Morbius

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kako postati super-junak ili makar super-zlikovac? Suludim vojnim eksperimentom? Upadanjem u hemikalije? Bogom dano, kroz prizmu nordijske, orijentalne ili afričke mitologije? Ujedom radioaktivnog pauka? Ili petljanjem s nekim drugim životinjama, zverima, ptičurinama ili šišmišima?

Šišmišima? A nisu li oni iz druge, rivalske kompanije... Ma, jesu, ali nema veze. Ionako, „šišmišarstvo“ u ,,Morbiusu“ nije ni slično onome u ,,Betmenu“, odnosno nije stvar kostima i skupih igračaka za letenje, nego eksperimenta sa stvarnim letećim sisarima koji se otrgao kontroli. Ne, nije Ozi Ozborn nikome otkinuo glavu, niti je iko ostavio supu nedokuvanu i izazvao globalnu pandemiju...

Film ,,Morbius“ Danijela Espinoze počinje lovom na vampire, ali ne onakvim kakav bi organizovan Van Helsing loveći Drakulu. Ovaj lov je u naučne svrhe i predvodi ga doktor Majkl Morbius kojeg igra Džared Leto, sa štakama kanalizirajući još slabašniji izgled nego u „oskarovskoj“ ulozi u ,,Dallas Buyers Club“ (Žan-Mark Valje, 2013) ili kao džanki u ,,Requiem for a Dream“ (Daren Aronofski, 2000). A vampiri nisu antropomorfni monstrumi, nego vrsta šišmiša koji žive u pećinama Latinske Amerike (mesto radnje je Kostarika, a lokalitet se prigodno zove Đavolje brdo i nalazi se usred džungle). Pilot helikoptera i pratnja su prestrašeni od samog mesta i od dobrog doktora traže pare odmah kako bi mogli da zbrišu takođe odmah, ali on u svom naumu, da ih namami i zatvori u zamku, to jest, uspeva, što i ne treba da čudi ako samo posmatramu njegovu samouverenost kada na pitanje da li mu treba pomoć doktora on odgovori kako je on tu (jedini) doktor.

Idemo zatim nekoliko godina ili decenija u prošlost, budući da ovaj naslov nema u sebi brojeve i podnaslove, što po prvom zakonu „marvelologije“ znači da ovde imamo „origins story“. Grčka, u njoj neimenovani grad, a u njemu bolnica specijalizovana za retke poremećaje krvi. U bolnicu dolazi novi momčić Lucijan koji dobija da deli sobu s Majklom, koji mu objašnjava koji je tu „dril“ na snazi („promena ulja triput dnevno“), i daje mu nadimak Majlo, koji zapravo ide u kompletu s krevetom, od Majklovog prvog cimera nadalje. Kada jedna od mašina na koje je Lucijan prikopčan otkaže, Majkl je na improvizovan način popravi i svom novom drugu spasi život. On zatim dobija ponudu od doktora Nikolsa (Džered Haris) da ode u posebnu školu u Njujorku, pa se i njemu i drugu zaklinje da će život posvetiti pronalaženju leka za njihovu bolest.

Nazad u sadašnjost. Doktor Morbius je upravo odbio Nobelovu nagradu za izum veštačke krvi (ala ,True Blood“, ne u smislu efekata u žanrovskim filmovima, toga je bilo i ranije, čak i u MCU), na veliko neodobravanje njegove asistentkinje i partnerke Martin Benkrtoft (Adrija Ardžona) koja ga upozorava da je to loše za finansiranje laboratorije, naročito ako dotok novca od misterioznog finansijera Majla prestane. Taj Majlo (Met Smit) je zapravo isti onaj Lucijan koji je sad odrastao, i izgleda kao da će ga smrt svaki čas sustići.

Doktor Morbius, doduše, ima rizičan plan za njih dvojicu, a to uključuje rekombinaciju genetike čoveka i šišmiša-vampira (jerbo su to jedini sisari koji se kao odrasli hrane isključivo krvlju, te imaju enzim koji sprečava koagulaciju, što dvojici patnika i drugara treba), a prvi pokusni kunić će biti on sam. Eksperiment na brodu se okreće naopako, a Morbius se budi sa željom da konzumira krv. Ona veštačka ga drži neko vreme, doduše sve kraće, policija počinje da sumnja u njega, a pravi pičvajz izbija tek kada i Majlo ubrizga serum u sebe, a na svoju novu situaciju počne da gleda kao na opojnu moć, a ne kao na prokletstvo. Sukob dvojice bivših drugova je neizbežan...

