Metal Lords

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Vremena su se promenila svugde, pa i u muzici i na filmu. Nije to ništa novo, vremena se stalno menjaju, a promena je jedina konstanta. A sa vremenima i promenama menjao se i odnos koji su filmovi imali prema metalu kao muzici.

Bivis i Bathed više ne komentarišu spotove s MTV-a, Vejn i Gart više nisu mladi, Bil i Ted su nedavno odsvirali svoje, a i Mali Niki, odnosno Adam Sendler, se uozbiljio i počeo da igra dramske, ili makar auto-ironične uloge u ozbiljnim filmovima.

Metal više nije oličenje neke kulerske pobune ili signal nečeg opasnog (setimo se samo „satanističke panike“ u Americi gde je slušanje metala korišćeno kao krunski dokaz protiv nesrećnika kojima su „pakovane“ osude), supkulturni fanatizam generacije X i delom ranih milenijalaca se istopio. Metal je postao relikvija koja se u raznim „post“ i „indi“ varijantama pokušava vratiti i okupiti novu fan-bazu, ili samo relikvija privlačna dinosaurusima poput potpisnika ovih redova.

Pitanje šta se desilo sa (bivšim i sadašnjim) metalcima koji su otišli u filmske stvaraoce se nameće gotovo samo od sebe. Sve i ako naslove kao što su ,,Deathgasm“ (Džejson Lei Hauden, 2015) i ,,The Devil‘s Candy“ (Šon Bern, 2015), ,,Zero Charisma“ (Keti Grem i Endru Metjus, 2013) i ,,Knights of Badassdom“ (Džo Linč, 2013), a o finskom ,,Heavy Trip“ (Juka Vitgren i Juso Latio, 2018) da i ne govorimo - proglasimo opskurnim ili makar uslovljenim supkulturom, šta nam ostaje? ,,Rock of Ages“ (Adam Šankman, 2012)? Budimo ozbiljni. ,,Sound of Metal“ (Derijus Marder, 2019), izuzetan film višesmislenog naslova u kojem je post/indi-metal poslužio prvo kao ishodišna tačka, kasnije „oduzeta“ u svrhu studije hendikepa i nošenja s njim? Islandski ,,Metalhead“ (Ragnar Bragason, 2013) koji se tvrdo oslanjao na stereotipe o norveškoj metal sceni 90-ih? Na kraju krajeva, ,,Lords of Chaos“ (2018) koji je zapravo više dokudrama na temu te iste norveške blek-metal scene, bazirana na senzacionalističkoj nefikcijskoj knjizi, ali snimljena od strane Jonasa Okerlunda, nekadašnjeg bubnjara švedskog sastava Bathory koji je tematiziranim događajima makar posredno svedočio?

Sada nam je putem Netfliksa pod lupu došao još jedan „metalski“ film krajnje metalskog naslova ,,Metal Lords“ iza kojeg kao scenarista stoji D. B. Vajs, poznat kao kreator serije ,,Game of Thrones“, a kao režiser Piter Solet, autor zapaženih filmova ,,Raising Victor Vargas“ (2002) i ,,Nick and Norah‘s Infinite Playlist“ (2008), kao i nešto manje uspele drame ,,Freeheld“ (2015). Prema Vajsovim rečima, film je delimično baziran na njegovoj „metalskoj mladosti“, ali zapravo više deluje kao pokušaj da se ta stara, „rubna“ muzika i supkultura približe mlađim generacijama.

Vreme radnje je sadašnje, a naš protagonista je stidljivi momčić Kevin (Džejden Martel), bubnjar kojem je njegov najbolji drug gitarista Hanter (Edijen Grinsmit) otkrio metal. Njih dvojica, naročito Hanter, pred sobom imaju jasno zacrtan cilj: osnovati funkcionalan metal bend i s njim trijumfovati na školskom susretu bendova. Naravno, obojica su otpadnici i ne nailaze na dobar odaziv svojih vršnjaka. A možda samo treba razmišljati van okvira i umesto basiste u bend ubaciti čelistkinju Emili (Ajzis Hejnsvort) koja, kao ni Kevin, ne zna puno o metalu, ali je spremna da eksperimentiše.

