od mašina na koje je Lucijan prikopčan otkaže, Majkl je na improvizovan način popravi i svom novom drugu spasi život. On zatim dobija ponudu od doktora Nikolsa (Džered Haris) da ode u posebnu školu u Njujorku, pa se i njemu i drugu zaklinje da će život posvetiti pronalaženju leka za njihovu bolest.

Nazad u sadašnjost. Doktor Morbius je upravo odbio Nobelovu nagradu za izum veštačke krvi (ala ,True Blood“, ne u smislu efekata u žanrovskim filmovima, toga je bilo i ranije, čak i u MCU), na veliko neodobravanje njegove asistentkinje i partnerke Martin Benkrtoft (Adrija Ardžona) koja ga upozorava da je to loše za finansiranje laboratorije, naročito ako dotok novca od misterioznog finansijera Majla prestane. Taj Majlo (Met Smit) je zapravo isti onaj Lucijan koji je sad odrastao, i izgleda kao da će ga smrt svaki čas sustići.

Doktor Morbius, doduše, ima rizičan plan za njih dvojicu, a to uključuje rekombinaciju genetike čoveka i šišmiša-vampira (jerbo su to jedini sisari koji se kao odrasli hrane isključivo krvlju, te imaju enzim koji sprečava koagulaciju, što dvojici patnika i drugara treba), a prvi pokusni kunić će biti on sam. Eksperiment na brodu se okreće naopako, a Morbius se budi sa željom da konzumira krv. Ona veštačka ga drži neko vreme, doduše sve kraće, policija počinje da sumnja u njega, a pravi pičvajz izbija tek kada i Majlo ubrizga serum u sebe, a na svoju novu situaciju počne da gleda kao na opojnu moć, a ne kao na prokletstvo. Sukob dvojice bivših drugova je neizbežan...

Morbius „Ljudski Vampir“ je inače sasvim legitiman lik iz stripova i jedan od viđenijih Spajdermenovih protivnika, ali ga ovaj film u „multiverzum“ popularnog super-junaka ubacuje tek na kraju, odnosno u jednoj od dve scene usred odjavne špice, povezujući ga s još jednim negativcem, Lešinarom (nekadašnji Betmen i Berdmen Majkl Kiton), čime se publici stavlja do znanja da je na delu franšiziranje. Ne bi, doduše, Morbius bio prvi Spajdermenov negativac koji je dobio svoj film i franšizu: dovoljno je setiti se Venoma (Tom Hardi) i celog onog cirkusa u kojem je nezrela publika vođena niskim fanovskim porivima „odbranila“ blamantno loš film od stroge, ali dobronamerne kritike.

To nameće jedno logično poređenje u kojem Morbius ispada čak i bolji film, makar marginalno i makar tek kao nešto manji treš, nego što je to ,,Venom“ (Ruben Flajšer, 2018) bio. Opet, teško bi bilo reći da Morbius ima ikakvu umetničku vrednost, ali to se od kreativnog tima sačinjenog od autora Espinoze, koji je u svojoj karijeri potpisao par legitimnih akcionih filmova kao što su ,,Easy Money“ (2010) i ,,Safe House“ (2012), te podebiljenu varijaciju na priču o Andreju Čikatilu ,,Child 44“ (2014, zanimljivo još jedna blamantna uloga Toma Hardija) i konačno ,,Alien“ klon pod nazivom ,,Life“ (2017), kao od i scenarista nižeg ešalona Meta Sazame i Burka Šarplesa, nije ni očekivalo.

,,Morbius“ je, doduše, negde do polovine još i imao potencijala da se iskristališe kao drugačiji super-herojski (ili super-zlikovački, svejedno) film, koji bi bio zabavan i služio nečemu osim ekspanziji univerzuma. Skrivalo se tu potencijala za legitimni B-filmski horor, začinjen naučnom fantastikom na tragu devedesetih, čak tu i tamo bljesne poneka „set piece“ sekvenca u tom stilu, a razvijao se i potencijal za onaj pravi, pomalo sirovi B-filmski humor. Najuspeliji štos u filmu je svakako posveta prvom „pravom“ vampirskom filmu ,,Nosferatu“ (1922), kroz naziv broda po njegovom režiseru Murnauu. A i par saveznih agenata koji ispituju slučaj, i koji se sastoji od jedne stereotipne vojničine i jednog šaljivdžije.