Morbius „Ljudski Vampir“ je inače sasvim legitiman lik iz stripova i jedan od viđenijih Spajdermenovih protivnika, ali ga ovaj film u „multiverzum“ popularnog super-junaka ubacuje tek na kraju, odnosno u jednoj od dve scene usred odjavne špice, povezujući ga s još jednim negativcem, Lešinarom (nekadašnji Betmen i Berdmen Majkl Kiton), čime se publici stavlja do znanja da je na delu franšiziranje. Ne bi, doduše, Morbius bio prvi Spajdermenov negativac koji je dobio svoj film i franšizu: dovoljno je setiti se Venoma (Tom Hardi) i celog onog cirkusa u kojem je nezrela publika vođena niskim fanovskim porivima „odbranila“ blamantno loš film od stroge, ali dobronamerne kritike.

To nameće jedno logično poređenje u kojem Morbius ispada čak i bolji film, makar marginalno i makar tek kao nešto manji treš, nego što je to ,,Venom“ (Ruben Flajšer, 2018) bio. Opet, teško bi bilo reći da Morbius ima ikakvu umetničku vrednost, ali to se od kreativnog tima sačinjenog od autora Espinoze, koji je u svojoj karijeri potpisao par legitimnih akcionih filmova kao što su ,,Easy Money“ (2010) i ,,Safe House“ (2012), te podebiljenu varijaciju na priču o Andreju Čikatilu ,,Child 44“ (2014, zanimljivo još jedna blamantna uloga Toma Hardija) i konačno ,,Alien“ klon pod nazivom ,,Life“ (2017), kao od i scenarista nižeg ešalona Meta Sazame i Burka Šarplesa, nije ni očekivalo.

,,Morbius“ je, doduše, negde do polovine još i imao potencijala da se iskristališe kao drugačiji super-herojski (ili super-zlikovački, svejedno) film, koji bi bio zabavan i služio nečemu osim ekspanziji univerzuma. Skrivalo se tu potencijala za legitimni B-filmski horor, začinjen naučnom fantastikom na tragu devedesetih, čak tu i tamo bljesne poneka „set piece“ sekvenca u tom stilu, a razvijao se i potencijal za onaj pravi, pomalo sirovi B-filmski humor. Najuspeliji štos u filmu je svakako posveta prvom „pravom“ vampirskom filmu ,,Nosferatu“ (1922), kroz naziv broda po njegovom režiseru Murnauu. A i par saveznih agenata koji ispituju slučaj, i koji se sastoji od jedne stereotipne vojničine i jednog šaljivdžije.

Od polovine prema kraju, međutim, film se utapa u orgiji CGI akcije s iritantnim prevrtanjem likova u kadru i prevrtanjem kamere, zbog čega postaje jasno njegovo studijsko poreklo. Pritom, neki od aspekata same priče ostaju neistraženi, već samo ovlaš dodirnuti. Recimo, zašto Majkl i Majlo nisu probali sa životinjskom krvlju, a i uopšte ceo sistem lažne „nauke“ po kojem taj svet funkcioniše. Poruka kreativnog i produkcijskog tima je čak i jasna: ako oni nisu uložili vreme i napor da to osmisle, ne bi trebalo ni da gleadoci cepidlače, već da se zavale i uživaju u spektaklu.

Pohvalno je to da Morbius traje kraće od proseka superherojskih naslova, samo 106 minuta, ali da je po bilo čemu spektakularan – nije. Akcija je već toliko puta viđena, dizajn je generički, zvuk zaglušujući (kako li je tek slepim šišmišima ako mi kao gledaoci skoro ogluvesmo), a ni glumačka ekipa nije baš briljantna. Džered Haris je verovatno glumački najjača karika filma, ali zapravo nema puno prostora da se pokaže, Met Smit preglumljuje toliko da je to bolno za gledanje, a Adrija Ardžona je prilično bezlična.

Glavni „objekat interesa“ je sigurno Džared Leto u naslovnoj ulozi, a njega bi se i uz najbolju nameru teško moglo nazvati ozbiljnim glumcem, nagradama i reputaciji uprkos. Tome u prilog govore ona recentna blamiranja u ulozi „emo-Džokera“ u prvom ,,Suicide Squad“ (2016) i Snajderovom ,,Justice League“ (2017), ona nemaštovita epizoda u Vilnevovom ,,Blade Runner 2049“ (2017), te zaslužena Zlatna malina za kreveljenje u filmu ,,House of Gucci“ (2021) Ridlija Skota. Ovde je budalesanje svedeno na razumnu meru, Leto pokazuje želju da se shvati ozbiljno, ali čini se da je za to izabrao pogrešan film.