E, to će već malo teže ići, pre svega zbog toga što je Hanter sve samo ne ugodna osoba, zbog čega i on i dosta mekši Kevin upadaju u nevolje sa svojim vršnjacima, uglavnom Hanterovom krivicom. Još kada se javi privlačnost između Kevina i Emili, a Hanterovi ekscesi konačno privuku pažnju njegovog samohranog oca, plastičnog hirurga (Bret Gelman), koji ga pošalje na lečenje, stvar deluje neizvodivo. Dodajmo na to i sirenski zov popularnosti i prihvaćenosti koji Kevin oseti kada ga u svoje redove pozovu popularni momci s tezga-bendom, pa će se prijateljstvo i mlada ljubav na pravom testu...

Metal Lords je zapravo prilično „mejnstrim“, gotovo generički film o odrastanju koji „čekira“ brojne klišee žanra, kao i brojne klišee kojima su skloni ostareli „bivši“ metalci. Obilje potvrda za takav stav možemo naći već u prvoj polovini filma koja sve likove, a i odnose među njima, svodi na prilično stereotipne. Tako je Hanter uživljeni, sebični i samoživi seronja koji zapravo traži sledbenike, a sve oko sebe tretira kao smeće, Kevin je onda nesigurni klinac koji tek s naznakom prve ljubavi uspeva da „uzgoji“ nešto kičme. A Emili je stereotip „devojke s (psihičkim) problemima“, ali svejedno dobrog srca, ma koliko joj njena preka narav i akumulirane nesigurnosti krojile život. Iz toga se grade i njihove interakcije, koje deluju prilično neprirodno krunisane, tvrdo napisanim komičnim scenama namenjenim uglavnom ubiranju jeftinih smehova i emocionalnih poenti.

Stvar se malo popravlja u drugoj polovini filma, iako su dramaturški obrasci i dalje prisutni, čak i očiti, makar su režijski izvedeni mekše, prirodnije ili nadahnutije. U tome su dve scene kojima se omeđuje drugi čin ključne: ona prva nakon prvog (neprikazanog, a gotovo sigurno nespretnog) seksa između Kevina i Emili, te ona kada se pijanom Kevinu dok ga spopada zgodna, ali ne baš bistra Kendal, priviđaju „bogovi“ iz njegovog metalskog Panteona, a glavnu reč vodi Rob Halford iz sastava Judas Priest.

Nešto humora u trećem činu unosi i Džo Manđielo kao bivši metalac, a sada doktor Troj Niks, ali film zapravo najviše zavisi od trojce mladih glumaca u glavnim ulogama. U tom smislu, Adrijan Grinsmit, inače debitant u dugometražnom formatu, grca pod teretom velike, ali relativno rigidno napisane uloge, pa preglumljuje, u sličnom problemu je i Ajzis Hejnsvort koja pravi slične greške. Dok Džejden Martel, inače ponajbolji glumac svog uzrasta kojeg pratimo još od uloge u filmu ,,St. Vincent“ (Teodor Melfi, 2014), to sve nekako balansira koliko je moguće prirodnim držanjem.

Na kraju, ,,Metal Lords“ je prilično konvencionalan film na konvencionalne teme odrastanja, prijateljstva i ljubavi, izveden na prilično konvencionalan način, u krajnjoj liniji čak i namenjen konvencionalno ciljanoj tinejdžerskoj publici.

Osim u naslovu, metal je uglavnom sveden na ikonografiju i začin, ali makar dominira „saundtrekom“, i to u prilično razgranatom, eklektičnom obliku, koji može biti unekoliko edukativan mlađoj publici kojoj će ovo biti prvi susret s muzikom. Eto, nešto se našlo i za nas dinosauruse, toliko da skoro možemo oprostiti autorima ideju da je violončelo u metal bendu nešto novo i revolucionarno, nakon bezmalo 30 godina Apocalyptice.