Od polovine prema kraju, međutim, film se utapa u orgiji CGI akcije s iritantnim prevrtanjem likova u kadru i prevrtanjem kamere, zbog čega postaje jasno njegovo studijsko poreklo. Pritom, neki od aspekata same priče ostaju neistraženi, već samo ovlaš dodirnuti. Recimo, zašto Majkl i Majlo nisu probali sa životinjskom krvlju, a i uopšte ceo sistem lažne „nauke“ po kojem taj svet funkcioniše. Poruka kreativnog i produkcijskog tima je čak i jasna: ako oni nisu uložili vreme i napor da to osmisle, ne bi trebalo ni da gleadoci cepidlače, već da se zavale i uživaju u spektaklu.

Pohvalno je to da Morbius traje kraće od proseka superherojskih naslova, samo 106 minuta, ali da je po bilo čemu spektakularan – nije. Akcija je već toliko puta viđena, dizajn je generički, zvuk zaglušujući (kako li je tek slepim šišmišima ako mi kao gledaoci skoro ogluvesmo), a ni glumačka ekipa nije baš briljantna. Džered Haris je verovatno glumački najjača karika filma, ali zapravo nema puno prostora da se pokaže, Met Smit preglumljuje toliko da je to bolno za gledanje, a Adrija Ardžona je prilično bezlična.

Glavni „objekat interesa“ je sigurno Džared Leto u naslovnoj ulozi, a njega bi se i uz najbolju nameru teško moglo nazvati ozbiljnim glumcem, nagradama i reputaciji uprkos. Tome u prilog govore ona recentna blamiranja u ulozi „emo-Džokera“ u prvom ,,Suicide Squad“ (2016) i Snajderovom ,,Justice League“ (2017), ona nemaštovita epizoda u Vilnevovom ,,Blade Runner 2049“ (2017), te zaslužena Zlatna malina za kreveljenje u filmu ,,House of Gucci“ (2021) Ridlija Skota. Ovde je budalesanje svedeno na razumnu meru, Leto pokazuje želju da se shvati ozbiljno, ali čini se da je za to izabrao pogrešan film.

Life

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.

režija: Daniel Espinosa

scenario: Rhett Reese, Paul Wernick

uloge: Jake Gyllenhaal, Rebecca Ferguson, Ryan Reynolds, Ariyon Bakare, Hiroyuki Sanada, Olga Dihovičnaja

Ako vam je išao na živce intelektualizam nedavnih hollywoodskih SF “teškaša”, bilo da je uspeo kao što je slučaj u Arrival, ili da nije, kao u Passengers, onda Life može biti pravo osveženje sa svojom jednostavnom premisom. Neće tu biti zamaranja vijuga sa vremenskim petljama, lingvističkim zavrzlamama, filozofskim i etičkim pitanjima, već ćemo biti svedoci akcije i borbe za preživljavanje. Zapravo jedino pitanje, čak vrlo konkretno, ima li života na Marsu dobija odogovor odmah na početku. Ima, napredan je i ne želi nam dobro.

Takođe, ako vam se premisa o astronautima koji su pokupili paket i u njemu živi organizam, najpre jednostavan, jednoćelijski, potom fascinantno napredan, a na kraju ubilački raspoložen, učini poznatom, na dobrom ste tragu. Life je Alien klon od glave do pete, a promene su po pravilu kozmetičke. Recimo, naš Marsovac kojeg đaci u “publicity stuntu” nazovu Calvin, nije osmi, nego sedmi putnik, a astronauti nisu na brodu u dubokom svemiru, već na svemirskoj stanici Mir tik iznad Zemlje. Takođe, Calvin nema “mobilnu čeljust”, već preferira drugačije načine ubijanja.

