The Bubble

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ima neke poetske pravde ili makar kosmičke ironije u tome da je ovakav film izašao na videlo putem „striming“ servisa Netfliks baš 1. aprila.

Najnoviji film Džada Apatoua, ,,The Bubble“, zaista više podseća na bajatu i buđavu, milion puta ispričanu prvoaprilsku šalu, više nego na iole respektabilni proizvod filmske industrije. O tome govori gotovo jednoglasna „presuda“ i kritike i publike, a to je nešto što se ne događa baš često u današnje vreme.

To ne znači da njegova tema, makar glavna ideja da se tematizuje proces snimanja lošeg holivudskog filma u „balonu“, dakle mimo i van sveta, za vreme vrhunca pandemije, ali... Možda to nije film koji smo tražili ili zaslužili, ali to je film (vrlo uslovno rečeno) koji smo dobili. Jedino što možemo izvući od toga su neka usputna opažanja i pouka, ako je ima.

Prvi trend koji se tu da uočiti tiče se Netfliksa i sistema operisanja tog striming servisa u jednoj od grana filmskog stvaralaštva. Kompanija po pravilu angažuje režisera s određenom reputacijom i pruža mu ček na određeni iznos, uz odrešene ruke, ma koliko materijal s kojim je dotični došao bio u svojoj suštini nedokuvan. Ideja vodilja za takav način poslovanja je da svaka roba nađe svog kupca, da servis broji klikove i ne prodaje karte, nego pretplate, a verovatno je niko neće otkazati zbog jednog buđavog filma u žanru ćorave komedije. Ne treba ići mnogo dalje u prošlost, od prošlogodišnjeg slučaja Adama Mekeja i filma ,,Don‘t Look Up“, koji je čak prevario naivce na važnim mestima i pokupio nominacije za Oskare.

Drugi trend koji je iz priloženog očigledan, jeste taj da je Džad Apatou odavno prošao svoj vrhunac kao filmski autor, komičar i komediograf toliko, da ga je bezbedno već nazvati bivšim faktorom. On već odavno nema šta da kaže, a pitanje koliko je novoga i svežega zapravo i imao.

Ali, makar je u prva dva filma karijere te klišee poluozbiljne romantične komedije valjao na interesantan ili, ako baš hoćete, elementarno duhovit i smešan način. Pokušaj „uozbiljivanja“ sa sledeća dva filma nije prošao tako dobro, dok se u dva poslednja filma „kačio“ na komičarske persone drugih, svežijih od sebe, kao što su Ejmi Šumer u slučaju filma ,,Trainwreck (2015)“ i Pit Dejvidson u slučaju filma ,,The King of Staten Island“ (2020), s određenim, doduše ne i potpunim uspehom. Uostalom, Apatou je uvek bio jači „igrač“ u drugim ulogama, kao scenarista i producent je bez problema pronalazio uhlebljenje i na filmu i na televiziji, ali je veliko pitanje može li se iz ovoliko duboke jame (koju je sam sebi iskopao) podići nazad.

Sad, što se samog filma tiče, onaj ko izdrži pola sata istog, a da ne ugasi televizor zaslužuje medalju, pionirsku značku ili makar pisanu pohvalnicu, ali vaš filmski kritičar se žrtvovao da vi ne morate. Pa idemo...

Pandemijsko je vreme i sve je zatvoreno, a u „mehuru“ u zatvorenom dvorcu u Engleskoj snima se najnoviji, šesti deo holivudske franšize, u kojima se naši junaci bore protiv letećih dinosaurusa, ovog puta na Mont Everestu. Jasno, ova sprdnja usmerena je na serijal ,,Jurassic Park“, ali je dodatno „poglupljena“ da se kreatori iste ne bi baš mnogo uvredili.

Elem, glumicu Kerol (Karen Gilan) je agent ubedio da se vrati u franšizu, nakon pogrešne karijerne odluke da igra u spektaklu u kojem se Izraelci i Palestinci ujedinjuju protiv vanzemaljaca (e, to bi bio pravi treš!), pa ostavlja usplahirenog verenika u kući u Americi da bi odradila tri meseca snimanja sa starom ekipom. Od te ekipe, neko joj se raduje, kao kovid-skeptik Haui (Gaz Kan, britanski komičar koji zaslužuje bolji film), a neko baš i ne kao koleginica i scenaristkinja Loren (Lesli Man). Dok su ostali, poput Dastina (Dejvid Duhovni koji ne uspeva oživeti ovaj film ležernom ,,Californication“ vibrom) i Šona (Kigen-Majkl Ki), glumca iz B-filmova koji pokušava da otvori novu karijernu liniju kao velnes-guru - indiferentni. U ekipi ima i novajlija poput Tik-tok zvezde Kristal Kris (režiserova kći Iris, koja je u film dospela verovatno po nepotističkoj liniji, ali je, začuđujuće, najležernija i najsmešnija od ekipe) angažovane iz komercijalnih razloga privlačenja mlađe publike i Ditera (Pedro Paskal), ozbiljnog glumca koji je pao na niske grane.

Od ekipe iza kamere, tu su ljigavi producent Gavin (Piter Serafimovic), njegovi asistenti zaduženi za pandemijsku i inu sigurnost (Denijela Vitalije, Samson Kajo i Hari Trevaldvin), dok se u priču uključuje i njegova šefica Pola (Kejt Mekinon, uglavnom glumata) da preti preko video-poziva. Tu je i režiser, neodređeno jezivi lik Daren (Fred Armisen) koji pokušava da se „proda“ u Holivudu nakon trijumfa na Sandensu. Neke poznatije njuške od onih koje imamo u glavnoj glumačkoj postavi se pojavljuju u besmislenim i bespotrebnim kameo-ulogama, a čak je ubačen i muzičar Bek da odsvira jednu svoju stvar preko Zoom aplikacije - dok se pitamo čemu sve to.

Bilo kako bilo, snimanje se odužuje, s*anja poput neplaniranih karantina, drogiranja i proliva izazvanih njima se dešavaju, ekipa se svađa i sve klizi prema fijasku... Predvidljivo, zar ne? Usput, film, odnosno serija loših skečeva se razvlači na malo više od dva sata, koji deluju kao dve sedmice u karantinu.

,,The Bubble“ je inicijalno zamišljen kao satirična komedija o snimanju lošeg filma i nepoštenim praksama velikih i nešto manjih holivudskih igrača, ali sam završava kao još lošiji film. Glupački je napisan, pešački režiran (kombinacija kamere iz ruke i kontraplanova, uz poneke nemaštovite montažne sekvence), u većini slučajeva i šu*ački odglumljen, taman toliko da bi glumci imali pravo da naplate honorar. Možda je još rano za takav zaključak, ali čini se da imamo kandidata za hrpu Zlatnih malina i najgori film godine.