Na zanatskom nivou, Life se drži solidno. Akcija je kinetična i, ako se apstrahira priča i njena predvidljivost, čak i zabavna u svojim detaljima. Ključni faktor je bestežinsko stanje koje je simulirano pomoću žica i deluje fluidno i uverljivo. Druga bitna stavka je osećaj klaustrofobije, posuđen ne samo od Aliena, nego i od plejade drugih filmova u kojima se poentira na kontrastu između ograničenog životnog prostora i neograničenog, beživotnog svemira oko njega u kojem “niko neće čuti vaš vrisak”. Sve to je uhvaćeno okom kamere Seamusa McGarveya (Nocturnal Animals), a kao uzor je svakako poslužio rad Emanuela Lubezkog na filmu Gravity. Takođe, dizajn zvuka je više nego solidan, naročito kada se radi o Calvinu i njegovom pretećem prisustvu i kretanju, dok muzika uglavnom samo služi da iritira.

Štos je što to svejedno nije impresivno i stoga nije ni izbliza dovoljno da od klona napravi delo za sebe. Deo problema je svakako u režiji Daniela Espinose koja ne odiše inspiracijom ili makar ambicijom, koliko osećajem štanceraja. To u principu i ne treba da čudi od reditelja kojem je pošlo za rukom da veže jedan hitičan skandinavski triler (Snabba cash) i solidan internacionalni proboj (Safe House), da bi već sa svojim sledećim filmom (Child 44) pokazao da mu ne smeta da režira na auto-pilotu i po diktatu studija, čak i kad je to što radi potpuna kretenarija. Utešno je to da Espinosa makar ume da izgradi i proda obrat na kraju filma, što je možda čak i vrhunac za Life.

Mnogo veće razočaranje je scenario koji potpisuju Rhett Reese i Paul Wernick, duo koji je napisao onako poletnu i inovativnu super-herojsku zezalicu Deadpool. Ovde nema ni meta-humora, ni razbijanja četvrtog zida, a i reference su uglavnom mlakušne. Ono čime scenario obiluje je bogus-naučni i bogus-tehnološki žargon i replike poput “Niko se nije spremao za ovako nešto”, dok su likovi ostali nerazrađeni dalje od po dve-tri karakteristike uglavnom vezane za njihovo mesto u komandnom lancu, što glumce tera da se i oni ponašaju kao da su na auto-pilotu. Opet, za pohvalu je “redosled nestanka” kojim likovi bivaju ubijeni koji nije ni klišeiziran njihovom tipologijom ni zvučnošću njihovih imena.

Vratimo se na kraju na Aliena i fenomen njegovog uspeha. Tu se radilo i o vizuelnoj doteranosti (ko god da je dizajnirao Calvina, nije Gieger), i o rasturanju dramaturških klišea po kojima je žena u problemu najčešće beskorisni uteg, ali pre svega o inovativnosti spoja SF-a kao straha od života sa hororom kao strahom od smrti u istom, klaustrofobičnom i pesimističnom “used future” okruženju. Bilo je pokušaja da se ta fuzija napravi i ranije sa kojekakvim čudovištima iz svemira, ali ti filmovi nisu dobacivali dalje od B produkcije ili su otvoreno bili trash. Life je, kao i većina klonova, mnogo bliži toj odrednici nego nečemu revolucionarnom. Čak i da vam ne ostane u sećanju kao loš film, sigurno neće ni kao sjajan. Zapravo, bilo bi čudo da ne izvetri nekoliko minuta nakon gledanja.

Child 44

kritika originalno objavljena na monitor.hr

2015.

režija: Daniel Espinosa

scenario: Richard Price (po romanu Toma Roba Smitha)

uloge: Tom Hardy, Gary Oldman, Noomi Rapace, Joel Kinnaman, Fares Fares, Nikolaj Lie Kaas, Jason Clarke, Paddy Considine, Vincent Cassel

Oko globalne premijere filma Child 44, možda čak i malo pred tim, internetom i konvencionalnim medijima kružila je vest kako je ovaj film već zabranjen u Rusiji pod objašnjenjem da “njihovu zemlju predstavlja kao Mordor”. To je bila samo jedna u nizu vesti jer je Child 44 privlačio pažnju već dugo vremena pre premijere: glumačka ekipa sačinjena je od velikih evropskih i amričkih (ne i ruskih) imena, scenarista Richard Price ima iza sebe jake referenece na filmu i televiziji (The Wanderers, The Color of Money, Clockers, The Wire), reditelj Daniel Espinosa je primer uspešnog švedskog reditelja (Snabba cash) koji solidno gradi internacionalnu karijeru (Safe House), a producent je proslavljeni Ridley Scott. Pritom je i priča “period piece” smešten u komunističku Rusiju, što samo po sebi ima šmeka, i ima elemenata biografije poznatog serijskog ubice Andreja Čikatila.

Onda je usledila premijera i salva loših kritika, uglavnom dobro argumentiranih. Moja očekivanja su u tom trenutku toliko opala da sam bio spreman zadovoljiti se sa komadom zabavnog, stereotipnog “meanwhile back in communist Russia” trasha. Ipak me je kopkala ta cenzura i prosto sam morao videti zbog čega je ovaj komad globalne konfekcije zabranjen, a neki mnogo subverzivniji i opasniji filmovi nisu. Fascinantni su mi paranoidni diktatorski mozgovi, a još fascinantniji provincijalno-udvorički cenzorski. Nadrealan mi je fenomen “čuvanja ugleda zemlje” kojim se radi cenzure služe diktature i nezrela društva. Toga nema u demokratskom svetu. Stanovnici i načelnici nekog američkog ili engleskog okruga se ne bune oko filmova koji ih predstavljaju kao agresivne seljačine, recimo Peckinpah nije imao problema sa Velikom Britanijom nakon što je snimio Straw Dogs.

 

Da se vratimo na temu, beskompromisni anti-ruski, anti-sovjetski i anti-komunistički stav koji Child 44 ima je jedan od njegovih retkih kvaliteta i svakako najveći. Film je pritom strogo i mudro datiran baš u 1953, godinu Staljinove smrti. Naravno da kroz prošlost govori o sadašnjosti i to na nimalo suptilan način, i naravno da u tome ima i viškova i ne baš potrebnog podjebavanja (kao što su to rane reference na ukrajinski gladomor, nevešto naplaćene kasnije u filmu), ali Putinove cenzore niko nije terao da se dižu i brane Staljinovo nasleđe. Problem, kao i sa svim direktnim i nimalo suptilinim demostracijama stava, može biti i u tome da su Ridley i autorska ekipa išli upravo na takav ishod radi podizanja prašine, da su se na to fokusirali, a da im se film raspao po šavovima jer osim stava i natrpanih referenci (gladomor, Drugi svetski rat, Staljinova paranoja, agresivna komunistička propagande, represivno društvo i, kao šlag na tortu, Čikatilo) film zapravo ne nudi puno toga. Buka i bes po pravilu skrivaju loš materijal i strukturne greške.

Ovde je to jasno odmah na početku. Razvojni put protagoniste Lea Demidova (Tom Hardy u odrasloj dobi, Xavier Atkins kao dečak) sačinjen je od samih klišea: siroče kojeg je pronašla vojska i usvojio visoki oficir postaje jedan od ratnih heroja Sovjetskog Saveza, onaj koji je okačio crvenu zastavu na Reichstag. Tu upoznajemo i njegove ratne drugove, sitnu dušu Alekseja (Fares) i kukavicu i budućeg zlikovca Vasilija (Kinnaman).

Nekoliko godina kasnije, njih trojica rade za MGB, javnu bezbednost, i po zemlji ogrezloj u paranoju love “strane plaćenike i domaće izdajnike”. Leo uredno izvršava naređenja, iako pokazuje da mu je makar malo trulo. Vasilij ih izvršava sa uživanjem i više od svega želi Leov život: njegovu ženu Raisu (Rapace), njegov stan i njegovo komandujuće mesto. Leo upada u frku kada dobije signal iz komande da treba da prokaže Raisu, što on odbija učiniti manje iz neke slepe ljubavi (Raisa ga se čak otvoreno plaši), a više zbog toga što za njenu anti-državnu aktivnost nema dokaza. Neko mu je očito smestio.

 

Sve to koincidira sa serijom ubistava dece koja se maskiraju u nesrećne slučajeve. Jedna od žrtava je Aleksejev sin i Leo odlučuje da se slučajem pozabavi podrobnije. Zvanična komunistička dogma, međutim, nalaže da je “ubistvo kapitalistička bolest” i da “nema ubistva u raju”, što njihov nadređeni, major Kuzmin (Cassel) nekoliko puta iritantno ponavlja. Konačno, Leo dobija izgnanstvo iz Moskve i prekomandu u običnog policajca u provinciji, a Raisa od učiteljice postaje čistačica. Međutim, slučajevi ubistava se pojavljuju i tamo, a Leo na svoju stranu dobija i lokalnog policijskog generala Nesterova (Oldman). Takođe i Vasilij ne prestaje da ga gnjavi i vrši pritisak na njega, pa Leo mora učiniti nešto, bilo šta.

Druga dobra stvar sa Child 44 je da ni u jednom trenutku nije dosadan. Nije lako postići takav tempo u filmu od preko dva sata. Istini za volju, akcijske scene su sve samo ne impresivne i oslanjaju se na “shaky-cam” mnogo više nego što bi to bilo uputno. Uostalom, samo sam rekao da film nije dosadan, ne da nije iritantan.

Tempo sam po sebi u ovom slučaju služi kao maska. Jasno je da je izvorni materijal užasan i da pokušava da istovremeno zapakuje ruske pisce-disidente i “Biography TV” podatke o poznatom serijskom ubici u novo delo namenjeno američkoj čitalačkoj publici bez dovoljno obrazovanja. Čak je i anti-komunistički stav upravo takvoj publici namenjen. Iz takvog paprikaša polu-koherentnih ideja je teško izvući scenario za jedan film. Mini-serija koja bi išla polako i staloženo bi bila prikladniji format. Price se tu uzda u tezgaroški pristup, vrlo malo je elegantnih rešenja, neka su u najboljem slučaju zanatski korektna, dok su većinom zbrzana i zbrljana, čak u ključnim segmentima kao što je karakterizacija likova. Dijalozi su mu takođe blago rečeno kriminalni i iz njih se iščitava namera da se izvuče što je moguće više materijala za efektan foršpan.

 

Režija je ista takva, tezgaroška i na auto-pilotu. To je najočitije u radu sa glumcima. Neverovatno je da film koji ima toliko sposobnih glumaca bude tako loše odglumljen. Za početak, odluka da se radi na engleskom jeziku sa ruskim akcentom je pogrešna jer svaki glumac ima svoju verziju ruskog engleskog. Što glumac ima više replika, to je neprijatnije i više para uši. Drugi problem je to što reditelj ne gaji nimalo simpatije za svoje likove, pa nam prodaje kreature i karikature pod nijansiranost. Nema nijednog simpatičnog lika u celom filmu. Negativci su karikaturalni u svojoj zlobi, ludilu (Paddy Considine kao serijski ubica) ili nesposobnosti. Oni za koje bi, kao, morali navijati su monotono cendrava i preplašena Raisa i dve agresivne prostačine, general Nesterov i sam Leo.

Opet, sve bi se to lakše provarilo da je spoj između hajke na Lea i Raisu (društvena kritika) i priče o serijskom ubici elegantnije izveden. Ovako sve deluje nategnuto i usiljeno. Kome je do prave, bespoštedne i iskrene kritike real-socijalizma, neka pogleda East-Ouest (1999). Kome je, pak, do filma o lovu na Čikatila, neka pogleda Citizen X (1995). Child 44 prolazi jedino kao trash, ali i za to imam bolju preporuku: izašao je Kung Fury.